Езра Паунд
                                                                          
                                                                   
Песник и политички затвореник

                                                                       Управо објављена биографија показује нам колико је Езра Паунд био бриљантан, и опасан
Александер Адамс

Езра Паунд се 1945. суочавао са смртном казном због злочина издаје. За песника који је рекао да „постоји само неколико стотина људи… који су у стању да препознају шта ја радим“ питање разумевања (и неразумевања) постала је ствар живота и смрти. Грандиозна тротомна биографија из пера А Дејвида Мудија, чији је последњи том недавно објављен, трасира Паундов пут од суднице у Вашингтону.

Езра Лумис Паунд рођен је у Ајдаху 1885. Чим је из Америке стигао у Лондон (1908), ова млада паљевина је желела да разбуца учтиве конвенције викторијанског стиха. Његове песме биле су модерне по форми, али не и по садржају. Користио се древним језицима и митским алегоријама у циљу бављења притискајућим темама као што су владавина и правда. Његови епски Кантоси које је писао 50 година садрже преко 800 страна стихова исписаних комбинацијом енглеског, средњевековног провансалског, италијанског, латинског и мандаринског језика. Својом приличном опскурношћу, Паундова поезија понудила је радикално нови правац. Његов журнал Бласт (Експлозија) промовисао је Вортицизам (британску варијанту Футуризма); иза сцене, Паунд је средио материјалне подстицаје за сиромашне модернистичке уметнике попут Џејмса Џојса и Виндама Луиса све док нису постали бољи него што су били. Хемингвеј, Елиот и Јејтс (између осталих) су сматрали Паунда за непроцењивог критичара. Тражили су од њега да им уређује списе и прихватали драстичне промене које им је сугерисао.

Абразивност је постала његов заштитни знак. У једном његовом саопштењу, везаном за један од часописа ког је уређивао, стоји и следеће:
Егзил ће бити објављиван три пута годишње све док ми не досади да га издајем. У њему ће бити обрађиване теме које су ми лично интересантне, и мало је вероватно да ће се свидети онима који су згрожени тренутним стањем у британској књижевности…

Након кратког боравка у Паризу, Паунд је стигао у Италију, сместивши се 1924. у Рапалу. Муди описује како су Паундова поезија и политика почеле да теже заједничком исходу у Мусолинијевој Италији. Паунд је почео да фиксира економију и банкарство као корен рата и неједнакости. Написао је бројне кантосе у којима је прочистио погледе Џона Квинсија Адамса на тему владе, џеферсонијанске економије и банкарских теорија XIX века. Продаја наредних издања Кантоса драматично је опала. Чак је и мањина његових посвећених читалаца признала да су његовој поезији неопходни опширни коментари и превод да би била схватљива.

Заједно са бројним Италијанима, Паунд је у Мусолинију видео јаку и стабилну алтернативу надирућем комунизму и несређеном капитализму. У светлу широко распрострањеног сиромаштва и незапослености током Велике депресије, фашизам се (посебно у свом италијанском облику) чинио као благотворан трећи пут. Анти-семитизам није играо никакву улогу у политици италијанских фашиста до 1938, када је уведен под утицајем нацистичке Немачке.

Муди бележи Паунда као ужурбаног писца писама и есеја. Нападао је америчке сенаторе и комитете директивама о регулисању рада банака и опорезивању. Чак је имао и аудијенцију код Дучеа. Међународно зеленашење постало је његова опсесија. Многе Паундове антисемитистичке изјаве произашле су из стапања његове мржње према експлоатацији капитала са повременим, узгредним претпоставкама о јеврејској контроли светских финансија. Провокативна становишта око уметничких питања била су деценијама Паундов манир, и он је пропустио да увиди да је у ратној Европи расно пецкање постало питање живота и смрти.

За време Другог светског рата, Паунд је у серији радијских говора причао у корист фашистичке владе. Власт је желела причу о културњачком просветитељству. Оно што је добила су економске теорије проткане анти-семитизмом, који је очигледно збуњивао слушаоце. Паундови списи и емитовања на каналима које су контролисали фашисти нису били фашистичка пропаганда, већ његова лична пропаганда састављена од подсмеха, погрдности и поезије којој се повремено догађало да буде блиско усклађена са званичном пропагандом. Његова дрека о Протоколима сионских мудраца и јеврејским банкарима иза Черчила и Рузвелта није доспела до америчке публике, али су је чуле обавештајне службе Савезника и забележиле је.

