---

---

 
Глава III   

Моје стање поче сад бивати за мој дух сношљивије, иако сам и даље живео у беди; и како ми мисли сталним читањем библије и молитвама беху управљене стварима више природе, налазио  сам много унутарњег задовољства, о коме досад нисам ништа знао. А кад ми се врати здравље и снага, потрудим се да се снабдем свачим што ми је потребно и да што правилније удесим свој начин живота.

Од 4. до 14. јула време сам већином проводио у краћим па све дужим шетњама с пушком у руци, као човек који скупља снагу после болести; једва се може замислити колико сам био оронуо. Употребио сам био нов начин лечења, на који се можда нико дотле није излечио од грознице и који не бих никоме препоручио, јер је, делујући повољно, у исти мах допринео да се изнурим, те сам неко време имао честе грчеве у живцима и удовима.

Том приликом дошао сам и до закључка да ми је веома штетно по здравље кад сам напољу у кишно доба године, нарочито за време киша удружених са олујама и орканима; а киша која пада у сушно годишње гоба већином је удружена са таквим олујама, те је много опаснија него она у септембру и октобру.

На овом несрећном острву сам више од десет месеци; свака могућност избављења одавде чини ми се далека и чврсто верујем да људски створ никада није ступио на ово место. Као да сам сад обезбедио своје боравиште, како ми се чинило сасвим онако како сам хтео, осетио сам јаку жељу да се боље упознам са острвом и да видим какве све производе могу пронаћи који су ми досад остали непознати.

15. јула почнем подробније испитивање острва. Најпре пођем уз затон, где сам као што напоменух истоваривао сплавове. Отприлике после две миље нађем да плима не допире даље и да је то ушће речице са свежом и питком водом, али да у кориту на понеким местима има тако мало воде да се једва примећује да отиче, јер беше сушно доба године. На обали речице много лепих ливада, равних и покривених травом, а на горњим нагибима узвишења, која вода никад не плави, много зелена дувана, где расте на великим и снажним стабљикама. Беше ту и разних других биљака, мени непознатих, које можда имају особита својства, али која нисам могао открити.

  

Тражио сам корен од касаве, од кога Индијанци у томе поднебљу праве хлеб, али га не могадох наћи. Видех крупне алоје, но нисам знао за шта се употребљавају. Опазих неколико стабљика шећерне трске, али дивље и, услед тога што је нико не гаји, не беше прворазредна. Задовољим се привремено тим открићима, и вратим се размишљајући како да дознам својства плодова или биљака на које наилазим; али не могадох доћи ни до каквог закључка, јер сам на биљке тако мало обраћао пажње док сам био у Бразилу да сам о њима мало шта знао што би ми могло бити од користи у невољи.
                                                                                                                                          Даниел Дефо 

МАЛИ БРАТА

Дочепо се мали брата
Очевога сата,
А сат је од злата,
Па има и врата.
Ала је то лепо!

А на уво кад га метне,
Тад се чује нека звека,
Сат говори: Тика-така!
Брата мисли, хоће млека.
Ала је то мудро!

Залио га слатким млеком
Неколико пути,
Брата мисли, сат се најео,
па сад зато ћути.
Ал' се разумемо!

Сад су пуни обадвоје,
И сатић и брата,
Обадвоје сада ћуте,
А кад дође тата
- Ал' ће бити гужве!
   

             

22. БЛУМОВ СТАДИОН

Игор се такође упути у >>производно двориште<<, као што су говорили у колонији. Санчо му је већ причао да у колонији има неколико радионица. Недавно је стигао нови управник предузећа, тако да више неће бити радионице, него одељења: механичарско, ливничко, машинско, монтажно и кројачко. Игор никад није видео никакву производњу, и није се за то интересовао, зато није ништа схватио у свим тим називима, једино је наслућивао да се у кројачници нешто шије. Али сада је излазило да ће морати да ради у једном од ових одељења. Решио је да погледа шта је то >>производно двориште<<.

