Magi kao da je bila nekad

 Dušan Vesić

Osamljen se kreći kao nosorog¹...

Skupljali bismo se subotom. Ok, jorgovane bi doneo iz bašte C, kao i uvek, beskrajno
zadivljen nečim, ovoga puta njihovom bojom. Iste bih se uvek grozila – ljubičasta, boja
inkvizicije. I šta onda? Možda da pokupimo nekoga još, usput, pa na fotografisanje. U
međuvremenu, zaboravivši da je subota tj. da radnje ne rade i tako ostavši bez filmova
za aparat, društvance, tada još neoženjenih, se posle kraćeg vremena odlučilo za posetu
susednom gradu i susednoj državi.

Kada je Porše išao dobro, a to je uvek bilo dobro, spuštali bismo se niz auto-put.
Brzo. Tako prazan auto-put te tera ili da jako brzo voziš ili da staneš. Onda postanem
mehanizovani kentaur i shvatim da je ovako besciljna jurnjava odraz ili druga verzija,
još jedna varijanta trke sa vremenom u kojem se tražim – odraz nemogućnosti izbora(?).
Možda zbog vetra ili sunca, ali posle ovakvih par sati nije više problem trčati uz
zidove ili ždrati kolače, već pozirati fotoaparatima, uzvišeno razgovarati o filmu i
književnosti. Rešenje! Igrati petlića na njivi pored auto-puta. I pored svih „napora“,
želela sam da se vratim ulici, s tim što je prvi trotoar bio oko 200 km daleko.
Sunce i vetar. Lep osećaj preko dana, možda čak i neophodan, ali noću vapim za
polusvetom. Moja karta-ulaznica-biljet jeste mali crveni P. trkačkog izgleda, ali toples i
ne previše luksuzan, tako da ga se niko nije plašio, a da je i dalje izazivao dovoljno
interesovanja. Nekad bi mi pomogao da „popričam“ i sa onima koji nisu u mom poslu,
niti očekuju nekakav dil sa mnom.

Kola su moj pasoš, moj prevodilac, vode me na određena mesta, određenim ulicama
(koje nisu zapisane u Beorami). Prvi koji mi je pričao o takvim mestima je S. Čak ni moja
noćna lutanja nisu uspela da me odvuku tako daleko... a takva mesta, eto postoje i bez
mene, bez nas... možda zbog nas?


Sve u svemu, S. je pokušavao da snimi dokumentaraco BG noćnom životu, nikad nije dovoljno i dovoljno dobro razradio temu i projekat je napušten. Moji stari muzičarski instinkti su me i dalje vukli ka ovoj očiglednoj zoni nevolja, neprilika. Rezultat, između ostalih stvari ne vrednih hvale, jeste poznanstvo sa J+P. Poznato je da ako dovoljno dugo provedeš sa određenim ljudima, bez obzira odakle bili ili kakvi su, saznaćeš eventualno i njihovu priču. Vreme koje sam provela sa J+P dalo je učesnike i svedoke ovakvih događanja.

