Хауард Зин                                                                          

Историјски есеји о америчкој демократији

Сијетл : Блесак могућег


Један сензационални догађај из децембра 1999. који је блеснуо на свим екранима широм земље, привукао је пажњу читаве нације – десетине хиљада људи су се окупили у Сијетлу, Вашингтон, протестујући против политике Светске банке и Међународног монетарног фонда. Ја сам то доживео као историјски догађај и забележио га на следећи начин.

Када је, 1919. године, град Сијетл био блокиран генералним штрајком – који је започео захтевом 35.000 лучких радника за већим надницама – градоначелник је коментарисао његов значај на следећи начин;

Тачно је да ниједна пушка није опалила, да није било бомби, нити убијања. Револуцији... није неопходно насиље. Генерални штрајк који се одиграо у Сијетлу, а послужио као оружје револуције, утолико је опаснији што је био ненасилан. Да би био успешан, неопходно је блокирање свега: комплетног живота заједнице... Тачније, њиме се блокира оперативност власти. И то је суштина побуне – без обзира на који се начин то постиже.

Недавни догађаји из Сијетла не могу се никако поредити са генералним штрајком из 1919. али су показали како наизглед беспомоћни људи, уколико се уједине у већем броју, могу зауставити машинерију власти и трговине. У временима када је премоћ власти и мултинационалних компанија толико надмоћна, занимљиво је опазити макар и мали наговештај колико власт одједном постаје крхка када се суочи са организованим и одлучним грађанима.

Од када су почетком шездесетих година борци за људска права са Југа применили принцип који су назвали “ненасилна директна акција”, могли су неспутано да кидишу на власт. Недавни догађај из Сијетла представљају још један пример примене тог принципа. Занемарујући суштину протеста из Сијетла, он, као  што се често дешава у одређеним периодима друштвене историје, показао до које су мере рањиви носиоци власти када се људи уједине у већем броју око заједничких интереса.


Морамо признати да су се многи од нас, укључујући и ветеране прошлих друштвених збивања, почели осећати веома беспомоћно проматрајући застрашујућу консолидацију механизама контроле, удруживање огромних корпорација и монструозни раст америчке војне индустрије. Али заборављали смо неке фундаменталне чињенице које се односе на моћ:
да и најсавршенија војна машинерија превасходно зависи од послушности њених војника, да и најмоћније корпорације постају беспомоћне када њихови радници обуставе рад, када купци одбију да купују њихове производе.

Штрајк, бојкот, отказивање послушности, могућност да се паралише функционисање једне комплексне друштвене структуре – остају и даље делотворна оружја против најужасније могуће државне или корпоративне моћи. Сетите се само како су Џенерал моторс Форд били присиљени да ретерирају пред штрајкачима тридесетих година, како је марш црначке деце у Бирнингаму 1963. присилио Конгрес да донесе Закон о грађанским правима, како је влада Сједињених Држава, водећи рат у Вијетнаму, под притиском бојкота регрутације и масовног дезертерства морала да устукне, како је један штрајк ђубретара у Њујорку паралисао метрополу, како је претња бојкота “Тексака” због расистичке политике довела до моменталних концесија.

Протести у Сијетлу, макар представљали само микрокосмос будућих ситуација, или само зрачак наде у обесхрабрујућој тмини нашег доба, треба да нас наведу да се присетимо основних принципа моћи и беспомоћности, који, под поплавом медијских бесмислица које бришу историју друштвених покрета, бивају одвећ лако заборављени.

Обесхрабрујуће је било посматрати како контрола над информацијама у овој земљи постаје све чвршћа и јача, док мултинационалне корпорације преузимају телевизијске и радио станице, новине, па чак и издавачку делатност. Па ипак се у Сијетлу – када су десетине хиљада мушкараца и жена преплавиле улице и зауставиле уобичајени проток бизниса и власти, марширајући са разнобојним заставама и огромним луткама понесени заразним ентузијазмом – показало могућим пробијање баријера постављених од стране корпоративних медија и изазивање пажње широм земље, па и читавог света.

