ПРИЧЕ

pisaca masina

 

 

 posadaka

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 




po



                                                                                                                                                                             

Покошено поље - Савезници

              ( поглавље из романа)


      Бранимир Ћосић

Зима је дошла са снегом и мразом. На великој бари више Дрвеног моста, преко кога се прелази у Београд-махалу, лед се држао недељама. Прво деца, па онда и одрасли почеше тамо одлазити на клизање. Лепе девојке и младићи клизали су се на правим клизаљкама, обучени у разнобојне вунене мајице. Дечурлија и домороци употребљавали су клизаљке направљене од троугластог парчета дрвета: преко једне ивице била је причвршћена дебела бакарна жица; и то је било све. Прикачињали би је узицама за једну ногу и отискивали се, великом брзином низ  лед. На све стране пролетеле су чудне прилике, са једном згрченом ногом. И сам Ненад имао је једну такву клизаљку сопствене израде. Али му клизање са њом није причињавало никаквог задовољства; спадала му је сваки час с ноге; и било га је стид да другу ногу држи згрчену као рода. Највећи део времена проводио је у крају с рукама у џеповима, тужно посматрајући оне са правим клизаљкама. Војкан му једнога дана позајми своје. Мале, поникловане, оштрог сечива. Ненад је стрепећи пошао, али је на другом кораку изгубио равнотежу, раскречио се и треснуо. Када је покушао да устане, тешка клизаљка одвали му потплату. Вратио се кући са ципелом увезаном канапом, јер је одваљен ђон палацао. То је трајало два дана. Других ципелица није имао.

Мића је покретао прстима, шаком, руком до лакта, целом руком. Успевао је и да седне. Старамајка је тихо редовала по кући. Јасна давала часове. У подне, увече, после канцеларије, кум је долазио, доносећи новине, које би се онда читале наглас.

Једног сунчаног јутра, ослоњен о Ненада, у своме великом шињелу, Мића је изашао први пут: до берберина који му је скинуо браду. Онда је дошло пролеће и башта је прцветала. Васка је родила сина, посмрче. Кроз зид се чуло како га успављује, певушећи полугласно.

Дошло је и лето. Птице су кљуцале зелено грожђе са чардаклије. Васка их је, држећи бебу у рукама, по цео дан гонила. Мића се врати у свој добровољачки одред. Ненад је под вењаком учио француске глаголе. Онда је почела јесен. И поново тмурна и кишна.

Ненад није разумевао како се то могло догађати: имали смо савезнике који нам никако нису хтели помоћи. Какви су то онда савезници ? Ненад је прислушкивао: разговори старијих само су га још више збуњивали. Њему се причињавало да ти велики само бесмислено заплићу ствар. А било је јасно: савезници имају свега; ми ничег, чак ни завоја. Изгледало му је бесмислено то доказивати; а када се већ доказало, расправљати недељама како помоћи. За то време Немци су се спуштали са севера, уништавајући својом тешком артиљеријом све. Горко једно осећање неправде, лажи, лицемерства увлачило се у Ненада. Поче подозревати у оне велике речи о богатству, које је изговорио руски цар када су му саопштили у каквој се беди налази српска војска; поче сумњати у Французе, Италијане, чији је краљ био зет црногорског краља, није схватао; још мање је схватао зашто већ савезничке војске из Солуна не продужују даље.

скица романа                       
Бугари су се комешали. Једнога дана кроз град прође вест да ће Бугари прићи Немцима, да су већ пришли. Читајући новине, Ненад уочи једну вест: у Софији је руски посланик разговарао са француским...Како је то могуће ? Они тамо седе, праве једно другом посете, а Бугари већ поседају границу. Зашто се и та велика господа не бију ? Зашто и они не путују вагонима за стоку на границу ? Сметен, Ненад потражи Војкана.
Па то је дипломатија, - објасни Војкан
Али они лажу, они се претварају ! - узвикну Ненад – Ако су наши савезници...
Војкан му објасни да то тако треба, да постоје и школе за дипломате где се уче како боље да лажу и варају.
-   Али зашто, зашто ? Зашто да се варају и лажу, кад могу просто да кажу истину ?

