Лав Давидович Троцки
          „Ако ми одемо, лупићемо вратима, да ће се Европа затрести."

Мој Живот I – Лав Троцки

Суђење, Прогонство, Бекство

                                            
                                                    У мојој затворској серији почињао је други круг. Поднео сам га много лакше него први; осим тога, затворски услови су били неупоредиво блажи него осам година раније. Неко време сам био затворен у тамници Крести, затим у Петропавловској тврђави и коначно у истражном затвору. Пре него  што смо послани у Сибир, прошли смо још и кроз логор за депортирце. То је све заједно трајало петнаест месеци. Сваки од тих затвора је имао особитости на које се требало навићи. Али, било би досадно о томе говорити, јер ма колико на изглед различити, сви су затвори исти. Поново је дошло време кад сам могао систематски да се бавим књижевним и научним радом. Прионуо сам на проучавање аграрне ренте и историје друштвених односа у Русији. Велико дело о аграрној ренти које сам написао, мада га нисам завршио, изгубљено је у првим годинама после октобарске револуције. То је за мене, после уништења моје студије о слободним зидарима, био најтежи губитак. Што се тиче истраживања о друштвеној историји Русије, она су ме довела до чланка под насловом Достигнућа и перспективе који у том периоду представља најпотпуније образложење теорије перманентне револуције.

Кад смо премештени у истражни затвор, наши адвокати су изборили право на посету. Прва Дума је унела живости у политички живот. Новине су говориле до тада непознатом смелошћу. Пробудила су се предузећа која су издавала марксистичка дела. Било је могуће објавити радове борбених публициста. Пуно сам писао у затвору, адвокати су односили рукописе у торбама. За тај период је везан мој памфлет Пјер Струве у политици. На томе сам радио са толико жара да ми је свакодневна шетња у затвору сметала, као досадна обавеза. То дело уперено против либерализма је у основи било одбрана петроградског совјета, децембарске побуне у Москви и уопште револуционарне политике, од опортунистичке критике. Бољшевичка штампа је памфлет примила више него благонаклоно. Мењшевичка о њему није прозборила ни реч. Тај спис је у неколико недеља био расут у десетинама хиљада примерака.

Мој друг из затвора, Д.Сверчков, овако је касније изложио чињенице из тог периода у својој књизи У зору револуције :

“ Л.Д. Троцки је писао лако и у одломцима предавао на штампање своју књигу Русија и револуција1 , у којој је по први пут јасно изразио идеју да се револуција започета у Русији не може зауставити док не буде створена социјалистичка власт. Његова идеја “перманентне револуције”, што је израз који је усвојен да изрази ту идеју, није тада готово нико прихватио. Међутим, Троцки је чврсто остао при свом гледишту и већ према приликама у појединим државама у свету, примећивао све предзнаке распада капиталистичке буржоаске економије и сразмерну близину социјалистичке револуције...”

Сверчков наставља овако :

“ Ћелија Троцког је ускоро претворена у неку врсту библиотеке. Њему смо доносили апсолутно све књиге које су заслуживале неку пажњу. Читао их је по читав дан, од ујутро до касно увече, а бавио се и књижевним радом. “Дивно се осећам´, говорио је он. ´Ту сам да радим, а знам добро да више неће доћи да ме ухапсе... Сложићете се да је то у оквиру царске Русије доста ретко осећање...”

Да бих се одморио читао сам класике европске литературе. Опијао сам се њима испружен на затвореничком лежају: физичко уживање какво је вероватно уживање гурмана када испијају фина вина или сисају ароматчне цигаре. То су били моји најлепши тренуци. Сведочанства о тим студијама су у облику епиграфа и цитата остала у свим мојим рукописима из тог периода. Тада сам по први пут упознао “grands seigneusr ”2 француског романа. Уметност приповедања је пре свега француска уметност. Верујем да немачки знам мало боље него француски, нарочито у области научне терминологије: међутим, много лакше читам чисто књижевна дела француских него мнемачких писаца. Све до данас сам сачувао љубав за француски роман. Чак и у време грађанског рата сам у вагону налазио времена да прелистам последње новости из француске књижевности.