                                                              1999 - Битка за Сијетл

Телевизијске камере су, наравно, пожуриле да прикажу пожаре ( које су, заправо проузроковале бомбе са сузавцем ) и поломљене прозоре. Неуки новинари користили су термин “анархисти” да би означили учеснике, не познајући уопште филозофију анархизма, баш као ни они који су разбијали прозоре. Али гледаоцима није могло промаћи да је већина људи који су марширали улицама била бесна, па чак и опструктивна, али ненасилна – управо тако, била је то ненасилна директна акција.

Демонстранти су се у Сијетлу носили са невероватно сложеним економским питањима – глобализација, протекционизам, спољна трговина, интелектуална својина – са питањима која су задавала проблеме чак и врхунским стручњацима. Али, кроз сву ову комплексност пробијала се одређена гранитно јака идеја: да су шеме добро обучених људи из света финансија и пријеми које организују власти у луксузним дворанама опасне по здравље и живот радних људи широм света. И да су хиљаде људи на улицама, које заступају милионе, одлучне да истрају.

Ове демонстрације су у кључном смислу представљале прекретницу у историји протеста који су се одиграли током последљих неколико декада – престанак са уским усмеравањем на одређена питања попут окупације Сибрука из 1977; протеста против нуклеарног наоружања у Централ парку 1982; грандиозних вашингтонских догађаја током милионског марша; демонстрација за децу; марша за жене. Овога пута, синдикални протест је био у самом средишту. Око класног питања – разлика између богатих и сиромашних, како овде, тако и широм читавог света – ујединили су се сви.

Ако ништа друго, ово је представљало блесак могућег. Подсећало је на предсказање А.Филипа Рандолфа из новембра 1963. када је, непосредно након марша на Вашингтон у којем је учесвовало 200.000 људи, Црнаца и белаца, говорио на конвенцији АФЛ-ЦИО. Рандолф је рекао делегатима:

“ Данашњи протести Црнаца представљају само почетно комешање потчињених. Попут Црнаца који су изашли на улице, изаћи ће и сви незапослени припадници свих могућих раса “.

Доћи ће, нема никакве сумње, до многих других комешања у којима ће учествовати све више обојених, незапослених и запослених, мушкараца и жена. Сијетл је представљао добар знак.

Обрада: Посада

                         Michel de Montaigne

Eseji knjiga I
Prema izdanju iz 1588.
i tzv. primjerku iz Bordeauxa
sa srednjofrancuskoga preveo
i beleškama popratio
Vojmir Vinja

Kako se različitim sredstvima postiže isti cilj

Najbolji način kako da smekšamo srce onih koje smo
povrijedili, kad su spremni na osvetu i drže nas u svojim
rukama, jest da ih svojom podložnošću ganemo da nam se
smiluju. No ipak, junački prkos i postojanost, a to su potpuno
suprotna sredstva, mnogo su puta poslužili istom cilju.
Eduard, princ od Wallesa¹ , onaj koji je dugo držao u svo-
joj vlasti našu pokrajinu Guienne, bio je muž kojemu je moć i
bogatstvo davalo znatan dio njegove veličine. Nakon što su ga
Limuzinci teško uvrijedili, na silu je zauzeo njihov grad i ni-
šta ga nije moglo zaustaviti u pokolju, ni krikovi žena i djece,
ni njihovo traženje milosti, ni bacanje pred noge osvajača. Ne
obazirući se ni na što prodirao je kroz grad dok nije ugledao
tri francuska plemića koji su nevjerojatnom hrabrošću sami

        odbijali napredovanje pobjedničke vojske. Poštovanje pre-

ma takvom junaštvu odmah je otupilo oštricu njegove srdž-
be i počevši s tom trojicom podijelio je milost svim ostalim
stanovnicima grada.

