ДАРОВИ

ПОЕЗИЈА

ИЗБОР

ПРЕВОДИ

ЛИНКОВИ

ПОСАДА ДЕЦА

ПОСАДА SF

ПРЕУЗМИ ИЛИ ЧИТАЈ

ЕСЕЈИ

НЕОРА

ПОСАДА АРХИВА

ПУТОПИСИ

     Алане По мој гавран је

            Мајка царица, Врана .....

     

---

---

     

             Милан Јанковић

ДРАГОЈ САВЕТИ…

Нема среће на Карибима, драга Савета.

Био, кратко живео, видео. Одгуривао продавце хероина од себе, скоро свако вече и на сваком кораку. Склањао се од 14-15 годишњих проститутки, све гледајући да ме однекуд не навизира њихов макро. Сваког јутра кад сам долазио на посао, морао сам да прођем кроз гомилу људи која је висила по огради градилишта и чекала да их неко, изнутра, позове да тај дан физикалишу. За 5 месеци колико сам провео на мосту, гледао сам уживо два самоубиства, са моста који је био одмах уз овај на ком сам радио.

Ауто који сам користио, за то време два пута је обијен. Хотел у ком сам живео имао је два до четири наоружана чувара, зависно од доба дана. Чим сам стигао, одмах сам упозорен да нигде не идем сам, и добио сам мапу града где је било назначено шта је „туристички“ ОК, једно 10% површине града од 3,5 милиона становника.

Срећа тамо је у бананама и ананасима, који расту на сваком кораку, па се слободно беру. Срећа је у случајностима, попут оне да те изаберу из групе на некој капији. Срећа је у природи, тамо нема зиме. Тамо на кућама прозори немају стакла, нема потребе. Тамо се тешко може купити дуксер, нема потребе. Срећа је тамо распоређена по бедно плаћеним радним местима у америчким хотелима. Срећа је и кад цело вече има струје.

Срећа је у погледима свих, буквално свих, младих људи, загледаних у Канаде, Аргентине. Не и УСА, њих не воле. Ни мене нису волели, звали су ме Гринго у почетку, али су брзо схватили како се лепо не воли УСА дружећи се са мном.

И сви изгледају опуштено. И срећно. Само тако изгледају. И изгледају као да се радују сваком новом дану. А знају и они да се не радују, али да тако треба да изгледају. Тако је боље, много лакше. Срећа је тамо у јефтином руму. Они га пију тако што стану у море да им вода једва пређе колена, па сабију литар на екс. Срећа је да тако угрувани падну на мекано. Они баш несрећни се и удаве.

Срећа је тамо кад ти неки од њих ували огрлицу од „црвених корала“ за 70 долара. Или прстенчугу са „ћилибаром“ и у њему затопљеним москитом из доба диносауруса, бар за 20 долара. Срећа је тамо што и кад пада киша, а пада дивљачки, то овде не постоји, траје сат, сат и по, топла је, и не мораш да се склањаш, напротив. Срећа је што тамо сваког јутра, целе године, сунце излази увек тачно у 7:00. А залази тачно у 19:00. Може по њему сат да се навије. После неколико дана, то постаје језиво досадно, такозвана „досадна срећа“.

Истина, изгледа срећно чињеница да из сваког сиромашног дворишта допире музика, она права, латино, Шакире и шта ти ја знам. И да 90% града, оног нетуристичког с почетка приче, живи на улици, а добар део користи музику да се изигра, ту, на тој истој улици.

Среће нема у очима тих људи. Ни опуштености. Тамо се праве најбоље цигаре на свету, али они их не пуше. Превише су скупе. А и боје се лекара, зубара. И они су страшно скупи. Зато сви тамо знају како се трпи бол. То је једино знање што се може назвати срећом. Никад никог нисам питао о томе. Нисам знао. Нисам ни васпитан тако. Гледао сам да их испоштујем. Сваког.

Реч је о Доминиканској Републици. Град је Санто Доминго, време-пре седам година. Пре него што сам отишао тамо, имао сам проблем-требало је да донесем одлуку о томе, да ли идем или не. Договор је био да одем на 2 месеца, па се вратим исто на два месеца, и евентуално одем још једном. Договор је био да увек буде нас двојица. Остао сам 5 месеци, од тога скоро два провео (живео) сам. Шпански не знам, а ни они тамо енглески. Кад сам кретао одавде, мој син је знао да напише А и Б. Кад сам се вратио уредно је читао и писао. И дан данас прекоревам себе што сам икада помислио да сам ја жртва, а у ствари то је био он. Тако је лепо било уз њега кад је проходао, а ето кад је прочитао и прописао, нисам био ту.

То је мој проблем. И то нерешив. Заувек.

