У чему је разлика ?

Незахвалност
 
Једна од врлина која је код многих међу вама ишчезла јесте захвалност. Постојала је, то
доказују ваша стара народна поезија и споменици које су оставили ваши преци. Данас
се она склонила међу сиротињу. Она се сећа, она исказује, понекад на дирљив начин,
своју захвалност.

Постали сте страшно незахвални. Тако ваш главни град, Београд, некада град-мученик,
ни дан-данас нема ни најмањи крст, ни најмањи камен који би чувао сећање на жртву
оних који су вас ослободили. Многи међу вама су веома богати и немилице троше да би
се истакли и из забаве, али кад ваља показати захвалност према онима који су се
жртвовали, ништа не дају, ама баш ништа. Ваше вође нису још, за ових десет година
колико је прошло од завршетка рата, свечано обележиле ни један од оних великих
догађаја којима дугујете слободу и величину земље. Јасно је, такве свечаности би биле
незгодне већини ваших садашњих вођа зато што они, док вам је земља била у смртној
опасности и кад се требало жртвовати, ништа нису учинили за њу, већ су се само
бринули како да склоне на сигурно своју драгоцену личност, чак су неки искористили
несрећу отаџбине да би се обогатили.

Шта сте учинили за своје ратне инвалиде? Од свих земаља које су учествовале у рату
ваша се најгоре односи према њима. Док неколико стотина ваших бивших министара,
саможивих политичких професионалаца, који, у већини случајева, ништа нису учинили
за отаџбину, већ обилато напунили џепове, сређује себи исплаћивање „пензија” које вас
коштају небројених милиона, инвалиди вам могу умирати од глади.

А шта је са војницима и официрима који нису штедели крв и здравље да бисте ви били
слободни? Јесте ли поступали с њима како то они заслужују и како вам дужност
налаже? Не! Многи, чак и најзаслужнији официри су пензионисани, а да им нисте
нашли посао у цивилству који би њима и њиховим породицама обезбеђивао пристојан
живот. Исто тако сте поступали и са војницима, а сву благонаклоност сачували сте за
штићенике тренутних моћника.

Верне пријатеље из тешких дана ваше вође су, у знак захвалности, ћушиле ногом, а ви
сте их пустили да то ураде. Тако их Србија, која их је имала много у току велике олује,
данас више нема или готово нема.

Безмало, рекло би се да управљачка класа ваше земље мрзи оне који су учинили услуге
вашој отаџбини. У случају многих ваших садашњих моћника то се може објаснити
чињеницом да су ти доброчинитељи ваше нације жив прекор онима који ништа нису
дали својој земљи, већ су своју памет користили само да би себи пронашли лепо
намештење и да би се обогатили. Но, зашто се други поводе за њима или им у најмању
руку, дозвољавају да увредљивом незахвалношћу плаћају учињене услуге?
Да би се оправдали, када бих им понекад то замерио, рекли би ми говорећи о мени: „Па
Вас сматрамо својим и тако с Вама поступамо.”

Пре свега, био вам онај који вам је учинио добро сународник или странац, дугујете му
исту захвалност. Није ни часно ни племенито обасипати почастима странца, а лоше
поступати са сународником. Међутим, ваши званичници, или они који би то хтели да
буду, не одају почаст ни странцу. Они се или праве да не знају какве им је он услуге
некад учинио или га вређају понижавајућим поступањем. Не односе се према њему чак
ни као према свом држављанину, како су ми одговорили, јер му, кад год нешто затражи
од њих, кажу да он као странац нема шта да тражи.


