Молитва је побожно управљање душе човекове Богу, или беседа срца са Богом, кроз коју,
представљајући невидљиво Бога пред собом, човек излива пред Њим осећања своје душе. Она је
уздизање ума и срца Богу; њоме човек узлеће у хорове анђела и постаје учесник њиховог
блаженства. Молитва је тамјан најпријатнији Богу, најсигурнији мост за прелаз преко искушења
таласа живота, необорива стена свих који верују, мирно пристаниште, Божанска одећа која
облачи душу великом добротом и лепотом. Молитва је мати свих добрих дела, чуварка чистоте
тела (невиности), печат девојаштва, сигурна ограда против свих лукавстава вечитог непријатеља
нашег - ђавола. Гони непријатеље именом Христовим, јер јачег од овог средства нема ни на небу
ни на земљи. Молитва је утврђење света, умилостивљење Бога за грехе, пристаниште које таласи
не могу обурвати, просвећење ума, секира очајању, разбијање туге, рађање наде, ублажавање
гнева, заступница свих којима се суди, радост оних који су у тамници, спасење онима који гину.
Она је кита учинила да постане дом Јонин, Језекију је вратила од врата смртних животу,
вавилонским младићима пламен је претворила у росу.

Молитвом је свети Илија затворио небо, те не паде киша на земљу за три године и шест месеци
(Јаков. 5:17). Кад ни сами апостоли нису могли изагнати нечисте духове, Господ им је рекао: Овај
се род изгони само молитвом и постом" (Мат.17:21).Нема ничег драгоценијег од молитве у животу
човечјем. Она и немогуће чини могућим, тешко чини лаким, неугодно претвара у угодно.
Молитва је толико потребна човековој души, колико и ваздух дисању. Ко се не моли, тај је лишен
разговора са Богом, сличан је неплодном дрвету које се сече и у огањ баца (Мат.7:19).
"Када управљаш ум и мисли ка небу", вели свети Макарије Велики,
"и хоћеш да се сјединиш са Господом, тада велико мноштво злих духова као црни облак надноси
се над тобом да би ти спречИли пут небу. Но, као што су стари зидови Јерихона пали од силе
Божје, тако ће и сада стене зла, које спречавају ум твој, бити оборене силом Божјом. Кад си на
молитви, сети се пред ким стојиш. Буди глув и нем за све Што те окружава, призивај Господа у
помоћ и Он ће ти помоћи. Потребно је из корена ишчупати свако осећање гнева и потпуно
очистити убиствено осећање телесне жеље, ма чему она била управљена."

Учитељи Цркве и свети оци саветују да за време молитве сваки има смирење и скрушеност у срцу
због својих грехова. Јер, ако човек у срцу не осећа да је грешник, Бог неће услишити његову
молитву. То се види и из молитве фарисеја и цариника. Молитва орошена сузама смирења и
покајања, одмах бива услишана. Изливајући се из смирене душе она, по речима премудрог
Соломона, пробија облаке и не задржава се док не дође до Господа.
Када је време молитви, не бави се никаквим послом, јер се ђаволи о томе и старају да нас у време
молитве забаве каквим било послом. Ако се каквим речима молитве услади твоја душа, продужуј
молитву, јер се тада твој анђео хранитељ моли заједно с тобом. Свети Нифонт виде једанпут
једног монаха како идући чита молитву. Његова молитва, као пламен огњени, излазећи из уста,
дохватала је небо. Монах је ишао, но и анђео Божји ишао је, спроводећи монаха са огњеним
копљем у руци, којим је ђаволе одгонио од монаха.

"Непрестано молите се" рекао је свети апостол, да не паднете у напаст. Непрестана молитва
састоји се у томе, не само да се ми свагда молимо, већ стално Бога да се сећамо и осећамо Га увек
пред собом како гледа на сва дела, намере и помисли наше. Према томе, дивна је навика
обраћати се Господу од срца и кратким молитвама у свакој прилици и послу, у почетку са напр:
Боже, помози! Господе, благослови! На крају: Слава Ти, Господе! Благодарим Ти, Боже! У
изненадним неприликама, каквом било искушењу: Господе, спаси! Боже, милостив буди мени
грешнику! Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме, грешног! Пресвета Богородице, спаси
нас!

