|
ПРИЧЕ
ДАРОВИ
ИЗБОР
ПРЕВОДИ
ЛИНКОВИ
ПОСАДА ДЕЦА
ПОСАДА SF
ПРЕУЗМИ ИЛИ
ЧИТАЈ
ЕСЕЈИ
НЕОРА
ПОСАДА
АРХИВА
ПУТОПИСИ
**********************
**********************
Одиграј Потез
**********************
**********************
|
Саша Кнежевић
С Е Б И Ч А Н
Видиш ли
облаке
што ковитлају сивило?
То ти их ја шаљем
да те растуже.
Себичан, желим
да је и теби овако.
И да ли се,
као и мени,
разведри тек
када се сретнемо.
ЗНАЛА ЈЕ
Она
је знала да
чита моје песме
на неки посебан начин.
Јако тужан и сетан.
Некако раоружавајуће
би ме погледала
након сваког стиха.
Имала је ту моћ нада мном.
Њена суза је увек
у мени будила сумњу
да можда не треба да пишем.
Чему то када
од мојих речи,
њене лепе очи
престану да се смеју.
„Не!“
Молила ме је да не престајем
и плакала поново.
После би ме жедно љубила
сланим уснама.
Због тога после
-нисам престајао.
ГОРДАНА ПЕРИЋ
***
Тешко
песницима
У доба
Кад су врлине нестале,
Када је љубав умрла
А срам побегао
Главом без обзира.
Тешко песницима
Добре су песме већ испеване,
Њихови творци заборављени
А нове стихове
Нема ко да чује.
Тешко песницима
Окруженим машинама,
Затвореним у четири зида,
Тешко,тешко песницима
Што не памте више
Папир и оловку!
БОРБА
Полутама.
Сенке
клизе по зидовима.
Спремају
се у напад.
Грчевито
покушавам
да
задржим снове -
клизе
ми кроз прсте.
Тишина.
Авети
прошлости ме опседају.
Не
желим да се извињавам
само би
некако да их вратим
одакле
су дошле.
Поноћ.
Страхови
плешу по соби.
Плес
смрти требало би да ме заплаши
али ја
се не кајем више.
Нигде
Сунца,
зора је
још далеко,
нада на
три дана јахања
од
мене.
Горак
укус у устима,
жао ми
је.
Јутро
не свиће на југу.
***
Тужно је
Када у Песнику
Нестане Дечак.
Ти говориш
Стихове без страсти,
Грми мушкост
У твоме гласу али
Где је нестао Дечак?
Онај несташни
Кога сам волела,
Онај разиграни
Који је певао
И зашто у теби
Нема више радости?
Предивни мој,
Сада си Велики,
Честитам,
Успео си
Али ми горко у грлу
Кад видим да се више
Не смејеш.
Миленко Крајцар
НЕШТО ШТО БИХ ХТЕО
Кроз сећање промичу ми сене
Поред пута жуто цвеће вене
Лептиру се старом суше крила
Ти си душо некад моја била
У сумрак се плави месец јави
Тебе видим к'о да си на јави
У души ми твој лик одзвања
Срце моје само тебе сања
Хтео бих ти једном рећи хвала
За све оно што си мени дала
Гориш ми у оку као пламен
Твој је осмех вечан као камен
Хтео бих ти једном рећи хвала
За сву срећу што си дати знала
За додире који немир мире
За милине што из срца вире
Оставих те у прошлости давној
Ал ни време тебе ми не брише
Биће моје твоје име пише
Док те памтим мене дотле биће
Ненад Руменић
У ПРИОБАЉУ
Заглавио сам зглавке у
приобаљу
реке
једне
године тужне, далеке
Био
сам у муљу
заједно
са кржљавим сомовима
који у
сну залутају,
обадима
што кидишу
на
гола леђа
и
покрете спутају
Врбе
су лизале дно смеђе реке
у
крајолику
где
штрче околне гране
и
стварају сабласне призоре
поврх
ране
У том
чкаљу где водени пацови
свијају
гнезда
лагано
сам тонуо,
гутало
ме живо блато
помешано
са икром водених наказа
ето
тако, ето зато
И тако
у тмурном плићаку
давио
се, таворио
а
рибари грубих црта лица
бацали
су још грубље мреже
спрам
оловних удица
Оштра
трска забадала ми је
нож у
трбух
а
скрама алги доливала
со на
рану
и све
у истом дану
Лепи
водени цветови
ретки
као октобарски сметови
цветали
су само један дан;
ја сам