Политички кадар - безвредан

Та љубомора касте зване „интелигенција” српског народа не исказује се само према
странцима већ и према сународницима. „Отмено друштво” тако не дозвољава неком
свом члану да се издигне изнад просека. Свим средствима настоји да препречи пут
ономе ко се осмели и пожели да иступи из његових редова. Ако је, пак, немоћно да га у
томе спречи, прогониће га сплеткама, чак и клетвама. Стога прави интелектуалци ове
земље, а има их, и то много, не успевају у Србији, па обесхрабрени напуштају борбу.
Зато и најзначајнија места у администрацији и другде најчешће заузимају
медиокритети, чак и људи без икакве вредности. Зато вам је и политички кадар
кукаван.

И поред свега, завист није својствена српском народу. Он је амбициозан, а храбар
народ и треба да буде амбициозан, али није љубоморан. Љубомора је тековина оног
изрођеног дела становништва, дела који чини „интелигенцију”, како се она
неоправдано назива.

Подмитљивост

Ваш човек из народа, сељак, неискварен утицајем професионалних политичара, није
подмитљив.

"Ителигенција” вам то јесте, и то од најситнијег чиновника са или без дипломе до
министра. Нисам лично познавао вашу земљу пре светског рата, али су ми посматрачи
којима потпуно верујем тврдили да су вам чиновници много мање били подмитљиви
него сада. Истина је да имате и оправдање: вишевековна представа турске источњачке
подмитљивости. То оправдање, међутим, није довољно да би се опростило претерано
раширено мито, које често поприма све облике отимачине. У току рата сам веровао да
је онај бугарски министар на неколико месеци који је за то кратко време постао
милионер нека бугарска специјалност и да су ваши министри сувише велики родољуби
да би се богатили на рачун државе и злоупотребом положаја. Био сам наиван и увидео
сам да нема разлике између министра на „ов”, „ев” и неког на „ић”. Осим неколико
ретких изузетака, гледао сам како безбројне ваше екселенције од сиромашних, чак
бедних људи постају милионери. Хоћете ли примере? Навешћу вам неке најтипичније.
Господин Стојадиновић, интелигентан човек, који није учествовао у рату упркос
младости и добром здрављу, постао је министар финансија. Као такав, он одлучује о
судбини ваших облигација ратне штете, чија је номинална вредност од 1.000 динара
пала на 50 и мање зато што држава није плаћала камату. Он је по незнатној цени
покуповао огромне количине тог папира и, кад га је за себе доста згрнуо, он, министар,
објављује да ће се камате исплатити. Истог часа облигација се пење на 250 динара и
више, господин министар је постао мултимилионер.

Господин Вукићевић је био обични професор провинцијске гимназије. Пошто је постао
политичар и председник савета, данас поседује две велике зграде у Београду, а сам Бог
зна колико кошта плац и подизање таквих зграда у главном граду. Лазар Марковић је
син врло сиромашног поштара. Током школовања помагали су га неки имућнији
грађани. Господин посланик и бивши министар Марковић данас је врло богат, плаћа
станарину 12.000 динара месечно и нехајно увече губи хиљаде динара на коцки. Божа
Максимовић, нипошто богат као ни жена му, постаје посланик и министар. Одједном
постаје богаташ, а његова жена сада искључиво у Паризу купује хаљине, намештај и
скупе ситнице за стан. А шта рећи о Пашићу који је врло скромног порекла? Истина,
венчао се са женом која му је донела нешто новца. Постао један од најбогатијих људи у
земљи? А Велизар Јанковић? Зар верујете да је само од посланичке и министарске
плате могао да постане трули богаташ какав је данас? Но, доста је било примера, могли
бисмо их набрајати у бескрај. Прилично је мучно о томе говорити, јер су ти људи
личним богаћењем показали да је њихова брига за општу ствар била само средство да
би се докопали новца.

Ове непријатне примере су, међутим, следили сви чиновници од врха до дна лествице.
Пословни људи, страни индустријалци и посредници, који долазе у ову земљу да би
успоставили пословне везе и улагали капитал у овдашња предузећа то знају и, ако желе
да нешто ураде, принуђени су да дају мито, а то се увек прихвата. Могао бих вам
навести примере за то, и то многе, али мислим да то није потребно, јер их и сами
довољно знате. Министри, генерални директори, руководиоци служби итд. - сви они
једу тај хлеб који људи од части и достојанства не би ни пробали.