Потребно је молити се не само тада, када се осећамо расположени за молитву, него молити се и
тада, када немамо тежње ни наклоности за молитву, када нас леност, сан, заборав и остало,
удаљује од молитве. Ако, не гледајући на све ово тамно збориште препрека, принуђавамо себе и
боримо се са собом у молитви, таква молитва узлеће на небо да би стала пред престо Господњи.
Ноћ је врло подесна за усамљену молитву. Тада се све стишава, умирује, а молитва која се узноси
Богу у ноћној тишини из дубине срца, бива услишена и на душу се спушта двострука благодат
Божја. За време такве молитве свезлобни враг са нарочито великом силом устаје и удара у
богомољце многим искушавањем, страхом и напастима, но тада се и благодат Божја умножава
ради духовне помоћи.

По општем мишљењу светих отаца, молитва, као кћи испуњавања заповести Светог Јеванђеља, у
исто време је и мати свију врлина.
Да бисмо се сачували од расејаности ума у молитви, свети оци поручују да се ум - разум што више
везује за речи молитве. Отуда, боље је да се молитве читају из молитвеника, а не да се говоре
напамет. Ово нарочито важи за почетнике и слабе. Зато у Православној цркви све што се чита или
пева обично, ма како се знало напамет, пева се читајући из књиге. Овако удубљен ум у молитвене
речи лако не бежи на разне стране. Ако ум не може да се задржи и удуби у речи светих отаца,
онда треба тихо читати на глас колико да сам себе чујеш. Нарочито оваква молитва вреди кад се
молиш насамо.

У молитви не треба много напрезати своје живце, нити сувише дубоко уздисати, увлачећи ваздух,
нити главу држати подигнуту и забачену, јер је све то штетно. Ваља се тихо молити, с дубоким,
али нечујним уздасима, оборене главе земљи, смирено, а с времена на време бацити поглед на
свете иконе, као они који се стварно осећају грешни пред Богом.
У друштву наша молитва треба да буде нечујна, да ничију молитву не би реметила.
Ако би у молитви твој ум ишао на разне стране, а не небу и Богу, ипак не падај духом, него га
увек враћај и везуј за речи молитвене. Ипак, таква молитва неће остати без плода, ма да и није сва
чиста.
За човека у тузи нема бољег утешитеља од молитве. Мучи ли се ко међу вама, нека се моли Богу
(Јаков 5:13).

Болести и остале несреће наше, последица су греха. Зато смо дужни молити Господа да нам
опрости грехове, да би заједно с тим исцелио нас и од телесних болести и несрећа земаљских.
Када Бог пусти глад, рат, кише у невреме, суше, град, земљотрес и осало, то долази од греха
народа. Зато узрок свих зала лежи у нама самима. Отуда опет, јавља се потреба да се молимо Богу
за опроштај греха, да би, ослободивши се овога корена свих несрећа, били избављени и од свих
природних зала, која на нас долазе у виду страшних природних појава.
Ако и бива да понеки проси од Бога штогод, а не добије, то може значити: да Бог услишава ту
молитву, но по увиђавности својој испитује богомољца у трпљењу, па кад овај издржи трпљење
до краја, онда у већој мери добива од Бога оно што је тражио; или значи да богомољац није добио
оно за што се молио због тога, што би му то послужило на зло.

Но молећи се Богу појединачно, насамо, по наредби Господњој (Мат.6:6), не треба сматрати да је
то довољно. У разним приликама и потребама живота: рођењу, смрти, женидби, градњи дома,
сетви, поласку на дужи пут, болести итд., поред личне молитве, треба се обраћати благодатној и
молитвеној помоћи цркве и свештеника, јер Свето Писмо и на то упућује (Јак. 5:14). Уз то не
заборављати редовно учествовање на заједничкој молитви у светом храму, што су вршили
апостоли и сви свети (Д.ап. 1:14, 12:12), јер је и то воља Божја (Мат. 18:20).

