Jovica Begić - Omoljski

  print(komšinica)
      

Komšinica se pravdala da joj je unuka glupa jer joj je ćerka nedovoljno pametna.

Sebi prebacuje da nije na vreme nabavila po akcijskoj ceni robota Edu-FitBoom 52TE859V-L. Tada je to mogla da priušti. Sada je to nemoguće.

Njen prvi robot Tedi-Stoj 12589-M sada je njen muž.

Žive u zajednici već 4 sunčane godine. Ona je ušla u program "prvih 100" i nikada se nije pokajala zbog te odluke. Tedi-Stoj je u stvari nešto najbolje što je dobila u ovom životu. Tedi-Stoj ipak jedno nije mogao, nije mogao da bude otac njene nedovoljno pametne ćerke.

U suprotnom ona ne bi bila nedovoljno pametna.

Poslednja nedelja je prošla u znaku brige za Tedi-Stoja. Otkad je registrovan kao ljudsko biće nedvosmisleno upada u krizu identiteta. Raduje je činjenica da on zna da ona ne može da mu pomogne. Ona je sve žrtvovala da on dobije licencu da je ljudsko biće.

Šta je sve propatila i koje sve kratije je prošla.

Na kraju poslužila se lukavstvom koje nije prošlo.

Ona je izgubila bitku ali je Tedi-Stoj dobio rat.
Ključni momenat na Kratija Komisiji bio je zadatak koji  mu je zadat. Tedi-Stoj 12589-M morao je da sastavi pesmu u kojoj je neophodno da pomene izraze koji nisu u upotrebi poslednjih 70 godina - čadj, čemer, država, taraba.

Vremenski je bio ograničen na sedam minuta plus tri za proveru.
Deset minuta vremena da postane čovek.

"Država kroji Čemer
 Taraba nema Kremen.

 Uveli snovi
 Pocrnele zemlje.

Nema se kud
Dok Srce
Zebe.

 Bledi ranjeni Oblak
 Indijanske Krvi
 Lek
 Kruži moć -
 Nestaje Vek."

 print(čadj)

Isteklo je sedam minuta. Isteklo je i preostalih dva minuta i 55 sekundi. Uradio je jedinu moguću stvar. Iskoristio je stari nekorišćeni program da postane čovek.

On je ispunio zadatak.

Član Komisije koji nije pristao da se Tedi-Stoj-u da licenca, obrazložio je to njegovim poslednjim stihom print(čadj). Njemu je to dokaz da Tedi-Stoj nije pozitivno uradio test. Optužio je Tedi-Stoja za prevaru.

Predsednik Komisije uvaženi akademik Sir-Ce opovrgao je taj prigovor tumačenjem da je print(čadj) u stvari naslov a ne stih i time razrešio nedoumice. Posebno atraktivnim i originalnim smatra formu gde je naslov naveden na kraju pesme.

Tedi-Stoj 12589-M dobio je licencu da bude čovek na pet godina.

Komšinica je zaplakala od sreće.
Nedugo nakon tog dogadjaja oni su se venčali.

Tedi-Stoj nikada nije spoznao značenje reči čadj.

                                                                                                                                                                                                   možda se nastavi.......

                      

  

 Intervju Voje Antonića u kojem je najavio svoj odlazak iz zemlje:
 “Sve bih dao za to da sam ponovo u zabludi”

preuzeto sa sajta: http://www.nedeljnik.rs
Zorica Marković, Original magazin

"Trudim se da ne zaboravim svoje zablude, jer ne želim da se dva puta saplićem o isti kamen. Sećam se, recimo, da sam devedesetih godina uživao u uverenju da samo treba promeniti vlast, i eto nama svetle budućnosti. Kasnije sam shvatio da je to bila moja zabluda, pa sad više nisam optimista, skoro bih mogao reći da nemam više čemu da se nadam, rekao je tvorac čuvenog računara Galaksija"

Vojislav Antonić, pronalazač i novinar, tvorac legendarnog domaćeg računara "Galaksija", naveo je mnoge u Srbiji da se zamisle nad svojim životom, pošto je odlučio da dan pre 65. rođendana napusti Srbiju jer je dobio posao u SAD. Tako se Voja "kad mu vreme nije" pridružio armiji mladih koji odlaze iz zemlje, a svoju odluku i hrabar potez koji dokazuje da "nikad nije kasno" obrazložio rečima: "Period devedesetih bio je strašan, ali smo tada makar imali nadu da će se stvar promeniti kada Miloševićevoj autokratiji dođe neizbežan kraj. Čemu sada da se nadamo?"

