Јовица Бегић - Омољски

     Вагон Опера Преусмерене Локомотиве
      

Машине отеле човека.
О теле од човека машине отеле.

Машина прождрала идеју
Идеја након тога
Удова.

У судници роботи
Ухапсише судију
Не стиже на време.

Скупише се тетке
Спашавају свет
Једна Другој
Нуди бисквит.

Истина Шарена
Лица насмејана
Лонци и Новци
Бабини Прапорци.

Кочије незнања
Нема Покајања
Џипови Луталице
Нуде бомбоне
За здравље
Васионе.

Младост је Остарила
И једино што зна је
Да блеји.

Нема Рамена
За твоје муке.

                                                     Нема.

  

      Vaka Roberto

SMRT MEGALOPOLISA
Prevod: Jeremić Vladimir
Vacca Roberto MORTE DI MEGALOPOLI (LA), 1974.
KENTAUR
1979.

13. BERNI ZLOT JE POZVAO NA VEČERU JEDNOG POLITIKANTA

     Berni Zlot je pozvao na večeru jednog politikanta, svog prijatelja, u restoran L'Eglon. Prekid struje nije poremetio besprekorni rad lokala. Na roštilju na ćumur pekla su se odlična francuska jela, a atmosfera je postala još prisnija, jer su upalili brojne svećnjake da nadoknade nedostatak već ionako nedovoljnog električnog osvetljenja zamišljenog da se restoran drži u polumraku.
     Kada su izašli na ulicu, tu je još stajao vratar sav u širitima, koji se pojavio vozeći ogroman Bernijev linkoln. Pustio ih je da uđu klanjajući se i primajući sa zahvalnošću bakšiš od deset dolara.
     Posle atmosfere opuštenosti iz koje su izlazili, nered na ulicama ih je impresionirao. Ubrzo su naišli na prve zastoje u saobraćaju i bili su prisiljeni da promene pravac, birajući nasumice manje zakrčene ulice. Nisu ni znali kako, a našli su se na Sedmoj Aveniji, gde su bili prisiljeni da se zaustave pred velikom autobuskom stanicom i skoro jedan sat Berni je držao upaljen motor u nadi da će pre ili kasnije da mu se pruži mogućnost da ponovo krene. Na kraju je odustao. Politikant je glupo odlučio da pokuša da ide podzemnom železnicom, ili bar da sačeka na podzemnoj stanici da vozovi ponovo krenu. Berni ga je ispratio do ulaza na stepenište koje je vodilo u podzemlje. Odatle su izlazile grupice ljudi koje su ostale blokirane nekoliko sati u zaustavljenim vozovima u sistemu tunela, nekoliko desetina metara ispod ulica. Konačno su se usudili da napuste vagone i da u mraku pređu dugački put kroz tunele. Bili su prljavi i pocrneli i odmah su se udaljavali, kao da su znali kuda žele da idu.
     Politikant je nestao silazeći niz stepenice, a Berni ga nikad više nije video.
     Berni je proveo noć u praznim razgovorima sa nepoznatim ljudima, s vremena na vreme neudobno spavajući na pretrpanim sedištima krajnje stanice. Svakako, on se nije baš najlakše prilagođavao. Mnogi su spavali po podu umotani u novine.
     Sutradan, čim je svanulo, Berni je sav ukočen i prestrašen prošetao stigavši sve do Pete Avenije i poverovao je da je otkrio put do manje natrpanih područja. Bilo bi dovoljno da se ukloni tuce napuštenih automobila i potom bi, možda, mogao da uzme svoj linkoln i pođe kući. Bio je veoma nervozan. Tokom cele noći pokušavao je i pokušavao da telefonira kući, u kancelariju, prijateljima, a nije u tome uspeo. Mrmljao je kletve upućene neodgovornima koji ostavljaju naokolo kola, nanoseći štetu drugima. Bio je svestan teškoće da se snagom ruku maknu velika kola koja su se zaustavila na manje opterećenom putu koji je, verovao je, otkrio. Pošto je ponovo stigao na krajnju autobusku stanicu, pala mu je na pamet ideja.
     Uskočio je u veliki autobus, koji je na stranici imao naslikanog srebrnastog hrta, pokrenuo ga je i kada se našao van stanice dao je gas. Odgurnuo je bez teškoće nekoliko malih automobila evropskih maraka parkiranih u trećoj traci. Udario je snažno jedan ford koji je odskočio samo nekoliko metara, a da nije promenio traku. Opet je dao gas i uspelo mu je da odgurne sa strane ford koji se okrenuo na bok. Ponovo je krenuo. Jedna od prednjih guma autobusa škripala je stružući o deformisanu karoseriju. Berni se okomio na još jedan auto koji se nalazio na dvadesetak metara ispred njega, ali nije obratio pažnju na to da su tu malo dalje bila još dva automobila, koja će ga zaustaviti. Posle snažnog udara nije uspeo da raspetlja branike i da se vrati. Nekoliko puta je bezuspešno pokušao.
     Neki policajac, probuđen bukom izazvanom ponovljenim udarcima, izašao je trčeći iz krajnje stanice. Kada je stigao do vrata autobusa, već je držao pištolj u ruci. Drao se:
     "Prokleti šakalu! Lopov! Lopov!"
     Otvorio je vrata i bez upozorenja ispalio dva hica u Bernijeve grudi i ubio ga.
                                                                                   

