|
**********************
**********************
Одиграј
Потез
**********************
**********************
|
Није Стао
Нестао
је један комшија.
У новинама никада није споменут али
сада висе његове слике на бандери.
Слика је из млађег периода. Што би
реко народ "леп човек". Непосредно уз
те бандере је старачки дом. На самом
улазу у дом фотографија веселих и
раздраганих пензионера.
Готово сигурно да је ухваћен моменат
када примају пензијууу.
Тик уз њих је приватни вртић. Деца
предшколског узраста јуре се по малом
дворишту. Пензионери само гледају.
Нико од њих и не помишља да у свом
"већем дворишту" заигра "шуге" или
јурке.
Нестали је често пролазио поменутом
улицом. Изгледом је био старац али му
је душа вечно играла "шуге". Стидео се
што је остарио у земљи која не
разликује старце и децу. Тог дана му
је једна "шуга" шапнула да
живи у земљи људождера.
Знао је да не може да их победи али се
досетио и да га се не сете.
Када га пут нанесе заустави се на
кратко поред бандере са својом сликом.
Докле год може да препозна себе на
бандери може да игра "ћораве баке" ако
је већ престар за "шуге".
Више и не помишља да крочи у старачки
дом.
Наранџа небо
Треба открити праве
непријатеље.
Мањкавост времена није оправдање.
Савезник је неопходан по потреби
невидљив.
До које границе постоји контрола ?
Када почиње стихија ?
Питања се неупоредиво брже намећу
него одговори.
Изашао је на терасу и угледао
наранџасто небо. Облаци су јездили и
ниједан се није освртао уназад.
Пад
Када све постане неважно
твоје срце зна.
Молим те, буди учтива, потребно је
време.
Осећања су нека врста поплаве. Научи да
пливаш у тој бујици. На обали океана научи
заборав. Вода је искусан учитељ.
Ти си краљица ветра. Ниједна краљица не
сме да воли.
Пала си са бицикла и након тога се
заљубила. Пољубио сам твоја крвава колена.
Стари пањ био је једини сведок твог чуђења.
Дан, као сан, незабораван.
Скривам се и бежим као мачка. Прогоњен,
морам брзо да мислим и још брже доносим
одлуке. Уз мене си угрожена и постајеш плен.
Не могу да будем неко други. Три дана
проведена са тобом не би мењао за вечни
живот.
Постоји једна могућност да поново
будемо заједно.
Уосталом, чућеш на вестима.
Након тога могу да створим нов
идентитет. Велике су препреке, морам да
пробам. Истовремено бескрајно те волим и
бежим од тебе. Љубав је зараза.
Ако све прође добро видимо се на стази.
Падни на истом месту.
Воли ме и бежи од мене,
Путна торба
Бела Хамваш – Брига о животу
Овакав човек, као што је овај преко пута,
не би смео ни да се попне у воз. Малочас је
отварао путну торбу. Није било разочаравајуће
што је неуредан, нити срамно што је
нецелисходан. Недостајало му је поштовање
према ситницама, и одмах сам видео да је овај
човек несрећан, јер му недостаје елементарни
пијетет према стварима, без чега нико не може
срећан бити. Извадио је јабуку, јадник која је
била поред згужване марамице, у папучама
паста за зубе, поред њих згужвана пиџама,
преко тога конзерве, и расуто неколико
кексова, згужвана хартија и мрве. Овај човек
не би смео да путује, јер не зна поезију путне
торбе.
Када је дан путовања већ сигуран, новац
обезбеђен, пасош готов, човек се повуче у
осаму на један сат, узме папир и оловку и
удуби се у дубоку медитацију. Пре свега мисли
на великог претка свих путника, на Робинсона,
и понови ону листу коју је чувени бродоломац
саставио на пустом острву. Затим полако почиње
да бележи: ципеле, чарапе, панталоне, кошуља,
спаваћица, пиџама, рукавице, кравата, и тако
даље. Посебно храна. Посебно књиге и прибор за
писање. Ако нешто нема, записује на други
папир, то треба да набави. Кад је списак
готов, препише га више пута прочита, и
премишља шта је заборавио. Тада човек већ
путује и то један од најмирнијих тренутака
пута.
Паковање већ није контемплативан посао. То је
опрезна и мудра делатност која се такође не
може започети без молитве. На дно торбе долазе
ствари којима не смета гужвање, али нису
тврде. Празнине се не смеју попуњавати
марамицама. То раде само варвари. Лепота
марамице је у њеној испегланости. Путник од
пијетета празнине попуњава меким стварима:
купаћим костимом, џемпером, чарапама. Ни то се
не сме гужвати.