Је ли вас потребно подсећати да вагони робе често не полазе ако их не покрене свежањ
новчаница које дајете шефу станице или вишем чиновнику надлежном за одговарајућу
службу? А да се предмети на царини и код полицијског комесара одуговлаче ако нема
подстрека у виду бакшиша?

Све је то врло ружно и, мада се само мањина одаје тој срамној навици, срозава цео ваш
народ у очима сваког честитог човека. Када се суди о понашању ситног чиновништва,
може се и наћи олакшавајућих околности у чињеници да је тако слабо плаћено да је,
ради преживљавања, принуђено да потражи и додатне приходе. За ваше министре,
људе из политике, итд., међутим, нема олакшавајућих околности. Они стичу богатства
тим нечасним путем, а на то их наводи само љубав према новцу или таштина и охолост
како би могли раскошно да живе и тиме потисну у заборав своје скромно порекло.
Размотримо сада посебно неке делове вашег народа и почнимо анализом онога што ви
зовете својом интелигенцијом.

Клечање пред новцем

Наравно, пошто је воде ниска осећања, „интелигенција” клечи пред новцем. Што више
новца има неко, ма колико га нечасно стекао, то га она више уважава и истовремено му
завиди. Краљ-новац господари вашом интелигенцијом. По њој, човек све себи може
дозволити под условом да има много новчаница у џепу. Част је непозната вредност на
берзи „интелигенције”. Частан човек се сматра глупаком, а цени се само онај који
лукавством уме да окрене догађаје у своју корист. Природно је да родољубље не иде уз
таква осећања. Стога та лепа врлина сасвим недостаје вашој „интелигенцији”. Оно што
она у згодној прилици хоће да подметне као родољубље само је обична завист према
другима. Многи припадници „интелигенције” би хладно жртвовали слободу, и
опстанак своје земље, ако би то њима лично било од користи.

Жариште трулежи и покварености

Уместо да делује позитивно, ваша интелигенција је деловала негативно. Уместо да
гради, она је разграђивала. Она је жариште трулежи и искварености, од чега толико
трпите. Ако јој допустите да настави, земља вам је изгубљена. Почистите кућу,
пометите све те охоле и штетне марионете. Немојте да вас засене људи који у суштини
немају никакву вредност, али чији је лош пример неизмерно опасан по духовно
здравље вашег народа. Не клањајте се више новцу до земље. Новац не доноси ни срећу
ни углед. Може се он поштено зарадити и, ако га власник користи да би чинио добра
дела око себе, поштујте таквог човека због његовог рада и због начина на који он
користи стечено богатство. То је добар пример младима. Новац, међутим, може да буде
и нечасно стечен и, на жалост, то је данас веома чест случај. Будите горди пред тим
нечасно стеченим богатством. Немојте правити нагодбе с њим тако што ћете ласкати
његовом власнику. Не пружајте руку милионеру који је стекао милионе мешањем песка
са брашном намењеним вашим војницима који су се борили за отаџбину. И немојте
мислити да такво ваше одбијање неће бити делотворно. Ујешће то човека више него
што мислите, а то ће бити добар пример младима и они ће увидети да се белег који
оставља нечасно стечени новац не може избрисати са руке непоштена човека.

Парламент забушаната

Скупштина ваше земље, једне од најјуначкијих у том великом ратном обрачуну,
стварала је парламент јединствен у својој врсти међу свим земљама учесницима у рату
- парламент забушаната. Неки посланици, њих врло мало, побунили су се против онога
што су, с правом, сматрали срамотом за Србију. Они ће се придружити онима који су
се борили. Ти родољуби су били Жујовић и Драговић, а ниједан није припадао
интелегенцији.