На крају крајева, не могу се жалити на своје затворе. Они су за мене били добра школа. Чврсто замандаљену ћелију у Петропавловској тврђави сам напустио са извесним жаљењем: тамо је владао такав мир, увек иста тишина !... Ту смо имали идеалне услове за интелектуални рад.

Насупрот томе, истражни затвор је био препун људи, живело се уз пуно узалудног узнемиравања.  Ту се налазио велики број осуђеника на смрт: у земљи се повећао број терористичких напада и оружаних пљачки. У тој установи је владао либерални режим захваљујући првој Думи: ћелије нису биле затворене преко дана; у шетње смо ишли заједнички. Проводили смо сате занесено се играјући трулих кобила: осуђеници на смрт су скакали и залегали као и остали. Жена је долазила да ме види два пута недељно. Дежурни чувари су се правили да не виде како размењујемо писма и рукописе. Један од њих који је био већ доста стар, нарочито је добро поступао са нама. На његов захтев поклонио сам му моју књигу и фотографију са посветом.
Моје ћерке су студенткиње, - шапутао ми је усхићено и саучеснички ми намигивао.

Тог човека сам срео после успостављања совјетске власти и урадио онолико колико је зависило од мене да му помогнем током година глади.

Парвус је по дворишту шетао са старим Дојчом. Често сам им се придруживао. Постоји једна фотографија на којој смо сва тројица у затворској кухињи. Неуморни Дојч је настојао да организује бекство једне групе; Парвуса је лако придобио за своју идеју, а мене је упорно убеђивао да им се придружим. Противио сам се јер ме је привлачила политичка важност процеса који ће се отворити. Али било је и сувише оних који су хтели. У затворској библиотеци, која је служила као центар операција, чувар је открио свежањ браварског прибора. Право да кажем, управа је заташкала ствар пошто је сумњала да су у томе учествовали и жандари, са намером да издејствују промену правила у затвору. Да би побегао четврти пут у свом животу, Дојч је морао да то уради из Сибира а не из Петроградске тамнице.

Поделе у партији су поново снажно дошле до изражаја после децембарског неуспеха. Распуштање Думе је изнова открило све проблеме револуције. Проучавању тих проблема сам посветио једну књижицу која говори о тактици коју треба следити и коју је Лењин објавио у издању бољшевика. Мењшевици су већ узмицали на свим “фронтовима”. Ипак фракцијске несугласице у затворима нису имале ону оштрину коју су добијале изван  затвора. Зато смо имали могућност да заједнички обзнанимо дело у којем су још увек сарађивали и мењшевици.

Судски процес совјетима радничких депутата отворен је деветнаестог септембра, пред новооснованим Столипиновим преким судовима. Двориште Палате правде и суседне улице претворене су у утврђени логор. Све полицијске снаге Петрограда биле су на ногама. Али, процес је вођен доста слободно: реакција је хтела да коначно извргне руглу Вита, откривајући његов “либерализам” и слабости према револуцији. Пред суд је позвано око четири стотине сведока од којих је више од две стотине дошло да сведочи. Радници, фабриканти, жандари,  инжењери, послуга, обични становници града, новинари, службеници поште и телеграфа, шефови полиције, ученици гимназије, градски саветници, домари, сенатори, протуве, посланици, професори и војници, продефиловали су у року од месец дана пред судом и под унакрсном ватром која је долазила из фотеља судија, тужилаца, из столица одбране и са клупе за оптужене – нарочито одавде – реконструисана је ред по ред, црта за цртом, епоха активности радничког совјета. Оптужени су објашњавали. Ја сам говорио о улози оружане побуне у револуцији. Главни циљ је био постигнут. Пошто суд није хтео да на наш захтев доведе сенатора Лопухина који је током јесени 1905. године у полицијском одељењу отворио погромистичку штампарију, одустали смо и затражили да нас врате у затвор. Одмах после нас, адвокати, сведоци и публика напустили су дворану. Судије су остале лицем у лице са тужиоцем. Пресуду су донели у нашем одсуству. Стенографски извештај са тог изузетног процеса који је трајао месец дана није до данас објављен, а чини ми се, да није чак ни пронађен. Основне податке о томе сам дао у књизи 1905.