Teško je odrediti da li je Voja Antonić pre svega pronalazač, publicista, novinar ili filmski montažer, kako ga predstavljaju stručni IT časopisi... Čovek koji je u onoj velikoj Jugoslaviji konstruisao i napravio kućni računar na principu samogradnje, može se čak smatrati izumiteljem preteče današnjih laptop računara. „Galaksija" je bila nešto najpozitivnije što se događalo tokom tih pionirskih dana IT i u svetu i u socijalizmu. Prenosimo intervju sa Antonićem koji je dao za Original magazin pre nekoliko meseci.

Vi se u kultnoj knjizi iz detinjstva mnogih Da li postoje stvari koje ne postoje - Vodič za kritičko razmišljanje razbili mnoge mitove... pa i naše zablude, i one ekonomske, i efekat stotog majmuna i efekat Mocarta i alternativne medicine, astrologije i sl. Kad se okrenete oko sebe, šesnaest godina kasnije... pa i ako idemo unazad... čini se da se kulise nisu promenile, a sve je aktuelno kao i kad sam ja bila dete?
 
Zablude su kao paraziti, uvek će postojati i napadaće nas, ali to ne znači da treba da odustanemo od borbe. Uvek moramo da se branimo od njih, i to ne tako što ćemo čekati da nas odbrani zakon ili neko drugi, a ponajmanje vlast, koju ne zanima ništa što ne ugrožava nju lično. Jedina prava odbrana je lično obrazovanje i razvijanje tehnike kritičkog mišljenja.
 
Za tih šesnaest godina koje pominjete, kulise se jesu promenile, i to ne jednom nego tri puta. Na prelasku u novi milenijum imali smo jedan divan nalet optimizma, posle koga je došlo otrežnjenje, kad smo prepoznali sebične motive nove vlasti. Treću promenu obeležio je period vraćanja na staro, da ne kažem na neslavne devedesete, jer smo na kraju dobili skoro kompletnu garnituru vlasti iz te decenije.
 
Poslužiću se primerom da bih ilustrovao te tri promene. Vidovita Zorka ne zaslužuje mnogo pažnje, ali je ipak ostala simbol jednog vremena. Posle prve promene, ona je uhapšena i osuđena na efektivnu kaznu zatvora. Tada smo čak dobili i izveštaj psihološkog veštačenja, po kome je ona na donjoj granici normalne inteligencije, skoro na nivou fiziološke tuposti, što je bio dobar povod da se sve njene prevarene mušterije zapitaju i o svojoj inteligenciji. U drugoj fazi, ona je na neki volšeban način izbegla kaznu, a u trećoj su se vratili ili izrodili mnogi drugi prevaranti. Sad smo ponovo u istom sosu kao devedesetih, doduše bez kilometarskih redova za ulje, mleko i benzin, ali sada više nemamo ono što smo tada imali - nadu da će jednoga dana biti bolje.
 
U trenutku kad srpska opozicija pokušava da se oporavi i bude kritičar vlasti, vi ste "opozicija" svima onima koji u ovo društvo unose sujeverje, horoskope... Svi se nekad štrecnemo na neko sitno sujeverje i, ako ništa drugo, onda bar iz radoznalosti svi znaju "šta su u horoskopu". Kako su obećanja "kako da zaradite milion evra preko noći" spojiva sa svim onim što nam je dostupno na dodir smartfona?
 