А какву су улогу одиграли ваши забушанти из Скупштине за време рата? Што је рат
дуже трајао, то су они поново западали у страначке свађе. Најпре у Нишу, затим и на
Крфу, приредили су свету кукавну представу отимања политичара о министарске
фотеље док им отаџбина крварила из свих вена и док им војници херојски умиру на
бојном пољу. Био сам на Крфу марта 1918. и три седмице сам гледао како вам се
политичари жестоко боре за власт изазивајући министарске кризе једну за другом.
Згадио сам се и стидео, за, на бојном пољу неукаљано српско име. „ И ти чудновати
посланици-забушанти једне ратничке и јуначке нације сматрали су да острво Крф није
довољно удобно - а можда и недовољно сигурно за тако значајне људе попут њих.
Копали су и рукама и ногама да се Скупштина са Крфа премести у Кан, где би, онако
добро плаћени као што су били, могли да воде још много лепши живот. Да Скупштина
је била потпуно бескорисна, бар после повлачења преко Албаније, када је непријатељ
заузео целу Србију. Ако су, ради угледа, желели да је одрже по сваку цену место јој
није било на Крфу, већ у бомбардованом Битољу. Нисам се устручавао да то кажем
вашим политичарима на Крфу у марту 1918. ”Па, Битољ је под непријатељском ватром
и Скупштина би била бомбардована„, говорили су ми ти политичари. ”Па, шта?„,
одговарао сам им, ”војници су вам тамо иако се град бомбардује. Наравно, вероватно ће
бити густо. Неки од вас ће тамо можда погинути као што гину и војници. Није то,
међутим, већа несрећа од погибије бораца. Напротив, живот неког некорисног
посланика данас је мање вредан од живота и најобичнијег војника„. Разумљиво, те им
се речи, а биле су истините, нису много свиделе, баш као што је министар Велизар
Јанковић био непријатно изненађен када сам му рекао да је њему, српском младићу
десет година млађем од мене странца, место у рову, а не у салонима хотела ”Велика
Британија„ на Крфу.

Грабљење за власт

Чим се рат завршио, ваши политичари су појурили да поново приграбе власт и
управљање пословима. Ни на памет им није пало да би прве редове требало препустити
онима који су се жртвовали за отаџбину. Напротив, свим могућим средствима су
настојали да са значајних положаја уклоне све ветеране. Ови су, пак, још били превише
уморни од натчовечанских напора које су уложили, па су им то допустили. Елем,
политичари више нису знали ни за какве границе својих себичних амбиција. Био је то
плес министарских портфеља, који су доносили богатство онима који би их се
дочепали. Најбољи начин да брзо постанеш богат јесте да постанеш министар!
Од рата до данас (1928), видео сам најмање педесетак министара и, с ретким изузецима,
сви ти министри су се обогатили. Као што сам већ рекао, својевремено се причало како
је бугарски краљ Фердинанд, да би га придобио, једног значајног политичара постанио
за министра на шест месеци, што је поменутом политичару било довољно да купи лепу
вилу у једној од најлепших софијских улица. Код вас је, међутим, драги моји српски
пријатељи, сада још горе. Погледајте какво је право краљевско имање ваш министар
Нинчић стекао. Погледајте му кућу у граду! Зар заиста верујете да је све то плаћено
штедњом од иметка који је Нинчић имао пре рата и од министарске илате? А
баснословно богатство Стојадиновића, бившег министра финансија, сина честитог
човека без икаквог богатства? А Божа Максимовић, пре рата само ситни сиромашни
намештеник који је без завршених студија? Да ли је ону лепу кућу вредну неколико
милиона и онај накит и друге бескорисне стварчице које је његова жена накуповала у
Паризу платио својим новцем кад тог новца није ни било? Пашић, коме је бављење
политиком већ било много донело, после рата је постао један од најбогатијих људи у
Краљевини. А поп Јањић и сви остали с ове и оне стране Саве и Дунава?
Не, ти политичари су искористили свој положај да би се лично обогатили, понекад и
нимало поштеним средствима. Тиме су показали да је њима политика само средство за
брзо стицање великог новца.

