|
ПРИЧЕ
ДАРОВИ
ИЗБОР
ПРЕВОДИ
ЛИНКОВИ
ПОСАДА ДЕЦА
ПОСАДА SF
ПРЕУЗМИ ИЛИ
ЧИТАЈ
ЕСЕЈИ
НЕОРА
ПОСАДА
АРХИВА
ПУТОПИСИ
|
Саша Кнежевић
ИСКРА
Гвоздени
точак времена,
газећи шину вечности,
изнедри искру живота.
И мени даде
једну од безброј.
Да будем.
Без смисла и без потребе.
Постојах трен.
Засјах и нестадох.
То живот јесте.
Искра што засја у мраку.
МОЖДА
Твој
или мој глас?
Никада не знам чији је.
И суза, топла и слана,
што ми низ образ клиже.
Твоја је или моја?
А смех што прашти
и дисати не да?
Твој или мој је?
И дах на јастуку,
и откуцај срца
испод покривача
у глувој ноћи,
и трептај ока,
и мисао што мине...
Моји или твоји?
Или смо, можда,
једно постали?
Можда.
Саша Б. Пешић
АПРИЛИЛИЛИ
Каролу Вербичу,
Војник у
пижами залеђен од снова
поезијом кроти априлске лептире
Изгубљеним сатима прелива се река
а просјаци обзирно скидају шешире
Расковани чамци склупчани међ’
корењем
испуцале обале риболиких аласа
Укопана у самоћу сидра туговања
лепе се за рђу залуталих таласа
Пужеве голаће расејане пољем
хипнотисани шетачи сакупљају у
шаке
На раскршћу замуцкују старе
успаванке
о наборане облаке саплићу се
свраке
Можда ће једном змајеви
заточени у издаји револуционара
залепршати у свитањима
трооких сањара
МАСКЕНБАЛ
Весни Тривалић,
О
непобедиве вечне секунде
шампите у порцелану
играчице које буде илузије
пенушавим плесом у бездану
Скривене међ’ лисице
те дјевушке кокете босе
фрагментално намигују
жаокама љуте осе
К'о гудачи с педигреом
партитура плету мреже
амо намо љуљушкају
очи клатна равнотеже
ОСЛОБОЂЕНИ
ГРАВИТАЦИЈЕ
К'о да нас залива пљусак барокних
фуга
икебане из очију ничу
У међусобном погледу
мрзнемо се дугим одсуством
Саплићу нас суицидне јесени
мучнином нам џепове пуне
Секунде до кључале тачке
будилник нам наопачке броји
Плаши нас залазак Сунца на западу
и што изнад океана круже мртве муве
Крај почетак у себи скрива
Исток мења боју коже и увеле еполете
Из акта те лепоте
избија сила с педигреом
Ослобођени гравитације
срешћемо се у безгрешном зачећу
КАД
САН УЧИ ДА
ХОДА
Тужан
облак пада у једрењак
Делфине сидрастих осмеха
даве шаколики таласи
Насукане у прошлости
морнаре савест штипа за очи
Искашљавају шкољке
дебеле к’о ђулад
Капетан го до костију
псовкама хипнотише птице
Једна по једна разбија се о
стене
Лутајућа острва израњају
испод пупка океана
Бродоломци се искрцавају
под изгорелим заставама
Пред свитање
кокоси безобзирно капљу
прерушени у дојке
црних сирена
Сневачи још крију
да им се усне као пијавице
лепе за брадавице
АМПУТАЦИЈА
ЧУЛА
Успављивали
су нас
сугестивним кажипрстом
увијали нам наивност у
машнице
Тако припитомљени
постајaли смо снови џелата
Каква је то љубав
у коме су љубљени жртве
и никога нема
ко би у истини пао
до одјека последње речи
Растављали су нас у кораку
пред коначну ампутацију чула
А после нас
После нас су посејали лутке
у пукотине подземног раја
Миленко Крајцар
ПЕСМА О ЧАМЦУ
Савом плови чамац
диго му се прамац
крмом воду роза
прамац небом воза
Мотор крму гура
чамац реком фура
елиса воду меље
чамџија се смеје
Сунце сија јако
ветар пирка полако
вода се комеша
на гориво оде брдо кеша
У сред жарког лета
кад врућина смета
на леђа стави ранац
и право на чамац
Ненад Руменић
Н Е Д О Р Е Ч Е Н О С Т
Да ли ћу икад написати песму
како је сребрни бор надвисио јелу
Да ли ћу икада написати
како сам љубио силно крв узаврелу.
Да ли ћу икад написати песму
о апостолима са високих литица
Да ли ћу икад написати
како ме очарала несташна витица.
Да ли ћу икад написати песму
о усамљеном галебу са морских хриди
Да ли ћу икад написати
о мом заносу од којег сва кожа бриди.
Да ли ћу икад написати песму
о планинарима који скупљаше бисерну росу
Да ли ћу икад написати
како сам сањао твој ситни белег на носу.
Да ли ћу икад написати песму
о страшном коњанику са оловнога крова
Да ли ћу икад написати
како сам гледао игру лептира и
сличних парова.
Да ли ћу икад написати песму
како је слепи дечак ухватио за рогове
бесног вола
Да ли ћу икад написати
како сам дирао рамена твоја углачана и
гола.
Да ли ћу икад написати песму
о киту самоубици на плажи светлуцавог
океана
Да ли ћу икад написати
о трчању пољима маслачка тих луцкастих
дана.
Да ли ћу икад написати песму
о Алкмеону у походу седморице против
Тебе
да ли ћу икад написати
да сам у осмеху пронашао небо и
непознатог себе.
Да ли ћу икад написати песму
како је ватрогасац вадио мачиће из
пламена
да ли ћу икад написати
како сам лио сузе раскида са твојих
рамена.
Да ли ћу икад написати ?
ШАШАВА МОРСКА ПЕСМА
Пучина
је берлин плава
као твоја офарбана глава
Док рибе гласно блебећу
твој ми осмех каже – нећу
Зрнца песка веју у ноздрве
а пирати с’ Родоса свуда врве
Шушти ривом рибарска мрежа
хипи мала згазила панк-јежа
Јастог шкољку с’ бисером нађе
ко је члан посаде, ко капетан лађе
Кад трајект намигне десним фаром
палма се гађа црвеним наром
Сирена би да ухвати велики талас
док киша соли у бело боји нас
Мирис бора из беде те подиже
продавац крофни по песку клиже
Зове ме ласцивна с’ алком у носу
да будемо нудисти на острву Лезбосу
Збаци догме и шарену кошуљу
да пливамо у маслиновом уљу
Напићу се вечерас ледене сангрије
да ме звездана ноћ у шкољци сакрије
По месечини кад наиђе осека
нереиде скачу изнад свог просека
Рибе се мресте – одох натраг у
планине
да и теби једном морско сунце сине
Хоћу разгледницу и слику камене
плаже
делфину нежни, моја те чула траже
|