У америчком Уставу, издаја се дефинише као „давање помоћи и комфора (утехе, прим. прев)“ непријатељу у току рата. Тешко је да се увиди колико су Паундови изливи жестине помогли Италији и утешили је, но, пошто је био амерички држављанин, ухапшен је чим је допао шака америчке војске. Међутим, да би неко био осуђен због издаје потребне су изјаве два очевица. Заправо нико није видео Паунда да пише чланке за новине, а радијски техничари који су радили његове преносе нису знали енглески па нису ни могли да посведоче шта је он стварно говорио. Већи део материјала које је припремило тужилаштво било је ирелевантно и запаљиво.

Случај које је имало тужилаштво био је толико мањкав да би се суђење вероватно завршило пресудом да Паунд није крив. Ипак, његов додељени адвокат признао је лудило свог клијента без консултација са њим. Исцрпљеног шездесетогодишњака јаких и ексцентричних ставова ефектно је изиграо његов тим правника који га је нагнао да за недоказиву оптужбу за издају имплицитно призна кривицу. Паунд је проглашен лудим и затворен у Сент Елизабет, вашингтонску болницу за лудаке. За издају му не би било ни суђено. Он није ни осуђен ни ослобођен због издаје и мало је оних (укључујући и болничке лекаре) који су сматрали да је заиста био луд. Ипак, више од 12 година чамио је у морално-правном лимбу, затворен у установу за ментално оболеле, окружен лобомотомизованим, кататоничним и сенилним људима.

Муди пише: „Укратко, како су психијатри и буквално посведочили 1946, Паунд је био крив зато што је имао погрешне идеје, и требало би бити луд да се то не увиди.“ Ефикасно утамничен због подршке фашизму и јавног изражавања антисемитских ставова – а ниједно од та два заправо није злочин по америчком Уставу – Паунд је био политички затвореник у држави која није познавала категорију политичког злочина. Није могао да буде помилован пошто ни за један злочин и није био осуђен. У наредним годинама, његова заточеност постала је цаусе цéлèбре за адвокате, писце и заговорнике слободе говора, међу којима је било и оних који су се борили против фашизма. Све осрамоћенија, америчка Влада одбацила је оптужбе за издају 1958, што је омогућило његово ослобађање и могућност повратка у Италију. Проглашен је за штићеника своје супруге, Дороти, и до краја живота није му било дозвољено да има рачун у банци, потписује уговоре, поседује имовину или да сачини тестамент. Уместо да буде осуђен на смрт, Паунд је осуђен на полуживот. Умро је у Венецији 1972. у 87. години живота.

У прва два Мудијева тома тешко је наћи симпатију за непромишљеног провокатора и прозивача Јевреја; у завршном тому тешко је не осетити нешто према човеку којег је сломила сопствена ароганција и правосудна грешка. Један од Мудијевих талената као биографа је представљање комплексних рукаваца Паундовог пада без пропратног стварања утиска да је он био неизбежан или чак предвидљив. Муди се више фокусира на рад него на живот, проницљиво примећујући да се Паундови списи (у мејнстрим култури) све мање и мање разумеју и све су мање утицајни с протоком времена у односу на Елиота и Џојса. Муди је експерт за модернистичку књижевност и као такав је направио упућен водич и за основне теме и за комплексне алузије, самоуверено објашњавајући бројне аспекте Кантоса. Он је успео да Паунду удахне нови живот и нагласи виталност његове поезије. Муди савременим читаоцима омогућава да схвате колико је Паунд био бриљантно опасан, у заблуди и фасцинантан.

                                                                                                                                                       (сa енглеског превео Марко Николић)

преузето са сајта : Словопрес

У древном добу душе

Не бирам да сањам, сама се сјури на мене
Нека чудна стара жудња за подвизима.
Као што плахој руци ратника неког древног
Балчак мача или шлем који рат грубо сруби
Донесу тренутни живот и варке збегова дугих,
Тако стари душа моја.
Стари од многих борби, од многих похода,
Стари од ситних долазака амо и одлазака тамо,
Док му не послаше снове уместо подвига;
И он плану опет у жудњи за делањем,
Заборављен од већа стараца,
Заборавивши да не иде у бој онај који влада,
Заборавивши да му таква снага више припасти неће
И он поново плану у сусрет делима храбрим.

обрада: посада