Нешто као сумња да је све засновано на праву и истини проже Ненада. Он тога вечера поче бојажљиво испитивати кума. Кум се збуни. Покуша да објасни све изукрштане интересе разних народа, али се најзад сасвим смете. Чак се мало и наљути.

Сутрашњи дан дoнесе велико изненађење: од Гвозденог моста до Саборне цркве, целом дужином главне улице, радници су закопавали високе стубове младе јеловине. Други су између стубова разапињали зелене венце направљене од шимширових и борових гранчица; од зимских ружа. У први сутон о стубове окачише и заставе, потпуно нове, српске, руске, белгиске, француске, енглеске. Цела улица је засвођена венцима и заставама; ветар лепрша новим платном које пуцкета; боровина и зеленило мирише; сијалице обасјавају славолуке на којима у цвећу пише: Добро дошли ! Живели савезници !

Новине јављају: синоћ су кренули из Солуна; јутрос су прошли кроз Скопље; у подне су били у Врању...Улице се угибају под мноштвом. Ваздух као ускршњи, пун лепршања нових застава под благим ветром. Непознати људи ословљавају једни друге, деца пуцају из пампурача, у девојачким рукама вене цвеће изнесено за дочек савезника. Само што нико не зна тачно са које ће стране савезници ући у варош, и у који час. У дубоку ноћ свет се поче разилазити, још увек пун поуздања.

Изашавши то вече да за кумом затвори капију, Ненад , у великој тишини ноћи, члу удаљену и потмулу грмљавину. Небо је било чисто, пуно звезда. Она грмљавина долазила је на махове , са ветром, али једва чујно, као далеки шум неког водопада, као прелазак воловских кола преко сухог дрвеног моста.

Куме, чујте, зар не чујете ? - страва се разли Ненаду кроз тело; он шчепа кума за руку; небо је било ведро, пуно ветра и звезда.

Кум ослушну: као удаљена туча града по лишћу, као ударци меке маљице по бубњу прекривеном чојом.

- Топови...
То је било толико удаљено да се сваки час преливало у велику тишину ноћи.

Покошено поље

Цео сутрашњи дан заставе су узалуд лепршале, цвеће венуло испуњавајући ваздух својим горко слатким мирисом: савезника није било. Ни Војкана да дође до Ненада. Ненад оде да га потражи. Још издалека спази пред кућом један војни камион, на који су војници завршавали да товаре ствари. Ненада нешто текну. Он приђе ближе . Из куће је излазила цела породица, Војканове две сестре, мати, баба, стара тетка, служавка са два мала кинеска псетанцета у рукама. Војканов отац, низак пуначак господин, обилазио је око камиона и наређивао како треба ствари везати. Пролазници су се освртали, застајали, гледали ове што беже, почињали да их грде, свесни преваре – а онда трчећи одлазили да се обавесте, да и сами почну са бегством. За то време Војканову маму, бабу, тетку и девојчице стрпаше у затворен фијакер; девојка са кучићима се попе на камион. Војканов отац је у крају расправљао са једним бубуљичавим наредником, када се најзад на крају улице појави Војкан: са капом у руци трчао је из све снаге и потезао на каишу лепо сиво псето. Он не обрати пажњу на грају из фијакера; не погледа ни оца, који му је претио штапом: сав црвен баци се Ненаду око врата.

Био сам чак до твоје куће. Свршено је. Бежимо у Солун. Министарства се селе вечерас. Тата ми не да да поведем Мусу. Молим те,узми га. - Он утрапи Ненаду пређицу. Пас стаде скичати. - Ово ти је нов газда, Муса слушај га. А ти се не бој, тај те ујести неће. Помилуј га само. Ја ћу ти писати. Можда ћеш и ти доћи у Солун. Здраво, стари друже.