***

Pa, videću, Tata, do tada zli ljudi su grubi i pravi učitelji... sve se kreće, pa se nešto mora
i dogoditi... uuu-ups! Mora da sam... budna sam, budim se koliko dugo, dobro je.. ne,
nije... dobro je, ne boli me, boli me, kad sanjam, sanjam 100%, sanjam 80% mmmmm...
mora da sanjam...
J. se po stoti put obrnula u krevetu hotela Pošta, i nije joj trebalo još i da otvori oči
(!) da bi znala da je čaršav zgužvan, urolan i dopola na podu.
Da ustanem? Ozbiljan predlog, treba ga razmotriti. Sat? Sat kaže podne. Gde mi je...
gde je džok od sinoć, od jutros?
Krenula je kroz sobu, između stvari i, gle čuda, P. nije tu.
To i nije tako rđava vest jer si možda negde napolju, herojski zarađuješ novac, a u
toj varijanti mala maca Ja, evo vraćam se u krevetac o’ma, poslušna, tepaću ti, maziću te,
zvaću te Đorđe, Đoookooo, Zekane... Džok-zornjak nije loš, nije loš...
Moram, moram da ustanem, makar da vidim šta ima za doručak? Makar da vidim
koga ima, koga da uradim, da sredim, da se sredim?
Prvo ide Recepcioner-pogled niz njena leđa, kukove koji je njišu ka izlazu. Potom je
preuzima Vozač, njenih par idealnih, jutarnjih nogu govore mu: „To smo već čule, taj
zvižduk nije za mene, some, ignorišem te, u slučaju da to nisi sam primetio...“
Beži, Dete! (gde baš na njih da natrčim?), reče crnka u tridesetim. Ma, koj’ ti kurac
od jutros (gde da na njih, baš na njih da natrčim?)? Dete, ja nisam mađioničar, pa da
kradem decu, kako ti se to sviđa, ha? Ne treba mi ništa tako mlađe od mene tako blizu
(možda ti treba bliže?).
OK, nestajem, nema me, ali mi duguješ, važi, važi (glupa si, glupa si, glupa si, klupa
si, pasi, pasi... pazi-pazi, još jedan korak, pa još). Par minuta kasnije, eto J. Na klupi
ispred sendvičare sa izrazom lica nisam-se-od-jutros. Pažljivo je zagledala ostale kako
prevrću uvek vlažni pomfrit, lažni pomfrit, sve dok se P. nije pojavio, u šorcu bez
košulje... leđa pokriva duga, plava (kakav šablon, ha?) prljavo ufronclana, uvaljana kosa.
Kosa lepa i zamršena, mladost lepa i zamršena.
Gde si dosad?!? Kolega P, gde si dosad? A parice, a parice? Gde su P? Gde? Propao
sam načisto! Upropastili su me, upropastili, upropastili su me (P. pokaza manirom
pedera kako su ga uprrropastili... i ponudi svojoj ženi, ili ti ženi svoga života, šaku šarenih
krpica zvanih novac u ovim krajevima)!
Pa, kako je bilo sinoć? (Je li to bilo sinoć, uopšte? Jesam li ja tvoja P, jesam li, jesam
li?).
Onda su prošli ti tipovi o kojim sam ti... Ma, ništa mi nisi pričao...
Pa fiiino! Doručak!
I ovoga puta dijeta se sastojala isključivo od pomfrita sa kečap-so-krompirom za
dvoje, koji su se sličnom prilikom ovde i sreli i ostali zajedno, jer „udvoje je lakše
preživeti“. Mala sigurnost u životu, u kome nije tako lako preživeti. Preživeti.
Pričaj mi!
I, prišli su mi ti tipovi... i završili smo u kući kod, znaš kakva je samo bašta... ma,
kuul. Eto...
Imaš nešto? Je l’ ti ostalo nešto, je l’ bilo nečeg?
A-a... bilo je upčosa, znaš? I – neeema, pojela Maca.
I ništa nije ostalo, baš ništa, samo da se sredim, malkice, P. samo da...
Ma, ništa, ženo. Vidi, tip je sve sroskao i rekao mi je...
Aaaa. Sve je morao da poroka, sam si sve potrošio.
Ja? J. tip je sve...
Aaaaaman zaman, čoveče, pa on je sve... I pored svega... upčosi? Čoveče!
Jednog ovakvog istog dana odlučili su da rade zajedno. Vala, džep, dop svejedno, ali
da rade zajedno... jer, muškarci bi sada sigurno pristajali, što zbog J, što zbog P.
P. je polako ustao i krenuo ka ulici, nesvesno se spremajući za „posao“. Ali prvo se
sredi, P, prvo se sredi, možda do centra, možda do Centra. Posle je sve lakše, lakše je ući
u kola strancu, lakše mu je ući u šlic, sesti u krilo... kakva je to samo teorija? Besmrtna,
ha!
Ono što im je skrenulo pažnju na tren sa nerešivih problema (i kada će ih već
jednom, već neko i rešiti?) bila je omalena filmska ekipa. A možda i da ih ignorišu, kao
i prethodne zvižduke (pa, doručkovali smo, ali za danas nam treba još i...)
Hej, Š. šta se sprema?
Film, nekakav. J, imaš li nešto? Ma, film o mladima koji... beže od kuće, kradu, jedu
pomfrit, drogiraju se, pa ponovo kradu... Obazrivo, J.
Obazrivo, kažeš... Plaćaju?
Možda, J... Izbacili su ih iz Sendvičare, znaš.
Haj’mo, gosn P. Bićemo filmske zvezde!
I produžiše zajedno ka filmskoj ekipi – četiri odrasla, zrela muškarca, jedna žena,
kombi, oprema, rasveta... svega ima, ali pomalo, te bi i malome detetu bilo jasno da se