Scanderberch² , knez epirski, progonio je jednog od svojih
vojnika u želji da ga ubije, a ovaj, nakon što je uzalud poku-
šao umilostiviti gospodara kajanjem i preklinjanjem, odluči
mu se oduprijeti mačem u ruci. Ta njegova odlučnost odjed-
nom utiša knežev bijes. Vidjevši da je tako časno postupio,
knez mu se smilova. Ovaj bi se primjer mogao i drugačije tu-
mačiti, ali samo za one koji nisu čitali o neviđenoj snazi i hra-
brosti toga kneza.

Kad je car Konrad treći³ opsjedao bavarskog kneza, koji
je bio gvelf, nije htio pristati na najblaže uvjete, pa ma kako
da su mu nečasnu i kukavičku zadovoljštinu nudili i samo je
dopustio da plemkinje, koje su s knezom bile pod opsadom,
spase živu glavu i svoju čast i da mogu izići iz grada, pješice
i noseći samo ono što su mogle same ponijeti. Plemenite že-
ne donesoše odluku da natovare na pleća vlastite muževe, sa-
mog kneza i svoju djecu. Car je bio toliko zadovoljan videći
plemenitost njihove srčanosti da ga je to dirnulo do suza. Za-
to je ublažio svu jarost smrtnog neprijateljstva što ju je imao
prema tom knezu i od tada nadalje postupao je na human na-
čin prema njemu i njegovima.
I jedan i drugi navedeni način lako bi me oduševili. Jer u
mene je čudnovata slabost prema sažaljenju i blagosti. To je u
meni toliko jako da bih se prirodnije i lakše predao samilosti
nego poštovanju 4 . A milost je za stoike bila loš osjećaj: oni su

htjeli da se bijednicima pomogne, ali da se nikako ne popušta
i žali zajedno s njima.

Zato mi se čini da ovi primjeri dolaze u pravi čas, tim više
što vidimo kako su te duše napadnute i stavljene na kušnju na
dva načina, da u jednom izdrže i ne pokolebaju se, a u dru-
gom da se podčine. Može se reći da je popuštanje srca prema
samilosti učinak lakoće, dobroćudnosti i mlitavosti, pa zato
dolazi da su tome podložnije manje jake prirode, kao što su
žene i djeca i običan puk; ali, prezreti plač i suze i prikloniti se
samo nepokolebljivoj vjeri u hrabrost, to je oznaka jake i ne-
slomive duše koja poštuje i časti muževnu i tvrdokornu sna-
gu. Pa ipak, u manje plemenitim dušama nagla osupnutost i
zadivljenost mogu dovesti do istog učinka. Nek nam svjedo-
kom bude narod tebanski koji je sudio svojim vojskovođama
zato što su nastavili zapovijedati preko onog vremena koje
im je bilo unaprijed određeno. Oslobodio je svake kazne Pe-
lopidasa 5 koji se pognuo pod teretom optužaba i u svoju se
obranu služio samo molbama i preklinjanjem. Naprotiv, Epa-
minonda 6 , koji je došao govoriti o svojim sjajnim junačkim
djelima i predbacivati narodu na uznosit i drzovit način, nije
ni smogao snage da u ruke uzme kuglicu 7 ; i skupština se ra-
stane uvelike hvaleći veličinu srca tog muža.
Zauzevši nakon dugih i teških borbi grad Rege 8 i u nje-
mu gradskog prvaka Fitona, vrla muža koji je grad tako tvr-
dokorno branio, Dionizije stariji htjede tu pokazati tragičan
primjer osvete. Najprije mu je rekao kako je dan prije dao

