|
Mišel Fuko
PISANJE
O SEBI
Ove stranice su deo serije studija o
„veštinama sopstva“, odnosno o estetici
življenja i vladanja sobom i drugima, u
grčko-rimskoj kulturi tokom prva dva
veka carstva.
Atanasijeva Vita Antonii (Žitije sv. Antonija)
predstavlja pisane beleške činova i misli kao
neodvojivih elemenata asketskog života: „Neka
ovo zapažanje bude čuvar od greha: neka
svi pribeležimo i zapišemo naša dela i pokrete
duše kao da ih prenosimo jedni drugima i
možete biti sigurni da ćemo, zbog potpunog
stida što ćemo spoznati, prestati grešiti i
baviti se grešnim mislima. Koji grešnik ne bi
izabrao da laže kako bi izbegao da bude pri-
mećen? Kao što se ne bismo predali požudi dok
nas neko gleda, tim ćemo se više čuvati
od iskvarenih misli zbog stida od spoznavanja.
Neka onda spis stoji umesto očiju naše sa-
braće asketa, kako ne bismo, usled crvenjenja
pri pisanju kao da nas neko gleda, nikada
mislili zlo. Disciplinujući se na ovaj način,
moći ćemo da potčinimo naša tela, da udovolji-
mo Gospodu i zgazimo lukavstva našeg
Neprijatelja“. ¹
Ovde se pisanje o sebi (l’écriture de
soi-même) očito javlja u odnosu
komplementarno-
sti sa anahoretstvom (povlačenjem u samoću):
ono ublažuje opasnosti samoće, ono nudi
mogućem pogledu ono što je neko učinio ili
pomislio; činjenica obavezivanja na pisanje
igra ulogu pratioca usled javljanja straha od
nepoštovanja i stida. Otuda se može postavi-
ti prva analogija: ono što su drugi za asketu
u zajednici to je beležnica za anahoretu. Ali
istovremeno se postavlja i druga analogija,
ona koja se odnosi na praksu askeze kao rada
ne samo na činovima već, preciznije, na
mišljenju: ograničenja koje prisustvo drugog
vrši
u poretku ponašanja, pisanje će vršiti u
poretku unutrašnjih pokreta duše. U ovom
smislu
ono ima ulogu vrlo blisku ispovedanju
duhovniku, o kome će Jovan Kasijan reći,
držeći se
evagrijevske duhovnosti, da ono mora otkriti,
bez izuzetka, sve pokrete duše (omnes cogi-
tationes). Konačno, pisanje o unutrašnjim
pokretima se javlja, takođe po Atanasijevom
tek-
stu, kao oružje u duhovnoj borbi. Dok je demon
moć koja obmanjuje i predstavlja uzrok
samoobmane (čitava polovina Vita Antonii je
posvećena ovim obmanama), pisanje pred-
stavlja test i neku vrstu probe: donoseći na
svetlo dana pokrete mišljenja, ono rasteruje
tamu gde se izležu neprijateljske zavere. Ovaj
tekst – jedan od najstarijih koji nam je
hrišćan-
ska literatura ostavila na temu duhovnog
pisanja – daleko od toga da iscrpljuje sva
znače-
nja i forme koje će se kasnije razviti. Ali se
možemo usredsrediti na nekoliko karakteristika
koje nam omogućavaju retrospektivnu analizu
uloge pisanja u fi lozofskoj kulturi sopstva
malo pre pojave hrišćanstva: njegova
bliska veza sa udruživanjem, njegova primena
na
pokrete mišljenja, njegova uloga testa istine.
Ovi razni elementi su se mogli naći već kod
Seneke, Plutarha, Marka Aurelija, ali sa veoma
različitim vrednostima i prateći sasvim razli-
čite procedure.
***
Nijedna
tehnika, nijedna profesionalna veština ne može
se steći bez vežbe: niti se može
umeće življenja, techne tou biou, naučiti bez
askesis koju valja shvatiti kao vežbanje sop-
stva sopstvom: ovo je jedan od tradicionalnih
principa kojem su pitagorejci, sokratovci,
kinici pripisivali veliku važnost. Čini se da
je, među formama koje je ovo vežbanje uzimalo
(i koje je uključivalo apstinencije,
memorisanja, ispitivanje svesti, meditacije,
ćutanje i slu-
šanje drugih), pisanje – čin pisanja za sebe i
za druge – prilično kasno steklo važnu ulogu.
U svakom slučaju, tekstovi iz epohe carstva
koji se odnose na prakse sopstva, odnose se u
velikoj meri na pisanje. Nužno je čitati,
rekao je Seneka, ali i pisati. ²
I Epiktet, koji je isključi-
vo predavao usmenim putem, naglašava više puta
ulogu pisanja kao lične vežbe; treba
„razmišljati“ (meletan), pisati (graphein),
vežbati (gymnazein): „Neka me smrt zadesi dok
mislim, pišem ili čitam“. ³ Ili
dalje: „Neka ti ove misli budu danju i noću
pri ruci (procheiron):
zapisuj ih, čitaj ih, govori o njima, sebi i
tvojim susedima... ako te zadesi neki
neželjeni do-
gađaj, prvo neposredno olakšanje će ti biti da
nije bio neočekivan“.4
U ovim Epiktetovim
tekstovima, pisanje se uvek javlja povezano sa
„razmišljanjem“, sa onom misaonom vežbom
o samom sebi koja reaktivira ono što zna,
priziva u sećanje princip, pravilo ili primer,
pro-
mišlja nad njima, usvaja ih i na ovaj način se
priprema za suočavanje sa stvarnošću. Ali vidi
se i da se pisanje povezuje sa misaonim
vežbama na dva različita načina. Prvi uzima
formu
„linearnih“ serija: kreće se od razmišljanja
do aktivnosti pisanja i odatle do gymnazein,
to
jest, do probe i provere u stvarnoj situaciji
– rad mišljenja, rad kroz pisanje, rad u
stvarno-
sti. Drugi je cirkularan: razmišljanje
prethodi beleškama koje omogućavaju ponovno
čita-
nje koje sa svoje strane reinicira
razmišljanje, meditaciju. U svakom slučaju,
koji god da je
bio ciklus vežbe u kojem se odigrava, pisanje
konstituiše suštinski stadijum u procesu do
kojeg vodi askesis: naime, elaboriranje
prihvaćenih diskursa, koji su prepoznati kao
istiniti,
u racionalne principe delanja. Kao element
vežbanja, pisanje poseduje, da upotrebim izraz
koji se može naći kod Plutarha, etopoietičku
funkciju: ono je operator preobražavanja isti-
ne u ethos.
Ovo etopoietičko (êthopoiétique) pisanje, koje
se kao takvo javlja u dokumentima I i II
veka, formiralo se iz dve forme koje su bile
već dobro poznate i korišćene u druge svrhe:
hypomnemata i prepiska.
Hypomnemata
U tehničkom
smislu hypomnemata mogu biti obračunske
knjige, javni registri ili indivi-
dualne beležnice koje služe kao podsetnici.