Можда, некад, опет одем тамо. Волео бих да уз мене буде и мој син. Да одемо до неке од „рајских“ плажа, па на песку, оно, уз само море, ја њему испишем ћирилицу, од А до Ш. А он да ми се, због тога, смеје. Можда ће се смејати човеку без проблема?

Мора да се ризикује, драга савета. Све чешће и све више. Лако је мени да о томе трабуњам, знак-девица, подзнак-вага. Сува аналитика. Све прорађено унапред, дубински, ширински, темељно…Рек’о би човек, нема зајеба. Има. Увек. И клепи, само тако. Али мора да се ризикује. Свесно. Храбро. А та места, то где клепи, ако се од тога не рикне, само те ојача. Протрљаш, па даље. Док траје…

                                                                                                                                                                     Август 25, 2012. 

---

---

        

    Александра Николић Матић

Стереотип прича

Један писац без инспирације, што је увек најгоре за писца, случајно је, лутајући градом у потрази, налетео на продавницу реткости. Дан је био прилично топао, па је он, онако докон, свратио да се мало расхлади, видевши да радња има климу. Унутра је заиста било доста хладно, а и обзиром да је било светла на претек (дан је био врео) и доста тамно. Трговкиња је седела за пултом, читајући нешто и једва га је само летимично погледала. Било је ту свега и свачега. Старих и нових књига, предмета потпуно непотребних, али и понеко ремек дело кујунџиске,ткачке и златарске радиности. Неки делови радње су били као апотека, неки пуни прашине. Била је унутра прилично велика, закључио је, обзиром да није имала  велик излог, а бога ми, ни скоро никакву рекламу. Погледавши у правцу незаинтересоване трговкиње схватио је да би по нешто могао и да украде, пошто није добро стајао ни са новцем. Такво је време било. Помислио би да би украдено могао да ували негде, или ако му се предмет допадне, исти чак и задржи за себе. Било је ту и неколико каменова, за које је, помислио је, могло да се закључи да су типични алем каменови, ако су они заиста постојали. Али, он је био писац без инспирације, па је у исте дубоко веовао.

Морао је, то му је било оруђе за рад. Љубав, вера, нада. Ерос и танатос. Без тога нема добре приче, знао је. Био је изузетно искусан, па га је тим пре љутило како је могло да се деси да му инспирација пресуши.

„То је од врућине“, помислио је, тешећи се.

Била је ту и невероватна збирка персијских тепиха. Један је  био летећи, скоро је био сигуран у то.
Било је и ножева, ханџара, бодежа. Кухињских, токарских, војних, стругарских, ножева за косилице и месарских. Бекута, бодежа, кустура, србосјек (само један, срећом). Мушких и женских, малих, као брице.

Посуђа, накита, хватача снова, старих хоклица. Један невероватан отоман и неколико заносних софа…
Увалио се у једну очаран…

Поглед му је одлутао до пулта, иза кога је трговкиња управо кренула у неку бочну просторију.

Ситуација је била идеална за крађу, па је брже боље, пошто се трговкиња није враћала у наредним минутима, смандрљао један ножић и један каменчић у џеп. Из радње је излетео што брже, као да га носи ветар.

Пошто је и даље био докон, а град велики, наставио је да лута, повремено опипавајући свој џеп.
Да се разумемо, сваки писац понекад ниско падне, али, ово је било заиста било дно дна, мислио је у себи. „Крадем глупости, а не туђе животе“, тешио се.

Пред вече је отишао кући а инспирација је дошла као моћна велика река. Ноћ је провео пишући.
Од  тада му је кренуло много боље. Писао је, имао инспирацију, живео пуним плућима. Предмети које је украо су били безвредни, носио их је на процену, али као да су били талични.

Живот је поново био леп.

За сваки случај, повремено је одлазио до радње и узимао по неку ситницу, кришом. Неколико пута је нешто и купио код незаинтресоване трговкиње која никада није подигла поглед са књиге коју је читала.

Било му је бескрајно досадно да краде, али је некако у себи знао, да тај мали, бесрамни чин има дубље значење, од кога је можда зависила његова каријера приповедача. Па није био јебена Шехерезада, знао је, иако се, као и сваки писац томе надао. То је био стандард и то је требало досећи. „Фaкинг јебену Шехерезаду“, мислио је у себи, псујући страшно.

Следеће године му чак и није требала крађа. Све је текло као подмазано.
Објављивао је и чак добио подршку књижевне критике, периодике и издавача. Понекад је објаваљивао и на књижевним порталима преко интернета, иако је више био за олд фешн начин. Јебо књигу ако није од папира. „Јебо Киндле, који курац, шта је то?“ Шалио се са својим књижевним пријатељима.