radi o maloj produkciji. Čak je i J. bilo jasno da je stvar jeftina. Ipak... Zdraaavo!

Deco je l’ znate šta je to dokumentaran film. (Mmm, lep glas, proseda brada, prosed
tip! Vrlo mudro, zar ne?).
Pa, to ćeš nam ti i reći, zar ne? (Budi kuul, J, budi doobra).
Evo ovako, ja sam Ć, pravim film o mestima kakvo je i ovo vaše. I o vama koji se
ovde okupljate. A to ste vi, tako.
Slikaj njega, reče J. On je Star. (smej se, P, ubiću te, majke mi!)
Dokumentarac znači stvaran, stvaran film. Nije smišljan, glumljen... Daa, daa, nema
scenario, nema glumce... pa i kako bi, ako smo mi zvezde. Pitao bih vas ponešto, to bi
odmah i snimao i to je to.
Super, (obazrivo, obazrivo...) A... cena, mislim, šta mi imamo od toga?
Kupiću vam ručak?
Neee. Hvala, već smo jeli... A gde se sve to dešava?
Išli bismo sa vama gde god vi idete... Gde ste krenuli? Sada?
U... Park, pa blizu je. (Dobro je što je tako blizu, manja je gužva i tako je zgodnije u
svakom slučaju)
Kao đaci posedaše na klupu. P. ćutke, a J. preuze na sebe ulogu Ć-ovog sparing
partnera. (Jer kako, osim nenormalno, da odgovori na pitanje, tako normalno pitanje...
a o spontanosti i da ne govorimo...)
Kako se zoveš?
Ovo je Rudolf (Možda i Alfred, J. samo mimo, mirno...), a ja sam Sofija, Sofijica!
Sjajno! (Ako misliš da ću zapamtiti ove ostale koje mi predstavljaš, Bajo, prevario si
se!)
Koliko dugo dolazite ovde?
Je l’ ovo ide na TV? (Pa, ko se to nama probudio? P-ice, pazi šta pričaš, pliiz.)
Možda, Rudi... Je l’ ti smeta ako te zovem Rudi?
Šta? Hej, J, šta me on to pita?
Ma, zovi ga kako hoćeš.... Ide li ovo na TV? Čuješ?
Još uvek ne znam... Nije dogovoreno, nisam napravio...
Kakve filmove si do sada pravio? (Da te vidimo, daso.) Na primer, dokumentarac o
izborima u BG-u...
Je l’ to bilo na MTV-u? (Bože, kakvo sam samo nevinašce?)
Nee, ali ga rado gledam. A ti? (Čoveče, ovaj će se usrati od spontanosti, ali šta me
briga?)
Smem da pogledam kameru? (Pa, ko se to nama probudio, mala maca?)
Slobodno!

Kamerman okrenu vizir ka P-u!

Hej, J.! Ti si filmska zvezda! (Ma, zaveži P!)

Daj, Rudi, daj ja da vidim!

Vidi u čemu je stvar. (Samo mi ti trebaš da to naučim!) Prvo nađemo zanimljivu

temu i razrađujemo je što je više moguće, snimamo, pokušavamo da menjamo činjenice

i da sve zapišemo onako kako jeste... I tako, ako ste nam interesantni, pratimo vas i

snimamo sve što radite, jasno?