Njihova upotreba kao knjiga života, vodiča u
ponašanju, čini se da je postala svakodnevica
za čitavu kultivisanu javnost. Zapisivali su
se citati, delovi iz knjiga, primeri i dela
kojima se prisustvovalo ili o kojima se
čitalo, razmi-
šljanja ili umovanja koja su se čula ili koja
su nekom pala na pamet. One su sačinjavale
materijalne zapise stvari koje su bile
pročitane, koje su se čule i mislile, te
ponuđene kao
neka vrsta nataloženog blaga za kasnije
čitanje i meditaciju. One su takođe formirale
gru-
bi materijal za nacrte sistematičnijih napisa,
u kojima su predstavljani argumenti i sred-
stva za borbu protiv neke slabosti (kao što su
bes, zavist, ogovaranje, laskanje) ili za
nadi-
laženje neke teške okolnosti (žalost, progon,
propast, obeščašćenje). Tako će Plutarh, kada
Fundan zatraži savet za borbu protiv
uznemirenosti duše, pošto trenutno nije imao
vre-
mena da sastavi spis odgovarajuće forme,
poslati hypomnemata koje je sam zapisao na
temu duševnog mira: barem tako kaže tekst Peri
euthymias. 5
Lažna skromnost? Bez sumnje, ovo je bio način
da mu se oprosti ponešto razbacan karakter
teksta,
ali se gest mora takođe smatrati kao
pokazatelj onoga šta su bile ove beležnice –
kao i upotrebe
samog spisa koji je zadržao malo šta od svoje
početne forme.
Ove hypomnemata ne treba smatrati pukim
podsetnicima, koji bi se mogli konsultovati
s vremena na vreme; one nisu bili zamena za
sećanje koje može da izda. One konstituišu
materijal i okvir za vežbe koje treba često
izvoditi: čitanje, iščitavanje, meditiranje,
razgo-
varanje sa sobom i drugima. I to da bi ih
imali, po izrazu koji se često javlja,
procheiron,
odnosno na latinskom ad manum, in promptu.
„Pri ruci“, ne samo u smislu da će moći da
se prizovu u sećanje, već da bi se mogle
upotrebiti kad god se oseti potreba, u
delanju. To
je pitanje konstituisanja logos bioethikos-a,
opreme za diskurse od pomoći, koji su sposo-
bni – kao što Plutarh kaže – da dižu glas i
smiruju strasti kao gospodar koji jednom rečju
umiruje režanje pasa. 6
A za to one ne smeju jednostavno biti smeštene
u neku vrstu kabi-
neta pamćenja već duboko ušančene u duši,
„zasađene u nju“, kaže Seneka, i moraju biti
deo nas: ukratko, duša ih mora učiniti ne
delom sebe već samom sobom. Pisanje hypome-
mnata je važna promena u ovoj subjektivizaciji
diskursa.
Koliko god lična bila, ova hypomnemata se ne
smeju shvatiti kao intimni dnevnici ili kao
ona objašnjenja duhovnih iskustava (iskušenja,
borbe, padovi i pobede) koja će se naći u
kasnijoj hrišćanskoj literaturi. One ne
konstituišu „narativ sopstva“ (récits de
soi-même); ne-
maju za cilj iznošenje na svetlost arcana
conscientiae, usmene ili pismene ispovesti
pročišću-
juće vrednosti. Kretanje koje teže da izazovu
je obrnuto: namera nije težnja za neizrecivim,
niti otkrivanje skrivenog, niti kazivanje
neiskazanog, već hvatanje već-rečenog,
prikuplja-
nje onoga što se uspelo čuti ili pročitati i
to u cilju ništa manjem nego što je
konstituisanje
sopstva.
Hypomnemata
se moraju smestiti u kontekst napetosti koja
je bila vrlo izražena u to
vreme. Unutar kulture koju je izrazito
karakterisala tradicionalnost, prepoznavanje
vred-
nosti već-rečenog, ponovno vraćanje diskursa,
„citatna“ praksa pod pečatom starine i au-
toriteta, razvila se etika eksplicitno
orijentisana ka staranju o sebi, a u vezi s
ciljevima kao
što su: povlačenje u sebe, uspostavljanje
kontakta sa sobom, života sa sobom, oslanjanja
na sebe, koristi i uživanja u sebi. To je cilj
hypomnemata: učiniti prisećanje fragmentarnog
logos-a, prenesenog kroz podučavanje, slušanje
ili čitanje, sredstvom za uspostavljanje
veze sopstva sa samim sobom, veze što je
moguće više odgovarajuće i ispunjujuće. Za
nas u tome svemu postoji nešto paradoksalno:
kako se neko može dovesti u vezu sa so-
bom uz pomoć bezvremenog diskursa koji je
bezmalo svuda prihvaćen? U stvari, ukoliko
hypomnemata mogu doprineti formiranju sopstva
kroz ove razbacane logoi, to mogu uči-
niti na osnovu tri glavna razloga: na osnovu
efekata ograničavanja iz razloga spajanja pi-
sanja sa čitanjem, uređenih praksi različitog
koje određuju izbore i prisvajanja koje ta
praksa izaziva.
1. Seneka naglašava poentu: praksa sopstva
uključuje čitanje jer se ne može sve doku-
čiti iz sebe samoga ili se naoružati
principima uma koji su nužni za samovladanje:
vodič ili
primer, pomoć drugih je neophodna. Ali čitanje
i pisanje se ne smeju razdvajati; mora se
„naizmenično služiti“ ovim sredstvima i
„spojiti ih“. Ako je previše pisanja
iscrpljujuće (Se-
neka misli na zahteve stila), prekomerno
čitanje ima rasejavajući efekt: „Čitanje puno
knji-
ga je smetnja“. 7
Stalnim prelaženjem sa knjige na knjigu bez
zastoja, bez vraćanja košnici
tu i tamo sa svojom zalihom meda – bez beleški
ili pravljenja čitalačke riznice – ništa se ne
može zadržati, misli se umnožavaju i sledi
samozaborav. Pisanje, kao način prikupljanja
onog što se čitanjem postiglo i sopstvenih
misli tokom čitanja, umna je vežba koja stoji
naspram velikog nedostatka stultitia-e, 8 a koju je beskrajno
čitanje u opasnosti da podu-
pre. Stultitia se defi niše poremećenošću duše
(l’agitation de l’esprit), nestabilnošću
pažnje,
menjanjem mišljenja i želja, te shodno tome
slabosti u suočavanju sa događajima koji se
mogu desiti; takođe se odlikuje činjenicom da
okreće razum ka budućnosti, čini ga zain-
teresovanim za nove ideje i sprečava ga da
stvori fi ksiranu tačku za sebe u posedovanju
stečene istine. 9
Pisanje hypomnemata se opire ovom
raspršivanju, fiksirajući stečene ele-
mente i konstituišući deo prošlosti kojoj je
se moguće uvek okrenuti i povući se. Ova
praksa
se može povezati sa opštom temom epohe; u
svakom slučaju, moralnoj fi lozofi ji stoika i
epikurejaca je zajedničko odbijanje stava duha
okrenutog ka budućnosti (koji, zbog svoje
neizvesnosti, izaziva napetost i poremećaje u
duši) i pozitivna vrednost koja se daje pose-
dovanju prošlosti koja se može uživati u
celosti i bez uznemiravanja. Hypomnemata čine
jedno od sredstava kojim se duša oslobađa
brige za budućnost i usmerava ka kontempli-
ranju prošlosti.
2. I dok omogućuje sprečavanje rasejanosti,
pisanje hypomnemata je takođe (i mora
ostati) redovna i voljna praksa različitog (du
disparate). Ono je odabir heterogenih eleme-
nata. Prema ovome je to pisanje suprotno radu
gramatičara koji pokušava da se upozna sa
celokupnim delom ili svim radovima
autora; pisanje hypomnemata takođe protivreči
uče-
njima profesionalnih filozofa koji slede
doktrinarno jedinstvo škole. Nije bitno, kaže
Epik-
tet, da li je neko pročitao sva Zenonova ili
Hrisipova dela; ne predstavlja nikakvu razliku
da
li se shvatilo upravo ono što su hteli da kažu
ili da se mogu rekonstruisati njihovi
celokupni
argumenti. 10
Beležnica se vodi na osnovu dva principa koji
se mogu nazvati „lokalna istina
pouka“ i „njihova upotrebna vrednost u
zavisnosti od okolnosti“. Seneka bira šta će
pribe-
ležiti za sebe i svoje korespondente od jednog
fi lozofa iz vlastite sekte, ali i od
Demokrita i
Epikura. 11
Bitan zahtev je da može uzeti izabranu
rečenicu kao pouku koja je istinita u onom
što tvrdi, u skladu sa onim što propisuje i
korisna shodno okolnostima u kojima se nahodi.