Војкан пољуби Ненада, исплази се оцу који је викао да пожури, успуза се уз камион и намести крај служавке, војника и кучића. Камион се разгоропади, засу целу улицу својим смрдљивим плавим димом и крете. Војкан је махао капом, све док камион не скрете за угао. Муса је цвилио гледајући за колима, али се није отимао. Ненад остаде часак пред празном капијом. Улица му се стаде удвајати и мутити: две крупне сузе му склизнуше низ образе. Он крете кући. Пас пође послушно за њим. Ненад није више плакао. Само је осећао страшан притисак на грудима, није имао довољно ваздуха, осећао се згњеченим. Све је значи била лаж. И заставе, и вести по новинама. Да боље побегну ! Пас му лизну руку. Ненад му обави руку око врата.

То поподне поче падати ситна јесења киша. За два дана од застава остадоше само шарене, избледеле крпе завијене око мокрих стубова. Венци се покидаше. На неким местима су додиривали блатњаву калдрму. Преко целе ноћи чуло се тандркање претоварених кола и топот коња. Удаљена канонада се чула сада и по дану. Једног ведрог јутра у ваздуху се зачу монотоно авионско зујање. На авион испалише неколико шрапнелских метака; чу се експлозија бачене бомбе; авион ишчезе у висину као бумбар; мали, бели и меки рунасти облаци од шрапнелских експлозија остадоше да висе непомично на чистом небу.



Несрећан живот

Kafka

         Франц Кафка


Кад је већ постало неподношљиво – једном пред вече у новембру и кад сам преко узаног тепиха у својој соби трчао као по тркалишту, заплашен призором осветљене улице опет се окренуо, и у дубини собе, у дну огледала, ипак поново видео нови циљ, и кад сам крикнуо, само да бих чуо крик, коме се ништа не одазива и коме ништа не одузима ни снагу кричања, те се тако пење увис, без противтеже, и не може престати чак ни када занеми, у зиду су се отворила врата, веома хитро, јер је хитрина била неопходна и јер су се чак и коњи запрегнути у кола, доле на улици, пропињали као памахнитали коњи у бици, излажући грла.

Као мала авет искрсло је једно дете из сасвим мрачног ходника, у коме светиљка још није горела, и застало, на врховима прстију, на једној греди у патосу која се неприметно љуљала. Одмах заслепљено полумраком у соби, хтеде да загњури лице у шаке, али се неочекивано умири погледавши ка прозору, иза чијег је крстастог оквира узвитлана измаглица уличне светлости најзад полегла под мраком. Десним лактом се испред отворених врата наслањало на зид, док му је струја ваздуха споља пиркала око ножних чланака, па и уз врат, уз слепоочнице. Погледах мало на ту страну, затим рекох: „Добар дан” и скидох капут са заклона испред пећи, јер нисам желео да ту стојим полуодевен. За часак сам држао уста отворена, да би ми узбуђење испарило кроз њих. Осећао сам гадан укус пљувачке, трепавице су ми подрхтавале, укратко није ми недостајало ништа осим ове посете, коју сам, истина очекивао.

Дете је још стајало крај зида на истом месту, десну шаку је притисло уза зид и није се, јарко румених образа, могло довољно науживати тога што је бело окречени зид пун крупних громуљица па таре врхове прстију. Ја рекох: „ Желите ли заиста к мени ? Да то није забуна ? Ништа лакше но помести се у овој великој кући. Ја се зовем тако и тако, станујем на трећем  спрату. Јесам ли, дакле, ја онај кога желите да посетите ? “

„ Тишина, тишина ! ” рече дете преко рамена. „ Нема никакве грешке “
„ Онда уђите дубље у собу, хтео бих да затворим врата. “
„ Врата сам, ево управо затворио. Немојте се трудити. Уопште, смирите се. Не говорите о труду.”