Моји отац и мајка су присуствовали процесу. Њихове мисли и осећања су били двоструки. Већ више нису могли да моје понашање објашњавају као низ детињарија, као што су радили у време мог боравка у башти код Чвиговског у Николајеву. Сада сам био главни уредник новина, председник совјета, имао сам име као писац. То им је уливало поштовање. Мајка је започињала разговор са браниоцима настојећи да од њих чује све више и више ласкавих речи о мени. Кад сам одржао говор чији смисао није могао бити потпуно јасан мојој мајци, тихо је пролила сузе. Плакала је јаче кад је двадесетак адвоката дошло, један за другим, да ми стегну руку. Један од бранилаца је с правом тражио уклањање публике, што је образлагао општим узбуђењем. Био је то А.С. Зарудни. Касније је у кабинету Керенског постао министар правде и држао ме у затвору под оптужбом за велеиздају. Али, прошло је десет година...

У време прекида претреса родитељи су ме задовољно просматрали. Не само да је мајка била убеђена да ће ме ослободити, него је очекивала да ће ми бити додељено и не знам какво одликовање. Уверавао сам је да треба предвидети принудни рад. Уплашена и збуњена наизменично је посматрала браниоце и мене питајући се како би сличан завршетак могао бити могућ. Отац је био блед, тих, сретан и утучен у исто време.

Осуђени смо на одузимање свих грађанских права и на прогонство. Пресуда је била релативно блага. Ми смо очекивали принудни рад. Међутим, прогонство више није било административна мера на коју сам осуђен први пут. Требало је да буде стално: сваки покушај бега кажњавао би се са три године принудног рада. Четрдесет пет удараца бичем које су бегунцима досуђивали поред тога, укинути су пре две или три године.

3. јануара 1907. године писао сам својој жени: “ Ево већ два или три сата како смо затворени у затвору за депортирце. Признајем да сам са извесним узнемирењем и нервозом напустио ћелију истражног затвора. Толико сам се навикао на ту собицу у којој сам имао могућности да радим. Знали смо да ће нас у затвору за депортирце ставити у заједничку просторију – а шта може бити заморније ? Затим ће на ред доћи блато, ходање тамо и амо и сав дар – мар путовања у етапама које сам добро познавао. Ко зна, колико ће времена проћи пре него што стигнемо на одредиште ? И ко би могао предвидети кад ћемо се одатле вратити ? Зар не би било боље остати затворен као и раније у ћелији број 462, читати, писати... и чекати ?...

Овде су нас пребацили изненада и без обавештења. У пријемној сали су нас натерали да обучемо одело за депортирце. Обавили смо ту формалност знатижељни као ђаци. Било нам је занимљиво да се гледамо у сивим панталонама, сивим огртачима и сивим капама. Међутим, на леђима нисмо имали класичну ознаку каро кеца. Дозвољено нам је да сачувамо наше рубље и ципеле. У собу која нам је намењена ушли смо живахни, у гомили, напирлитани у новим оделима...”

За мене је било доста важно што сам могао сачувати ципеле: имао сам  одличан пасош у једном од ђонова и златнике у потпетицама.

Наше заједничко одредиште био је градић Обдорск, доста изнад поларног круга. Од железнице до тог места било је 1500 врста; раздаљина до најближе телеграфске станице била је 800 врста. Пошта стиже само сваких петнаест дана. У време одлеђивања – у пролеће и у јесен – поштанске услуге су потпуно прекинуте током шест недеља или два месеца.