Не можемо да пропустимо без пажње ни то, да се при молитви треба ограђивати крсним
знамењем. Прекрстити се треба правилно, а не као они који, као да се стиде крста Господњега, па
мотају пред лицем и грудима, ни прсте правилно не сложивши, ни метнувши их где је одређено.
Немарно стављање Крста на себе ожалошћава Господа, и богомољцу се узима за грех. Такав Крст
не само да нема никакве силе, но још радује ђаволе, јер тада није најстрашније оружје против
њих. Грешник се не плаши толико места казне, колико ђаво дрхће од Крста и у страху бежи, не
смејући ни да погледа на његову силу (јер је сила Крста сам Господ Исус Христос) који га пече као
огањ. Наоружавши се светим Крстом мученици су ишли без страха на најужасније муке.
Светитељи су силом Крста Христовога исцељивали болесне, васкрсавали мртве, без опасности
испијали отров, пролазили кроз огањ и воду.

Један од старих Хришћанских писаца, из првих векова Хришћанске цркве, сведочи да су
ондашњи Хришћани, следујући апостолској уредби и предању, при сваком раду или покрету
ограђивали себе крсним знаком. То су чинили при поласку, облачећи хаљине, обувајући обућу,
при умивању, пред јелом и после јела, ложећи ватру, лежући у постељу, седајући после пута,
једном речју: при сваком послу, покрету и догађају. А садашњи Хришћани обузети некаквим
стидом, долазећи пријатељу на Славу и седајући за обед, чак и не мисле да се прекрсте, као да не
знају шта је рекао Господ: "Јер ко се постиди мене и мојих речи у овом роду прељуботворном и
грешном, и Син Човечји постидеће се њега кад дође у слави Оца својега са светим анђелима!"
(Марко 8:38).

__________________
„Учини ми, Боже, чисто срце, и дух прав обнови у мени“ (Пс.51,10);
Патријарх српски ПАВЛЕ

        Александар Шмеман

               Тајне празника -  Нова Година

Стари је обичај да се на Нову годину - док сат откуцава поноћ - замишљају
жеље, да се машта о будућности и испуњењу најинтимнијих жеља.
И ево опет Нове године [1] . Шта ћемо данас пожелети себи, другима, свакоме
и свима? Чему се, на ову Нову годину, надамо? Надамо се ономе што изражава реч
која никада неће умрети у људском језику, а та реч јесте – срећа. "Срећна Нова
година!", тако једни другима честитамо Нову годину. Свако од нас жели да у Новој
години доживи неку личну срећу. Али, сама вера у то да је срећа могућа, да је
могуће чезнути за срећом, да је могуће надати се срећи јесте општа вера. Међутим,
поставља се питање - када је човек стварно срећан?

Данас, после толико векова људског искуства, после свега тога што смо
сазнали о човеку, јасно је да се срећа не може поистоветити ни са чим спољашњим:
ни са новцем, ни са здрављем, ни са успехом, ни са чим за шта поуздано знамо да
се не подудара са оним увек тајанственим и неухвативим појмом среће.
Јасно је да је физичко задовољство нека срећа. Али, пуна и потпуна срећа.

Јасно је да је и новац нека срећа, истовремено и мучење. Јасно је да је и успех нека
срећа, али успех је – у исти мах - најуже везан са страхом. И што је спољашња
срећа већа, то је она изнутра крхкија, то је већи страх човеков да је не изгуби, да
неће успети да је сачува, да ће је испустити из својих руку. Можда баш зато на
новогодишњу поноћ говоримо о новој срећи, будући да се увек испостави да она
"стара'' срећа баш и није била стварна срећа, јер јој увек нешто недостајало. И ми
смо сваке новогодишње ноћи поново загледани у будућност са чежњом, жељама и
надом у нашем срцима...

Боже мој, како су давно биле изговорене јеванђелске речи о човеку који се
обогатио и изградио нове амбаре за своју летину и који је себи рекао да је срећан
човек, јер је имао све што му је, по његовом мишљењу, било потребно за срећу.
Међутим, те ноћи му је било речено: "Безумниче, ове ћу ноћи узети душу твоју од
тебе, коме ће припасти то што си себи припремио?''.

И, управо, се у том подсвесном знању да нећемо ништа успети да сачувамо,
да је пред нама само крај и распадање налази тај отров што непрестано трује сваку
нашу малу и ограничену срећу. По свој прилици је због тога и настао обичај да се
на Нову годину - док сат откуцава поноћ - бучно весели и виче, да се намерно
прави ларма и бука. А то је све чињено из страха - из страха – из страха човековог
да у тишини и самоћи не зачује откуцавање сата и времена, тај неумољиви глас
судбине. Први откуцај, други, трећи... и све тако, неумољиво, једнолично, страшно
- до краја. И ништа се променити неће, и све ће нестати.