ubiti njegova sina i svu njegovu rodbinu. Na to je Fiton samo
odvratio da su bili jedan dan sretniji od njega. Zatim je nare-
dio krvnicima da ga ščepaju i vuku po gradu te ga neprestano
sramotno i okrutno šibaju obasipajući ga cijelo vrijeme uvre-
dama i pogrdnim riječima. No, uza sve to, u Fitona je bilo
nesalomljivo srce i on je ne gubeći ni časa hrabrost naprotiv
iz svega glasa izvikivao časni i slavni uzrok svoje smrti ko-
ju je zavrijedio zato što nikako nije htio predati svoju zemlju
na milost i nemilost tiraninu, a Dioniziju je nagovijestio ne-
izbježnu kaznu božju. Dionizije je čitao u očima većine svo-
jih vojnika da su se, umjesto da se osokole zbog tog junačenja
pobijeđena neprijatelja – svojem zapovjedniku i njegovu slav-
lju usprkos – počeli nekako kolebati čudom se čudeći tako ri-
jetkoj hrabrosti i pomišljati na pobunu pa čak i na to da Fito-
na istrgnu iz ruku Dionizijevih žbirova. Ovaj na to obustavi
Fitonove muke i potajice ga dade utopiti u moru.
Doista je čovjek izvanredno varavo, promjenjivo i ne-
postojano biće. Teško je o njemu donijeti čvrst i jedinstven
sud. Pogledajmo samo Pompeja koji je ukazao milost čita-
vom mamertinskom 9 gradu protiv kojega je bio neprijatelj-
ski raspoložen, a učinio je to cijeneći krepost i velikodušnost
građanina Zenona 10 koji je na sebe preuzeo krivicu čitavo-
ga grada i nije tražio druge milosti nego da mu se dopusti
da sav grijeh sam plati. A Silin gost, kad je u gradu Perugii
iskazao jednaku hrabrost, nije postigao ništa ni za sebe ni za
druge. 11

Upravo protivno mojim prvim primjerima govori slu-
čaj o Aleksandru, najhrabrijem od ljudi koji je bio milostiv
prema pobijeđenima. Nakon što je poslije velikih teškoća za-

uzeo grad Gazu 12 , Aleksandar je naišao na Betisa koji je zapo-
vijedao obranom grada, a o čijoj hrabrosti za vrijeme opsade
bijaše čuo mnogobrojne dokaze: kako se sâm, napušten od
svojih, kad mu je vojska bila raspršena, sav u ranama i obli-
ven krvlju nastavio boriti opkoljen Macedonjanima koji su ga
udarali sa svih strana. I Aleksandar mu reče sav ushićen to-
liko dragom pobjedom jer je osim druge štete i sâm zadobio
dvije svježe rane: Nećeš, Betisu, umrijeti kako si naumio; znaj
da ćeš morati pretrpjeti svu silu muka koje se mogu izmisli-
ti protiv takva sužnja. A Betis, držeći se ne samo mirno već
i drsko, na te prijetnje odgovori múkom. Videći njegovu po-
nosnu i tvrdokornu šutnju, Aleksandar upita: Je li barem po-
kleknuo? Je li mu se iz grudi izvio bar jedan vapaj? Vidjet ćeš
da ću pobijediti tvoj muk, pa ako iz tebe ne mogu istrgnuti
glasa, čut ću barem kako cviliš. Kad mu se tako srdžba pre-
tvori u bijes, naredi da mu probodu stopala i da ga onako po-
luživa rastrgaju i raščereče vukući ga vezana za kola. 13
Ne bje li to stoga što mu je drskost bila toliko prirođena
da joj se nije divio i još manje cijenio? Ili je možda toliko cije-
nio vlastitu hrabrost da s te visine nije mogao podnijeti da je
vidi u drugoga, a da pri tomu ne bude obuzet osjećajem zavi-
sti? Ili pak prirođena silina njegova bijesa nije podnosila opi-
ranje? Doista, da je mogla biti obuzdana vjerojatno bi je bilo
obuzdalo zauzeće i neutješiv očaj tebanskoga grada, slika to-
likih hrabrih muževa posmicanih bez milosti kad se više nisu
mogli u borbi braniti. Jer, bilo je preko šest tisuća smaknutih,
a da se niti jedan nije dao u bijeg ni zatražio milost. Štoviše,
mnogi su naprotiv po gradskim ulicama tražili sukob s po-
bjedničkim neprijateljem izazivajući ga da im priušti časnu
smrt. Nije bilo niti jednog, pa ma kako da je bio teško ranjen,

