Јовица Бегић - Омољски

   Границе уништења
   

Одржао је реч.

Одрадио је у корист своје штете зато што је обећао. Није могао другачије. У огледалу је
увек прво видео човека а тек након тога себе. Таквих људи скоро па нема. Људскост је одавно прошлост.

Очекује долазак чистача. Они наступају са уништи роботом.

Са њим може да се обрачуна али након тога долазе блокери. Против њих је немоћан. Једино је преостало да
уништи робота уништи до границе уништења али не преко тога. Следећи потез је репрограмирање уништи
робота у мери да блокери прво морају да се баве са уништи робота. То му даје нешто времена за тренутно сакривање
али ништа више од тога.

Математика немогућег.

У ствари он нема избора. Ако се извуче из ове ситуације у шта и сам не
верује преселиће се у последњу земљу без уништи робота. Тамо још увек шаљу људе које називају
ИЗВРШИТЕЉИ.

Уништи робот се појавио и кренуо према њему.
Попут старих ловаца изгубљеног времена чекао је прави моменат.

***

У Србију се прокријумчарио у контејнеру са алгама.
 
Време је необично лепо, светлост се шири и опија. Касније у тогу дана разговарао је са неким
људима испред продавнице. Пили су пиво и ћутали. То га је обрадовало јер је знао да је то
у Европи, Америци и Африци забрањено. Тамо би уништи робот увелико деловао. Он је само један од
седам људи који су савладали уништи робота.

Упитао је једног од њих како ... ?

- Боли нас Стојко !

Захвалио се овим љубазним људима на одговору и упутио ка центру.

Није му био до краја јасан одговор али је више него очигледно да је овде Стојко јачи играч од
уништи робота.

  

                                       Roger Zelazny

Ruža za propovednika
Prevod: Vesna Šljukić i Milan Šolaja
A Rose for ecclesiastes, 1963
Alef (broj 05)
1987.



     I
Toga jutra sam bio raspoložen za rad, pa sam se zabavljao prevođenjem jednog od
svojih »Madrigala Makabr« na marsovski. Interfon je kratko zazujao i ja sam ispustio
olovku i brzom, uvežbanom kretnjom pritisnuo dugme.
— Gospodine G. — zapevušio je Mortonov mladalački kontraalt, — stari je rekao da
bi trebalo odmah »ščepati onog prokletog, uobraženog stihoklepca« i poslati ga u
njegovu kancelariju. Pošto ovde postoji samo jedan prokleti, uobraženi stihoklepac...
— Ne dozvolimo ambiciji da se ruga korisnom, mukotrpnom radu — presekao sam
ga.
Tako, Marsovci su se ipak na kraju predomislili. Otresao sam nekoliko centimetara
pepela sa opuška i povukao prvi dim otkako sam zapalio. Protekli meseci rada i nadanja
težili su da se skupe u jedan trenutak, ali bez uspeha. Bilo me je strah da pređem tih
nekoliko koraka i čujem Emorijeve reči, za koje sam već unapred znao da će ih izreći, a
taj osećaj je potiskivao sve ostale. I tako, završio sam strofu koju sam prevodio i ustao
sam.