Pisanje, kao lična vežba koju neko radi sam i
za sebe, jeste veština disparatne istine –
ili,
preciznije, smišljen način kombinovanja
tradicionalnog autoriteta već-rečenog sa
singular-
nošću istine koja je potvrđena u njemu i
partikularnosti okolnosti koje određuju
njegovu
upotrebu. „Uvek treba da čitaš standardne
autore; i kada žudiš za promenom, vrati se
oni-
ma koje si ranije čitao. Svaki dan stekni
nešto što će te osnažiti protiv siromaštva,
protiv
smrti, zaista, i protiv drugih nesreća; i
pošto si promislio puno misli, izaberi jednu
koja će biti
detaljno ispitana tog dana. Ovo je moj običaj;
od puno stvari koje sam pročitao, uzimam
neki deo za sebe. Misao za danas je ona koju
sam otkrio kod Epikura, jer volim da pređem
u logor drugog. Kao dezerter? Ne, kao
istraživač (tanquam explorator)“. 12
3. Namerna heterogenost ne isključuje
unifikaciju. Ali ona nije upotrebljena radi
stva-
ranja celine; ona mora biti uspostavljena u
samom piscu kao rezultat hypomnemata, nji-
hove konstrukcije (i stoga u samom činu
pisanja) i njihove konsultacije (i stoga u
njihovom
čitanju i ponovnom iščitavanju). Dva procesa
se daju razlikovati. S jedne strane, to je
pita-
nje ujedinjenja ovih heterogenih fragmenata
kroz njihovu subjektivizaciju u vežbi ličnog
pisanja. Seneka poredi ovo ujedinjenje, u
skladu sa vrlo tradicionalnim metaforama, sa
pče-
lama koje prikupljaju med, ili varenjem hrane,
ili sabiranjem brojeva i njihovom zbiru: „Mo-
ramo paziti da ono što se apsorbuje ne ostane
neizmenjeno, inače neće biti deo nas. Mo-
ramo ga svariti: u suprotnom, samo će ući u
pamćenje, a ne i u moć razuma (in memoriam
non in ingenium). Stoga verno pozdravimo takvu
hranu i učinimo je svojom tako da nešto
bude stvoreno iz mnogo elemenata, baš kao što
je jedan broj napravljen iz više eleme-
nata“. 13 Uloga
pisanja se ogleda u konstituisanju, zajedno sa
onim što je konstituisalo čitanje,
„tela“ (quicquid lectione collectum est,
stilus redigat in corpus). A ovo telo ne treba
shvatiti
kao telo doktrina već kao – u skladu sa često
upotrebljavanom metaforom varenja – samo
telo onog koji je, prepisujući svoja čitanja,
prisvojio ih i učinio njihovu istinu svojom:
pisa-
nje preobražava stvari koje su se videle ili
čule „u tkivo i krv“ (in vires et in
sanguinem). Ono
postaje princip racionalnog delanja u samom
piscu.
Obrnuto pak, pisac konstituiše svoj identitet
kroz prisećanje izgovorenih stvari.U istom
Pismu 84–koje čini neku vrstu kratkog spisa o
odnosima između čitanja i pisanja – Seneka
Seneka
se na trenutak zadržava na etičkom problemu
sličnosti, vernosti i originalnosti. Ne bi
tre-
balo, objašnjava, da izmenimo ono što od
autora zadržavamo u toj meri da on ne može
biti prepoznat; ideja nije konstituisanje, u
beleškama koje zapisujemo i u načinu na koji
se
uspostavlja pročitano kroz pisanje, serija
„portreta“, prepoznatljivih, ali „beživotnih“
(Seneka
ovde misli na one galerije portreta kojima se
potvrđuje rođenje, utvrđuje status i pokazuje
identitet u odnosu na druge). Naša duša se
mora konstituisati pisanjem; ali, kao što
čovek
nosi prirodnu sličnost sa svojim precima na
licu, dobro je i opaziti srodnost misli koje
su
ugravirane u njegovoj duši. Kroz igru
izabranog čitanja i asimilativnog pisanja,
trebalo bi
oformiti identitet kroz koji se može iščitati
celokupna duhovna genealogija. U horu nema
tenora, basa i baritona, muških i ženskih
glasova: „Glasovi individualnih pevača su
skriveni;
ono što čujemo su glasovi svih... Želeo bih da
imam takav kvalitet uma; trebalo bi da bude
opremljen raznim veštinama, raznim preporukama
i obrascima ponašanja preuzetim iz
raznih epoha istorije, ali bi sve trebalo
spojiti u harmonično jedno".
Razmena pisama
Beležnice,
koje po sebi čine lične vežbe u pisanju,
mogu služiti kao sirovi materijal za
tekstove koji se šalju drugima. Obrnuto,
poslanica, tekst po defi niciji namenjen
drugima,
takođe nudi priliku za ličnu vežbu. Jer kada
se, kako Seneka primećuje, piše ujedno se
čita
napisano, baš kao što se čujemo dok
govorimo. 14
Pismo koje se piše deluje, putem samog
čina pisanja, na onog koji ga piše i šalje,
baš kao što deluje putem čitanje i
iščitavanja na
onog koji ga prima. U ovoj dvostrukoj
funkciji, prepiska je vrlo bliska
hypomnemata, a i for-
ma je često vrlo slična. Epikurejska
literatura nudi primere za ovo. Tekst poznat
kao „Pismo
Pitoklu“ počinje tvrdnjom o prijemu pisma u
kojem je učenik izrazio svoja osećanja prema
učitelju i potrudio se da „se priseti
(epikurejskih) argumenata“ koji omogućuju
postizanje
sreće; autor odgovora daje podršku: pokušaj
nije bio loš; i šalje jedan tekst – pregled
Epi-
kurovog spisa Peri physeos – koji će služiti
Pitoklu kao materijal za memorizaciju i
potpora
za meditaciju. 15
Senekina pisma pokazuju aktivnost
usmeravanja, Seneke koji je ostario i već se
povu-
kao, nad drugim koji još uvek zauzima važnu
javnu funkciju. Ali u ovim pismima, Seneka
mu ne daje samo savete i komentare o
nekoliko bitnih principa ponašanja. Kroz te
pisane
lekcije, Seneka nastavlja da vežba samoga
sebe, u skladu sa dva principa koje često
priziva;
nužno je vežbati se čitavog života i uvek je
potrebna pomoć drugih u radu duše nad samom
sobom. Savet koji daje u Pismu 7 čini opis
njegovih odnosa sa Lukilijem (Lucilius). Tu
on
opisuje način na koji provodi svoju starost
u dvostrukom radu na sebi i radu na onom sa
ko-
jim se dopisuje, povlačeći se u sebe što je
više moguće, približavajući se onima koji
mogu
imati dobrotvoran uticaj, otvarajući vrata
onima za koje se nada da će ih učiniti
boljim –
„Proces je uzajaman, jer ljudi uče dok
poučavaju“. 16
Pismo koje se šalje kako bi se pomoglo
korespondentu – savetovanje, podsticaj, opo-
mena, uteha – predstavlja vrstu vežbe za
autora pisma: nešto nalik vojnicima u
mirnodop-
skom periodu koji vežbaju upotrebu oružja,
mišljenje koje se daje drugima u važnim situa-
cijama jeste način pripreme samoga sebe za
slične okolnosti. Na primer, Pismo 99
Lukiliju:
ono je kao takvo kopija druge poslanice koju
je Seneka poslao Maruliju čiji je sin bio
neda-
vno umro. 17
Tekst pripada žanru „utehe“: nudi
korespondentu „logičko“ naoružanje kojim
će se boriti protiv tuge. Intervencija je
zakasnila jer je Marulije, „potresen udarcem“,
imao
trenutak slabosti i „pao iz svog pravog
sopstva“; pismo otuda ima ulogu saveta. Ali za
Lu-
kilija, kome je pismo takođe poslato, i za
Seneku koji ga piše, ono funkcioniše kao
princip
reaktivacije – reaktivacije svih razloga koji
omogućuju prevazilaženje žalosti, ubeđivanja
sebe da smrt nije nesreća (niti sopstvena niti
tuđa). I uz pomoć onog što se čita za sebe i
piše za druge, Lukilije i Seneka će uvećati
svoju spremnost za slučaj da ih zadesi ovaj
tip
događaja. Consolatio koji treba da pripomogne
i upravi Marulija je istovremeno korisna
praemeditatio za Lukilija i Seneku. Pismo koje
pomaže primaocu naoružava pošiljaoca – a
možda i treća lica koja ga budu čitala.