---

---

KOLEVKA ZA MACU
Prevod: Đilas Vukica
Vonnegut Kurt Jr CAT'S CRADLE, 1963.
KENTAUR
1978.


5. PISMO STUDENTA MEDICINE

  Njutn je na to odgovorio:
     Žao mi je što je toliko potrajalo dok sam odgovorio na vaše pismo. Knjiga na kojoj radite zvuči kao vrlo zanimljiva. Kad je bomba bila bačena bio sam toliko mali da ne verujem da ću biti od velike pomoći. Odista biste morali da pitate moga brata i sestru, oboje su stariji od mene. Moja sestra je gospođa Harisona K. Konersa, 4918 ulica Severni Meridijan, Indijanpolis, država Indijana. To je sada i moja adresa. Mislim da će joj biti drago da vam pomogne. Niko ne zna gde je moj brat Frenk. Nestao je pre dve godine, odmah po očevom pogrebu, i otad se nikom nije javljao. Sada je možda mrtav, koliko mi znamo.
     Bilo mi je samo šest godina kad su bacili atomsku bombu na Hirošimu, tako da su mi drugi ljudi pomogli da se setim svega čega se sećam o tom danu.
     Sećam se da sam se igrao na tepihu u dnevnoj sobi, pred vratima očeve radne sobe, u Ilijumu, država Njujork. Vrata su bila otvorena i mogao sam da vidim oca. Bio je u pidžami i kućnom ogrtaću od frotira. Pušio je cigaru. Igrao se komadom kanapa čija su dva kraja bila spojena čvorom. Tog dana otac je ceo dan ostao kod kuće, a pidžami, nije otišao u laboratoriju. Ostajao je kod kuće kad god je želeo.
     Kao što vam je verovatno poznato, otac je zapravo ceo svoj profesionalni život proveo radeći za istraživačku laboratoriju Kompanije za sve livničko-kovačke radove iz Ilijuma. Kad se pojavio Projekt Menhetn, projekt za bombu, otac nije hteo da napusti Ilijum kako bi radio na njemu. Rekao je da na njemu uopšte neće raditi ukoliko mu ne dozvole da radi tamo gde želi da radi. Mnogo puta to je značilo - kod kuće. Jedino mesto izvan Ilijuma kuda je voleo da odlazi bila je naša kućica na Kejp Kodu. U Kejp Kodu je i umro. Umro je na Badnje veče. Verovatno vam je to takođe poznato.
     Uglavnom, na bombin dan igrao sam se na tepihu ispred njegove radne sobe. Moja sestra Anđela pričala mi je da sam se satima igrao malim kamionima-igračkama praveći zvuk kao motor, da sam sve vreme pravio 'brum, brum, brum'. Stoga pretpostavljam da sam na bombin dan pravio 'brum, brum, brum'; a otac je bio u radnoj sobi, igrao se petljom od kanapa.
     Slučajno znam poreklo kanapa kojim se igrao. Možda ćete moći to da upotrebite negde u svojoj knjizi. Otac je uzeo kanap kojim je bio zavezan rukopis romana koji mu je poslao jedan čovek iz zatvora. Roman je bio o kraju sveta dve hiljadite godine, a naslov knjige je glasio Leta gospodnjeg 2000. Bilo je ispripovedano kako su ludi naučnici napravili strahovitu bombu koja je zbrisala ceo svet. Kad su svi saznali da će svetu doći kraj bila je velika seksualna orgija, a onda se deset sekundi pre nego što će bomba eksplodirati pojavio Isus Hristos Lično. Autor se zvao Marvin Šarp Holdernes, a ocu je u propratnom pismu ispričao da je u zatvoru zbog ubistva rođenog brata. Rukopis je poslao ocu zato što nije mogao da smisli koje vrste eksploziva da stavi u bombu. Mislio je kako bi otac mogao nešto da predloži.