Али у овом ходнику живи мноштво људи, и сви су разуме се, моји познаници; већина их се сада враћа из радњи; кад чују да се говори у некој соби, они једноставно верују како имају права да отворе врата и погледају шта се то дешава. Шта можемо, тако је то. Ти људи су завршили дневни посао; коме би се потчинили у привременој вечерњој слободи ! Уосталом и вама је то познато. Дозволите ми да затворим врата.”
„ Ама зашто ? Шта вам је ? Што се мене тиче, цела кућа може да бане овамо. А затим, понављам: већ сам затворио врата; зар верујете да само ви умете да их затворите ? Чак сам окренуо и кључ. “

siv6842

„ У реду онда. Више и не желим. Није ни било потребно да закључавате. А сад, кад сте већ ту, осећајте се као код куће. Ви сте мој гост. Имајте у мене потпуно поверење. Само се разбашкарите без икаква страха. Нећу вас терати ни да останете, ни да одете. Зар морам то и да кажем ? Зар ме тако слабо познајете ? “

„ Не. То заиста није требало да кажете. Штавише, нисте уопште ни смели то рећи. Ја сам дете; зашто све те церемоније са мном. ? “

„ Да, није тако страшно. Наравно, дете сте. Али баш толико мали нисте. Већ сте прилично одрасли. Да сте девојка, не бисте се смели тек тако закључавати у истој соби са мном. “

„ Због тога се не морамо бринути. Хтео сам само рећи: то што вас тако добро познајем не пружа ми неку нарочиту заштиту; то вас само лишава напора да ме обмањујете. Али ви ми упркос томе дајете комплименте. Оканите се тога. Захтевам од вас, оканите се тога. Уз то, ја вас не познајем свуда и непрестано, поготову по овом мраку. Било би много боље кад бисте упалили светлост. Не, боље немојте. У сваком случају, запамтићу да сте ми већ претили. “

„ Шта ? Претио вам ? Али молим вас ! Па ја сам толико радостан што сте најзад овде. Кажем „најзад” зато што је оволико касно. Не могу схватити зашто сте овако касно дошли. Отуда је могућно да сам од радости говорио збркано и да сте ви то управо тако схватили. Десет пута ћу признати да сам тако говорио, јесте, претио сам вам чиме год вам драго.

Само никакве свађе, за име божје ! -
Али , како сте ви то могли поверовати ? Како сте ме могли тако увредити ? Зашто се из све снаге упињете да ми покварите овај часак-два свога присуства ? Непознат човек би био предусретљивији од вас. “

„ Верујем; то није била нека мудрост. Ја сам вама по природи онолико близак колико према вама може бити предусретљив неки непознат човек. То и ви знате, чему дакле, ова сета ? Кажите да желите да изигравате комедију, и отићи ћу истог часа. “

„ Тако ? И то се усуђујете да ми кажете ? Малчице сте пресмели. Најзад, ви сте ипак у мојој соби. Трљате прсте о мој зид као луди. Моја соба, мој зид ! А осим тога, то што кажете је смешно, не само дрско. Кажете да вас природа приморава да са мном разговарате на овај начин. Заиста ? Ваша природа вас приморава ? То је лепо од ваше природе. Ваша природа је моја, па, ако се ја по својој природи опходим према вама љубазно, ни ви не смете друкчије. “

„ Је ли то љубазно ? “
„ Ја говорим о ономе што је било раније. “
„ Знате ли какав ћу ја бити касније ? “
„ Ништа не знам .“

um ugla
И приђох ноћном сточићу и на њему запалих свећу. У оно доба у соби нисам имао ни гас ни електричну светлост. Седео сам онда још неко време за столом, док ми и то није досадило, те сам навукао огртач, узео шешир са канабета и угасио свећу. Излазећи, саплео сам се о ногу столице.
На степеништу сам срео једног станара са истог спрата.