У свакој путној торби нека буде, и то приликом
сваког путовања, нешто што је потпуно сувишно,
и на што је човек онако изненада помислио. То
може да буде чаша од алуминијума, или пакетић
осушеног цвета леванде.
Најцелисходнијие паковање прибора за хигијену
јесте мала кожна футрола. Сасвим посебну пажњу
треба посветити сапуну, јер се не сме
заборавити да се уз пут мирис увуче у одело.
Треба да је пријатан и фин. Не сме се
заборавити бензин за упаљач, кремен,
пургатив и мала флаша коњака. На путу човек
иначе треба да пије само минералну воду, а
ујутру мало истински добре ракије.
Тоалетни прибор треба увити у пешкир и ставити
на лако доступно место ако се ујутру у возу
или на броду пође у купатило, да буду при
руци. Колоњска вода. После умивања је
неопходна. Појединци препоручују алкохол, ја
сам испробао, и заиста су у праву. Ја не волим
онај с додатком ментола, него онај баш с јаким
алкохолом.
Паковање најпре ретко успе. Могуће је да има
путника који располажу способностима па им се
све сложи. Мени још никада није. Није важно.
Извадим, па опет из почетка. Планирано и
логичко мишљење трба да допуни интуиција. Ако
паковање нема надахнућа, или он ишчили,
одложите за сутрадан, јер је гола систематика
мало, чак може навести човека на велике
грешке.
На дно, преко крупнијих парчади одеће
препоручљиво је поређати књиге. То је веома
важно поглавље. Проблеми књига недељама раније
треба да претходе времену путовања. Ако
путујем лети, онда већ око Божића спремим
белешке. На пример: Купер, Оксфорд, лето. Што
значи: набавити Вилијама Купера у
“Оксфордовом” средњем издању, и читати га на
лето. Наравно, белешке су увек
предимензиониране. Не могу понети ни половину
књига, јер нема смисла да за четири седмице
понесем више него пет-шест књига. А то је опет
озбиљан задатак. Да ли да понесем Купера или
метафизичке песнике ? Често ми облик књиге
похита у помоћ: тако је лепа, пријатна и
погодна да се одлучим за њу.
Мађарске књиге носим најређе, зато што су
књиге које бих понео тако неукусне папиром,
повезом, изгледом, словима да одустанем.
Немамо ни једног песника у таквом издању да
бисмо га могли понети на пут. А остали ?
Манимо се. “Оксфорд” посебно мали “ Свет
класике”, “Инсел”, “Плејаде” рођени су за пут.
Управо због тога сам и античке ауторе присиљен
да носим увек у енглеском или француском
издању.
Књиге заједно с брижљиво одабраним папиром за
белешке, евентуално с дневником и прибором за
писање човек смешта у унутрашњост торбе, и
само једно дело оставља напољу, које смешта
одозго, и једно које ставља у џеп. За џеп је
најпогодније нешпто апсолутно забавно,
као су Екерманови разговори, или Џонсонов
живот од Босфела. Најбоље је отворити књигу,
посматрати предео, и сваких десетак минута
прочитати једну реченицу. Видео сам човека
који је на летње путовање понео књиге из
библиотеке. Оваквог човека, по мом мишљењу,
ништа не разликује од злотвора. Књига воли да
путује, да удише дух пута, постаје мој
пријатељ и део је такве присности која се не
сме рашћердати на књиге које су заједничко
власништво. Иначе су књиге из библиотеке књиге
хетере које свако може да добије. Књига с
којом путујем мој је брачни друг.
Препоручљиво је да се на пут који траје дуже
од двадесет-двадесет и четири сата носи храна.
Истина, кола за ручавање су највеће достигнуће
цивилизације, и нема тог осећања које би се
могло упоредити кад човек руча а на два педља
од њега предео јури брзином од сто километара
на сат. Парче шунке, кекс, чоколада и неко
воће ипак су потребни. Има оних који ни на
краћи пут не крећу без лимуна. Уважавам лимун,
али му нисам нарочито привржен. Ако бисте ме
упитали шта је то без чега не бих радо на пут,
нарочито на ноћно путовање, одговорио бих:
врео чај у термосу.
Не верујем онима који заступају аскезу
путовања и кажу да се приликом путовања треба
одрицати многих ствари. Није истина. У путну
торбу све може да стане, чак и не треба да је
велика. Најбоље је да је таква како би је
човек сам могао да носи цео сат. Иначе није
добро ако је човек упућен на друге, поготово
на путу. Дограбим торбу, пребацим преко руке
мантил и ћебе, и све своје собом носим.
ЦВЕЋЕ ОД МАЈАКОВСКОГ...
Најдирљивија прича у животу Владимира
Мајаковског догодила се у Паризу, када
се заљубио Татјану Јаковљеву.