     Ne kažem da sam knjigu pročitao kad sam imao šest godina. Vukla se godinama po kući. Moj brat Frenk ju je prisvojio zbog bezobraznih delova. Frenk ju je držao sakrivenu u svojoj spavaćoj sobi, u onome što je nazivao svojim zidnim sefom. U stvari, to nije bio sef već samo dimnjak s limenim vratašcima. Mora da smo Frenk i ja kao klinci hiljadu puta pročitali deo o orgiji. Imali smo je godinama, a onda ju je pronašla moja sestra Anđela. Pročitala ju je i rekla da to nije ništa do pokvarena gadna trulež. Spalila je knjigu, a s njom i kanap. Ona je bila majka Frenku i meni pošto je naša majka umrla kad sam se ja rodio.
     Prilično sam uveren da moj otac knjigu nije nikad pročitao. Mislim da celog svog života nikad nije pročitao roman, čak ni kratku priču, bar ne otkako je bio dečak. Nije čitao ni svoju poštu, ni časopise ili novine. Pretpostavljam da je čitao mnogo tehničkih časopisa, no da vam pravo kažem, ne sećam se da je moj otac čitao bilo šta.
     Kao što rekoh, kanap je jedino što je želeo od tog rukopisa. Eto, bio je takav. Niko nije mogao predvideti za šta će da se zainteresuje. Na bombin dan to je upravo bio kanap.
     Jeste li ikad pročitali govor koji je održao kad je primao Nobelovu nagradu? Ovo je ceo govor: 'Dame i gospodo Ja sada stojim pred vama zato što nikad nisam prestao da se zamlaćujem kao osmogodišnjak na putu za školu prolećnog jutra. Zastaću zbog bilo čega, i gledati i čuditi se i ponekad saznavati. Ja sam vam vrlo srećan čovek. Hvala vam'.
     I tako, otac je neko vreme posmatrao petlju od kanapa, a onda je stao da je premeće po prstima. Napravio je među prstima figuru od kanapa koja se zove 'kolevka za macu'. Ne znam gde je otac naučio kako se to radi. Možda od svog oca. Znate, njegov otac je bio krojač, tako da je, kad je otac bio dečak, unaokolo stalno moralo biti konca i kanapa.
     Ako sam svog oca ikad video da igra ono što bi neko drugi zvao igrom, najpribližnije tome bilo je pravljenje te kolevke za macu. Trikovi i igre i pravila koje su izmišljali drugi ljudi bili su za njega potpuno neupotrebljivi. U knjizi isečaka, koju je pravila moja sestra Anđela, nalazio se isečak iz časopisa Time u kome je neko upitao oca koje igre igra da bi se odmorio, a on odgovara: 'Zašto da se gnjavim s izmišljenim igrama kad je u toku toliko mnogo stvarnih?'
     Mora da je samog sebe iznenadio kad je od kanapa napravio kolevku za macu, a možda ga je to podsetilo na sopstveno detinjstvo. Najednom je izašao iz radne sobe i uradio nešto što nikad ranije nije činio. Pokušao je da se igra sa mnom. Ne samo da se nikad ranije nije igrao sa mnom; jedva da je sa mnom i razgovarao.
     No, kleknuo je na tepih pored mene, i pokazao mi zube, i mahao mi pred licem tom gužvom od kanapa. 'Vidiš? Vidiš? Vidiš?' pitao je. 'Kolevka za macu. Jel' vidiš kolevku za macu? Jel' vidiš gde spava lepa cica-maca? Mjau. Mjau.'
     Njegove pore izgledale su velike kao mesečevi krateri. Uši i nozdrve bili su puni dlaka. Zbog dima cigare smrdeo je kao ralje pakla. Tako izbliza moj otac je bio nešto najružnije što sam ikad ugledao. Stalno sanjam o tome.
     A onda je zapevao. 'Buji-baji maca, na vr' drveta', pevao je, 'a kad vetar dune, kolevka se zaljulja. Slomi li se grana, kolevka će pasti. S njom pade i maca, i eto Propasti.'
     Grunuo sam u plač. Skočio sam i izjurio iz kuće što sam brže mogao.
     Ovde moram da prekinem. Prošlo je dva ujutru. Moj sobni drug se baš probudio i protestuje zbog buke pisaće mašine

                                                                                                                                                        

---