„ Зар опет излазите, пропалице ?” упита он, раширивши ноге преко два степеника и тако се одмарајући.
„ Шта да радим ? “ , рекох, „ малочас ми је у соби била авет .“
„ Кажете ми то са истим незадовољством као да сте нашли длаку у супи. “
„ Шалите се. Али утувите, авет је авет. ”
„ Сасвим тачно. Но шта ако човек уопште не верује у авети ? “
„ Па зар мислите да ја верујем у њих ? Али шта ми вреди то неверовање ? “
„ То је врло просто. Једном речи, не смете се више бојати кад вас нека авет доиста посети. ”
„ Да, али то је ипак споредан страх. Прави страх је страх од узрока те појаве. А тај страх остаје. Он се на управо величанствен начин уврежио у мене. “ Од нервозе сам почео да копам по свим џеповима.
„ Али пошто од саме појаве нисте осећали страх, могли сте је мирно питати за њен узрок ! “
„ Ви, очигледно никад нисте разговарали са аветима. Од њих никада није ни могућно добити јасно обавештење. То је само натезање. Те авети су, канда, у погледу своје егзистенције више у недоумици него ми, што уосталом, при њиховој трошности није ни чудо. “
„ Ја сам, пак чуо да их је могуће хранити и одгојити “
„ Ту сте добро обавештени. Могуће је. Али ко ће то учинити ? “
„ Што да не ? Ако је по среди нека женска авет, на пример “, рече он и вину се на горњи степеник.
„ Ах, тако “ , рекох, „ али чак се и онда не исплати “

Промислих мало. Мој познаник је био већ толико висок да се морао нагнути на завијутку степеништа да би ме видео. „ Али ипак ”, викнух, „ ако ми узмете ону моју авет горе, међу нама је све завршено, заувек. “
„ Забога, то је била само шала “, рече он и повуче главу.
„ Онда у реду “, рекох, и тако сам сада заправо могао мирно поћи у шетњу. Али пошто сам се осећао толико напуштен, радије се вратих горе и легох да спавам.




kurcio malaparte

      Курцио Малапарте

Кожа

XII - МРТВИ БОГ

Сваке вечери Џими и ја силазили бисмо до пристаништа да прочитамо, на
плочи обешеној на решетки Капетаније, ред укрцавања америчких транспорта
и дан поласка бродова који су, из Напуља, враћали у Америку војнике Пете
армије.

„Још није ред на мене", говорио би ми Џими, пљунувши на земљу.
Седели би на клупи, под дрвећем огромног трга, пред пристаништем над којим се уздизала огромна грађевина Анжујског дворца. Желео сам испратити Џимија до Напуља, да би остао с њим до последњег часа, да бих му рекао збогом на мосту брода који ће га однети у Америку. Од свих мојих америчких пријатеља с којима сам делио, пуне две године, опасности рата и болну радост ослобођења, остао је сада само Џими: Џими Рен из Кливленда, Охајо, официр Сигнал Kорпса.

Сви остали били су разбацани широм Европе, у Немачкој, у Француској, у Аустрији, или су се вратили кућама у Америку, или су погинули за мене, за нас, за моју земљу, као Џек, као Кемпбел. Онога дана, када му будем морао рећи збогом, заувек, на мосту брода, за мене ће као да сам казао збогом заувек јадном Џеку, јадном Кемпбелу. Остат ћу сам, међу својима, у својој земљи. По први пут у свом животу остајем сам, заиста сам.

Само што су сене вечери полегле дуж зидова, и снажни црни дах мора угасио зелено лишће дрвећа и црвене фасаде кућа, једна гомила људи, пребледела, спора, ћутљива, избијала је из хиљаде уличица Толеда и освајала трг. Била је то митска, древна, бедна напуљска гомила; али као да се у њој нешто угасило, радост глади, чак и њена беда била је тужна, бледа, мртва. Вече је лагано долазила с мора и гомила је подизала своје очи, црвене од суза, према Везуву који се уздизао бели, хладан, сабластан, према црном небу. Ни најмањи дах дима није излазио из врела кратера, ни најнежнији трачак ватре није палио високо чело вулкана. Гомила се заустављала нема, сатима и сатима, до дубоко у ноћ, а затим се разилазила, ћутећи.