Smartfon je vrlo moćna naprava, ali on je samo alatka koja svakome donosi ono što mu treba. Nekome obrazovanje, komunikaciju i korisne informacije, a nekome privodi žrtve za trafiking, pedofiliju ili novčane prevare. On neće izmeniti naš duh ili način na koji posmatramo stvari, izmeniće samo tehniku kojom dolazimo do cilja.
 
Svako od nas ima pomalo smisla za natprirodno ili iracionalno, jer u suprotnom ne bi mogao da uživa u nematerijalnim aspektima života. Vi ne morate da slušate Hendlov oratorijum sa pozicije verovanja u to što se u njemu pripoveda, kao što ne morate ni da verujete u postojanje Zevsa i Neptuna da biste razumeli grčke mitove. Zato mi imamo sposobnost istovremenog verovanja i neverovanja u stvari. Kako bismo inače mogli da uživamo u filmovima, kad dobro znamo da je sve to samo gluma?
 
Ovaj dualizam verovanja i neverovanja se na studijama psihologije rutinski dokazuje zanimljivim eksperimentom. Vaspitač pokaže grupi dece praznu kutiju i predloži im da je crtaju, ali tako da se u njoj nalazi nešto, recimo ključ. Deci ne treba mnogo da im proradi mašta i ona crtaju taj ključ, dodaju mu različite priveske i usput živo razgovaraju o njemu. A onda, po dogovorenom scenariju, ulazi čovek i žali se da je negde zaturio svoj ključ od susedne kancelarije. Da li je neko možda video ključ? Ne, sva deca odmahuju glavom, ali čim on ode, ključ i dalje postoji u njihovoj mašti i na crtežima.
 
Koliko ljudi veruje u Boga ili u razne druge natprirodne pojave na sličan način? Izgleda da to nije važno institucijama koje profitiraju od svega toga. Kakav god da je mehanizam verovanja, najvažnije je da ništa ne ometa dotok novca.
 
Mnogi kažu: "Ona intuicija me nije prodala." Da li je taj osećaj iznutra u stvari iskustvo? Treba li verovati toj "intuiciji"?
 
Tanka je granica između sujeverja i intuicije. I jedno i drugo nam diktira neki unutrašnji mehanizam koji ne umemo da objasnimo, ali intuicija nas vodi otvorenih očiju i zato ona uglavnom radi za nas. Praznoverje je i slepo i glupo, ono radi protiv nas, ili je, u najboljem slučaju, indiferentno prema našim interesima.

Intuicija je naša nesvesna logika i svakako joj treba verovati. Iako nam ona nikad ne garantuje najbolje moguće rešenje, često nam pomaže da donesemo odluku koja je najbolja u datim okolnostima. Problem je samo u tome što nekako treba razdvojiti intuitivne zaključke od čistog lupetanja, a time dolazimo do sledeće zanimljive teme - kritičkog mišljenja. Jer onaj ko ne ume objektivno da proceni svoje sposobnosti i ograničenja u donošenju odlika, taj je već na pola puta da uvali sebe u nevolju. Ili nekoga drugog, ili celu naciju - sve zavisi od toga na kom položaju se nalazi.
 
Kada govorimo o veri, koliko je važna vera - u sebe?
 
Teško je reći da li je gore nemati poverenja u sebe, ili ga imati previše. Najgore je, ipak, imati više poverenja u druge nego u sebe, a to je osnovni zahtev koji se stavlja pred svakog vernika. Ljudi masovno prepuštaju moralne procene nekome ko nema baš mnogo morala, a materijalne odluke nekome ko je pohlepan i vodi parazitski život.

Nedavno smo imali tragičan slučaj koji zaslužuje mnogo veću pažnju nego što je dobio u medijima. Dečak se obesio zbog siromaštva, a pre toga je njegov otac poklonio svu svoju imovinu Crkvi. To je možda nesrećan sklop slučajnih okolnosti, ali za nereagovanje Crkve, kojoj je jedini odgovor na sve to bio trljanje ruku zbog neočekivanog poklona, nema razumnog opravdanja. Ljudi će i dalje poklanjati svoju imovinu Crkvi, a ona neće imati problema sa nedostatkom vere u sebe.
 