И то су та два истински дубока и неуништива пола људскога сазнања: страх
и срећа, ужас и маштање. Та нова срећа о којој маштамо у новогодишњој ноћи јесте
у ствари срећа која би нас у потпуности успокојила, која би у нама победила и
уништила исконски страх. То је срећа у којој више никада не би било оног ужаса
што се стално гнезди у дубинама наше свести и кога све време покушавамо да
побегенемо кроз забаву, бриге буке свакодневног живота, али чија страшна глухота
надвладава сваки наш покушај.

"Безумниче!". Да, безумно је - по својој суштини - непрестано људско
маштарење о срећи у свету поробљеном страхом и смрћу. И човек на врхунцима
своје културе то признаје. Каквом само потресном истинитошћу и тугом звуче
стихови великог животољупца А. С. Пушкина: "На свету среће нема!''. Каквом је
само узвишеном тугом прожета свака истинска уметност! А тамо доле, у низини
свакодневног живота, људски мравињак хучи и бучи и мисли да ће му од буке и
вештачког весеља доћи некаква срећа.

Не, срећа долази искључиво онда када се човек истинољубиво, храбро и
дубински загледа у свој живот, када са тог живота скине све копрене лажи и
самообмане, када погледа очи у очи страху, и - коначно - када схвати да је
истинска, непролазна и бесмртна срећа увек и искључиво у сусрету са Истином,
Љубављу, са оним бескрајно узвишеним и пречистим што је човек одувек називао
и назива - Богом.

"У Њему беше живот, и живот беше светлост људима. И светлост светли у
тами, и тама је не обузе", говори апостол Јован за Христа. А то значи: да ту
светлост не обузима ни страх ни ужас, да та светлост надвладава и тугу и очај.
О, када би људи у својој сујетној трци за краткотрајном срећом смогли снаге
да се зауставе, замисле и загледају у дубине живота! О, када би хтели да чују глас
Божији којим се обраћа у тим дубинама! О, када би људи знали шта је истинска
срећа!

" И радост вашу нико неће узети од вас!", каже се у Јеванђељу. Па, зар ми,
док откуцава поноћ на Нову годину, размишљамо управо о таквој срећи коју више
нико неће моћи да узме од нас? Али, како ретко достижемо такву дубину живота!
Као да је се због нечега прибојавамо, те је стално одлажемо: нећу се данас, већ
сутра, или прекосутра бавити оним најважнијим и вечним. Данас немам времена.
Уосталом, има још времена... међутим времена је тако мало! Још мало и сат живота
ће откуцати посљедњи час. Чему онда одлагати сусрет са оним вечним и
најважнијим?

Јер близу је Онај Који говори: "Ево, стојим пред вратима и куцам!. И када се
само не бисмо бојали да Га погледамо видели би смо у Њему истинску светлост,
истинску радост и истинску лепоту, те бисмо одмах схватили шта заиста значи та
тајанствена и неухватива реч - срећа.

[1] Православна Нова година се слави шестог дана после Божића, то јест 1. јануара по црквено-
православном, а 14. јануара по папско-грађанском календару. На тај дан Црква - чија нова година од
давнина почиње 1/14. септембра - по својој мудрости слави и почетак грађанске нове године, "због
важности грађанске нове године за јавни живот". На тај дан се у храмовима врши "молепствије за
нову годину," којим Црква благодари на свим богодарованим добрима у протеклој години и моли се
Богу да благослови Цркву и Свој народ, да дарује свако добро вернима и сачува их од зла у години
која долази. 1/14. јануара Црква је од давнине славила успомену на Обрезање Господње и Св.
Василија Великог (прим. Прев)

Духовне беседе и поуке старца Антонија

Виђење старца Антонија

Негде почетком седамдесетих, за време служења Божанствене Литургије, удостојио сам се првог
виђења. А десило се следеће. У то време је почело опште одушевљење људи са Западом, и сходно
томе губиле су се карактеристике које су својствене православним Словенима - скромност,
гостопримљивост, нестицање. Стицање се може сматрати најважнијим карактеристиком новог
погледа на свет, јер новац и ствари постају вреднији од морала, духовности. И оно најстрашније што
се десило је и начин живота људи који себе називају православним, и који веома често строго
поштују црквене обреде, постају исти као и многобожци који их окружују!