Slušaj Vamo! Ja nisam s Marsa, ja znam šta je dokumentarne! OK?

Dobro, samo sam hteo... (Loži me, majmune, ložim te...)

Sačekaj. Sve, baš sve što radimo ide na film? (Nisi više tako samouveren, P-ice?).

Tako je, Rudi.

Samo za ispod 18 godina! (Sada si zainteresovan, P?)

X-rate! (Sklapamo primirje!)

I dok je ekipa snimala kadrove okoline za kasnije „montiranje“, Ć. započe razgovor

sa J, spontani, naravno – spretno ga je pretvorila u dogovor o honoraru – dakle, 50, sada

i ostatak posle, naravno za oboje... Ali sada moramo u školu, pa posle možemo...

Dogovoreno, Rudi, vidimo se posle škole, važi?

J. mu klimnu glavom. (Trči, P, požuri, makar, some!)

Srećna Nova Godina!

Dakle, prvo Centar, decentrirani centar, centar kruga je i sam krug jer se kreće. Ali

to je zatvoren, to je zatvoren krug, bez misli, besmislen krug.

Igraš se, kurvice? (Prekinuo je iz podsvesnog kruženja tip u trenerci, džogira očito.)

Kaži?

Ideš u školu? (Mmm, kako je samo ljubazan.)

Trčiš ukrug?

Ne seri, dete! (Prasnu ti, a i godine ga tresu, pomisli J.)

Da, idem u školu, (odgovori J. na ton koji najbolje razume.)

Dobijaš petice?

Dobijam pedesetice! (Nasmejao se, možda mu se svidela, možda i nije, svako

produži na svoju stranu.)

P. je ostao sa druge strane, ne primetivši da mu se približava nevolja zvana tri

dizelaša. J. je oklevala na trenutak, zatim krenu ka njima. P. su već krenuli da guraju u

krug, u koji je hrabro zakoračila i...

E, ko od vas valja ovde? (Najveći je zgrabi za kosu, odustavši od P-a.)

Šta kažeš? (Kao kul ponovi pitanje, sada malo jasnije.)

Ko ovde valja dop? (Ma, smiri se, pomisli i uhvati ga za kurac.)

Veliki je uzmakao zapanjen, J. mu se nasmejala, još jednom ga uhvatila, stisnula za
muda. Možda ubodemo i neku čuku kasnije, a?

I uhvati P, za ruku, povede ga među džogere, pravo među prolaznike u bezbednost
besciljnih krugova.
Boli me... Udario me je jako...
I mene. Je li slomljen nos?
Ne znam...
Slušaj, idi u HM i sedi neko vreme, ja ću već naći neki dinar.
Već su zaboravili na 50-icu koja je nestala među dizelašima. P. je krenuo u poznat i
„siguran“ kraj, a J. ostade na uglu, prateći pogledom punim žudnje kola koja su uredno
promicala kraj nje. Vreme je 6:30, svi se vraćaju sa posla, tako da nije morala dugo da
čeka. M. Benz 450SL koči, staje nekoliko metara ispred nje, tako da mora da mu priđe.
(Gledaj me, polako ti prilazim, samo me gledaj i meri, sačekaćeš me...)
Telefon u kolima, bradati vozač u sjajnom odelu, film, biznis...
Tvrdo i bez imalo humora u glasu: Upadaj!
Nijedan pub nema takva kola, pregledala ga je pogledom.
Pa? (Pitam te, sedam pored tebe...)
Hoću tvoju glavu, neću da žalim zbog toga... Koliko si stara?
Hej, sve je OK. Imaš 50?
Dobićeš 30! Ako nećeš... (ma ko se cenjka).
OK.
Gde?
Imam sobu...
Ne, nikakvi moteli, hoteli, u kolima!
Onda, iza Cveta, na parkingu.
Odobrio je. Dok je vozio, J. mu je rastavila noge i sklupčala svoje male ruke u
njegovom krilu.
Koliko li si samo stara? (J. je ćutala i prepustila odgovor njegovoj mašti.) Na
parkingu je stao u mračan, privatan ugao, gde je J. obavila dogovoren čin. Gospodin joj
je uručio 4 po 10 i rekao: Nestani!
Kao da je to tako lako. Kao da to i nije zapravo njen cilj, njena želja kao jedino
nasleđe prošlosti i varka budućnosti – nestani!
Pri povratku u HM, kupila je CColu da spere ukus slučajne i nikada čiste mušterije,
kupca koji se pretvorio u ukus u ustima. Sunce je polako zalazilo dok je prolazila pored
vila penzionisanih ministara i krhkih starica koje su se jednako bezuspešno krile i od