Dešava se da se služba duše (le service d’âme)
koju je pisac poslao svom korespondentu
vraća u formi „povratnog saveta“: kako osoba
kojom se upravlja napreduje, ona postaje
sve sposobnija sa svoje strane da daje
mišljenje, podstiče, izgovara reči utehe onom
koji
je preuzeo na sebe da joj pomogne. Upravljanje
ne ostaje zadugo jednosmerno; ono služi
kao kontekst za razmene pomoći i postaje sve
više egalitarističko. Pismo 34 već signalizuje
ovo kretanje, počev od situacije u kojoj
Seneka može reći svom korespondentu: „Uzimam
te za sebe... Opominjem te, podstičem te i
nisam ti dozvolio lenjost, već sam te stalno
bu-
dio. I sada činim isto; ali sada navijam za
onog koji je u trci i koji zauzvrat navija za
mene“. 18
U sledećem pismu on priziva nagradu za
savršeno prijateljstvo u kojem će obojica biti
stalna
podrška jedan drugom, neiscrpna pomoć, što će
biti pomenuto u Pismu 109: „Vešti rvači
održavaju snagu vežbanjem; muzičara pokreću
drugi muzičari jednake sposobnosti. Mu-
dracu je takođe potrebno da mu vrline budu
delatne; i dok sam podstiče, isto tako prima
podsticaj i od drugog mudraca“. 19
Ali uprkos svim ovim zajedničkim tačkama,
prepiska se ne sme smatrati pukim produžet-
kom prakse hypomnemata. Ona je nešto više od
vežbanja samog sebe pisanjem, kroz dava-
nje saveta i mišljenja drugima: ona
konstituiše određen način pokazivanja sopstva
samom
sebi i drugima. Pismo čini pisca „prisutnim“
onome kome je pismo upućeno. Prisutnim ne
samo kroz informaciju koju daje u pogledu svog
života, svojih aktivnosti, svojih uspeha i
neuspeha, njegove sreće i nesreće; pre ga čini
prisutnim jednom vrstom neposrednog,
gotovo fi zičkog prisustva. „Hvala ti što mi
pišeš tako često, jer mi se otkrivaš (te mihi
osten-
dis) na jedini način na koji to možeš. Svaki
put kad mi tvoje pismo stigne, mi smo odmah
zajedno. Ako su nam slike odsutnih prijatelja
prijatne... koliko je tek prijatnije pismo,
koje
nam donosi prave tragove, prave dokaze
odsutnog prijatelja!
Trag ruke prijatelja utisnute na stranicu,
osigurava ono što je najslađe kada se vidimo
licem u lice:
ponovo se naći." 20
Pisati stoga znači „pokazati se“, dati videti
se, učiniti da se sopstveno lice pojavi pred
drugim. I pod ovim treba shvatiti da je pismo
i pogled koji se fokusira na primaoca (kroz
poslanicu koju prima, oseća se posmatranim) i
način nuđenja sebe njegovom pogledu
onim što on njemu kaže o sebi. U određenom
smislu, pismo omogućuje susret licem u lice.
Štaviše, Demetrije, objašnjavajući u De
elocutione 21 kakav
bi epistolarni stil trebalo da bude,
naglašava da bi to mogao da bude samo
„jednostavan“ stil, stil slobodne kompozicije,
siro-
mašan u svom izboru ili rečima, jer bi u njemu
trebalo razotkriti sopstvenu dušu. Reciproci-
tet koji prepiska uspostavlja nije tek savet i
pomoć; to je reciprocitet pogleda i
ispitivanja.
Pismo koje, kao vežba, napreduje ka
subjektivizaciji istinitog diskursa, njegovoj
asimilaciji i
transformaciji kao „ličnog svojstva“
istovremeno čini objektivizaciju duše. Vredno
pomena
je da se Seneka, počinjući pismo u kome mora
da izloži Lukiliju svoj svakodnevni život,
pri-
seća moralne maksime da bi „trebalo da živimo
kao da živimo pod pogledom svih ljudi“ i
filozofskog principa da ništa naše nije
skriveno od boga koji je uvek prisutan u našim
du-
šama. 22
Kroz poslanicu se otvaramo pogledu drugih i
stavljamo kores pondenta na mesto
unutrašnjeg boga. To je način predavanja
pogledu za koji moramo reći samima sebi da po-
nire u dubine naših srca (in pectis intimum
introspicere) u trenutku kada mislimo.
Rad koji pismo izvršava nad primaocem, ali je
izveden i nad piscem istim tim pismom
koje šalje, uključuje „introspekciju“; ali nju
ne bi trebalo shvatiti toliko kao dešifrovanje
sopstva sopstvom koliko kao otvaranje sopstva
prema drugima. Ipak, ostavljeni smo sa
fenomenom koji može biti da je iznenađujući,
ali koji je pun značenja za onog koji želi da
napiše istoriju kulture sopstva: prve
istorijske razvoje narativa o sopstvu ne bi
trebalo tra-
žiti kod „ličnih beležnica“, hypomnemata, čija
je uloga omogućavanje formiranja sopstva
iz sabranog diskursa drugih, oni se mogu naći,
sa druge strane, u prepisci sa drugima i raz-
meni službe duše. Činjenica je da se u
Senekinoj prepisci sa Lukilijem, Marka
Aurelija sa
Frontom i u nekim Plinijevim pismima, može
videti razvoj narativa sopstva koji je
drugačiji
od onog koji se može naći u Ciceronovim
pismima njegovim poznanicima: ovaj drugi je
uključivao objašnjavanje sopstva kao subjekta
delanja (ili odlučivanja za delanje) u vezi sa
prijateljima i neprijateljima, srećama ili
nesrećama. Kod Seneke i Marka Aurelija,
ponekad
i kod Plinija, narativ sopstva je
objašnjavanje sopstva u vezi sa samim
sopstvom; tu se ja-
sno ističu dva elementa, dve strateške tačke
koje će postati privilegovani objekti onoga
što će se kasnije nazvati pisanjem u vezi sa
sopstvom: preplitanje duše i tela (radije
impre-
sije nego delanje), i dokolica (pre nego
spoljašnji događaji); telo i dani.