Trebalo mi je nekoliko sekundi da stignem do Emorijevih vrata. Pokucao sam
dvaput i otvorio ih, baš kada je zarežao: — Napred!
— Hteli ste da me vidite? — brzo sam seo da ga poštedim toga da me sam
pozove.
— To je bilo brzo. Šta si radio, trčao?
Posmatrao sam njegov izraz očinskog nezadovoljstva.
Male, okrugle fleke ispod bledih očiju, tršava kosa i irski nos; glas za decibel glasniji
od ičijeg...
Hamlet Klaudiju: — Radio sam.
— Ha! — frknuo je. — Ma hajde. Nikad te niko nije video da se time baviš.
Slegnuo sam ramenima i krenuo da ustanem.
— Ako ste me ovamo zvali zbog toga...
— Sedi!
Ustao je. Obišao je oko svog stola i nadvio se nada mnom pa me pogledao. (Teško
izvodljiv trik, čak i kada sedim u niskoj stolici).
— Ti si sasvim sigurno, najantagonističkije kopile sa kojim sam ikada radio! —
zalajao je kao besan pas. — Zašto se, do đavola, ponekad ne ponašaš kao ljudsko biće i
sve iznenadiš? Voljan sam da priznam da si bistar, možda čak i genijalan, ali — oh, do
đavola! — napravio je patetičan pokret rukama i odšetao nazad do svoje stolice.
— Beti ih je najzad nagovorila da te puste unutra — glas mu je ponovo bio norma‐
lan. — Primiće te ovog popodneva. Posle ručka izvuci jedan džipster i otiđi tamo dole.
— U redu — rekao sam.
— To je onda sve.
Klimnuo sam i ustao. Ruka mi je bila na vratima kada je rekao:
— Ne moram da ti kažem koliko je ovo važno. Nemoj se prema njima ponašati
kao što se ponašaš prema nama.
Zatvorio sam vrata za sobom.
N e sećam se šta sam imao za ručak. Bio sam nervozan, ali sam instinktivno znao da
neću zabrljati. Moj bostonski izdavač očekivao je marsovsku idilu, a u najmanju ruku
delo o svemirskom letu u stilu Sent Egziperija. NASA je želela kompletan izveštaj o
usponu i padu Marsovske Imperije.
I jedni i drugi će biti zadovoljni. Znao sam to.
To je i razlog što su svi ljubomorni, što me mrze. Uvek sam uspevao i uspevao sam
bolje od ikoga.
Izišao sam iz mravinjaka od blata i uputio se do našeg voznog parka. Izvukao sam
jedan džipster i uputio se ka Tirelijanu.
Vodoskoci peska, prepunog oksida — gvozđa, prštali su oko laganog vozila. Pesak
se rojio iznad otvorene kabine i probijao kroz odelo, udarajući u moje zaštitne naočare.
Džipster, koji se njihao i dahtao poda mnom kao mali magarac kojeg sam jednom
jahao kroz Himalaje, nastavljao je da me istresa iz pantalona. Planine Tirelijana vukle su
svoje noge i približavale mi se pod nekim pijanim uglom.
Iznenada sam krenuo nagore i ubacih u nižu brzinu da smanjim opterećenje mašine
koja je urlala. Ne kao Gobi, niti kao Velika jugozapadna pustinja, razmišljao sam. Samo
crvena, samo mrtva... čak ni kaktusa.
Stigao sam do vrha brda, ali podigao sam previše prašine da bih video šta je ispod.
Nije bilo ni važno, imao sam glavu punu mapa. Skrenuo sam ulevo i nadole, prilagodivši
gas.