ljudi i od svetla. I od sveta i od svetla. Ovde je niko nije zaustavio, niti pogledao. Tako
ugruvana i „potrošena“, uživala je u miru i samoći.
Kako se približavala HM-u, bivalo joj je sve bolje. A tek kad je videla sjaj ulaznih
reklama, čula buku koju samo „oni“ prepoznaju, bilo joj je lakše.

Skrenuvši za ugao, videla je Ć. i njegovu filmsku ekipu kako još uvek pokušavaju da
nagovore ostale klince na snimanje, saradnju. Zastala je oklevajući, a onda je odlučila da
je bilo dosta ludila za celi dan da bi brinula i o ovim kreaturama, i krenu ka HM-u, sa
baš-me-boli izrazom lica.

Kamera! Sofijice! Kako si! Drago mi je što te vidim!
Bila je umorna, i htela je samo P. da je tu, samo da je tu.
OK! Fino! Rekla je i nastavila dalje.
Gde si bila, šta se dešava? Njegov fini i opušten glas govorio joj je da je sve u redu i
da je neće gnjaviti što su ga prešli. Istovremeno, prepoznala je glas čoveka koji nešto traži
od nje. Takve glasove uvek sluša i naučila je da ih prepoznaje – nije bilo bitno šta traže,
ševu na prednjem sedištu ili intervju sa filmskom ekipom. Uvek isto – neki nekakvi
muškarci koji nešto traže od nje i nikada ne plaćaju ni izbliza onoliko koliko bi trebalo
za to.
Jesi li gladna? Rudi je ovde! – reče Ć. pokazujući ka HM-u.
Znaš, prilično sam umorna. Da se nađemo kasnije?
Kako da ne... Misli o meni kao o svom prijatelju, ja sam na tvojoj strani. Samo traži
ako ti zatreba nešto. I da, ovde ćemo biti često, tako da kad god si spremna, voleo bih da
popričamo. Jasno?
OK.
Čak iako ne želiš da razgovaramo, zadrži novac od popodne. Tako je u redu.
OK.
Zamolio bih te ipak za jednu uslugu. Kaži ostalima iz HM-a da je OK da popričaju
sa mnom. Hoćeš? Zaista bih ti bio zahvalan... a mislim da mi toliko duguješ.
OK.
U HM-u je veče uveliko počelo. Usijana kola su se uvlačila i izvlačila iz parkinga,
dok su vozači nadgledali nove talente. P. više neće morati da pozajmljuje pare za pomfrit
jer eto J. Potrčao je ka njoj sa uzdignutom pesnicom: Vidi! Vidi šta je ovde! Kao da nosi
index pun desetki, u otvorenoj šaci ležalo je tuce belih pilula.
Daa! – rekla je smešeći se, krenuvši da naruči još krompirića. Benzosi, a?
Odakle ti?
Taj tip je zaista bio fin. Otišli smo do njegove kuće... ima gotovo sve vrste pilula...
još te boli glava?