Не користе, међутим, само политичари-министри политику да би се обогатили, већ и
обични политичари-посланици следе њихов пример. Међу њима бесни најсрамнија
корупција, а одатле је захватила функционере који зависе од политичара. Могао бих
вам навести десетине мени познатих случајева поткупљивања посланика, министара и
високих функционера митом чији износ превазилази милион. Често би ми се то згадило
и жалио сам ваш народ што му је судбина у таквим рукама.

Корупција

Понекад би се јавно мњење ипак узнемирило видевши неке случајеве најочигледније
корупције. Тада би ваши политичари-странчари основали скупштинске анкетне
комисије, које никада нису дале неки речултат зато што вукови не једу једни друге.
Разне политичке странке су се силно међусобно вређале ради властите рекламе, али су
се добро чувале да не забразде дубоко пошто су добро знале да корупција није апанажа
једне страпке него свих. Ваши политичари-странчари су, дакле, мирно могли и даље да
се богате на рачун појединаца и државе. И грабили су обема рукама. Зар је чудно што је
тај лош пример и некажњавање подмићивача и подмићених спажно деловао на
службенике свих нивоа? Ја тако не мислим и сада ми је сасвим природно што
индустријалац или трговац, који жели да вагон са његовом робом крене, мора да да
позамашно мито шефу станице, што парничар који жели да убрза поступак мора да
подмаже писара и што онај који мисли да добије пасош за путовање у иностранство,
или странац који би да добије боравишну дозволу, мора да увуче неколико новчаница
међу документе које предаје полицији. Јасно је да нимало не служи на част вашој
земљи, али ти потчињени службеници само следе пример који добијају одозго. И тим
људима би се могло још много лакше опростити него вашим политичарима и другима.
Оправдање им је мала плата, јер ви врло слабо плаћате потчињене службенике, чак и
оне више. Насупрот томе, посланици вам имају веома добре плате, а често примају и
пензије као „бивши министри”. Они немају оправдања.

Страначка полиција

Наравно, ваши политичари-странчари желе да међу чиновницима имају само људе из
своје странке. Чиновник мора да буде њихов бирач и, захваљујући утицају и моћи којом
располаже, мора му донети и гласове својих потчињених. Његово знање, поштење и
прошлост немају никакву улогу ако политичар-посланик или министар сматра да му
може бити од користи. Посебно добро познајем вашу полицију јер сам, на своју
несрећу, неко време сарађивао с њом. У полицију су вам политичари поставили људе
кажњаване због крађе и других злодела. Ваши полицајци су, посебно у јужној Србији,
крали од народа и отимали новац. Пријавио сам то вашим властима, али ти полицајци-
злочинци, који су истовремено били и странчари, нису били кажњени, а мене су толико
извређали да сам био принуђен да поднесем оставку. Истина је да међу вашим
полицајцима има и честитих људи, врло честитих и квалификованих, и од њих би се
могла створити веома добра и веома поштена полиција. Ти добри полицајци, међутим,
немају никаквог утицаја у вашем Министарству унутрашњих дела. Тамо газдују
партијци, често врло непоштени, Степићи и слични њему. То је лоше, и то вам
уназађује народ, који, као, уосталом и свуда, следи пример оних горе.

Ваши политичари, а већина их никада ништа није учинила за вашу земљу, не воле оне
који имају заслуга за вашу отаџбину. Боје их се јер су им они живи прекор. Због тога
настоје да их истисну из свега, и из војске и са функционерских положаја. Кад им се
укаже прилика, покушавају чак да их срозају у очима јавности.