Идући кроз парк у истом правцу у коме је отрчао Руслан, Игор стварно уђе у ново двориште, које је, очигледно, недавно добијено крчењем шуме: понегде су још штрчали пањеви, а на другим местима, у огромним јамама, лежали су изваљени јаки коренови. Двориште је било огромно и цело закрчено – тешко је било разазнати чиме. Било је ту много брвана, дасака, греда – све без икаквог реда, изукрштано, помешано с уљем, гвожђем разних врста, струготином, празним бурадима од креча. Око дворишта било је неколико приземних дрвених зграда, сличних шупама, али су из њихових кровова вирили димњаци, а из димњака се дизао дим најразличитијих нијанса и густине. Према томе то нису биле шупе. У једној згради, мало солиднијој, нешто су радили с дрветом, и дрвету је очевидно, било непријатно: отуда су се разлегали пиштање и вапаји у најразличитијим тоновима: гласни, ниски звуци – звуци уобичајеног и беспомоћног протеста; нервозни звуци, пискави, који раздражују; најзад се, с времена на време проламао прави вапај, очајнички који раздире душу, неподношљив. Поред ове зграде било  је неколико дугачких кола, са којих су радници стоваривали даске.

Излазећи из парка, Игор се заустави, гледајући како ће лакше проћи, и угледа поред себе групу људи: Алексеја Степановича, гологлавог, у чизмама и у војничкој кошуљи, Витју, Клаву Каширину и још двоје. Један од њих је пун, са стомаком, округле главе, глатко обријане, а можда и ћелаве. Игор се сети: то ће бити тај чувени управник предузећа – Соломон Давидович Блум. Он је свечано показивао руком на широку приземну зграду типа бараке, подигнуту недавно, али која је ипак остављала мучан утисак. Тешко је било утврдити од чега је била саграђена: од отпадака, цепки, старог фурнира, глине? Била је покривена такође чудноватом смесом од најразличитијег  материјала; гвожђа, фурнира, тер-хартије, а на једном месту шаренило се се чак неколико редова црепа. Била је то врло дугачка зграда, и баш зато је падала у очи њена бесмисленост: зграда се доста стрмо спуштала према рибњаку, и њена нагнута укошена конструкција чудно је одударала од сваке уобичајене представе о грађењу.



Као да је био запрепашћен овом изненадном величином, Захаров је стајао на ивици парка, мрдајући рукама у џеповима коњичких чакшира, и смејао се:

- Да-а! Ја сам отприлике предосећао нешто слично, али...ипак....

       - Витја се закикота превијајући се од смеха:

- Алал вам вера, Соломоне Давидовичу! За недељу дана саградио !

Клава се уздржано осмехивала. Виктор рече:

 - То се, ето, зове: Блумов стадион.

Соломон Давидович напући старачке усне :

 - Шта ви то говорите Блумов? Зар је то рђаво монтажно одељење? Рђаво? Је ли?

Захаров спази Игора:

 - Черњавине, дођи овамо.

Игор се испрси, лепо – то је било несумљиво – подиже руку и примети радознали поглед Клаве Каширине:

 - Здраво, друже управниче!

 - Здраво!' Оди овамо. Ти си човек из Лењинграда, видео си разне дворце. Како ти се допада монтажно одељење?

 - Ова шупа?

 - То је стадион – понови Виктор.

Соломон Давидович мирно рече:

  - Нека је и шупа, нека је и стадион, али у њему се може радити.

Игор упита:

   - А зар се неће срушити ?

Блум се тако озбиљно наљути, као да је одавно познавао Игора и као да је био дужан да води рачуна о његовом мишљењу:

   - Чујете ли шта он каже: срушиће се! Волончук, хоће ли се срушити или неће ?

Замишљен, нескладан, грађен од некаквих мишићних чворова, инструктор Волончук – десна рука Соломона Давидовича – одговори хладнокрвно, одређујући судбину стадиона са завидном непристрасношћу:

   - Током времена срушиће се, али се не може рећи да ће то скоро бити.

   - Хоће ли се срушити за годину дана?