A tebe nos? – upita gutajući dve, zatim još dve.
Biće ti odmah OK, biće ti super, reče P. Devojka njihovih godina zatraži još jednu,
P. uze još jednu, pozajmi CC i krenu naokolo da podeli preostale.
Crni Trans-Am se uparkirao, uplovio i počeo da se dosađuje. Vozač, tvrd izbrijan-
do-glave, sa brkovima ovo-nije-šala spustio je prozor i pozvao P. Ali P. je sasvim dobro
sada i već je zaradio nešto para i ne reaguje na tipa. Pogled mu je pao na dva dečaka
jednako plava i jednako mlada kao P. i možda zbog toga što ga je P. odbio, odluči se za
pan Ti i Ti... Ovamo! Novi klinci, još uvek pomalo uplašeni došaptavaju se, zatim ulaze
i vaam! odlaze u noć.
Uzela je još i još pilula, dok joj nije utrnula glava. Sedeli su kod HM-a sledećih
nekoliko sati, jeli pomfrit, pričali ko je šta uradio tokom dana, ko je koji dop uradio
večeras... J. je imala kome da ispriča o dnevnim problemima... Oko jedanaest, pošto je
filmska ekipa završila za taj dan, J+P otploviše nazad u Poštu, osećajući se slobodni i
opušteni.
Subotom, u svojoj sobi, gledali bi TV neko vreme... Zaspali su zagrljeni jedno
drugom u naručju. Sećali su se prašine dana, zapamtili su tamu noći. A ko i mari? Jer, i
ako se spas može prodenuti kroz šupljine sna, strah to ipak ne može.²
(1999)

1 Stih iz zbirke Sutta-nipato, I, 3, 35-75.
2 Zbornik Udruženja književnika „Ars Antibari“ – „Da li da ti kažem ko te je ubio, Gea“, Multimedija,
Beograd, 1999, str 132-141.
                                                                                                                                       Obrada : Posada

    
                  ПОЕЗИЈА  ЦРВЕНОКОЖАЦА

  Пре отприлике сто векова први Индијанци доселили су се из Азије у Америку преко Беринговог мореуза и Аљаске. У новој домовини они су задржали особине народа крајњег Истока: ниподаштавање земаљских добара и аскетизам.Зато није необично што овај народ сматра недоличним да јавно изрази осећања, па их транспонује у уметност и то крајње уздржљиво.

  Љубавне песме Индијанаца чисте су и тек благо еротичне. Чулност је у њима сублимирана до највишег степена, па предмет егзалтације није само жена већ и природа и све појаве у њој. Индијанци су истанчани посматрачи света око себе и објашњавали су га до најситнијих детаља. Њих узбуђује сваки па и најмањи призор као пешчане дине које подрхтавају на ветру, стабла у магли, безбројне врсте кактуса са љубичастим,плавим,белим цвећем, чудни облици стења...

  Реч је за Индијанце била светог порекла, и то је нарочито долазило до изражаја у поезији.  У великом броју племена ратник је за живота морао пронаћи три песме: свету песму, ратну песму и песму смрти. Када би их пронашао у њима је лежала његова моћ оне би му биле надахнуће за суочавање са животом и смрћу.

  Један предео домовине овог народа – песника зове се „Насликана Пустиња“. Она пружа чаробан призор у време рађања сунца и његовог смираја. За Црвенокошце сунце остаје симбол човекове везе са свемиром и он ту везу велича у својој истанчаној поезији. Лишен таштине и частољубља он ужива у самом чину стварања и не настоји да у његовом делу остане неки трајнији траг. Слика по песку и не мари што ће ујутру његова ремек-дела развејати ветар. Поезију рецитује увече поред ватре и не записује је. Не настоји да њоме заслужи земаљске части и славу већ је сматра путем којим се „душа, преко дуге, уздиже до неба“.Поетски репертоар Индијанаца састоји се од песама које имају магијску моћ, љубавних спевова, формула против бола, опасности, болести и смрти. Они их рецитују уз свечану и меланхоличну пратњу бубњева желећи да притом зачарају богињу Месечину. Рефрен је карактеристичан за поезију свих племена и он је у ствари јадиковка и уздах љубави. Било да се песма описује, прича, јеца или уздише, увек налази равнотежу у рефрену који се најчешће састоји од хармоничног збира сугласника и самогласника ( Ја-хи-је! Ја-хи-је! ). Ритуални број седам игра велику улогу у распореду стиха и понављањима, а исто тако и број четири.

