НЕОРА

andjeli

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 




po




krst na nebu         


преузето са блога: 
http://miladinpetrovic1.blogspot.com/
longin        
ОФИЦИРИ МОНАСИ

Иако војна служба и официрски позив нису Богом забрањени, много је примера када су војници и официри скидали униформу и остављали оружје, а облачили монашку одећу и постајали Христови војници. A било је и оних војника, официра, војвода, ратника, војсковођа који се нису замонашили, а ипак су постали Христови војници.(СПЦ - личне странице мирјана)

Одрицање од чинова и одликовања

И у новије време има примера да војници и официри скидају војну униформу и облаче монашку, али према казивању старца Пајсија Светогорца, не замонаше се сви који закуцају на врата манастира и изразе такву жељу.

Око 1950. године, једног дана, како је записао старац Пајсије, манастир Констамонит је посетио неки официр, потоњи монах Ананије. Отац Филарет, игуман манастира, га је издалека ословио по имену, говорећи му о незгоди коју је овај већ доживео. Посаветовао га је и утешио. Официр се збунио! Зачудио се Старчевој прозорљивости и рекао му са побожношћу: ''Старче, желим да постанем монах чим изађем из војске.'' Старац је прозрео искушење које је након три године требало да се догоди, па му је одговорио: ''И треба да постанеш, али не у овом манастиру, јер би те овде после три године задесило искушење са секретаром.''

Када је официр завршио са војном службом, отац Филарет га је посаветовао и упутио у други манастир где се и замонашио. Али он је сваког месеца долазио на разговор код Светог Старца. Једног дана, затекао је оца Филарета како седи у углу келије, држећи се рукама за главу. Отац Ананије, бивши официр, га је са болом загрлио и упитао: ''Шта је, Старче? Шта ти се десило?'' А Старац је забринуто одговорио: '' Ананије, дете моје, данас нисам имао никакво искушење. Бог ме је оставио.''

Старац Пајсије причао је и то како су једном дошла двојица официра на Свету Гору изразивши жељу да постану монаси. "Зашто желите да постанете монаси? Откуда вам је то дошло?", питао је старац. А један од њих му је одговорио: ''Ето, дошли смо овде на Свету Гору у посету, и онда нешто мислимо да останемо, јер можда ће бити неки рат".

Отац Пајсије их је лепо замолио да се не срамоте, рекавши им: "Можда ће да буде некакав рат! И како ћете да напустите војску?" "Наћи ћемо неки разлог", одговорили су му.

Старац је неко време ћутао размишљајући шта могу да нађу: да се праве луди, или тако нешто, а затим је рекао: "Ако са таквим мислима кренете да постанете монаси, од самог почетка нећете имати успеха". Тим речима је и заврешена прича о монашењу те двојице официра.

Многи знани и незнани војници, официри, ратници, војводе, и војсковође, краљеви и цареви, ради остварења виших хришћанских идеала, царства небеског и спасења душе, одрицали су чинова, одликовања, награда, каријере, и свих светских блага, скидали војну униформу и облачили монашку. А многи су, још док су носили униформе, пошли најтежим путем, путем Богочовека Христа, и следили га до Голготе.Иако су знали да је исповедање Христовог имена потписивање смртне пресуде, многи војници, официри и војводе царева земљских храбро су исповедали своју веру и, страдајући ради Христа, постајали су Христови војници.
 

Свети великомученик Лонгин

longin

Први официр који је, после Христовог страдања, скинуо војну униформу и удаљио се од света ради Христа био је Свети мученик Лонгин. То је био онај капетан, старешина војника који су присуствали распећу Исуса Христа на Голготи, о чему сведоче јеванђелисти Матеј, Марко и Лука. Описујући Христово страдање божанствени Матеј вели: А капетан и који с њим чуваху Исуса видевши да се земља тресе и шта би, поплашише се врло говорећи: Заиста овај беше Син Божји.