1. Izveštaji o zdravlju su stalni deo
prepiske. Ali vremenom su se proširili u obimu
da
uključe detaljne opise telesnih senzacija,
utisaka neraspoloženja, raznih poremećaja koji
se
mogu iskusiti. Ponekad se težilo uključivanju
saveta povodom režima koji se smatra kori-
snim za korespondenta. 23
Ponekad je to, takođe, pitanje prisećanja
uticaja tela na dušu,
recipročnog delovanja duše ili isceljenje tela
koje je usledilo iz brige posvećene duši. Na
primer, dugo i važno Pismo 78 upućeno
Lukiliju, posvećeno je najvećim delom problemu
„dobre upotrebe“ bolesti i patnji; ali počinje
prisećanjem na opasnu bolest od koje je Se-
neka patio u mladosti, koju je propratila
moralna kriza. Seneka takođe prenosi da je
isku-
sio, pre mnogo godina, „katar“, „kratke napade
groznice“ na koje se Lukilije žali: „Prezreo
sam ih još u ranim danima. Jer kada sam bio
još uvek vrlo mlad, mogao sam da izdržim ra-
zne teškoće. Ali sam se na kraju prepustio i
dospeo do takvog stanja da nisam mogao ništa
da radim osim da slinim, doveden do ekstremne
mršavosti. Često sam razmišljao o porivu
da okončam svoj život tada i na tom mestu; ali
me je pomisao na svog milog starog oca spre-
čavala“. A ono što ga je izlečilo bili su
duševni lekovi. Među njima su najbitniji bili
njegovi
prijatelji koji su „mu pomogli umnogome u
napredovanju ka dobrom zdravlju“. 24
Pisma takođe prate kretanje koje je vodilo od
subjektivnog utiska do vežbe mišljenja. Tome
sve-
doči meditativna šetnja koje se Seneka
priseća: „Bilo je nužno da protresem telo kako
bi
se žuč koja se nakupila u grlu, ako je to bio
problem, uklonila, ili, u slučaju da je sam
dah (u
mojim plućima) postao iz nekog razloga previše
gust da bi ga drmusanje koje sam osetio
da je blagotvorno za mene, učinilo ređim.
Stoga sam insistirao da me nose duže nego
uobičajeno, po lepoj plaži koja se nalazi
između Kume i seoske kuće Servilija Vatija,
izme-
đu mora sa jedne strane i jezera da druge, baš
kao uzani put. Bilo je ledeno pod stopalima
zbog oluje... Kao što sam navikao, počeo sam
da tražim nešto što će mi biti od pomoći, kada
mi je pogled pao na vilu koja je nekad
pripadala Vatiju“. Seneka kaže Lukiliju šta je
oformilo
njegovu meditaciju o povlačenju – samoća i
prijateljstvo. 25
2. Pismo je i način predstavljanja sebe
korespondentu u toku odvijanja svakodnevnog
života. Opisivanje provedenog dana – ne zbog
važnosti događaja koji su ga obeležili već
upravo zbog toga što nema ništa drugo u
njegovom slučaju nego što je kao svaki drugi,
svedočeći na ovaj način ne o važnosti
aktivnosti već o kvalitetu načina življenja –
čini deo
epistolarne prakse: Lukilije nalazi za
prirodno da traži od Seneke „da (mu) opiše
svaki dan
posebno i to ceo dan“. I Seneka prihvata ovu
obavezu sa radošću jer ga obavezuje da živi
pod pogledom drugih, a da nema šta da krije:
„Ja ću stoga raditi kako ti želiš i rado ću te
in-
formisati putem pisama o onome što radim i to
u tom redosledu. Ispitivaću se stalno i – vrlo
korisna navika – načiniću svakodnevno pregled
dana“. Zaista, Seneka priziva ovaj određeni
dan koji je prošao koji je istovremeno
najobičniji od svih. Njegova vrednost leži u
samoj či-
njenici da se nije dogodilo ništa što bi ga
skrenulo sa jedine stvari koja mu dopušta da
bdi
nad sobom. „Danas je dan bio celovit; niko mi
nije oduzeo niti jedan deo“. Nešto fi zičkog
treninga, malo trčanja sa omiljenim robom,
kupanje u vodi koja je jedva mlaka,
jednostavna
užina od hleba, vrlo kratka dremka. Ali glavni
deo dana – i ovo zauzima najduži deo pisma
– posvećen je meditiranju na temu Zenonovog
sofi stičkog silogizma o pijanstvu. 26
Kada poslanica postane izveštaj o običnom
danu, danu za sebe, može se videti da
postaje bliska praksi na koju Seneka diskretno
aludira na početku Pisma 83, gde priziva
posebno korisnu naviku „pregleda dana“: ovo je
samoispitivanje čija je forma opisana u
pasusu u De Ira. 27
Ova praksa – prisutna u raznim filozofskim
strujama: pitagorejskoj, epikurejskoj,
stoičkoj –
čini se da je primarno bila duhovna vežba
memorisanja: ona je bila
pitanje kako konstituisanja sopstva kao
„ispitivača sopstva“, te stoga izbegavanja
uobiča-
jenih grešaka, tako i reaktivacije pravila
ponašanja koja se uvek moraju imati na umu.
Ni-
šta ne upućuje da je ovaj „pregled dana“ uzeo
formu pisanog teksta. Čini se da je stoga u
epistolarnoj relaciji – i, shodno tome, kako
bi se sopstvo stavilo pod pogled drugih –
ispi-
tivanje savesti bilo formulisano kao pisanje o
sebi: objašnjavanje svakodnevne banalno-
sti, ispravljanje pogrešnih dela, režima do
kog se drži, fizičkih i mentalnih vežbi kojima
se
neko bavi. Dobar primer ove konjunkcije
epistolarne prakse i samoispitivanja se može
naći u pismu Marka Aulerija Frontu. Ono je
napisano tokom jednog od onih boravaka na
selu koji su bili toplo preporučivani kao
trenuci odvajanja od javnih aktivnosti, kao
zdrav-
stveni tretmani, kao prilike za posmatranje
sopstva. U ovom tekstu mogu se naći dve
kombinovane teme seoskog života – zdravog, jer
je prirodan – i dokoličarskog života pre-
datog razgovoru, čitanju i meditaciji.
Istovremeno, čitav skup beležaka o telu,
zdravlju, fi -
zičkim senzacijama, režimu i osećanjima
pokazuje ekstremnu budnost pažnje koja je in-
tenzivno usredsređena na sopstvo. „Mi smo
dobro. Spavao sam do kasno zbog slabe pre-
hlade koja se izgleda povlači. Tako sam od 5
sati ujutru do 9 proveo vreme delom u čita-
nju Katulove Poljoprivrede, a delom u pisanju
ne užasnih stvari, nebesa mi, kao juče. Onda
sam, posle iskazivanja poštovanja ocu, isprao
grlo, neću reći grgotanjem – iako se reč gar-
garisso može, verujem naći kod Novija i drugde
– već gutanjem vode sa medom do jed-
njaka i izbacivanjem. Posle ispiranja grla
otišao sam do oca i pripomogao mu pri njegovoj
žrtvi. Onda smo otišli na ručak. Šta misliš da
sam jeo? Malo hleba, mada sam video druge
kako proždiru pasulj, luk i haringe pune ikre.