Дошло је до такве нескромности, тежње за каријером, и високим положајем у друштву. За децу из
верујућих породица не представља душевну муку ступање у пионире, комсомол, партију. И већ имају оправдање у
“рукаву”: “А како ћемо без тога, не живимо у пустињи већ међу људима. Па, грех - ако на тај начин
посматрамо све је онда грех, али покајаћемо се и у реду”. Такав површан однос је изазивао страх за
саму могућност спасења. Ја сам ишчитавао Јеванђеље, а посебно Откровење, јер ми није давало
мира питање о пустињи у коју људи треба да беже.

И ево видим велики број људи који иду, и једу. Неки чини ми се и не једу, већ - пирују, други -
блудниче, трећи - пакосте својим ближњима, и сви су они као реком понешени. Међу њима има
разних људи, како мирјана, тако и духовника, и војника, и политичара, свих, свих. Велики број људи
се просто гурају напред, а неки иду мирно. На њиховом путу је страшна провалија која води у ад. Чини
се да сви треба да упадну у провалију - али не. Велики део људи лети надоле, видим како некога
надоле вуку аутомобили, трпезе, новац, скупа одећа. А неки мирно прелазе преко те провалије, чак
некако и изнад ње да тако кажем. Неко од њих посрће, али не упада у провалију - свети мужеви их
придржавају и помажу. У провалију не упадају само богаташи, већ и људи који не располажу великим
средствима.

Али сви они имају једног идола - светску похоту.

Било је страшно. Из провалије су се чули не јецаји, већ урлици и смрад. Али то није обичан смрад,
већ како се благоухање не може описати, нити упоредити са мирисом цвета или траве, већ је то
благоухање благодати, које Господ дарује од моштију, чудотворних икона или на други начин тако и
адски смрад није само обичан непријатан мирис, као смрад сумпора, већ је то осећај ужаса и
одвратности - једном речју - ад.

Ево теби и пустиња. И тамо је отселнике саблажњавао човекоубица, старајући се да им побуди
страсти стицања, похоте, унинија. Многи су падали, многи. Истовремено, колико кнежева и моћника
овога света се спасло, а које Цркве није присајединила светима - они су имали све, али њихово срце
није било везано за пропадљиви свет, већ за Вишњи.

У наше време је страшно и то што искушења вребају човека на сваком кораку и веома често су таква
да их није лако открити. Код мене долази велики број људи које чини се мучи једно те исто питање -
како се спасти и како поступити у овој или оној ситуацији. Али зар је могуће узети благослов за сваки
поступак и то не у току дана већ чак и месеца ?! Значи треба препознавати саблазни које су
непромењене још од постанка света, јер ђаво не ствара ништа. Друга је ствар то што се за хиљаде
година он накупио искуства, и сада су његови предлози човечанству да сиђе код њега у ад много
изоштренији, а у суштини цео савремен свет је - његов предлог. Предлог, зато што он нема моћ
никога да примора ни на шта, али зато упакује грех у пакет, тако да су слуге таме увек спремни са
својим: “Шта желите?”

Још једна данашња карактеристика је скори долазак антихриста. Многи духовни људи кажу да се он
већ родио. О томе је тешко судити, непријатељ је лукав па чак и према онима који му служе. Многи од
њих су себе сматрали антихристима, и они су изгледали тако на основу својих погледа на свет и
поступака, али то нису били они о којима говори Црква. Можда се и родио, можда и није, није ствар у
томе. Када су Светитеља Игњатија (Брјанцанинова) питали о доласку антихриста, он је одговарао да
не постоји тачан датум, јер његов долазак условљавају људи својом злобом. Такво је данашње
време - време завршних припрема за његов долазак. А ту је и концентрација светске власти јер он
неће бити судија само једне стране, већ целог света уз неопходно претварање “људи у звери”. Али и
то је мало за то да цело човечанство падне на колена, већ треба изградити такав систем живота, чије
би најмање нарушавање повлачило за собом катастрофалне последице - глад, хладноћу, разарање.

И тај систем се формира. Кроз неколико година сам видео како ће се све то десити.

                                                                Андрей Рублев
                                                                      СПАС