Злоупотреба избора

Сматрам, међутим, да је немогуће обновити тако трулу установу каква је
парламентаризам. То је старац нагрижен болештинама. Ваља га заменити неком новом
и чистом снагом из оног здравог дела нације. Надметање међу народима ће бити све
страшније како се увећава становништво и не дозвољава самозаваравање утопијама од
којих су се многе лоше показале. Тако је пропао и онај „велики принцип општег права
гласа”. Била је то веома лепа замисао, али је његова примена показала да оно не постоји
и да не може постојати. Погледајте шта се дешава код вас и како се спроводе избори.
Или кандидати плаћају пиће, деле новац и обећавају брда и долине када постану
посланици, или пак полиција силом, хапшењем и свим другим облицима злостављања
намеће званичног кандидата владајуће странке. И то се назива „општим правом гласа”!
Каква срамота!
Три четвртине становништва тражи само могућност мирног живота и да има оно
најнеопходније за живот. Њих ни најмање не занима политика и само траже да се
земљом добро управља. Свеједно им је да ли ће та власт бити диктатура или било шта
друго под условом да им се допусти да мирно зарађују за живот. Ипак, стало им је до
заставе, која симболизује јединство земље, а та застава код вас јесте краљ. Они не
траже ништа више, а гади им се циганско погађање ваших политичара.

Истинска демократија

Знам да ћете, читајући ово што вам предлажем, повикати: „Па, ово је антидемократски,
ово је диктатура итд!” Јадни моји пријатељи, зар заиста мислите да је садашњи
парламентаризам демократски? Мислите ли да је диктатура партија демократска? Зар
мислите да је циљ већине парламентараца да што је могуће више стави новца у свој џеп
и у џеп својих саучесника демократски? Ако сте искрени према себи, ви добро осећате
да се реч „демократија” изузетно злоупотребљава. Истинска демократија јесте да сваки
грађанин слободно може да развија своју делатност, под условом да она не штети
заједници, и да тако зарађује довољно за достојанствен живот. Казао сам „слободно” и
молим вас да не бркате, како се то данас обично чини, слободу и распуштеност. И
слобода има границе, па кад се оне пређу, запада се у распуштеност, која је у блиској
сродности са анархијом. Такву истинску демократију ће сигурно много боље
обезбеђивати савет од 25 најмудријих људи нације, него Скупштина коју је напунило
300 неких лудака, скоројевића, мутивода, себичњака и подмићивача, за које је почетак
и крај демократије у њиховој личности.

                                                                                                                                            Обрада : Посада

 

    

               ДИОГЕНОВ ИНТЕРЕС ЗА ЖИВОТНУ МУДРОСТ

 У својим приказима појединих филозофа Диоген Лаертије
из­носи многе њихове изреке у којима се огледа синтеза
критич­ности, духовитости и учености. То се најбоље могло видети у
разним животним ситуацијама у којима су се неки филозофи нашли.

Овде није важно да ли је то тако и било, или да ли је дотични
фи­лозоф баш то рекао што му се приписује, већ је значајно да је
схватање живота било прожето духовитим изрекама, које могу
бити увек поучне и корисне. Диоген је био уверен да ће и
таквим текстовима потаћи читаоце да размишљају о себи и својим
делима.

                 

Погледајмо неке примере филозофирања у појединим
од­говорима и анегдотама:

Биант
— Несретан је онај ко несрећу не зна подносити.
— Већина људи је лоша.

Питак
— С нужношћу се ни богови не боре.
Упитан од Креза која је владавина најмоћнија, одговорио је: —
Владавина шареног дрвета (чиме је мислио на законе, који су били писани
на даскама).
Његова главна изрека: Упознај прави час .

Хилон
Упитан по чему се разликују образовани од необразованих, рекао
је: — По добрим надама.
Ево одговора на питање шта је тешко: 1. Не одати тајне, 2. Добро
располагати својим слободним временом  и 3. Бити у стању под­
носити неправду.