Onda smo puno radili oko berbe grožđa i do-
bro se oznojili i bili radosni... Posle šest
sati popodne smo došli kući. Nešto sam malo
radio
bez svrhe. Onda sam dugo razgovarao sa mojom
majkom dok je sedela na krevetu... Dok
smo ovako pričali i raspravljali ko koga više
voli, začulo se zvono, znak da je moj otac
otišao
da se kupa. Onda smo večerali pošto smo se
okupali u presi za ulje; ne u presi [za ulje],
ali
pošto smo se okupali, večerali smo i uživali u
radostima seljaka. Pošto smo se vratili, pre
nego što sam se okrenuo i zahrkao, obavio sam
zadatak (meum penso explico) i opisao svom
najdražem gospodaru dnevne aktivnosti (diei
rationem meo suavissimo magistro reddo),
puno mi nedostaje. Neću dužiti više.“ 28
Poslednje rečenice pisma jasno pokazuju kako
je artikulisana praksa samoispitivanja: dan
se završava, nešto pre spavanja, sa nekom
vrstom čitanja dana koji je protekao;
razmotava
se svitak na kome su dnevne aktivnosti
zapisane i upravo je ova imaginarna knjiga
sećanja
ono što se reprodukuje sledećeg dana u pismu
upućenom onome koji je i učitelj i prijatelj.
Pismo Frontu ponavlja ispitivanja sprovedena
veče pre čitanja duhovne knjige savesti.
Jasno je da smo još uvek daleko od knjige
duhovnih borbi na koju se Atanasije poziva
nekoliko vekova kasnije u Žitiju svetog
Antonija. Ali se može izmeriti doseg do kojeg
je ova
procedura autonaracije u dnevnoj žurbi života,
sa skrupuloznom pažnjom prema onome
što se dešava u telu i duši, različita od
ciceronovske prepiske i prakse hypomnemata,
zbira
stvari koje su čitane i slušane, i pomoć za
vežbu misli. U ovom slučaju – slučaju hypomne-
mata – to je bilo pitanje konstituisanja
sopstva kao subjekta racionalnog delanja kroz
prisvajanje, unifikaciju i subjektivizaciju
fragmentarnog i odabranog već-rečenog; u
slučaju
manastirskog beleženja duhovnih iskustava, to
će biti pitanje otkrivanja najskrivenijih po-
kreta u unutrašnjim dubinama duše i
omogućavanja oslobađanja od njih. U slučaju
epi-
stolarnih objašnjenja sopstva, to je pitanje
slaganja pogleda drugog i pogleda koji se od-
nosi na sebe kada se premeravaju dnevne
aktivnosti u skladu sa tehnikom življenja.
(Sa engleskog preveo: Andrija
Filipović)
1 Saint
Athanase, Vita Antonii (Vie et Conduit de
notre Saint-Père Antoine, écrite et adressée
aux moines
habitant en pays étranger, par notre
Saint-Père Athanase, évêque d’Alexandrie),
prev. B. Lavaud, Paris,
ur. du Cerf, kol. „Foi Vivante“, br. 240,
izd. 1989, 3. deo, § 55: „Conseils
spirituels du solitaire à ses
visiteurs“, str. 69–70.
2 Sénèque,
Lettres à Lucilius, prev. H. Noblot, Paris,
Les Belles Lettres, ”Collection des
universités de
France“, 1957, tom III, knj. XI, pismo 84, §
1, str. 121.
3 Epictète,
Entretiens, prev. J. Souilhé, Paris, Les
Belles Lettres, ”Collection des universités
de France“,
1963, tom III, knj. III, pogl. V: ”À ceux
qui quittent l’école pour raisons de santé”,
§ 11, str. 23.
4 Ibid., op.
cit., knj. III, pogl. XXIV: ”Qu’il ne faut
pas s’émouvoir pour ce qui ne dèpend pas de
nous”,
§ 103, str. 109.
5 Plutarque,
De tranquillitate, 464e, De la tranquillité
da l’âme, prev. J. Dumottier i J. Defradas,
u Œuvres
morales, Paris, Les Belles Lettres,
”Collection des universités de France“,
1975, tom VII, prvi deo, str. 98
/N.d.E/.
6 Ibid, 465 c.
7 Sénèque,
Lettres à Lucilius, op. cit., 1945, tom I,
knj. I, Pismo 2, § 3, str. 6.
8 U osnovnom
značenju: ludost, budalaština. (Prim. prev.)
9 Ibid, op.
cit., 1947, tom II, knj. V, Pismo 52, § 1–2,
str. 41–42.
10 Epictète,
Entretiens, op. cit., 1943, tom II, knj. I,
pogl. XVII: „De la nécessité de la logique“,
§ 11–14,
str. 65.
11 Sénèque,
Lettres à Lucilius, op. cit., tom I, knj. I,
Pismo 2, § 5, str. 6; 3, § 6, str. 9; 4, §
10, str. 12; 7, § 11,
str. 21–22; 8, § 7–8, str. 24, itd.
12 Ibid., Pismo
2, § 4–5, str. 6.
13 Ibid, op.
cit., tom III, knj. XI, Pismo 84, § 6–7,
str. 123.
14 Ibid., §
9–10, str. 124.
15 Lettre à
Pythoclès (prev. A. Ernout), u: Lucrèce, De
rerum natura. Commentaire par Alfred Enout
et
Léon Robin, Paris, Les Belles Lettres,
„Collection de commentaires d’auteurs
anciens“, 1925, tom I, §
84–85, str. LXXXVII.
16 Sénèque,
op. cit., knj. I, Pismo 7, § 8, str. 21.
17 Ibid., op. cit., 1962,
tom IV, knj. XVI, Pismo 99, str.
125–134.
18 Ibid., op. cit.,
tom I, knj. IV, Pismo 34, § 2, str. 148.
19 Ibid., op. cit.,
tom IV, knj. XVIII, Pismo 109, § 2, str.
190.
20 Ibid., op. cit., tom I, knj.
IV, Pismo 40, § 1, str. 161.
21 Démétrius de
Phalère, De elocutione, IV, § 223–225; De
l’élocuion, prev. E. Durassier, Paris,
Firmin
Didot, 1875, str. 95–99 /N.d.E./.
22 Sénèque,
ibid., op. cit., tom III, knj. X, Pismo 83,
§ 1, str. 110.
23 Pline le
Jeune, Lettres, knj. III, Pismo 1, prev.
A.-M. Guillemin, Paris, Les Belles Lettres,
”Collection
des universités de France“, 1927, tom I,
str. 97–100 /N.d.E./.
24 Sénèque,
Lettres à Lucilius, op. cit., tom III, knj.
IX, Pismo 78, § 1–4, str. 71.72.
25 Ibid., op.
cit., tom II, knj. VI, Pismo 55, § 2–3, str.
56.57; takođe u Pismu 57, § 2–3, str. 67.
26 Ibid., op
.cit., tom III, knj. X, Pismo 83, § 2–3,
str. 110–111.
27 Sénèque, De
ira (De la colère prev. A. Bourgery, Pismo
36, § 1–2, u Dialogues, Paris, Les Belles
Lettres,
”Collection des universités de France“,
1922, tom I, str. 102–103.
28 Marc
Aurèle, Lettres, knj. IV, Pismo 6, prev. A.
Cassan, Paris, A. Levavasseur, 1830, str.
249–251 /N.d.E/.
Izvornik: Michel Foucault, ”L’écriture de
soi” u: Corps écrit, br. 5: L’Autoportait,
février, 1983, str. 3–23,
odnosno: Dits et écrits II, 1983, str.
1234–1249; konsultovan i engleski prevod: M.
Foucault, ”Self Writing”,
prev. R. Hurley, u: Ethics: Essential Works
of Foucault, 1954–1984, prir. P. Rabinow,
tom 1, London: Allen
Lane, 1997, str. 207–222.