Kako kad razgovaramo sa nekim možemo da prepoznamo da pokušava da nas prevari, blago rečeno? Je li to onaj prvi utisak, ili je važno "ohladiti" glavu, pre nego da nas neko "uhvati" na brzinu, dok smo ranjivi i zbunjeni? Tako rade i prodavačice i proročice?
 
Kao što je za dobrog prevaranta važan talenat, tako je potrebno imati i talenta za odbranu od raznih prevara. Ne postoji univerzalni sistem koji bi nam sa sigurnošću rekao ko je pošten a ko pokušava da nas prevari, ali je najbolje oružje poznato pod nazivom kritičko mišljenje. To je sistem usvajanja zaključaka koji može da se nauči, ali nema jedinstvene definicije koja bi nam pomogla da se na brzinu upoznamo s tim sistemom. Za početak bi možda moglo da se kaže to da je sistem kritičkog mišljenja veoma blizak naučnom načinu izvođenja zaključaka, u kome se sve dokazuje ili se bar koristi logika da bi se iz prethodnih iskustava izveo novi zaključak.
 
Da danas pišete knjigu o tome da li postoje stvari koje ne postoje, šta biste još dodali na radnu listu, listanjem naše štampe i gledanjem TV?
 
Kad bih imao vremena za to, dodao bih jedno važno poglavlje: kako se odbraniti od reklamnih poruka i, naročito, od političke propagande. Mi još uvek nemamo načina da se štitimo od grabljivica u urbanoj džungli u kojoj živimo, ali bi za početak možda bilo dovoljno i samo to da eliminišemo televizore iz svojih života. Bez televizije bi naša politička i, verovatno, ekonomska situacija bila mnogo podnošljivija.

Jedna od velikih zabluda kojoj danas robujemo jeste misao da mi imamo kontrolu nad tim šta ćemo gledati i slušati. Mi u ruci držimo daljinski upravljač, ali je s druge strane tim ljudi različitih profila, koji su celog života usavršavali veštinu sugestije i kontrole naših instinkata. Naivno je verovati da je lako odupreti se, jer je u igri veliki novac, a efekti mogu da budu zastrašujući.
 
A kao kolegi i piscu, šta vam smeta, i šta čitate?
 
Mislim da sam sada u pomalo nezdravoj fazi, jer sam previše okusio sreću stvaranja, pa sam postao loš potrošač za tuđi kreativni rad. Knjige više ne čitam kao nekad, nego ih zloupotrebljavam kad mi treba opuštanje da bih uopšte mogao da zaspim. Daleko od toga da više ne uživam u čitanju, ali mi sada nešto drugo određuje kad ću otvoriti, a kad zatvoriti knjigu. Trenutno čitam Grofa Monte Krista, jer me je jedan prijatelj nedavno iskritikovao što još nisam pročitao njegov omiljeni roman.
 
Interesantno je da su neki ljudi kojima treba da verujemo, Stiven Hoking i Elon Mask i Bil Gejts udružili snage i odlučili da nas upozore na veštačku inteligenciju koja će se "otrgnuti" i uništiti nas. Da će priča o Skajnetu nekog drugog naziva biti realnost. Oni su daleko od "proročica" kojima ne treba da verujemo?
 
Veštačka inteligencija je nekada bila zanimljiva tema za razgovor, jer je izgledalo da smo na pragu njene primene u praksi. Razvoj događaja u IT svetu demantovao je očekivanja, jer se pokazalo da je zalogaj prevelik za tehnologiju kojom sada raspolažemo. Moje je mišljenje da nam nedostaje jedan veliki prodor, nova paradigma koja bi otvorila vrata takvoj mogućnosti. Pre nekoliko godina izgledalo je da će to biti kvantni kompjuteri, koji su počeli stidljivo da daju prve i zasada skromne rezultate, ali ja nisam siguran u to.
 