koji nije pokušao osvetiti se posljednjim dahom i oružjem
očaja naplatiti svoju smrt smrću neprijatelja. I tako očaj nji-
hove hrabrosti nije dopustio ni trunak milostivosti, a cijeli
cjelcati dan nije bio dovoljan da se osveta utaži. Taj je pokolj
trajao do posljednje kapi krvi koju se moglo proliti i zausta-
vio se je tek na golorukim ljudima, starcima, ženama i djeci
kako bi ih pretvorili u trideset tisuća robova. 14

1 Eduard ili kako su ga najčešće nazivali Crni princ (1330-1376) bio je
sin Eduarda III. i otac Richarda II, pobjednik nad Francuzima kod Poi-
tiersa (1356). Ovdje Montaigne na svoj način prenosi kazivanje kroni-
čara Froissarta. U izvoru se ne navodi da je Crni princ poštedio sve ži-
telje grada, nego samo tri viteza koji su se do posljednjeg daha hrabro
odupirali osvajačima.


2 Đerđ Kastriota, Skenderbeg, vođa albanskog otpora Turcima u XV.
stoljeću. Montaigneov je izvor vjerojatno francuski prijevod (1544) ta-
lijanskog djela Pavla Ioviusa Cose dei Turchi iz 1541.

3 Konrad III. Hohenstauff en (1093-1152), germanski car, sin Fridrika I.
U njegovo se vrijeme bila rasplamsala borba između gvelfa i gibelina.
Ovu epizodu opsade Weinsberga (1140) donosi Jean Bodin u predgo-
voru svojeg djela Methodus ad facilem historiarum cognitionem.

4 Tj. poštovanju prema onima koji bi mu se odupirali.

5 Pelopidas, glasoviti vojvoda tebanski. Godine 379. obnovio demokra-
ciju. Poginuo u boju s Aleksandrom Ferskim kod Kinoskefale g. 364.
Primjer preuzet iz Plutarha, i to prema prijevodu Jacquesa Amyota
Œuvres morales et meslées (1572). Montaigne sam ističe (II, ii) da je či-
tao Plutarha u tom prijevodu.

6 Epaminonda, tebanski vojskovođa rođen oko 420. pr. Kr., koji je za-
jedno s prijateljem Pelopidasom uzdigao Tebu na položaj najmoćnijeg
grada države u Grčkoj. Poginuo je u bici kod Mantineje (362).

7 za glasovanje.
8 Reggio Calabria u južnoj Italiji.

9 Mamertini, što znači “sinovi Marsovi”, bilo je u antici ime žitelja današ-
nje Messine.
10 Zapravo Sthénona.
11 I ovaj je primjer uzet iz Amyotova prijevoda Plutarha. Događaj se zbi-
va u Prenesti (Praeneste), ali Montaigne, slijedeći Amyota, navodi Pe-
ruse tj. Perugia.

12 Gaza je vrlo stari grad koji Knjiga o postanju spominje prije Abrahama.
Aleksandar ga je osvojio nakon dvomjesečne opsade, i to tek nakon če-
tvrtog napada 332. pr. Kr.
13 Taj prizor opisuje Kvint Kurcije (De rebus gestis Alexandri Magni, IV,
6).

14 Prema Diodoru Sicilskom (XXVII) u prijevodu Jacquesa Amyota iz
1559.

                                                                                                                                                                     obrada: Posada

---

---

---