Tomas
Man, TONIO KREGER
Tomas Man
Ako pođemo od toga da naziv jednog književnog
dela predstavlja ključ za njegovo tumačenje -
možda ne idealan, ali ipak onaj koji nam
(svesno ili nesvesno) nudi sam autor - treba
malo da se zadržimo na ovom neobičnom imenu:
Tonio Kreger. Lično ime u nazivu umetničkog
dela uvek predstavlja signal da će se u centru
naći jedna ličnost. I u Manovoj noveli
nalazimo jednu centralnu ličnost, a ta ličnost
je umetnik. Verovatno je većini čitalaca
prošla kroz glavu misao da se ovaj kratki
roman mogao zvati i Portret umetnika u
mladosti - ovo ime je desetak godina
kasnije odabrao Džojs za svoj roman, čiji
junak, uzgred budi rečeno, nosi takođe
neobično ime: Stiven Dedalus. Stivena, kao i
Tonija Kregera, školski drugovi zadirkuju zbog
imena koje nosi. Obojici junaka ime
predstavlja nekakav beleg. Sada već postaje
očigledno zbog čega je Tomas Man ostavio golo
ime i prezime i šta je time hteo da nam
saopšti. U imenu Tonio Kreger sadržane su sve
suprotnosti kojima obiluje svet novele i svest
junaka: sever i jug, život i umetnost,
umerenost i neumerenost, zdravlje i bolest,
građansko i umetničko, askeza i razuzdanost,
svet površnosti i svet duha. Tonio
Kreger jeste portret umetnika u mladosti.
Tema novele je umetnikov život: ne umetnička
egzistencija kao jedan aspekt života, nego
život čoveka-umetnika, čoveka koji nije ništa
drugo nego umetnik i za koga običan svet
vitalnosti predstavlja inspiraciju i muku,
budući da u njemu ne učestvuje, iako samo
zahvaljujući njemu njegovo srce živi.
Umetnik među ljudima, sumnjiv položaj
umetnika u društvu
...i on sam je isključen iz društva pristojnih
i običnih, mada tek nije Ciganin u zelenim
kolima, vać sin konzula Kregera, iz porodice
Kregerovih...
Pisac (autentični umetnik, a ne onaj čiji je
građanski poziv književnost) je čovek sa žigom
na čelu. Da je neprilično i
raspusno pisati stihove, Toniju Kregeru
je rano stavljeno do znanja, kada se suočio sa
opštim neodobravanjem - od strane oca,
nastavnika, školskih drugova.
Man se sjajno poigrao ovom temom
u Čarobnom bregu - o jednom od
junaka romana, Setembriniju, ovako se govori -
on je literata, i otac i deda su mu bili
literate - ove reči su pune podozrenja i
omalovažavanja, a izgovara ih upravo lik
najdostojniji prezira, jedna malograđanka
sklona ogovaranju.
Tonio Kreger oseća simpatiju i čežnju prema
svom drugu Hansu Hanzenu. Hans je građanski
lik i predstavlja Kregerovu suprotnost.
Obojica su iz tzv. dobrih porodica, odnosno
porodica sa socijalnim ugledom. Od njih se
očekuje da budu za uzor, ne očekuje se da se
neki izdanak takve porodice bavi umetnošću.
Bavljenje umetnošću je shvaćeno kao nešto
neprilično, kao neka vrsta ciganskog života. U
umetnosti ima nečeg čergarskog, u suprotnosti
sa građanskim životom dobrostojećeg sveta.
Građanin ide za time da se materijalno
osigura. Umetnik traži duhovnu sigunost.
Umetnik se vidi kao ugrožena vrsta, ugrožena
egzistencija. Takođe, umetnik je neko ko
izaziva nepoverenje. Tonio Kreger to shvata i
miri se sa tim, štaviše kaže Lizaveti
Ivanovnoj da je to nepoverenje opravdano,
navodeći primer bankara (čoveka koji je u
jednom trenutku bio izvan zakona, inače bi
bilo sasvim nezamislivo da se jedan bankar
bavi književnošću) koji piše.
Tonio Kreger se trudi da se ne izdvaja svojom
spoljašnjošću i zato nosi patricijsko
runo, kako kaže njegova prijateljica. On
međutim smatra da je suviše pustolov u svojoj
duši da bi to demonstrirao odevanjem. Uprkos
tome i činjenici da je postao priznati
umetnik, Manov junak dolazi u situaciju da ga
zamalo uhapse u rodnom gradu u koji je
otputovao bez dokumenata.
U delima Tomasa Mana je veoma izražena
suprotnost, sukob između, sa jedne strane,
umetnosti i duha i, sa druge strane, onoga što
je građansko. Ovaj roman se u velikoj meri
bavi pitanjem da li je ovaj sukob pomirljiv.
Neko ko ima potrebu za smislom, za
razumevanjem neke više istine koja stoji iza
stvari, neko ko poseduje tu duhovnu glad, ne
može se zadovoljiti svetom sticanja i skrasiti
se u njemu, makar ga označavao taj privlačni
vitalizam. Tonio Kreger je neko ko ne pripada
tom svetu i ko oseća distancu, oseća da je
njegova egzistencija druge vrste, ali
istovremeno oseća i želju da u tom građanskom
svetu bude priznat i očekuje naklonost koju,
po prirodi stvari, ne može da stekne.
Slučaj Hamleta Danca
Ko sve razume, znači, sve oprašta? Ipak, ja ne
znam. Ima nešto, Lizaveta Ivanovna, što ja
nazivam gađenjem od saznanja: stanje u kome je
čoveku dovoljno da providi neku stvar da bi
osetio smrtno gađenje... – to je slučaj
Hamleta Danca... on je znao šta znači: kad je
čovek pozvan za saznanje, a nije rođen za nj.
Tonio Kreger kaže Lizaveti Ivanovnoj da on s
njom hamletovski razgovara, ali mi moramo
primetiti da on razgovara ničeovski. Niče
takođe spominje Hamleta Danca u Rođenju
tragedije. Štaviše, čitav njihov razgovor bi
se mogao čitati kao suočavanje Ničeovog i
Šopenhauerovog pogleda na umetnost.
Ničeova metafizika izložena u Rođenju
tragedije oslanja se na Šopenhauerovo
razlikovanje dva sveta označenih pojmovnim
parom volja i predstava. Svet površnosti
stoji nasuprot svetu dubine, jedan je samo
pojavnost, drugi je suština, samo biće sveta.
Ovaj koncept o dva sveta Niče povezuje sa
Grčkim božanstvima Apolonom i Dionisom: svet
dubine, svet bivstva, svet volje je
dionizijski; svet površnosti, pojavnosti,
predstave je apolinijski. Dionizijska volja je
princip sveta, beskrajni sled nastajanja i
prolaznosti, rođenja i smrti. Jedinstvo treba
da se uspostavi kroz oba načela: Dionis kroz
svoju univerzalnost, u prekoračenju mere;
Apolon kroz pojednostavljenje, ograničenje,
kroz meru i osmišljenje. Dionizijsko načelo
izraz je čiste energije života i nagona,
iracionalnog, htoničnog, iskustvo prekoračenja
i haosa, ono je i borba i patnja, zanos i
odsustvo granice, dok apolonsko označava
formu, sklad, principium individuationis,
duh reda, distanciranosti, smirenja.
Ne moramo ići dalje sa Rođenjem
tragedije. Ničeova studija nas zanima samo kao
sižejna građa za Tonija Kregera. Zanima
nas uticaj trija Niče – Šopenhauer – Vagner na
poetiku, ne Tomasa Mana, nego njegovog junaka.