Једно рано јутро, када се враћао са луде забаве на којој је био таксијем, ауто се покварио. Таксиста је баговао и ништа није могао да уради, морао је да позове шлеп службу. Наш писац (сада би га већ могли звати тако) је решио да не узима други такси, него да прошета до најближег бас стајалишта и сачека први јутарњи аутобус.

Мирисао је на успех, жене, добро пиће. Мирисао је на снагу и авантуру. Инспирацију. Задовољно се протеглио и кренуо ногу пред ногу. Прошао је крај радњице, не осврћући се. Ипак, када је већ прошао, схватио је да је отворена и да би могао да сврати.
„И онако одавно нисам ништа мазнуо, све је мој геније“, помислио је задовољно.

Трговкиња га је први пут погледала. Тргао се. Биле су то најцрње очи које је икада видео. У њима је било превише неподношљиве лепоте и бола. Цео свемир могућности. „Јебем ти…“помислио је, заставши.

Она се окренула нешто да узме, а писац је шмугнуо међу полице. Било је изненађујуће много нових предмета, скоро минималистичких. Без трунке прашине, са одсјајем нових метала, као у некој фантастичној хируршкој ординацији. Пажњу му је привукло једно огледалце. Мајушно, једва величине длана. Било је тако невероватно прецизно и углачано, преносећи стопроцентно истинит живот, што је и за једно огледало било превише.

Када се погледао у њему, само овлаш, изгубио се заувек.

---

---

        

          Зорица Младеновић

Зуби

Отишли ми на село за викенд и знате какви су људи по селу, одма кренули да долазе. Да виде како смо ми београђани. Седимо у дворишту, сунце засијало, лепо време, пролећни дан. Седимо ја у кратким рукавима а комшија Живан шест џемпера и још преко свега тога вунени прслук.

Причамо тако а комшија све руке ставља на уста ко стидљива млада. Гледам га ја и приупитам:

“ А јел комшија што кријеш тако уста?”

“Па повадио сам зимус све зубе?”

“Куку, црни човече, па што? Јел све било кварно, морало да се вади?”

“ Ма неее... Само два ми била кварна!”

“Па што их повади црн не био?”

“Знаш Милисава?”

“Знам, како не знам, шта са њим?”

“ Е па он пре три године повадио све зубе и од када их повадио ни једном се није разболео!”

“Па какве то има везе са твојим зубима?”

“Њему доктор реко све болести крећу од зуба!”

“ Па можда њему, јер су му били сви покварени?”

“А јок, јок... Ево и ја од кад сам их повадио више ништа ме не боли!”

“Како сад једеш црни човече? Јел можеш уопште да једеш?”

“Једем, једем... Како да не једем... Јаке ми десни!”

Ауу... Лудог ли човека, мислим се ја у себи. Оде Живан, дође Драган са женом Милицом, иста прича, нигде ни једног зуба. Док су они још седели, сврати и комшија Раде и код њега иста ствар. Гледам их ја и не могох да издржим па их приупитам:

“ А јел и ви повадисте зубе из здравствених разлога, да се не разбољевате?

“ И ми, ми! И скоро сви у селу.” У глас ми одговорише.

“Од кад сам све зубе повадио здрав сам ко дрен, ови вируси ми ништа не могу!” Рече комшија Раде.

Замислила се ја, гледам их и размишљам нешто... Да ли да и ја повадим све зубе!

---

---

  

                  
                 Нешо Поповић

Трка      

  Брдо изнад града је обично било пусто. Годинама уназад, још од како је саграђен краћи пут,  нико није пролазио стрмим путем препуним кривина.

Данас би тамо отишли само зависници о адреналину, најчешће љубитељи брзе вожње. Трке нису начелно биле забрањене, али нису баш ни дозвољене. Дешавало се  да учесници трка буду озбиљно повређени, а било је чак и фаталних случајева. Зато је полиција често слала патроле на брдо да предупреди немиле догађаје.

Међутим, ове вечери, полиција је била далеко. У току је Велика годишња журка органа реда и закона.

То су знали и тркачи, па су се у великом броју окупили на брду изнад града.

Бројни обожаватељи брзе и погибељне вожње су нестрпљиво очекивали почетак вечерашње трке.

Девојке у кратким шортсевима и теснима мајицама, младићи у кожним јакнама, никлована возила светлуцају под светлима рефлектора.
Мирис коже, уља за подмазивање, алкохола, дувана, а повремено и канабиса.

Какофонија звукова - смех, жамор, шкрипа точкова и коже, гедоре које заврћу шрафове, а све обавијено песмама групе АЦ/ДЦ.
Тркачи су обављали последње припреме на својим возилима. Машине су већ дотегнуте у радионицама, сада су само стајале и својом лепотом задивљивале и изазивале завист код посматрача.