Након што бисмо остали сами на огромном тргу, испред мора поплочаног црнилом, Џими и ја одлазили смо и окретали се с времена на време према великој белој лешини Везува, која се распадала полако у дубини ноћи. У априлу 1944. након што је данима и данима тресао земљу и бљувао бујице ватре, Везув се угасио. Није се угасио мало помало, већ одједном: увијајући чело у пешкир хладних облака, крикнуо је изненада, и лед смрти окаменио је његове ватрене вене. Бог Напуља, тотем Наполитанаца, био је мртав. Једна огромна црна копрена спустила се на град, на залив, на брежуљак Посилипо.

Људи су корачали улицама на врховима прстију, говорили тихо, као да је у свакој кући лежао мртвац. Нека суморна тишина тиштала је ожалошћени град: глас Напуља, исконски племенити глас глади, самилости, боли, радости, љубави; тај снажни, промукли, звучни, весели, победоносни глас Напуља, био се угасио. Иако би понекад изгледало да се од ватре сунца на заласку или од сребрнастог одсјаја месеца, или од зрака сунца које се рађа, запалила бела сабласт вулкана, а крик, пискутав крик, као крик жене на порођају, дизао се из града. Сви бисмо се појављивали на прозорима, трчали по улицама, грлили један другога, плачући од радости, ношени надом да се живот опет вратио неким чудом у угашене вене вулкана и да су тај крвави додир сунца на заласку и тај одсјај месеца или тај бојажљиви бљесак зоре били објављење ускрснућа Везува, мртвог бога, који је, го и огроман, заклањао тужно небо Напуља.

Али убрзо би ту наду смењивало разочарање и љутња: очи би се сушиле и гомила би отварала руке састављене на молитву, дизала претеће шаке или правила рогове вулкану, мешајући преклињања и јауке с проклињањима и увредама: „Милост према нама, проклети! Курвин сине, милост према нама!" Затим дођоше дани младога месеца, и кад би се месец лагано појавио изнад хладног рамена Везува, нека тешка туга пала би на Напуљ. Месечева зора обасјавала је угашене пустиње црвенкастог пепела и модре бледе стене хладне лаве, сличне стенама црног леда. Јауци и плач зачули би се из мрачних уличица, дуж обале Санта Луције, Мергелине, Посилипа; заспали рибари у баркама на млаком песку будили би се иза сна и ослањали на лактове управљајући свој поглед према сабласти вулкана, и ослушкивали, најежени, јадиковку таласа и ретке јецаје галебова. Шкољке су блистале на песку, а тамо, обалом неба, покривеног сребрнастим љускама рибе, Везув је трулио као мртав морски пас кога су таласи избацили на обалу.

Једне вечери, било је то у месецу августу, док смо се враћали из Амалфија, опазили смо на падинама вулкана дугу поворку црвенкастих пламенова који су се пењали према кратеру. Запитали смо једног рибара каква је то светлост. Била је то процесија која се пењала, носећи Везуву обећане дарове, да би умирила његов бес  и умолила га да не напусти свој народ. Након молитве у храму у Помпеји, дуга поворка жена, деце, стараца, на челу са целим ројем свештеника, одевених у свете одоре, и младића који су носили заставе и црквене барјаке Братства, те велике црне крстаче кренула је плачући и молећи преко пута који од Боко Трекасе води до кратера. Неки су махали гранчицама маслина, гранама бора, лозом тешком од гроздова, неки су носили амфоре са вином, кошарице пуне овчег сира, воћа, хлеба, неки бакрене посуде с колачима и колачићима, јањце, пилиће, неки зечеве и пуне кошарице риба. Кад је стигла на врх Везува, ова руља, босонога и поцепана, лица и косе упрљане пепелом, продрла је, ћутећи, иза свештеника који су певали псалме, у огромно гротло старога кратера.