  Црвенокожац верује да је свемир подељен на четири дела, зато се и песме често састоје од четири строфе са понављањима. Има и веома дугих ода , али кратке песме ипак најбоље одговарају њиховом темпераменту.   У њима је веома интересантан сам ритам који се наглашава тапшањем, ударањем ногама.

  Да би се сачувала ова изванредна поезија, у последње време образују се специјални музеји у којима се држе плоче са регистрованим песмама што их Индијанци рецитују приликом борби, ловова, жетви, погреба и свадби.
  Иако је сачуван само мали део културног наслеђа Црвенокожаца, оно што је преостало указује на главне преокупације овог народа: на свест о природи, скривеним снагама и општем складу, те поштовање према свему што живи. У својој су поезији једноставним речима изражавали дубоку повезаност и веровање да је све у њој прожето снагом Великог Духа.

КОРАЛНИ ПОЉУБАЦ ЗОРЕ

  Ло, коралне усне Зоре
 Још једном су се отвориле.
 Румена од њеног пољупца
 Дојка пустиње јежи се од жудње.
 Шкољке из неког мора
                                    заборављеног

 Опет су пропевале,
 А срж пећина
 дрхти од сласти вековне.
 Ло, гледај како мисли песка
 Цртају по тлу хијероглифе!

 Ло, дебло једног дрвета усахлог
Попрсје бога заточеног –
 Васкрсава под главом извајаном.
 Олује су љубав са њим водиле,
 С њима је оно сне мужјачке
                                           изродило
 Пролазни тренуци су га окрзнули
 И претопили се у време
                                      неизменљиво.
 Ло, гледај како скамењена секвоја
                                                лудује.
 Док је боји море зрака сунчевих!

Ло, коралне усне Зоре
 Маме ми сузе заноса.
 На стази младости
 Драгана ће ме пресрести.
 У очима ће пронети
 Чудо љубави јутарње.

    Молитва Сијукс Индијанаца

Допусти да се моје руке пуне поштовања
дотакну ствари које си Ти створио.
Изоштри моје ухо да чује Твој глас.
Учини ме мудрим како бих спознао наук који си Ти
Тајновито ставио у сваки лист, у сваки камен.
Тражим снаге, али не да бих надјачао своју браћу,
него да бих надвладао свог највећег
непријатеља – самога себе!
Боже, дај ми мирноћу да подносим ствари које
не могу променити.
Дај ми храбрости да променим ствари које
могу променити.
Дај ми мудрост да разликујем једно од другога.
Нека не молим да будем заштићен од опасности,
већ да се без страха суочим с њом.
Нека не молим за смирење мог бола,
већ за јако срце да га свладам.
Нека не тражим савезнике у животној борби,
већ да се ослоним на властите снаге.
Нека не преклињем за спас од страха,
већ за наду да освојим своју слободу.

                

 КАКТУС И ПТИЦА

У ноћима љубавним
Можеш узабрати месец.
Он има укус аниса
И мирис даха твога, Неи-жи-ба.
Кад те додирнем, звездо
                                 вечерња,
Полен златни ми
На прстима остаје.

Цвет сабљичице
Љубоморан је
Јер му дано није да те милује.
Наоштрена
Самотношћу
Његова чашка челична прети
Као оружје блиставо.

А и кактус
Се уцвета кад те угледа.
Тад личи на малу птицу.
Њен вркут се једва чује.
Знаш ли шта пева?
Неи-жи-ба, Неи-жи-ба.
Неи-жи-ба...

