Френсис Бекон                                                        

Френсис Бекон – Есеји

23 О мудрости себичних

Мрав је мудар створ за себе сама, али штеточина је у воћњаку или врту. И заиста , људи који су велики самољупци штеточине су у држави. Разлучи са разлогом самољубље и друштво; и буди тако веран себи самоме да не будеш кривац пред другима, нарочито не пред твојим краљем и отаџбином. Јадно је човеково делање ако је његово средиште он сам. Онда је он баш као земља. Јер само она стоји непокретна и има своје сопствено средиште, док се сва остала тела која имају сродности са небом крећу за средиштем неког другог тела коме користе. Оцењивање свега према себи више је оправдано кад је у питању владалац  ; јер ствари владалаца нису само њихове, будући да њихово добро и зло зависе од општег добра. Али, велико је зло када слуга владарев, или грађанин у држави, поступа тако. Јер какви год послови пролазили кроз руке таквога човека, он ће их увек савити ка својим циљевима, а они често могу бити несагласни с намерама његовог господара или државе. Зато нека владар, или држава бира службенике који немају тога обележја; осим ако не мисле да их узму само као посленике који немају самосталне власти. Оно што ствар чини још много опакијом то је губитак сваке мере. Већ би било довољно зла у томе што се слугина корист претпоставља господаревој ; но зло је још и веће када слугина ситна вајдица превлађује над господаревом крупном добити. А такав је случај кад имаш рђаве часнике, благајнике, посланике, војне заповеднике, и друге неваљале и подмитљиве слуге ; својим ситним себичним циљевима и пакостима они упропашћују крупне и значајне послове својих господара ; корист коју такве слуге виде најчешће је сразмерна њиховом стању, али штета коју су тиме нанели своме господару сразмерна је његовом положају. И заиста, таква је природа највећих самољубаца да су кадри да запале ако треба и туђу кућу само да би за себе испржили јаја; а ако ови људи често уживају поверење својих господара, то долази отуда што они проучавају како ће њима угодити а себи користити ; а да постигну било који од ових циљева, запоставиће послове својих господара.

Себична мудрост бедна је, у многим својим видовима. То је мудрост пацова, који ће зацело напустити кућу нешто пре њеног пада. То је мудрост лисице, која изгони јазавца из јазбине коју је он ископао и начинио за себе. То је мудрост крокодила, који рони сузе кад хоће да прождере. Али оно што нарочито ваља уочити јесте да су они који су (као што Цицерон вели о Помпеју) sui amantes sine rivali (самољупци без такмаца) често несрећни. И док су целог свог века све жртвовали себи, напослетку постају и сами жртве несталности среће, мада су мислили да су јој својом себичном довитљивошћу подсекли крила.

Обрада: Посада

                              Хана Арент

Интелектуалци и одговорност

I)  Ко су интелектуалци? а) Један функционалан део друштва који има велики, стално растући, значај. Нема сумње да влада зависи од њих. Која је, по влади, њихова функција? Магазин Фортуне (Макс Вејс): Да се прихвате свог тешког и неопходног задатка усмеравања владе помоћу истине. Могу ли они то учинити ако су и сами део структура власти? И да ли истина икада усмерава власт – уместо да је контролише? Какав је однос између истине и моћи?

б)  Или у случају дискусије у Националном савету о хуманистичким студијама у Националном институту за уметност и књижевност (представник владе,господин Гарднер): Они су одговорни “за унапређење вредности и просуђивања”. ПредседникЏонсон на церемонији полагања заклетве: Професори морају “знати да учење не постоји због себе самог него због људи”, да би водило “нападе против сиромаштва људског духа”. Према томе “институт треба да препоручи само оне који буде наду да би могли одредити, … за студенте и амерички народ у целини, које су биле, које су сада и које би требале бити у будућности њихове вредности и циљеви”. (Одговор госпођице Маркит Шут, 165.)
II) Влада има тенденцију да дефинише одговорности интелектуалаца, а то значи да их све укључи у функционисање друштва. Међутум, све док су функционишући део друштва они се не разликују од осталих делова и не види се добро зашто би требало да имају неке специјалне одговорности. Штавише, то не функционише. Да дам један пример: хидрогенска бомба. Још увек је било могуће одлучити да ли да се направи или не. Последице су знали једино научници. То је још увек био један мали клуб. Стога се питање одговорности можда у потпуности односило на “интелектуалце”. И шта се догодило? У дискусији су се појавиле све неизвесности политичког одлучивања и просуђивања, а интелектуалци су – потпуно сагласни о последицама и степену деструктивности – показали неслагање на тачно исти начин на који су то учинили грађани. Обично расправљамо о нечему као да су научници и интелектуалци на једној страни а грађани и политичари на другој (разлика је само у томе што ови последњи немају довољно информација). Овде их имате у једним истим особама. И чим се појавио моменат политичке одговорности превладао је политички човек.

Закључак би био: интелектуалци по дефиницији имају већу одговорност зато што знају више. То није тачно. Тачно је само у извесној ограниченој мери. Јер им то знање не гарантује да ће моћи донети бољи, то јест једногласнији, суд. Стога њихова посебна одговорност лежи у пружању чињеница о стварима које су у питању; након тога они настављају да играју улогу просуђујућих грађана, као и сви други.

III) Универзитети: Они зависе од владе због новца, али влада много више зависи од њих. Тај новац није пуно опасан, може се “стерилизовати” (Хенри Стил Комаџер) пошто сами универзитети имају велику моћ. Универзитети имају двоструки задатак: да образују, као такви они су такође функционалан део друштва; и да врше истраживања, где се трага за сазнањима зарад њих самих – јер нема другог разлога због којег желимо истину. (А не вредности. Стварање вредности за друштво и играње “савести друштва” – каква ароганција. Друштво или има савест или је нема. Не можемо му је ми набавити. Можемо испитивати вредности, савест и слично, али их не можемо набавити.) Свако од нас носи два шешира. Ми такође подучавамо истини онаквој какву је видимо – настављамо ову потрагу за истином. Поврх тога ми смо такође и грађани и преузимамо одговорности које нам припадају.

IV) Шта су онда одговорности ових тражилаца истине који по самој природи свог рада, у најмању руку, нису претерано добри у функционисању? Наивно је веровати да је све што они пронађу у интересу друштва коме припадају, или чак у интересу човечанства. Да су научници у свом срцу имали интерес човечанства ми никад не бисмо добили коперникански систем. Начинили смо први корак у универзум управо зато што су они могли апстраховати од сваког земаљског интереса. Они на власти били су против тога – с правом, са гледишта интереса. Међутим, моћ и интерес имају своје границе а оне су у ономе што називамо истином. Истина, или стварност, свете се неограниченој моћи и повођењу за интересом. Стога: Истина има обавезу, ако има иједну, да контролише моћ. То је њена једина функција. Да кажу истину – то је једина одговорност интелектуалаца, уколико су интелектуалци. Чим скрену са тог пута они су грађани, улазе у политику и бране своје мишљење. То је њихово право. Сви то чинимо и морамо чинити. Међутим, немамо право тврдити да смо, зато што смо интелектуалци, ми “савест нације”.

„Интелектуалци и одговорност“ – превод предавања Intellectuals and Responsibility,, из 1967,
Конгресна библиотека.

Превео Бранислав Дујмић

                                                                                                                      Обрада: Посада

---

---

---