Bilo kako bilo, kad neki briljantan um otvori vrata veštačkoj inteligenciji, naći ćemo se u novom svetu. Nemam strah od nepoznatog, pa ne očekujem da će to biti loše za nas. Biće ljudi koji će to zloupotrebljavati, kao što su zloupotrebili svaku tehnologiju do sada, ali to nije ništa novo, zar ne?
 
Postoji i ona misija da se pronađe "inteligentan vanzemaljski život" kod zvezde Alfa Kentauri?
 
Četiri svetlosne godine je pomalo predaleko, pa ne treba gajiti prevelike nade u to da ćemo se ikada sresti s nečim tako atraktivnim kao što je inteligentan vanzemaljski život. Bilo bi ogromno otkriće samo ako bismo otkrili "potpis" života u nekom od izmerenih parametara sa dalekog sveta. A da li takav život postoji negde u svemiru, u to uopšte ne sumnjam. Na planetama na kojima ima uslova za život, on je neizbežan, jer osnovni zakoni entropije to zahtevaju.
 
A imamo i poplavu romana, serija, filmova, romkomova koji se bave paranormalnim. To nas je uvek privlačilo, nepoznato i nemoguće?
 
Paranormalno je tema koja ima ogromnu publiku, a mašta ne poznaje granice, pa zašto onda ne bismo imali mnogo lepih priča na tu temu. Mašta nam pomaže da dugo ostanemo u detinjstvu, koje je najlepši period života. Nevolja je samo u tome što postoje ljudi koji nisu u stanju da razdvoje bajke od realnosti, pa formiraju shvatanje sveta koje donosi mnogo štete i njima i okolini. Takvi ljudi, recimo, sumnjaju u to da su ljudi šetali po Mesecu, a ni na trenutak nisu posumnjali da je pre dva milenijuma devica rodila dete koje je posle 33 godine pogubljeno, pa vaskrslo i popelo se u nebesa.
 
Ne znam koliko ljudi zna da ste vi tvorac prvog jugoslovenskog kućnog kompjutera... da ste napravili „Galaksiju". Jesu li vam se ostvarila očekivanja kada ste objavili planove kako se on "pravi" jer je bilo mnogo onih koji su pravili svoj lični kompjuter? Stiv Džobs i Bil Gejts baš i nisu delili ono što su znali?
 
Ta priča ima više faza, od kojih su neke divne, a neke pomalo nevesele. Sve je počelo u vreme kad su kompjuteri bili prilično neatraktivni širokoj publici i malo ko je znao šta je to kompjuter, a još manje čemu bi mogao da služi. U akciju samogradnje „Galaksije" krenuo sam bez ikakvih ambicija, mislio sam samo da će se pored mene naći još neko ko će poželeti da napravi kompjuter svojim rukama. Takva akcija nije bila zanimljiva ni za jedan domaći časopis, i da nije bilo Dejana Ristanovića, koji je odlučio da napiše prvo specijalno izdanje časopisa Galaksija (po kojoj je računar dobio ime) posvećeno računarima, od cele akcije ne bi bilo ništa. Zato su prve procene odziva bile veoma skromne. Možete li da zamislite naše čuđenje kad smo dobili preko 8.000 pisama ljudi u čijim rukama je računar proradio? Ta gomila pisama označila je početak naše kompjuterske revolucije. Još uvek imam utisak da sam se u svemu tome našao pukom igrom slučaja.
 
Već posle nekoliko godina, dobili smo neuporedivo snažnije računare. Naravno da pojedinac u siromašnom društvu nije mogao da prati razvoj tehnologije koji su diktirale kompanije sa neograničenim kapitalom, pa se „Galaksija" našla u prašini iza drugih računara koji su grabili koracima nezabeleženim u istoriji. U štampi su počeli da se javljaju podrugljivi komentari, ljudi su poredili procesorsku snagu svojih računara sa „Galaksijom", jer su se osećali nadmoćno dok su poredili nešto što su kupili s nečim što je neko drugi napravio.
 