Тај капетан је, дакле, био старешина војника, односно страже која је чувала Христов гроб, који је поверовао у Христа. Кад су јеврејске старешине сазнале за Христово васкрсење, потплаћивали су војнике да проносе лажну вест - да Христос није васкрсао него да су га украли његови ученици. Покушали су да потплате и Лонгина, али он на то није пристао. Јевреји су тада хтели да га убију, али он је сазнао за то и, заједно са она два своја друга, скинуо је свој војнички појас, отишао код апостола и крстио се, а затим је тајно напустио Јерусалим и преселио се у Кападокију. Тамо се предао посту и молитви, и, као живи сведок Христовог васкрсења, обратио је многе незнабошце у истиниту веру. Потом се удаљио у село на имање свога оца, али ни тамо га нису оставили на миру. Сазнавши где се Лонгин налази, Пилат је послао војнике да га посеку, али светитељ је то провидео духом. Изашао је у сусрет својим џелатима и свратио их у свој дом не казујући им ко је. Добро угошћени војници легли су да спавају, а Св. Лонгин молио се целу ту ноћ, припремајући се за смрт. Изјутра је довео и она два своја друга, обукао се у беле погребне хаљине, поучио своје укућане и показао им место на једном брдашцу, где ће га сахранити. Тада се јавио војницима и казао им да је он Лонгин, кога они траже. Војници су се збунили и застидели, и нису ни мислили да да га посеку, но светитељ је од њих захтевао да испуне заповест свог старешине.Тада су посечени и Лонгин и два његова друга. Лонгинову главу војници су однели Пилату, а овај ју је предао Јеврејима који су је закопали у ђубре ван града.

После много времена од Лонгинове смрти, како је записао његов животописац, у Кападокији је ослепела једна удовица. Пошто јој лекари нису могли да помогну, пошла је са сином у Јерусалим да се поклони светињама. Тек што су стигли, њен син се изненада разболео и умро. У тој великој жалости јавио јој се Св. Лонгин и утешио ју је обећањем да ће јој повратити вид и показати јој сина у небеској слави. Светитељ ју је упутио иза градских зидина, на сметлиште, да тамо откопа његову главу. Чепркајући по сметлишту, удовица је у једном тренутку дотакла главу светог мученика и одмах прогледала. Испуњена радошћу, узела је светитељеву главу, опрала је, окадила и ставила у свој стан као највећу драгоценост.

***


velikomucenik jevstatije

    Свети мученик Јевстатије

Тих година страдао је и римски војвода Плакида, велики војсковођа за време царева Трајана и Тита, потоњи Свети великомученик Јевстатије. Иако незнабожац, Плакида је био праведан и милостив човек, сличан капетану Корнилију, кога је крстио апостол Петар. Једном, док је био у лову, Плакида је видео светао крст међу роговима јелена, и чуо је глас Господњи који га је упутио да оде до хришћанског свештеника и крсти се. На крштењу је добио име Јевстатије, а крстили су се и остали чланови његове породице: жена и синови. После крштења, Јевстатије је отишао на оно место где му се јавило откровење и заблагодарио Богу што га је привео истини. Ту му се опет јавио глас Господњи и открио му будуће страдање ради Христа. После тога Јевстатије је са својом породицом тајно напустио Рим намеравајући да се повуче међу прост народ и да у непознатој и скромној средини послужи Богу. Чим је стигао у Египат, одмах је наишао на велика искушења. Неки разбојник му је отео жену, а нестала су му и оба сина, тако да је преко ноћи остао без жене и деце, не знајући дуго да ли су живи или су настрадали.

Кад је остао сам, Јевстатије се настанио у неком египатском селу, Вадисис, и ту је, као сеоски најамник, проживео петнаест година. А кад су варвари напали на римско царство, цар Трајан је жалио што му нема војводе Плакиде, који је знао само за победе. Наредио је двојици његових другова – официра да га траже по целом царству. Они су га нашли у селу Вадисис, и довели га цару. Јевстатије је, као и много пута раније, скупио војску и победио варваре.Кад се враћао из боја, после велике победе, срећа му се, успут, још једном осмехнула: пронашао је своју жену и оба сина. Али, у Риму га није чекао цар Трајан, који више није био међу живима, него Адријан. Новоустоличени цар је, како је записано у житију, позвао војводу Јевстатија да принесе жртве идолима, а војвода му је казао да је он хришћанин и да то неће учинити. Цар је наредио да га, заједно са женом и синовима, муче и баце међу звери. Но како им звери нису ништа нашкодиле, бацили су их у усијаног металног вола, где су издахнули у највећим мукама. Трећег дана извадили су њихова мртва тела, која не само да нису изгорела него их огањ није ни оштетио. Јевстатије је са породицом страдао 118. године.



обрада: Посада




спас

                                                                Андрей Рублев
                                                                      СПАС




| Д А Р О В И | П О Е З И Ј А | И З Б О Р | П Р Е В О Д И | Л И Н К О В И | п о с а д а  д е ц а |
| п р и ч е | п о с а д а SF| п р е у з м и или ч и т а ј | е с е ј и | п у т о п и с и | п о с а д а  архива|

 
помоћ

Copyright © 1996-2005 Посада Веб

<== ==>