                                                    

                                Добродошлица новорођенчету

Хеј ви, Сунце, Месече, звезде – сви ви који се крећете по небу,
молим вас да ме саслушате!
Међу вас је стигао нови живот.
Примите га у свој круг, преклињем вас!
Изгладите му пут да стигне до врха планине.
Хеј ви, ветрови, облаци, кише, магле и сви остали који се у
зраку крећете,
молим вас да ме саслушате!
Међу вас је стигао нови живот.
Примите га у свој круг, преклињем вас!
Изгладите му пут да стигне до врха друге планине.
Хеј ви, реке, језера, дрвеће и траве, и сви други који
сте на земљи,
молим вас да ме саслушате!
Међу вас је стигао нови живот.
Примите га у свој круг, преклињем вас!
Изгладите му пут да стигне до врха треће планине.
Хеј птице, мале и велике, што у зраку летите,
хеј ви, животиње, мале и велике што у шуми живите,
хеј ви, кукци, велики и мали, што у трави гмижете и рујете земљу,
молим вас да ме саслушате!
Међу вас је стигао нови живот.
Примите га у свој круг, преклињем вас!
Изгладите му пут да стигне до врха четврте планине.

                                  ТУЖБАЛИЦА

О ве јо! О ве јо!
Руке кршим
Десну,леву.

Гитара моја
Што је о љубави певала
Препукла је
Од бола.

Пред колибом мојом
Цвеће вене
Буја само кукуруз црни.
Пада ми ко град по срцу.

Свет је замрачен
Крилима
Сокола црног:
Дуга се покрива копреном
                                         Коротном.

Пресвиснућу.
Очај је у мене загризао као звер
                                          Лукава:
Љубав моју младу
Јуче су положили у стари гроб.

О ве јо! О ве јо!

                                                             Песма човека који умире у непознатој земљи

Ако умрем овде у непознатој земљи,
ако умрем у земљи која није моја,
ипак ће ме гром,
праштећи гром,
одвести кући.
Ако умрем овде, ветар,
ветар који пуше по прерији,
ветар ће ме одвести кући.
Ветар и гром свуда су исти,
какве разлике има
ако умрем овде у непознатој земљи?

   РАЂАЊЕ  ДУГЕ

У часу том,од хиљаду суза
Божанство наниза дугу.
Оно подиже славолук од аметиста
Рубина и ћилибара жутог
Изнад пустиње.
Пролазимо
Испод славолука од суза
Које су пролили љубавници света.

Када ћеш Краљу краљева
Покупити и наше сузе?
Срца нам куцају,
Одмеравају
Трептање капака твојих,
Ло, у твојим сузама радосницама
Преливају се боје дуге.


                                    Ратник храбри себе пред битку

У часу том,од хиљаду суза
Божанство наниза дугу.
Оно подиже славолук од аметиста
Рубина и ћилибара жутог
Изнад пустиње.

               СРЦЕ МИ ЦВЕТА

Док је спавао Бог-Рушилац
У пустињи смо засадили
Пешчаник
Златних бројева.
Он се примио
И уродио плодовима времена.

Лавовска грива пустиње
Вијорила је на ветру пролетњем.
Са змијом прапочетном, Гатом Ја,
У једној руци
И врећом облака у другој
Појавио се бог плодности.

Он отвори врећу
И просу кишу хранитељицу
По ожеднелој земљи.
А потом посеја у наша срца
Семе љубави:
Нас двоје сада цветамо целе
                                         године.

                                           Што је живот?

Што је живот?
Бљесак креснице у ноћи.
Дах бизона зими.
Сенка сићушна што јури по трави
и нестаје у сумраку.

Распеване звезде

Ми смо звезде што певају.
Певамо својим сјајем.
Ми смо ватрене птице,
ми летимо небом.
Отварамо пут душама,
пут великим духовима.
Међу нама су Три Ловца;
прогоне једног Медведа.
Од безвременских времена
лове… лове.
Ми гледамо планине.
Ми опевамо планине.

                                                        

Извор:

 - „Поезија Црвенокожаца“  Мала библиотека, 1963 г.
                Поезија у преводу
                Превела: Југана Стојановић

Часопис „Нова Акропола“
  
                                           припремио и обрадио: Ненад Руменић

      

---

---

---