их наслутио
негде
у измаглици реке
Мени
је суђено
ни
више, ни мање
да
берем црне локвање
у
џунгли рогоза
где се
подсвест
у
трулом чуну воза
На
средини реке
пловиле
су рибарске барке
из
климатске зоне
умерено
жарке;
девојке
што сунчају се на
прамцу
моћног глисера
скочиле
би у светлећу нит
савског
бисера
Из
мутне забити
гледао
сам купање у
смарагд-води
могао
сам се детињства напити
и
ронити безбрижно са
окомитих
обала;
тамо
се осећао проток,
свежина
капи ношених
са
далеких планина
Са
устајале тачке гледишта
могао
сам сањати о
блиставим
крљуштима риба
што
искачу из дубина
и
замагле стакло
мог
старог дурбина
Са
једном руком
требао
сам препливати Ламанш
у ноћи
кад зарђали шлепери
превозе
мртваце и
усољене
харинге
Мој
поглед једва је досезао
до
друге обале
а тамо
је била сређена ривијера
са
узорним купачима
обученим
у крзно малтезера
Миришљаве
креме за сунчање
ветар
са запада
ретко
би добацио у
моју
језиву недођију
и тада
пре првог
нервног
напада
осетио
бих живот плућима
зараслим
у шкрге
Ја,
човек из сенке високих топола
тамо
где љутити комарци
развијају
ларве
нисам
могао запливати леђно
и
осетити струје далеких мора
Тамо
где живим
угинуле
стрвине се нагомилавају
а
натрули пањеви
као
речна гиљотина
секу
све око себе
Уништавају
ми снове о
низводном
крстарењу
и жељу
да бар једном затрубим у
бродску
сирену,
растерам
маглу и водене пијавице
око
себе
Са
обода шикаре, дивље територије
чула
су изоштрена
као
мачете берача трске,
нерви
истањени као струне
речних
мандолина
а
мисли несталне , мрске
У моју
мртвају, накарадну збиљу
сунце
је продирало
ко’ у
дубоку морску шпиљу,
сва та
устајала вода,прхутави лес
таложили
су у мени
непојмљиви
бес
И знао
сам,
из
глиба никад нећу довеслати
на
другу обалу,
да
ухватим магнолију
мирисну
и опалу
Ја-блатњави
човек
плитких
жабокречина
са
судбином изгнане чапље
постаћу
горка суза
што из
крвавог ока капље
Заглавио
сам зглавке у
приобаљу
реке
једне
године тужне, далеке
ВЕЉКО
Т.ЋИРКОВИЋ
ЉУБАВИ
Очи
су ти драга
Ванилија свела...
Подочњаци
Врели-
Анђели бели.
На души влажној
Даљина
Бисере гази.
Наста у срцу
Туга
Окорелa
Проста.
Ускисло небо
Зацрни дан
Пусти сузу,
Да цвили,љубави.
ПОНОВО РОЂЕЊЕ
Колска шкрипа
Јесењу тугу ломи,
Старим друмом
Блатњавим
И плачним
Где су јутра,
Где су сузне ноћи
Живот тоне,
Куда с јутром поћи.
Куда ићи...
Нико ме не чека
Кога звати
Занемелим гласом
Само суза-
Верна друга моја
Зовом росе,
Највиткијим стасом.
Плете стазе
Кроз облаке плача
Пут бескрајни
Ка звездама води,
Да трепери...
Поново се роди.
НЕЧУЈНА ПЕСМА
Скрива се
влажним недрима Тишина
Утрнула љутња
Странац у души
Дрема
По кожи
Сузе скупља слутња.
Ноћ нежне кораке
Ослушкује
Од светла бежи
Звезде по небу губи,
У тами, осмехом љуби,
Чека.
Моли се, свитању.
Рађа се нечујна песма
Шапата и зова
Плете стазу
Од речи-
Којом долазиш.
ОБЛАЦИ ПЛОВЕ
Облаци плове
Тишином јутра.
Пут прекрива магла.
Човек на путу
сања.
Јовица
Бегић Омољски
Евиденција
Разговор
без Људи
Неоплођена
Будућност.
Убиство птице
Самоћа
Неба.
Ратови Југа
Спокојан Сан
Севера.
Гради се Пруга
Скакавци прелећу
На другу страну
Подједнако Зелени.
Планетарна туга
Окупана
Нулом.
Разоткривена радост
Прехлада Бога
Поново стрељају
Неспособни
Да Воле.
Подне револуције
Бројеви
Бескућници
Рањени
Тамом
Оплакују.
Урасло Сунце
У нокат песника
Судбине
Близнакиње.
|