Jedino Vagnerov uticaj u Manovom delu možemo
konstatovati bez bojazni – svesno je koristio
muziku kao sredstvo jezičkog uobličavanja,
primenio je tehniku lajtmotiva, stilskog
ponavljanja i variranja. Kada je Niče u
pitanju, Man sam kaže da se još u njegovim
prvim proznim pokušajima primećuje duhovni i
stilistički uticaj Ničea, ali Ničea kao
umetnika čiju je opasno lepu misao asimilovao
putem ironije. Ko Ničea shvata bukvalno
... ko mu veruje, taj je izgubljen, kaže mladi
Man. Stavovi o umetnosti izrečeni u Toniju
Kregeru nisu načela Manove poetike i ne smeju
se tako čitati. U pitanju su ideje koje su se
otelotvorile u ličnosti Tonija Kregera –
umetnika.
Tonio Kreger razlikuje pojavni svet i svet
dubine, on vidi iza stvari i, samim tim, idući
za Ničeom (ko sve razume, sve prezire),
prezire svet površnosti i banalnosti... Kad bi
bilo tako jednostavno, Kreger bi otišao s
Adalbertom u kafanu.
U čemu je, dakle, sličnost između slučaja
Tonija Kregera i slučaja Hamleta Danca?
Očigledno je da Manov junak ne treba da sveti
oca niti da nekoga ubije. Ili možda treba –
sebe, u izvesnom smislu?
On nije radio kao onaj koji radi da bi živeo,
već čovek koji ništa drugo i neće nego da
radi, jer nipodaštava sebe kao živog čoveka,
jer želi da ga samo kao tvorca uzimaju u
obzir, a inače prolazi kroz život siv i
neupadljiv, kao glumac koji je skinuo sa sebe
šminku, i koji nije ništa kad nema šta da
prikazuje. Radio je nemo, zatvoren i nevidan,
i prezirao one male kojima talenat služi samo
za to da se njime okite u društvu, koji idu
pocepani i zapušteni, pa bili oni bogati ili
siromašni, koji teraju luksuz ličnim
kravatama, i u prvom redu paze na to da žive
srećno, privlačno i umetnički, a ne znaju da
dobra dela nastaju samo pod pritiskom rđavog
života, da onaj koji živi ne radi i da čovek
mora umreti pre no što ceo postane stvaralac.
Ali Tonio Kreger je voleo život...
Umetnost i život
Išao je putem kojim je morao ići, malo nemarno
i neujednačeno, zviždeći tiho za se i
gledajući u daljinu dok je glavu obarao u
stranu, ako je zalutao, to je bilo stoga što
za neke uopšte i ne postoji pravi put. Kad bi
ga ko upitao šta misli da postane na kraju
krajeva, davao bi promenljiva obaveštenja, jer
je obično govorio (a bio je to već zapisao) da
nosi u sebi mogućnosti za tisuću raznih oblika
života, a u isti mah je u potaji bio svestan
da su to sve same nemogućnosti...
Ideja o silnim mogućnostima koje su sve samo
puke nemogućnosti - postoji neograničenost
mogućnosti umetnika, ali to ne funkcioniše u
sferi realiteta. Mogućnost koja se ostvari
ubija druge mogućnosti, ali umetnik ne želi da
ubije ostale mogućnosti. Zato odustaje od
ostvarenja bilo koje.
Kroz život Tonio Kreger prolazi kao posmatrač,
i to posmatrač koga od sveta
deli nepremostivi ponor ironije. Umetnik
još u ranom životnom dobu spoznaje svoju
posebnost, a mirenje sa njom je veoma bolno.
Predočene su nam dve mladalačke ljubavi Tonija
Kregera - neostvarene, jer takve se
stvari ne događaju na zemlji. Tonija privlači
vitalizam, sfera života koju oličava posebna
vrsta ljudi - plavih, modrookih, zdravih,
vedrih, nepomućenog pogleda i neosenčenih
očiju... ljudi doduše površnih i bez duha,
ali kojima duh nije ni potreban, kaže
Tonio Kreger koji, sa druge strane, ljude koji
prate njegov rad naziva skupom prvih Hrišćana.
Tonio Kreger, kao dečak, voli Hansa Hanzena i
želi da pripada njegovom svetu, ali on je
zabludela ovčica (sfera zelenih kola,
čergarenja, ciganskog života...). Tonio
pokušava da zadobije Hansa Šilerom, a ovaj se
klati... Ironija je ovde usmerena ka obojici,
Tonio ne može, a da ne pokuša da uvuče Hansa u
svoj svet. Kasnije se zaljubljuje u jednu
devojku, prisustvuje igranci i ispada smešan
(sa druge strane, ostali su smešni njemu,
učitelja igranja vidi kao majmuna dok se
šepuri...). Izdvaja se i onda se dovodi u
besmislenu situaciju, misli da će Inge
primetiti da se on usamio i da ce mu prići.
Sledi rečenica koja pripada višoj, autorskoj
instanci – Takve se stvari ne zbivaju na
zemlji. On čezne u svetu za onim što ne može
osvojiti, dobiti, jer se taj svet ne
interesuje za njega i vrednosti im nisu iste.
Kad, pri kraju pripovetke, prisustvuje onoj
igranci, više i ne pokušava da se približi tom
društvu. Umetnik je posmatrač koji može samo
duhovno da prisustvuje.
Ljubav prema svetu vitalizma čini da njegovo
srce živi. Ona je bolna i neostvariva, ali
daleko od toga da je jalova (Ne korite mi ovu
ljubav, Lizaveta; ona je dobra i plodna. U
njoj ima čežnje i setne zavisti i čitavo jedno
čedno blaženstvo.) - iz nje izvire sva njegova
poezija (...ljubav prema čovečanskom, živom i
običnom. Iz nje izvire sva toplina, sva
dobrota, sav humor (...) moja najdublja ljubav
pripada onima koji su plavi i modrooki, svetli
i živi, srećni, milokrvni i obični).
Tonio Kreger kaže da se ne može pisati
dok se oseća, da su dela od vrednosti uvek
proizvod umeća i hladnog rasuđivanja, ali o
čemu bi tada pisao da njegovo srce nije nekad
živelo, volelo i patilo?
Umetnički postupak
Tomas Man je smatrao da su muzičke odlike
stila učinile da novela Tonio
Kreger zadobije naklonost čitalaca. Tu je
on prvi put koristio muziku kao sredstvo
jezičkog uobličavanja, primenivši
tehniku lajtmotiva. Mi pratimo kako se
Tonio Kreger - umetnik razvija, šta oseća od
adolescencije do zrelog doba - to je
fascinantnom virtuoznošću oslikano upravo
putem lajtmotivskog ponavljanja: iskazi se
ponavljaju uz neznatne varijacije u tekstu,
ali sa različitim značenjima, jer se njihov
status menja. Nekad su, na primer, ti
lajtmotivski iskazi ironizovani. Imamo
nekoliko iskaza (tada je živelo njegovo srce,
čežnja i setna zavist, nešto malo prezira i
čedno blaženstvo...) koje prvo izgovara
pripovedačka instanca, a na kraju sam junak,
čija je svest dostigla taj nivo da sama sebe
razume.
Na sličan način, variranjem smisla, koristi se
i građa preuzeta iz Ničea i Šopenhauera: važno
je prepoznati izvore, ali preuzeta građa više
nema ono značenje koje je imala u delima Ničea
i Šopenhauera - sada je ona prosto savršeno
sredstvo da se izrazi gledište Manovog junaka.
Valentina Đorđević
(preuzeto sa bloga : Eseji)
|