Obišao sam pagodu od stene i stigao.
Beti mi je mahnula kada sam zaškripao, stao i iskočio.
— Zdravo — prokašljao sam odvijajući šal i istresajući kilogram i po krupnog
peska. — Kao, gde idem i koga ću videti?
Dozvolila je sebi kratak germanski kikot, više zbog početka rečenice sa »kao«, nego
zbog moje nelagode, a zatim je počela da priča. (Ona je vrhunski lingvista, pa je reći iz
seoskog idioma golicaju).
Cenim njen precizni nežni govor; informativan i tako to. Pogledao sam i njene oči
boje čokolade i savršene zube, njenu od sunca izbledelu kosu skupljenu uz glavu (mrzim
plavuše!) i zaključio da je zaljubljena u mene.
— Gospodine Galinger. Matrijarh čeka unutra da bude upoznata sa vama.
Spremna je da otvori arhive Hrama za vaše proučavanje.
Za trenutak je zastala da popravi frizuru i malo se promeškolji. Da li je moj pogled
čini nervoznom?
— To su religiozni dokumenti kao i njihova istorija — nastavila je. — Nešto kao
Mahabharata. Od vas očekuje da poštujete izvesne rituale u rukovanju dokumentima,
kao na primer ponavljanje svetih reči pri okretanju stranice — ona će vam već pokazati
sistem.
Hitro sam klimnuo glavom, nekoliko puta.
— Lepo, hajdemo unutra.
— Uh... — zastala je. — Ne zaboravite njihovih Jedanaest formi učtivosti i nivoa.
Oni stvar forme uzimaju prilično ozbiljno i nemojte ulaziti u diskusiju o jednakosti
polova...
— Već znam sve o njihovim tabuima — prekinuo sam je. — Ne brini. Živeo sam na
Orijentu, sećaš se?
Oborila je pogled i uhvatila me za ruku. Gotovo sam je otrgao.
— Izgledaće bolje ako vas ja budem uvela unutra.
Progutao sam svoj komentar i krenuo za njom, kao Samson u Gazi.
U nutra, moja poslednja misao se susrela sa čudnom podudarnošću. Odaje Matrijarha
su bile apstraktna verzija moje vizije o tome kako izgledaju šatori starih izraelskih
plemena. Apstraktna, kažem, jer je unutrašnjost bila sva u freskama na cigli, zašiljena
kao ogroman šator, sa životinjskim kožama kao sivo‐plavim ožiljcima, koje su izgledale
kao da su na zidove nanesene špahtlom.
Matrijarh, M'Kvaji bila je niska, sedokosa žena pedesetih godina i odevena kao
kraljica Cigana. U svojoj ogromnoj suknji u bojama duge, izgledala je kao izvrnuta činija
za punč postavljena na vrh jastuka.
Prihvativši moj pozdrav poštovanja, pogledala me je kao što verovatno sova gleda
zeca. Kapci tih crnih očiju skočili su gore kada je otkrila moj savršeni naglasak. Snimci
koje je Beti donosila sa svojih intervjua učinili su svoje, a uz to sam dobar kada treba
pokupiti naglasak.
— Vi ste pesnik?
— Da — uzvratio sam.
— Recite mi jednu od svojih pesama, molim vas.
— Žao mi je, ali prevođenje na brzinu ne bi donelo ništa dobro ni vašem jeziku ni
mojoj poeziji, a ja još ne znam dovoljno vaš jezik.
— Oh?
— Ali pravio sam takve prevode sebi za zabavu i kao vežbu iz gramatike —
nastavio sam. — Biću počašćen da donesem neke od tih prevoda kada kasnije budem
dolazio.
— Da, učinite tako.
Jedan nula za mene!
Okrenula se ka Beti.
— Vi sada možete ići.
Beti je promrmljala formalnosti pri odlasku, uputila mi krišom čudan pogled, a
zatim nestala. Očigledno je očekivala da ostane i da mi »asistira«. Želela je komadić
slave, kao i svi drugi. Ali ja sam bio Šliman na ovoj Troji i samo jedno ime će biti u
izveštaju za NASA‐u!
M'Kvaji je ustala i primetio sam da je podigavši se u stojeći položaj jedva dobila
nešto u visini. Ipak, ja sam visok dva metra i izgledam kao topola u oktobru: vitak,
svetlo‐crven na vrhu i nadvijam se nad svim ostalim.
— Naša arhiva je vrlo, vrlo stara — počela je. — Beti kaže da je vaša reč za tu
starost »milenijumi«.
Klimnuo sam glavom sa poštovanjem.
— Vrlo sam nestrpljiv da ih vidim.
— Dokumenti nisu ovde. Moraćemo da odemo u Hram. Odande se ne smeju
iznositi.
Iznenada sam bio oprezan.
— Nećete imati primedbi ako ih kopiram, zar ne?
— Ne. Vidim da ih poštujete, inače vaša želja ne bi bila toliko jaka.
— Odlično.
Izgledala je kao da se zabavlja. Upitao sam je šta je smešno.
— Visoki jezik sigurno nije lak za učenje jednom strancu.
Moj uspeh se brzo pokazao.
Niko iz prve ekspedicije nije bio ovako blizu. Nije bilo načina da saznam da je ovo u
stvari suočavanje sa dvostrukim jezičkim izazovom — kako klasičnim, tako i vulgarnim
jezikom. Znao sam nešto od njihovog prakrita, a sada sam morao da naučim i ceo njihov
sanskrit.
— Ah, prokletstvo!
— Molim?