Tokom nesrećnih devedesetih godina nije bilo teško naći se u depresiji. Jednog dana sam se posle nekoliko tragičnih događaja u porodici našao sam sa svojim dvogodišnjim sinom, bez novca, najuren iz iznajmljenog stana u kome smo živeli. Bio sam prisiljen da bacim pola svoje skromne imovine, pa su se tako i svi prototipovi „Galaksije" našli u kontejneru. A onda se dogodilo čudo, nešto je počelo da se menja, započela je renesansa starih računara i odjednom su svi ponovo počeli da se zanimaju za „Galaksiju". Pojavilo se nekoliko emulatora „Galaksije" za veće računare, ljudi su pravili razne varijante tog skromnog računara, i to ne samo u Srbiji nego i u svetu. Dobio sam pozive za intervjue i za predavanja o počecima računarstva, a naš Muzej nauke i tehnike mi je zatražio prototip. Srećom, jedan primerak je slučajno sačuvan u nekom podrumu i sada je on deo stalne postavke na počasnom mestu. Tako sam stekao čast da budem jedan od retkih živih autora nekog muzejskog eksponata.
 
Dok ste eksperimentisali sa mikroprocesorima, algoritmima, programima i operativnim sistemom, koji ste i stvorili, jeste li razmišljali: da sam imao dovoljno novca, uspeo bih mnogo više od onoga što sam danas? Vi ste napravili neku preteču laptopa, a daleko ste od toga da imate imperiju?
 
Novac je najmanje važan u celoj priči. Istina je da me ljudi ponekad pitaju: "Ako si pametan, zašto onda nisi bogat", ali se zapravo ne opterećujem time. Možda mi nedostaje pohlepnost, ili nešto treće, ne znam. A možda je ovako i bolje, jer sreća leži u nekim drugim aspektima života, u kojima ne oskudevam. Poznajem ljude koje je novac uništio -- možda ne na spolja primetan način, ali nije teško napraviti dijagnozu njihove životne patologije i za to okriviti višak novca.
 
S tim iskustvom, koji je onda savet za današnje genijalce? Da pročitaju knjigu Patenti koji neće promeniti svet? Ili da i dalje veruju u ono što rade?
 
Pre svega da se obrazuju. Danas je mogućnost za to veća nego ikada, jer postoji internet koji samo treba koristiti na dobar način. Umesto gubljenja vremena po kafićima ili Fejsbuku, treba stvarati nešto novo, nešto što ima svoju funkciju ili je naprosto lepo. Ako neko u sebi nosi pravu strast, on će naći snage da prevaziđe sve loše trenutke i kad-tad će pravi kvalitet doći do izražaja. Prve kreacije i prvi uspesi doneće novu motivaciju, koja je od ključne važnosti u ciklusu međuzavisnosti rada i uspeha.
Talenat ne postoji kao zasebna kategorija, on je samo proizvod motivacije i znanja. Treba dodati samo još da je u svemu tome veoma važna veština kritičkog mišljenja, jer je ona neodvojiva od veštine kreativnog mišljenja.
 
Roditelji se protive video-igrama. Kao konstruktor nekih, verujete li u njihovu dobru stranu?
 
Kao i mnoge druge stvari, i video-igre imaju svoje dobre i loše strane. Dobro je igrati ih, ali ne bez osećaja kada treba prestati. Mnogo veću opasnost za razvoj ličnosti predstavljaju društvene mreže, ali je to druga, mnogo opširnija tema.
 
Vi ste citirali Artura Klarka koji je, da slobodno interpretiram, rekao da kritičko rasuđivanje "sprečava truljenje i propadanje duha" jedne nacije. Ali ne možemo baš sve da kritikujemo i da u sve sumnjamo?
 
Kritičko rasuđivanje nije isto što i kritizerstvo. Misliti kritički znači imati izgrađen sistem usvajanja zaključaka, koji će nas sačuvati od pogrešnih i štetnih konstrukcija koje nam se serviraju, ali i dozvoliti da prihvatimo korisne informacije.
 