Месец се појавио сав црвен иза далеких планина Силента, плавих и сребрнастих на зеленом огледалу неба. Била је дубока и топла ноћ. Из гомиле би се зачуо плач, пригушени јецаји, пискутави крици, промукли гласови боли и страха. С времена на време неко би клекнуо, забадао нокте у пукотине хладне коре лаве, као између празнина мраморних надгробних плоча, да би осетио гори ли некадашња ватра још увек у венама вулкана. И кад би повукао руку, крикнуо би гласом сломљеним од страха и језе:
„Мртав је! Мртав је!"

На те речи отео би се из гомиле грдан јецај и чуло тупо ударање шакама о груди, о трбух, и чули би се пискутави јауци верника који су ноктима и зубима кидали своје месо. Стари кратер имао је облик шкољке од близу једне миље ширине, с оштрим ивицама, црним од лаве и жутим од сумпора. Овде онде ерупције лаве, хладећи се, добијале  су људске облике, привиде дивовских људи, ухваћених као рвачи у неми и црни коштац. То су оне статуе од лаве које становници села око Везува називају „робови", можда за успомену на оне гомиле робова које су пошле за Спартаком и живеле више месеци очекујући знак за побуну, сакривени у тим виноградима којима су, пре изненадне ерупције што је уништила Херкуланеј и Помпеју, биле прекривене стране и врх мирног Везува. Месец би будио ту војску робова, и они би, лагано иза стена, дизали руке и кретали се у сусрет гомили верника кроз црвену измаглицу месеца.

У средини огромног гротла старога кратера уздиже се нови кратер, сада нем и хладан, који је готово две хиљаде година бљувао пламен, пепео, камење и реку лаве. Кад се попела стеновитим странама узвишења, гомила се била скупила око ждрела угашеног кратера и, плачући и вичући, бацала у црну чељуст чудовишта - заветне дарове: хлеб, воће, слатки сир, расипала вино и крв јагањаца, пилића и зечева закланих по хридинама лаве, које су затим бацали, још дрхтаве, на дно понора.

Џими и ја стигли смо на врх Везува баш кад се гомила, након што је обавила тај толико древни обред приношења жртве, бацила на колена и, чупајући косе, лице и груди, мешала литургијске песме с јадиковањима, молитве чудотворној Девици Помпеје с призивањем подмуклог и неосетљивог Везува. Како се месец, сличан сунђеру у крви, постепено дизао, расли су плач и литаније, гласови су постајали пискавији и болнији, док гомила није почела, као обузета дивљим бесом, вичући клетве и псовке, бацати комаде лаве и прегршти пепела у ждрело вулкана.

napulj 1945

Међутим, подигне се јак ветар ишаран муњама, и један густ облак, који је долазио с мора, убрзо обавије врх Везува. Усред тих жутих облака, раздираних муњама, велика црна распела и заставе, које су тресли фијуци ветра, изгледали су огромни, и људи као дивови: литаније, преклињања, плач изгледали су као да излазе између пламенова и дима пакла који се изненада широм отворио. Најзад, прво група свештеника, затим заставници Братства, затим гомила верника, бежали су стрмоглавце падинама вулкана, под кишом која је сипала из поцепаних облака, те сви нестадоше у сумпорној тмини, која је у међувремену освојила шкољку старога кратера.

Када остадосмо сами, Џими и ја упутисмо се према месту где смо оставили наш џип. Изгледало ми је као да корачам по хладној кори неке угашене планете. Били смо можда посљедња два човека стварања, једина два људска бића која су преживела пропаст света. Када смо стигли на ивицу кратера, олуја је била прошла и месец је сијао, блед, на дубоком зеленом небу. Сели смо у заклон једне стене од лаве, усред гомиле „робова" који су опет постали хладни црни кипови, и остадосмо тамо дуго, гледајући бледо лице земље и мора, куће раштркане у подножју угашеног вулкана, острва која су лутала удаљена на видику, и Напуљ, доле, гомилу мртвог камена.