На путу су око нас предузете изузетне мере. Уопште нису имали поверења у стражаре који су нас пратили од Петрограда. А у ствари, подофицир који је са исуканом сабљом пазио на нас у нашем затвореничком вагону рецитовао нам је најновију револуционарну поезију. У суседном вагону је била чета жандара која је окруживала наш вагон на свакој станици. У исто време затворске власти су се према нама односиле са највећом сусретљивошћу: тасови револуције и контрареволуције су се још увек колебали на ваги и није се знало који ће превагнути. Официр који је командовао конвојем почео је тиме што нам је показао неки папир његових шефова који су га овластили да нам не ставља ланце, мада закон ту меру захтева.

11.јануара сам писао жени:

“ Ако је официр из пратње пријатан и уљудан, шта рећи о војницима ? Готово сви су читали извештај са нашег процеса и показују нам знаке најискреније симпатије...До последњег тренутка војници нису знали које људе треба да воде и у ком правцу. Судећи по мерама обазривости које су пратиле њихов изненадни полазак, кад су их довели из Москве у Петроград, веровали су да треба да нас прате до Шлуселбурга ради извршења смртне казне. У пријемној  сали затвора за депортирце, приметио сам да су људи из пратње били јако узбуђени и чудно услужни, као да су се осећали помало кривим. Тек у вагону сам сазнао разлог. Како су били задовољни кад су сазнали да су у присуству “радничких депутата” који су осуђени само на прогонство.

Жандари чија је улога, на неки начин, да прате пратњу, уопште се не појављују у вагону. Они чине само спољну стражу; окружују вагон, чувају стражу пред вратима и вероватно надгледају, пре свега војнике из пратње ”.

Војници су наша писма током пута потајно убацивали у сандуче.

До Тјумена смо имали железницу. Одатле смо кренули колима. На 14 депортирца била су педесет два војника у пратњи, не рачунајући капетана, комесара и бригадира сеоске полиције. Сви заједно смо заузели око 40 саоница. Од Тјумена преко Тоболска ишли смо дуж реке Оби.

“ Сваки дан, “ писао сам жени, - “ у последње време прелазимо око 90 или 100 врста према северу, то јест померамо се за готово један степен. Током овог непрекидног кретања, трагови цивилизације – ако се овде може говорити о цивилизацији - нестају један за другим. Сваког дана силазимо један корак у краљество хладноће и дивљаштва “.

Пошто смо прошли кроз крајеве у којима бесни тифус, 12. фебруара тридесет трећег дана нашег путовања, стигли смо у Березов где је некада био прогнан и принц Мењшиков, Петров саборац. Ту смо се одморили два дана. Преостало нам је још да пређемо око 500 врста дo Обдорска. Слободно смо се шетали. На овој раздаљини власти се више нису плашиле бекства. Постојао је само један пут за повратак и то онај који следи ток реке Оби и уз који се пружа телеграфска линија: сваки бегунац би био брзо ухваћен.

У Березову је живео депортирац, геодет Рочковски. Питао сам га о изгледима за бекство. Он ми рече да би се могло покушати тако што би се кренуло право према западу, дуж реке Сосве, поред Урала ; са запрегом ирваса би се могло стићи до металуршких фабрика, затим доспети до фабрике Богословски коју пруга уског колосека спаја са великом пермском пругом, станица Кушва. Одатле Перм, Вијатка, Вологда, Петроград,  Хелсингфор...

Међутим, дуж Сосве нема пута. Изнад Березова се долази у дивља, ненастањена места. Никакве полиције на хиљадама врста; ниједног руског станишта; ту и тамо понека јурта3 Остјака4 ; излишно је говорити о телеграфу; нема чак ни коња; саобраћај се искључиво обавља ирвасима. Потера вас неће стићи. Али постоји опасност да се изгубите у пустињи, да умрете у снегу. А били смо у фебруару, месецу зимских олуја...