Нису имали ништа заједничко. Руска
емигранткиња, обликована, усавршавана и
васпитавана стиховима Пушкина и
Тјутчева, није схватала ни реч од
исецканих, жестоких, покиданих стихова
модерног песника совјета "ледоломца" из
Совјетског Савеза.
У суштини она није схватала ни једну
његову реч - чак ни у стварном животу.
Диваљ, бесан, безрезерван, живећи задњим
дахом, он ју је уплашио својом
необузданом страшћу. Није је дирнула ни
његова пасја оданост, није је фацинирала
ни његова слава. Њено срце је остало
нетакнуто. И Мајаковски се вратио сам у
Москву.
Од ове муњевите и неодрживе љубави њему
је остала тајна туга, а нама чудесна
песма: "Писмо Татјани Јаковљевој" са
речима:
"Упркос свега једном ћу те добити - саму
или заједно са Паризом!" Њој је остало
цвеће.
Сав хонорар од наступа у Паризу Владимир
Мајаковски је ставио у банку на рачун
познате париске цветне фирме под јединим
условом да неколико пута недељно
испоручују Татјани Јаковљевој букет
најлепшег и најнеобичнијег цвећа -
хортензија, парма љубичица, црних ружа,
чајевка, орхидеја, астера или
хризантема.
Реномирана париска компанија добро је
испуњавала упутства екстравагантног
клијента - и од тада, без обзира на
временске прилике и годишње доба, из
године у годину на вратима Татјане
Јаковљеве куцао је испоручилац са
букетима фантастичне лепоте уз једну
исту фразу: "Од Мајаковског.".
Мајаковски је умро '30-е године - та
вест ју је запањила, као удар
неочекиване јачине. Већ се привикла на
то да он редовно улази у њен живот, већ
се навикла на сазнање да је он негде
тамо и шаље јој цвеће. Нису се виђали,
али чињеница да постоји човек, који је
толико воли, утицала је на све што јој
се дешавало: као што Месец у различитом
степену утиче на све становнике земље,
само зато што стално кружи око Земље.
Није чак ни знала како даље да живи без
те безумне љубави, растопљене у цвећу.
Међутим, у упутствима које је оставио
заљубљени песник цветној компанији, није
било говора о његовој смрти.
Сутрадан на њеном прагу појавио се
испоручилац са прелепим букетом и истим
речима: " Од Мајаковског.".
Каже се да је велика љубав јача од
смрти, али не успева свакоме да
отелотвори ову изјаву у стварном животу.
Владимиру Мајаковском се дало.
Цвеће су доносили и '30-е године кад је
умро, и четрдесетих, када је већ био
заборављен.
Током Другог светског рата, за време
немачке окупације Париза, она је
преживела само зато што је продавала на
булевару те раскошне букете. Пошто је
сваки цвет био "љубав", буквално су је
током неколико година његове речи љубави
спасиле од глади. Потом су савезничке
снаге ослободиле Париз, затим је заједно
са свима плакала од среће када су Руси
ушли у Берлин - а букети су јој и даље
стизали. Испоручиоци су јој старили пред
очима, смењивали су их нови, и једни и
други су већ знали да су део велике
легенде - мале, али битне. И већ као
паролу, која им даје пропуст у вечност,
говорили су, осмехујући се осмехом
завереника: " Од Мајаковског.".
Цвеће од Мајаковског постало је већ и у
Паризу историја. Да ли је истина или
лепа измишљотина?
Једном крајем седамдесетих, совјетски
инжењер Аркадиј Ривлин који је чуо ову
причу у младости од своје мајке, био је
у Паризу. Татјана Јаковљева још увек је
била жива, и са задовољством је примила
свог земљака. Дуго су причали о свему и
свачему уз чај и колаче. У том удобном
дому цвећа је било свуда – као почаст
легенди, било му је непријатно да пита
седу царску даму о својој романси из
младости, мислио је да је то
неприкладно. Али у једном тренутку, ипак
није издржао, питао је да ли је истина
то што причају да ју је цвеће од
Мајаковског спасило током рата?
Је ли то само лепа бајка? Да ли је
могуће да толико година ...
- Пијте чај - рекла је Татјана - пијте
чај. Журите ли негде?
И у том тренутку на вратима се чуло
звоно ...
Никада у свом животу није видео тако
раскошан букет, иза којег се једва видео
испоручилац, букет златних јапанских
хризантема, које су личиле на кластере
сунца.А иза тог огромног блиставог
букета чуо се глас који је изговорио:
"Од Мајаковског"...
извор:
https://jenskiymir.com/znamenitosti/velikie-istorii-lyubvi/2497-cvety-ot-mayakovskogo-udivitelnaya-istoriya-lyubvi.html
https://www.bebamur.com/blog/cvijece-od-majakovskog
|
