Пикавац
као поздрав
Као
прерушен покварен зуб на углу горопадила се последња
кафана. Карирано призвољно нагорели црвено-бели столњаци
вијорили су попут застава разоткривајући безоблично
пепељаво време. Наслоњен уз зид последње кафане седео је
последњи гост. За непуна три сата доводе багере за
рушење. Када је сруше и сравне треба да изграде паметну
зграду.
Последња кафана је своје последње сате провела без
музике. Његове мисли су једино што је могла да прихвати
као опроштај. Нема кајања, нема радости. Мисли га воде
попут времеплова на исто место пре тридесет година. Лењи
Радоје је тада био главни келнер. Пуно је њих
долазило-одлазило само је лењи Радоје од свих постао
инвентар последње кафане. Већ у то време сви су га
"дозивали" Лењи а оно Радоје се губило, губило и
изгубило.
Лењи се није бунио због тога. Било му је тешко због
нечег другог. Себе је сматрао комунистом старог кова и
поштено би било да га ословљавају са "Лењине".
- Донеси два хладна Лењине! - била је недосањана наруџба
Лењог Радоја.
Више то и није важно.
Лењи више није жив а данас нестаје и последња кафана
његово последње уточиште.
Стигли су багери.
Паметна кућа је немогућа без багера.
Као да је чекао тај моменат.
Устао је, повукао још један дим и бацио пикавац као
поздрав последњој кафани.
Није
лако летети без крила.
(Плаутус)