Стари револуционар који је био у нашој групи депортираца, доктор Фајт, научио ме је да се претварам да имам ишијас, што ће ми омогућити да останем неколико дана дуже у Березову. Са успехом сам изашао на крај са тим споредним делом програма. Зна се да је немогуће проверити ишијас. Ставили су ме у болницу. Тамо је владао режим потпуне слободе. Излазио сам по читаве сате кад сам се осећао “боље”. Доктор је подстицао моје шетње. Понављам да се нико није плашио бекства из Березова у том годишњем добу. Требало је донети одлуку. Определио сам се за западни правац: право према Уралу. Рочковски се посаветовао са сељаком из места који је био познат као Козја нога. Тај мали суви и паметни чича био је организатор бекства. Поступао је потпуно несебично. Кад је откривено какву је улогу имао био је сурово кажњен. После октобарске револуције Козја ношка није одмах знао да сам баш ја био човек коме је пре десет година помогао да побегне. Тек 1923. године је до дошао у Москву да ме види. Сусрет је био срдачан. Обукли смо му парадну униформу Црвене армије, водила га у разна позоришта, поклонили му фонограф и друге ствари. Старац је умро нешто после тога на свом крајњем северу.

За одлазак из Березова требала нам је запрега са ирвасима. Веома је важно било пронаћи водича који би пристао да у том периоду године учествује у несигурном путу. Козја ношка је пронашао једног Зирјана, спретног и искусног као што је и већина његових саплеменика.
Али зар он није пијаница ?
Како да није пијаница  ? Окорели пијанац. Али, течно говори руски, зирјански и два остјачка дијалекта, онај са доњег и онај са горњег тока реке који готово не личе један на други. Таквог водича нећете наћи – то је права видра.

Та иста “видра” је издала Козју ношку. Али захваљујући њему моје бекство је успело.Требало је да пођемо једне недеље у поноћ. Тог дана локалне власти су организовале  представу аматера. Показао сам се у касарни где је било намештено позориште и када сам срео исправника, рекао сам му да се осећам много боље и да бих врло скоро могао кренути за Обдорск. То је било подмукло али неопходно.

Кад је звоник означио поноћ, кришом сам стигао у двориште Козје ношке. Ниске санке су биле спремне. Пружио сам се на њих, пошто сам под себе ставио једно крзно. Козја ношка ме покрио хладном, смрзнутом, сламом коју је канапом учврстио унакрст а затим смо кренули. Слама се угрејала па ми је на лице цурила хладна вода.

Зауставили смо се неколико врста даље. Козја ношка је одвезао конопце. Изашао сам испод сламе. Мој вођа је зазвиждао. Одговорили су му гласови, који су , авај, били гласови пијанаца ! Зирјан је био пијан и са собом је довео пријатеље. Био је то лош почетак. Али, није било избора. Са својим малим пртљагом сам заузео место на лаким санкама. На себи сам имао два крзна, једно са длаком унутра а друго са длаком споља, чизме постављене крзном, капу двоструко обложену крзном као и рукавице једном речју био сам опремљен као Остјак усред зиме. У пртљагу сам имао неколико флаша етил алкохола то јест оно што је најпотребније у зимској пустињи.

Сверчов је у својим мемоарима записао следеће:

“ Са врха ватрогасне куле у Березову могао се осматрати на раздаљини од бар једне врсте, сваки покрет на белом снежном тепиху, било у правцу града било у супротном правцу. Са разлогом претпостављајући да ће полиција питати дежурног ватрогасца да ли је неко те ноћи отишао из града, Рочковски се побринуо да неко од становника крене у истом тренутку у правцу Тоболска, носећи свеже заклано теле. Тај покрет је као што се и очекивало био примећен и када је полиција два дана касније открила бекство Троцког, најпре је јурнула у потрагу за телетом, изгубивши тако  још два дана...”

Али, то сам сазнао тек много касније.

Кренили смо путем ка Сосви. Мој водич је ирвасе купио по свом избору, бирајући у стаду од неколико стотина глава. На почетку је заспао неколико пута зато што је био пијан па се запрега заустављала. Обојица смо били у опасности. На крају уопште није одговарао кад сам га тресао. Скинуо сам му капу, коса му се ускоро прекрила ињем и пијанство му је полако прошло. Наставили смо наше путовање: заиста лепо путовање, у девичанској снежној самоћи, кроз шумарке јела где смо виђали трагове дивљих животиња. Ирваси су полетно трчали, избацивши језик са стране и дахтали : “ Чу-чу-чу “...