Талес
Ходајући путем Талес је гледао у небо и пао у јаму. Звао је у
помоћ и на то му је рекла једна старица: — Е, Талесе, ти ниси у стању
да видиш шта ти је пред ногама, а хтео би спознати шта је на небу.

 — Талес је говорио да се смрт не разликује од живота. Кад му је приговорено па зашто онда не умре, рекао је: — Баш зато што нема никакве разлике.

Шта је тешко? — Самога себе спознати. А што је лако? — Другоме
савет давати.

Како ћемо живети најбоље и најправедније? — Ако не будемо
радили оно што другима приговарамо.

Солон
Прича се да је Крез с много накита сео на престо и упитао Солона
да ли је ишта видео лепше? — Свакако, одговорио је Солон. Петлови, фазани
и паунови сјаје се по природи, и то је хиљаду пута лепше.

— Закони су као паучина. Ако падне нешто лако и слабо, тада ће то
издржати, но ако је нешто веће — проби ће и извући ће се.
— Говор треба победити ћутањем, а ћутање временом.

Платон
Након говора Дионизију како би требало владати, рече Дионизије:
— Твоје речи одају старачку немоћ. — А твоје тиранску вољу,
одговори Платон.

Бион
— Силазак у Хад једноставан је, јер у њега се иде затворених
очију.

Аристотел
Често је говорио: Атињани су пронашли житарице и законе. житарице
су знали применити, али не и законе.
На питање шта брзо застарева, рекао је: — Захвалност

Он је увек говорио: — Много пријатеља ниједан пријатељ.

Кад су му приговорили да даје милостињу лошем човеку, рекао је:
— Не сажаљевам његов карактер, него њега као човека.

Антистен
Кад је био уведен у орфичке мистерије и кад му је рекао свештеник
да посвећене очекују у Хаду многа добра, рекао је: — Зашто ти онда
не умреш?

— Државе пропадају тада кад нису у стању да разликују лоше од
добрих.

На питање какву корист има од филозофије, рекао је: — Способност
да се сам са собом дружим.

— Врлина је оружје које се не може одузети.

— Непријатеље треба уважавати, јер они први примећују наше грешке.

Кад је био тешко болестан посјетио га је Диоген (киничар) држећи у
руци мач. Након што је Антистен изустио: — Ко би ме могао ослободити
од мојих мука? — рече Диоген, показујући на мач: — Овај овдје.
Тада одговори Антистен: — Од мука — рекао сам, а не од живота.

Диоген (киничар)
На питање гдје је у Грчкој наишао на добре људе, рекао је: —
На људе нигде, а на децу у Лакедемону.
— Музичари настоје да жице на лири доведу у склад, а своју душу
препуштају нескладу.

Једном је рекао: — Хеј, људи, — и кад су многи дотрчали, отерао
их је штапом, говорећи: — Људе сам звао, а не олош.
Говорио је за себе да је врло цењен пас, али нико се не усуђује
с њим ићи у лов.

— Судбини супротстављам храброст, закону природу, афекту логос.
Кад се сунчао у Кранеиону (предграђе Коринта) дошао је Алек­сандар пред њега и рекао:
— Шта желиш? На то му одговори Диоген:
— Макни ми се са сунца.

Он је по дану запалио свјетло и рекао: — Тражим човека.

Кад је једном видио где свештеници одводе неког нижег чиновника,
који је из храма украо једну посуду, приметио је: — Велики лопови воде
малог лопова.

Кад га је Хегесија молио да му посуди неки свој спис, казао је: —
Ти си смешан, Хегесијо, јер кад се ради о сушеним смоквама, тада ти
нећеш оне које су млевене, већ праве, а где се ради о вежбању духа,
тада нећеш тиме да се бавиш, него тражиш оно што је написано.

На питање зашто људи дају дарове просјацима, а не филозофима, од­
говорио је: — Јер мисле да и сами могу бити богаљи или слепи, а никада
да би могли бити филозофи.