   - За годину дана? - Волончук се пажљиво загледа у стадион.

   - Не, за годину дана се неће срушити Друга је ствар ако, рецимо, наиђу велике кише.

Блум повика на њега:

   - Ко вас пита о киши? Кад је живео Ној и кад су почеле велике кише, онда се све на свету срушило. Кад човек подиже он не може да се оријентише на општи потоп, него се оријентише на нормално време.

Волончук мирно саслуша љутите речи Соломона Давидовича, чак не трепну, и попусти:
          - Ако буде лепо време, то је друга ствар...издржаће.

Алексеј Степанович поправи цвикер, онда неким нарочитим погледом, препуним вековног стрпљења, погледа у зграду и крену напред.

   - Добро, погледајмо како је унутра.

Блум се обрадова:

   - Наравно, унутра. Ми ћемо радити унутра, а нећемо гледати на лепоту. Лепота кошта, драги другови.    Ако немаш новца, бријеш се једанпут недељно. И ником ништа.

Кроз шкрипава вратанца, којекако склепана од отпадака, уђоше у зграду монтажног одељења. Унутра није још ничега било, падао је у очи дашчани под, који је мало подсећао на паркет: био је састављен од многобројних крајева дасака разне дужине и ширине и чак дебљине. Витја први изрази своје одушевљење унутрашњим уређењем зграде али врло уздржано:

    - Ако нешто падне, нећеш више наћи, откотрљаће се!

Сви се насмејаше сем Блума:

    - А зашто би се котрљао ?? Овде сада, наравно нема ничега. А кад буду људи, тезге и даске, куд ће се онда моћи откотрљати? Чујете ли Волончук? Куд ће се откотрљати?

Волончук озбиљно погледа у све и одговори:

    - Неће се моћи котрљати. Закачиће се  за нешто.

Виктор озбиљно потврди:

     - Повлачим своју реч: ако се закачи онда је друга ствар.

Тек сада се Блум разгневи: он кратким рукама лупи неколико пута по пешевима капута, на подбулом лицу појави се израз борбене готовости...

     - Је ли вам потребно да правите намештај или вам је потребан некакав билијар? Да се ништа никуда не котрља док га не удариш штапом? Какви су то разговори? Радимо ли ми озбиљну ствар или се играмо играчкама? Потребне су вам зидане зграде? А имате ли новаца? Шта имате? Можда имате циглу? Или гвожђе? Или фондове?Ваши монтери раде под ведрим небом, а ја сам вам подигао кров, и још вам се не допада, хтели бисте архитектурну фасаду и некакве пропилеје. Дошли сте овамо, пријемна комисија, и фркћете, кажете; стадион! А шта сте ми дали? Предрачун, пројект, цртеже, новац? Јесте ли дали макар једног инжењера? Шта сте ми дали, друже секретаре савета бригадира, Викторе Торски?

Секретар савета бригадира Витја Торски ништа не одговори. Алексеј Степенович пријатељски узе Блума под руку:

              - Не љутите  се, Соломоне Давидовичу, ми на боље нисмо ни рачунали. Видећете, идуће године саградићемо праву фабрику, а ову зграду спалићемо са захвалношћу: потпалићемо сламу и ...

      - Јако ми се допада то: спалићемо! Овде ће бити одлично складиште!

      - Па, добро.

      - Изволите! Сада имате где да радите. А шта бисте радили кад не би било овог Блумовог стадиона, друже Торски?

      - Па ја сам увек говорио: треба зидати фабрику, а не спаваонице.

      - Видите, ви сте само говорили, а ја сам саградио.

      - Ја сам говорио: градите фабрику, а ви сте подигли стадион.

      - Друже Торски! Боље је своје јаје него туђа кока.

Алексеј Степанович, смејући се пријатељски стеже Соломона Давидовича за лакат и упути се ка излазу.

Игор Черњавин сачека да сви изиђу. Осврну се на празан стадион. Некога му је било жао. На излазу се заустави, видело се: жао му је било Соломона Давидовича.

                                                                                                          <== • ==>