Стаза је била уска, ирваси нису јели двадесет четири сата пре нашег поласка, а ускоро ће бити двадесет четири сата како нас вуку ненахрањени. Према објашњењу мог кочијаша, управо су сад били “пуни елана”. Трчали су правилним кораком, неуморно, прелазећи од осам до десет врста на сат. Сами су тражили своју храну. За врат би им закачили цепаницу и пуштали их слободно.

Бирали су место где су под снегом нањушили маховину, ударцима копита су копали дубоку рупу у коју би готово цели ушли и јели. Према тим животињама сам гајио готово исто осећање које вероватно осећа авијатичар за свој мотор, кад се налази на неколико стотина метара висине, усред лета над океаном. Један од три ирваса, главни, “вођа” поче да шепа. Каква невоља ! Морали смо га заменити. Тражили смо неки логор Остјака. У овим пределима њихове скупине су расуте и на десетине врста удањене једне од других. Мој водич их је ипак откривао по готово невидљивим знацима. На више врста удаљености је откривао мирис дима .

Изгубили смо више од двадесет четири сата да променимо запрегу. Али, за узврат сам у зору био сведок чудесног призора:три Остјака су ласом у пуном трку хватала унапред изабране ирвасе у стаду од неколико стотина које су пси натеривали на њих.

Поново смо кренули, час кроз шумарке, час преко мочвара прекривених снегом, час кроз огромне шуме десетковане од пожара. На снегу смо кували од снега воду и пили чај. Мој водич је, уосталом, више волео етил алкохол, али ја сам га надзирао и спречавао да прекорачи меру.

Чинило се да је пут увек исти, мада се непрестано мењао. О томе се могло судити по понашању ирваса. Овде смо пролазили кроз голи предео између неколико стабала бреза и речног корита. Исцрпљујући пут. Ветар вам пред очима брише уски траг запреге. Ирвас са стране сваки час посрће и излази са стазе. Упада у снег до трбуха и дубље, направи неколико очајничких скокова, враћа се на стазу, гура рукуничара, баца у страну ирваса “вођу”.

Нешто даље, пут угрејан на сунцу постаје толико неупотребљив да су се на саоницама које су испред нас каишеви два пута кидали. На сваком застоју саоник се замрзне па је тешко поново кренути. После две прве “етапе“  ирваси су већ видно уморни...

Али, сунце нестаје, пут се леди и путујемо све лакше. “ Мек пут у који ипак не тонемо је најбољи могући пут “, мисли мој кочијаш. Кретање запреге се једва чује; ирваси нас вуку као да се играју. Једног од три смо чак морали и да испрегнемо и завежемо га за санке јер животиње сада нису осећале више никакав терет, па су правиле нагле скокове у страну, што је могло да поломи возило.

Наше санке су клизиле уједначеном брзином, без буке, као чамац на огледалу језера. У помрчини сутона шума се чинила још огромнија. Уопште више нисам разабирао пут и готово да нисам осећао кретање сенки. Фантомско дрвеће нам је јурило у сусрет, шибље је бежало са обе стране, стари пањеви прекривени снегом поред високих бреза изчезавали су пред нашим очима. Све то је било пуно тајни. Чу-чу-чу... Равномеран и убрзани дах ирваса једино се чуо у великој тишини шуме и ноћи.

То је путовање трајало недељу дана.Превалили смо пут од седам стотина километара и приближили се Уралу. Све чешће смо сретали конвоје. Ја сам се издавао за инжењера из поларне експедиције барона Тола. Недалеко од Урала смо налетели на помоћника који је био члан те експедиције и знао њен састав. Сатро ме питањима. Срећом, ни он није био при “чистој свести”. Пожурио сам да се извучем из неприлике уз помоћ флаше рума коју сам понео за сваки случај. Све се добро завршило.