Возачи, а и њихови обожаватељи, су подбадали једни друге, опкладе су падале, узбуђење је струјало као електрицитет.
Време за показивање је истекло, дошао је тренутак да почне трка, јер полиција може да наиђе сваког тренутка и да све прекине.
Возачи, њих седморо, су заузели почетне позиције. Свима је узбуђење сијало у очима, а адреналин колао венама.
Испред тркача, са подигнутим марамама, стајала је дугонога црвенокоса девојка. Сви су напето гледали у подигнуте мараме. Гласно је одбројавала: три, два, један и спустила мараме.

Трка је почела, публика је експлодирала, неки су вриштали, неки снимали мобилним телефонима. Чак је и неко управљао и дроном који је све снимао и омогућавао да на било ком делу планете, љубитељи брзе вожње уживају у адреналинској трци из удубности својих домова.
Трка је била оштра и на моменте груба, али нико од возача није прелазио црту поштене игре. Великом брзином су се спуштали низ брдо, храбро, чак лудо су улетали у кривине. Чула се само шкрипа кочница, отирање метала о метал. Варнице су остављале блистав траг иза возила.
Публика је гласно уздахнула када је дошло до судара, па се једно возило преврнуло, а друго излетело са стазе. Неколико секунди касније су сви одахнули када су видели да су возачи, угрувани, изгребани, али углавном живи.

Трка се одвијала несмањеном жестином и до самог краја је био неизвестан победник.

Кроз циљ је двоје возача прошло скоро истовременео. Зној им је цурио низ уморна, али широко осмехнута лица.
Али поред многих обожаватеља брзине, на циљу су чекала и полицијска, али и возила хитне помоћи са упаљеним ротацијама.
Тркачима је пришао један од полицајаца.

„Па добро, мајку му, докле мислите овако? Хоћете да изгинете? “
„Нисмо ми ништа, само смо хтели да видимо чија је машина боља.“
„Немојте да ме зајебавате, јесам ли вам рекао сто пута до сада, да нема спуштања низ ове кривине у инвалидским колицима. То што сте параплегичари не даје вам за право да се тако понашате.“
„Што? Да нећемо да завршимо у колицима?“, добацио је један од возача.
Громогласан смех је испунио ноћ.
Полицајац је одмахнуо руком.
„Ставите их у марицу и оставите их у центру, а ми се сви враћамо на нашу забаву. Немам живца да се бакћем са лудацима.“

---

---

Нема

Град је упао у рупу.
Затрпали су.
Цвет је никао али Сунца више није било.

Савршено је савршено само ако је савршено

Лимена лица не говоре „добар дан“.

Тамне наочари, тамне лимузине, тамни сакои. Они имају мисију и зато се не осврћу већ ужурбано промичу.
Величина подухвата је директно пропорционална величини лимузине .

Лимена лица немају времена за читање и чекање. Њихов мозак је модификовани калкулатор.
У сваком и у свему виде само проценат. Проценат је она божија искра која мотивише њихов испеглан дух да истраје.

Слова и речи су превазишли. Све мање разговарају. Разумеју се покретом или њима познатим гестом.
Посматрано изнутра они су савршени. Плаве и зелене таблете им помажу да такви буду цео дан.

Стари ратници су силазили са коња и тихо се молили препуштајући свој живот судбини. Лименим лицима таблете су судбина.
Савршено је савршено само ако је савршено. Таблете су јебено савршене као и лимена лица. То је природан спој две савршене тачке.

Лимена лица не говоре „добро вече“.

Лимена лица „јебу кеву“ сваком семафору.

Рибама гаћице саме падају када они паркирају своје тамне „мечке“. Свет је тада у равнотежи и птице имају дозволу да цвркућу.

Лимена лица преспавају јутро.

Нахранити масу није лако било ни Цезару

Лаж је краћа реч од истине.
То је истина.

Природа не уме да лаже. Киша је киша, сунце је сунце.

Животиње су се давно одрекле човека и он плута стазом самоће. У предаху поред стазе лаж се увукла у крошњу дрвета и свила хладовином меки ум.

Лаж се креће кроз снове као преварена љубавница. Врло употребљив алат на путу до циља. Лаж је заводљива и женствена. Лако се подаје и хитро усправља. Нема лице ни мирис. Не постоји гравитација коју не може да савлада.

Каста доушника је плаћена да пренесе истину онима који лажу по закону о лагању. Ако доушници лажу крше закон о лагању и праве збрку онима који тек треба да слажу.

О лажи је написано више књига него о љубави. Природно, када су лажови изрекли пресуду да је љубав лаж.

Лажови, лажови.....

Када им загусти оптуже мање веште лажове за гнусне лажи.

Напомена:
Упутство о лагању члан 3.

најбоље лажу они који су убеђени да говоре истину
?

---