Били смо живи људи у једном мртвом свету. Није ме више био стид што сам човек. Не тиче ме се да ли су људи невини или криви ? Постојали су само живи људи и мртви људи, на земљи. Све остало није имало важности. Све остало био је страх, очајање, покајање, мржња, злоба, заборав, нада. Били смо на врху угашеног вулкана. Ватра која је хиљадама година горела, вене те планине, те земље, целе земље, угасила се наједном, и сада се постепено земља расхлађивала под нашим ногама. Тај град доле, на обали тог мора покривеног блиставом кором, под тим небом закрченим олујним облацима, био је насељен не невинима и кривима, победницима и побеђенима, већ живим људима који су лутали у потрази за мало хране и мртвим људима, сахрањеним под рушевинама кућа.

Тамо, све докле је допирао мој поглед, на хиљаде и хиљаде лешева покривало је земљу. Они би били само труло месо, ти мртви, да међу њима није било некога ко се жртвовао за друге, да би спасао свет, да се сви они, невини и криви, победници и побеђени, који су проживели те године суза и крви, не би морали стидети што су људи. Био је, свакако, и леш некога Христа међу тим хиљадама и хиљадама мртвих људи. Шта би било са светом, са свима нама, да међу толиким мртвима није било једнога Христа?

„Какве потребе има за једним новим Христом?" рече
Џими.
„Христ је већ спасио свет, једном заувек."
„Ох, Џими, зашто не желиш разумети да би сви ти мртви били некорисни да међу њима није било једног Христа? Зашто не желиш разумети да можда има на хиљаде и хиљаде Исуса Христа међу свим тим мртвима? Знаш ли ти да није истина да је Христ спасао свет, једном заувек. Христ је умро како би нас научио да свако од нас може постати Христ, да сваки човек може спасити свет својом властитом жртвом. И Христ би умро некорисно када сваки човек не би могао постати Христ и спасити свет."
„Човек је само човек", рече Џими.

„Ох, Џими,  зашто одбијаш разумети да није неопходно бити Божји син, ускрснути из мртвих трећег дана и седити десно од оца, да би се постао Исус Христ? Те хиљаде и хиљаде мртвих, Џими, спасле су свет."
„Ти придајеш много важности мртвима", рече Џими, један човек вреди само док је жив. Мртав човек је само мртав човек."
„Код нас у Европи", рекох, „само мртви вреде."

„Уморан сам већ од живота међу мртвима", рече Џими, „срећан сам што се враћам кући, у Америку, међу живе људе. Зашто и ти не пођеш у Америку? Ти си жив човек. Америка је богата и срећна земља."

„Знам, Џими, да је Америка богата и срећна земља. Али нећу путовати, морам остати овде. Нисам подлац, Џими. А затим, и беда, глад, страх, нада, и то су чудесне ствари. Чудесније од богатства, чудесније од среће."
„Европа је гомила ђубрета", рече Џими, ,, јадна, поражена земља. Пођи са нама. Америка је слободна земља."
„Не могу напустити своје мртве, Џими. Ви своје мртве носите у Америку. Свакога дана одлазе бродови натоварени мртвима. Ти су мртваци богати, сретни и слободни. Али моји мртви не могу себи платити карту за Америку, врло су сиромашни. Они неће никад сазнати шта је то богатство, срећа, слобода. Живели су увек у ропству; увек су патили од глади, од страха. Чак и као мртви, остају робови, који пате од глади и страха. То је њихова судбина, Џими.

Када би знао да Христ почива с њима, међу тим мртвим јадницима, да ли би га напустио?"
„Нећеш ме ваљда уверити да је и Христ", рече Џими, „изгубио рат?"

„Срамота је добити рат", рекох тихо.

vila





| Д А Р О В И | П О Е З И Ј А | И З Б О Р | П Р Е В О Д И | Л И Н К О В И | п о с а д а  д е ц а |
| п о с а д а SF| п р е у з м и или ч и т а ј | е с е ј и | н е о р а |
п у т о п и с и | п о с а д а архива |

помоћ
cp
<== ==>