Кад је видио да је син неке хетере бацио камен у масу, рече му:
— Пази да не погодиш свог оца.

Упитан одакле је, рекао је: — Ја сам космополита.
На питање шта је најбоље, одговорио је: — Слободна реч.

Анахарсис Скит
Кад је чуо да дебљина даске на броду износи четири прста, рекао је:
— Дакле, толики је размак између путника и смрти.

Кад му се неки Атињанин ругао што је Скит, казао је: — Мени је
моја домовина на срамоту, а ти си срамота за своју домовину.

Упитан што је за човека и добро и лоше, одговорио је: — Језик.

Мисон
Кажу да је Мисон мизантроп. Неки га је човјек приметио у
Лакодемону да се сам, удаљен од људи, смеје. Упитан зашто се смеје,
кад никог нема, рекао је: — Баш због тога.

Његова позната изрека: — Не судити о стварима из говора,
него говоре из ствари.

Анаксагора
Једноме који га је. упитао: — Није ли ти драга твоја домовина,
рекао је: — Јест, и ништа ми није драже него моја домовина, — покаже
руком према небу.

Упитан зашто се родио, одговорио је: — Да проматрам сунце, месец
и небо.

Неком човеку који се жалио да ће умрети у туђини, рече тешећи
га: — Силазак у Хад на сваком месту је једнак.

Сократ
— Свако ће лако моћи рећи шта поседује, али неће моћи рећи колико
има пријатеља.

Кад је неки приговорио да је Антистенова мајка Трачанка, рекао
му је Сократ: — Да можда ниси мислио да такав племенит човек потече
од два Атињанина?

Кад му је неки познаник казао: »Атињани су те осудили на смрт«,
одговорио му је: — А природа је њих осудила на смрт.

Лисија је написао апологију (обрамбени говор) за Сократа. Кад је
то Сократ прочитао, рекао је: — Леп говор, мој Лисија, али није
при­кладан за мене (тј, није био у духу филозофије).

Аристип
На питање у чему имају филозофи предност пред другим људима,
одговорио је: — Претпоставимо да се укину сви закони, тада би ми
филозофи живели на исти начин (без промене).

— Боље је бити просјак, него необразован. Ономе фали новац, а
овоме човечност (хуманитет).

На питање какве ће користи имати његов син од образовања, рекао
је: — Ако ништа друго, а онда то, да неће у театру седити као камен
на камену.

Стипон
Кад се Стипон задржавао у Атини, људи су њиме били толико
оду­шевљени да су излазили из својих кућа да би га видели.  И  кад му је неки
човек рекао: — Стипоне, они те гледају као какву дивљу звер,
од­говорио је: — Не, него као правог човека.

Зенон стоичар
На питање шта је пријатељ, казао је: — Друго ја.

Клеант
Кад су му приговорили да је плашљив, рекао је: — Због тога мало
и грешим.

Једноме који је сам са собом разговарао, рече: — Не говориш
с лошим човеком.

Хризип
Кад је чуо приговоре да није као многи други ишао у школу
Аристону, одговорио је: — Да сам слушао масу, не бих никада постао филозоф.

О себи је Хризип имао високо мишљење. Тако је некоме оцу, који
је питао коме да пошаље свога сина у школу, рекао: — Мени, јер кад бих
мислио да 'је други бољи од мене, тада бих и ја к њему ишао учити.

Пирон
— Тешко је човека извући (из његових предрасуда).

Епикур
— Мудрац се неће опијати нити бринути за свој укоп. Биће му
све­једно да ли му постављају статуе или не.

— Филозофијом треба да се бави и младић и старац, један да би
старећи остајао млад помоћу врлина, које дугује прошлости, а други да би,
не бојећи се будућности, био уједно и млад и стар.

                                                                                                

Обрада : Посада

---

---

---