Уралом смо путовали коњима. Ту сам био чиновник и са контролором посредних пореза који је обилазио свој срез, стигао сам до пруге уског колосека коју су користили рудници. Жандар на станици је равнодушно гледао како се ослобађам крзна која сам донео од Остјака. На путу према прикључку за уралску пругу моја ситуација још увек није била сигурна: на том раскршћу где је сваки странац запажен, могли би ме ухватити у било којој ситуацији на основу телеграма који су примали из Тоболска. Био сам забринут док сам путовао. Али, кад сам се двадесет четири сата касније нашао у удобном вагону на пермској прузи, одмах сам осетио да сам успео.

Воз је пролазио кроз станице где су нас тако свечано примили жандари, покретне страже и исправники. Сад сам ишао у сасвим другом правцу и потпуно сам се другачије осећао. У првом тренутку ми се пространи и готово празан вагон учинио узан и загушљив. Изашао сам на платформу где је дувао ветар и где је било мрачно и из грла ми се отео интиктивни крик, велики крик радости и слободе !

На једној од првих станица сам телеграфисао жени да ми дође у сусрет где су се пруге укрштале. Није очекивала ту поруку, барем не тако брзо. Без муке ће је разумети. Наш пут до Березова трајао је више од месец дана. Петроградске новине су веома детаљно описивале наш напредак према северу. Наша писма су још путовала да би стигла до прималаца. Сви су веровали да сам на путу за Обдорск. Међутим, требало ми је само једанаест дана да превалим читаво путовање у супротном смеру.

Јасно је да је моја жена морала сусрет у околини Петрограда сматрати невероватним. Ствар је тим била само боља: ми смо се ипак срели.

Ево како Н.И.Седова препричава доживљај у својим мемоарима:

“  Пошто сам примила телеграм у Териокију, финском градићу у близини Петрограда, где сам живела потпуно повучено са малим сином, нисам могла да се скрасим, толико сам била узбуђена и сретна. Истог дана сам од Л.Д. примила дуго писмо које је било писано током пута, у којем ме, пошто ми је описао путовање, моли да му донесем књиге и известан број ствари неопходних на северу, кад будем кренула у Обдорск. Требало је закључити да је изненада променио мишљење и да се чудним путевима највећом брзином вратио пошто ми је чак и заказао састанак на железничкој станици. Али, чудна ствар је да је име станице коју не навео нестало из текста телеграма. Сутрадан ујутро одлазим за Петроград и покушавам да на реду вожње пронађем име станице за коју треба да купим карту. Не усуђујем се да питам за обавештење и крећем на пут не знајући где тачно треба да идем. Узела сам карту за Вијатку; крећем увече. Вагон је пун земљопоседника који се враћају из Петрограда натоварени робом из продавница хране и журе на своја имања где ће славити карневал. Говоре само о палачинкама, кавијару, балику, винима, идт..

Тешко сам подносила те разговоре, узрујана при помисли на сусрет, мучена мислима о несрећама које би се могле догодити...А ипак, дубоко у себи била сам сигурна да ћемо се наћи. С великим нестрпљењем сам чекала јутро: воз који је ишао у супротном правцу требало је да се сретне са мојим у станици Самино: тек у вагону сам сазнала то име и запамтила га за читав живот. Два воза су се зауставила, мој и онај други. Потрчала сам према станици: нема никог...скочила сам у воз који смо срели, протрчала кроз све вагоне до последњег: опет ништа ! Изненада сам у једном купеу приметила крзно Л.Д.-а. Он је дакле овде ! Али где ?... Скочим из вагона и налетим право на Л.Д-а који се трчећи враћао са станице где ме је тражио. Био је бесан кад је сазнао да је телеграм био неисправан и хтео је да на лицу места направи скандал. Једва сам га одвратила од тога. Када ми је послао телеграм, јако добро је знао да су га уместо мене могли на месту састанка чекати жандари, али је мислио да ће се у Петрограду осећати боље у мом друштву а рачунао је и на своју срећну звезду. Сместили смо се у купе и заједнички наставили путовање. Била сам изненађена због слободе и самопоуздања које је показивао Л.Д.., смејући се и причајући гласно у вагону и на станицама.