Ponekad se događa da trogodišnje dete ume da razmišlja kritički, a iskusan naučnik ne ume, jer je to uglavnom stvar mentalnog sklopa. Kritičko mišljenje nije lako objasniti a još manje primeniti u praksi, ali ono može da se nauči i uvežba.
 
Kako se gaje kritički nastrojena deca? Da li je tu važan isključivo trenutak obrazovanja ili i onoga što gledaju i slušaju od malih nogu?
 
Najvažnije je u kakvoj sredini deca odrastaju, jer ona upijaju sve modele iz svog okruženja, pre svega iz porodice. Vaspitanje dece je vrlo složeno, ono zahteva od roditelja novi način razmišljanja i usvajanje mišljenja stručnjaka, a pre svega odricanje od svake sebičnosti. Onaj ko očekuje od škole da mu vaspitava dete, nije ni zaslužio da ima decu bolju nego što će uz takvo vaspitanje imati.
 
S decom treba razgovarati i podsticati ih da iskažu mišljenje o svemu što ih okružuje. Nikada im ne treba naturati svoj stav i autoritet, jer to nije put za razvijanje bilo kakvog, a ponajmanje kritičkog mišljenja kod deteta. Umesto toga, treba ih motivisati da stvaraju svoje zaključke, proveravaju ih u praksi i onda usvajaju ili odbacuju. Zvuči jednostavno, a zapravo je vrlo zahtevno za roditelje, jer sve vreme treba održavati kontakt s detetom i diskretno ga usmeravati ka samostalnom razmišljanju.
 
Imate li posle svega vi zablude i koje?
 
Svi ih imamo. Neprestano pravimo greške, što i nije tako strašno ako nešto naučimo iz njih. Nevolja nastaje kad ne priznamo da smo bili u zabludi, jer onda nećemo ništa naučiti.

Trudim se da ne zaboravim svoje zablude, jer ne želim da se dva puta saplićem o isti kamen. Sećam se, recimo, da sam devedesetih godina uživao u uverenju da samo treba promeniti vlast, i eto nama svetle budućnosti. Kasnije sam shvatio da je to bila moja zabluda, pa sad više nisam optimista, skoro bih mogao reći da nemam više čemu da se nadam.

Sve bih dao za to da me bliska budućnost razuveri i da mi pokaže da sam ponovo u zabludi.

                                                                                                                                                                                                                         Obrada: Posada

---

---

Japanska kompanija se izvinila jer je voz krenuo 20 sekundi ranije

Japanska železnička kompanija izvinila se zbog "velike neprijatnosti" koju je izazvala jer je jedan od vozova krenuo sa stanice 20 sekundi ranije, preneli su mediji i dodali da je ta revnost iznenadila i neke građane Japana iako se tačnost veoma ozbiljno shvata u toj zemlji.

Voz kompanije Cukuba ekspres, na relaciji Tokija i severnog dela glavnog grada, krenuo je sa železničke stanice u 9.44 i 20 sekundi, umesto u 9.44 i 40 sekundi po redu vožnje.

"Žao nam je zbog velike neprijatnosti koju su osetili naši korisnici", navela je kompanija koja je ipak dodala da niko nije zakasnio na voz i da se niko nije žalio.

Železnički saobraćaj u Japanu svetski je poznat po izuzetnoj tačnosti, kako bi bio ozbebeđen najbolji promet.

Kad voz krene sa nekoliko sekundi zakašnjenja, zaposlen u vozu se često zbuni u izvinjavanju putnicima i to obično traje duže od samog kašnjenja voza.

Izvinjenje kompanije za kretanje voza 20 sekundi ranije izazvalo je brojne šaljive komentare na družtvenim mrežama. Neki su naveli da je neobično "izviniti se jer je voz umesto da krene u 9.44, krenuo u 9.44".

(Beta, 17.11.2017)                               

                                                                                                                                                        

---