Хтела сам да га учиним невидљивим, да га добро сакријем: зар не ризикује могућност принудног рада својим бегом ? Али, он се свима показивао и говорио да је то најбоља мера заштите “.

Са петроградске станице смо отишли право у артиљеријску школу, код наших поузданих пријатеља. Никада нисам видео тако запрепашћене људе као што су тада били Литкенси. Био сам тамо као неки дух у великој трпезарији: читава докторова породица ме је посматрала, свима је застао дах. Изљубили смо се: затим их је поново обузело чуђење и опет нису могли да верују да то збиља ја...

Још увек траје то осећање: били су то пријатни сати. Међутим, опасност је још била присутна, далеко од тога да је прошла. На то нас је први упозорио доктор. У извесном смислу она је тек почела. Из Березова су сигурно стигли телеграми са вестима о мом нестанку. У  Петрограду је сувише много људи знало како изгледам захваљујући совјету радничких депутата. Жена и ја смо одлучили да одемо у Финску, где су се слободе освојене револуцијом одржале дуже него у Русији. Најопаснија тачка је била железничка станица за Финску. Нешто пре поласка воза, у наш вагон је ушло више жандармеријских официра који су прегледали путнике. У очима моје жене која је стајала окренута према вратима, видео сам пред каквом смо опасношћу. Преживели смо један минут крајње нервне напетости. Жандари су нас погледали савршеном равнодушношћу и прошли. То је било најбоље што су могли да ураде.

Лењин и Мартов су већ одавно отишли из Петрограда и живели су у Финској. Спајање фракција које се догодило на конгресу у Стокхолму у априлу 1906. године већ је било под знаком питања. Осека револуције се настављала. Мењшевици су зажалили због лудости почињених 1905. године. Бољшевици се ни због чега нису кајали и наставили су да теже према новој револуцији. Посетио сам Лењина и Мартова који су живели у суседним насељима.

У соби код Мартова је, као и увек, владао најчуднији неред. У једном углу је била хрпа новина у висини човека. Причајући, Мартов би с времена на време зарањао у ту гомилу и узимао чланак који му је требао. На столу су били рукописи посути пепелом. На Мартовљевом носу је висио цвикер чија стакла нису одавно обрисана. Као и увек, имао је мноштво идеја, финих и блиставих, али му је недостајала једна, најважнија: није знао шта да предузме.

У Лењиновој соби је, као и увек владао владао примеран ред. Није пушио. Новине које су му требале и које је обележио оловком биле су му при руци. Његова основна карактеристика је била непобедива сигурност, мада у очекивањима суздржана, која се огледала на том прозаичном, али изузетном лицу.

Још увек се није добро видело да ли је осека револуције била коначна или само застој пред поновни замах. Али, и у једном и у другом случају  било је неопходно борити се против скептика, теоријски испитати искуство из 1905. године и створити кадрове за нови успон или за следећу револуцију.

Лењин је у разговору похвалио радове које сам направио у затвору, али ми је пребацио што нисам извукао неопходне закључке који се тичу организације, то јест да још увек нисам прешао на страну бољшевика. Био је у праву.

Поздрављајући се са мном, дао ми је адресе у Хелсингфору које су за мене биле непроцењиве. Пријатељи које ми је препоручио су ми помогли да се сместим са породицом у Оглбију близу Хелсингфора, пријатном крају где је нешто после нас живео и Лењин. Шеф полиције у Хелсингфору био је активиста, то јест револуционарни фински националиста. Обећао је да ће ме обавестити у случају да ми запрети опасност из Петрограда.

У Оглбију сам провео неколико недеља са женом и сином рођеним током мог боравка у затвору. У том повученом месту саставио сам опис свог путовања Одлазак и повратак, а хонорари које сам добио су ми омогућили да одем у иностранство, у Штокхолм. Моја жена и син су за сада остали у Русији. До границе ме је пратио млади фински “активиста”. У то време то су били пријатељи. Године 1917. “активисти” су постали фашисти и најгори непријатељи октобарске револуције. На једном скандинавском пароброду још једном сам пошао у емиграцију која ће потрајати десет година.