— Nije prevodivo, M'Kvaji. Ali zamislite da morate naučiti visoki jezik u žurbi i
pogodićete u čemu je stvar.
Ponovo mi je izgledalo kao da se zabavlja i rekla mi je da izujem cipele.
Provela me je kroz udubljenje u zidu...
... i u eksploziju vizantijske, briljantne raskoši!
Nijedan Zemljanin pre mene nije bio u ovoj prostoriji niti je čuo za nju. Karter,
lingvist iz prve ekspedicije, naučio je gramatiku i sastavio rečnik uz pomoć momka po
imenu Meri Alen i to sedeći prekrštenih nogu u predvorju.
Nismo imali pojma da ovo postoji. Pohlepno sam gledao naokolo. U pozadini
dekora bio je visoko razvijen sistem estetike. Moraćemo da obnovimo naše dosadašnje
mišljenje o marsovskoj kulturi.
Prvo, tavanica je bila zasvođena i ukrašena; dalje, postojali su bočni stubovi sa
povratnim žlebovima, još dalje, oh do đavola. Mesto je bilo veliko. Raskošno. Nikada se
ne bi moglo naslutiti po gruboj spoljašnosti.
Nagnuo sam se da proučim pozlaćeni filigranski rad na ceremonijalnom stolu.
M'Kvaji je izgledala pomalo samozadovoljno zbog moje napregnutosti, ali mene je
mrzelo da i dalje igram pokera sa njom.
Sto je bio ispunjen knjigama.
Nožnim palcem sam pratio mozaik na podu.
— Da li se vaš unutrašnji grad prostire i dalje od ovoga?
— Da, prostire se daleko i duboko u planine.
— Ah, vidim — rekao sam ne videći ništa.
Još uvek je nisam mogao zamoliti za turu razgledanja.
Došla je do male stolice kraj stola.
— Hoćemo li otpočeti vaše prijateljevanje sa visokim jezikom?
Pokušao sam da očima fotografišem prostoriju i znao sam da moram ovamo doneti
kameru, kako znam i umem, pre ili kasnije. Teškom mukom odvojio sam pogled od
jedne statuete i jedva klimnuo glavom.
— Da, upoznajte me.
Seo sam.
Sledeće tri nedelje znaci alfabeta su terali jedni druge iza mojih očnih kapaka svaki
put kada sam pokušao da zaspim. Nebo je bilo bazen čistog tirkiza po kojem su se
mreškali kaligrafi svaki put kada bih očima prešao po njemu. Dok sam radio, pio sam
litre kafe, a u pauzama za kafu mešao sam koktele od benzedrina i šampanjca.
M'Kvaji mi je tutorisala dva časa ujutru i obično još dva uveče. Kada sam jednom
dostigao kritičnu količinu znanja radio sam i dodatnih četrnaest sati dnevno na svoju
ruku.
A noću bi me lift vremena spuštao do svojih najnižih nivoa...
P onovo sam imao šest godina i učio sam svoj hebrejski, grčki, latinski i aramejski. Bio
sam desetogodišnjak koji njuška i zaviruje u Ilijadu. Kada tatica nije prosipao sumpornu
vatru pakla i bratsku ljubav, učio me je da prevedem Reč baš kao u originalu.
Gospode! Tako je mnogo originala i tako mnogo reči! Kada sam imao dvanaest,
počeo sam da pravim razlike između onoga čemu me je on učio i onoga što sam čitao.
Fundamentalna snaga njegovog odgovora nije dozvoljavala nikakvu diskusiju. Bilo
je to gore od ikakvog batinanja. Nakon toga sam držao jezik za zubima i naučio sam da
cenim poeziju Starog zaveta.
— Gospode, žao mi je! Tata — gospodine — žao mi je! — Ne može biti? Ne može
biti...
Onoga dana kada je dečak maturirao u srednjoj školi sa nagradama i diplomama za
francuski, nemački, španski i latinski, tata Galinger je rekao svom dva metra visokom
strašilu od sina kako želi od njega da uđe u svešteničku službu. Sećam se kako je njegov
sin vrdao:
— Gospodine — rekao je — ja bih radije da godinu ili dve studiram na svoju ruku,
a zatim da pohađam neki pre‐teološki kurs na nekom od univerziteta slobodne
umetnosti. Osećam da sam još uvek premlad da se okušam u bogosloviji.
Glas Boga: — Ali ti imaš dar za jezike, sine moj. Možeš propovedati Jevanđelja u
mnogim zemljama. Ti si rođen da budeš misionar. Kažeš da si mlad, ali vreme juri kraj
tebe kao vihor. Počni rano i uživaćeš u dodatnim godinama službe.
Dodatne godine službe su bile uvek iznova dodavani teret na moja leđa. Ne mogu
sada da vidim njegovo lice; nikada nisam ni mogao. Možda zato što me je uvek bilo
strah da ga pogledam.
Godinama kasnije, kada je ležao mrtav, odeven u crno, usred bogomoljaca, crvenih
lica, maramica, ruku koje me tapšu po ramenu, utešitelja svečanog lica... ja sam
pogledao u njega i nisam ga prepoznao.
Sreli smo se devet meseci pre mog rođenja, ovaj stranac i ja. Nikada nije bio
okrutan, zahtevajući da, u potrazi za rešenjem brzo dolazećih problema da, ali nikada
okrutan. On je takode bio sve što sam imao od majke. I braće. I sestara. Tolerisao je
moje tri godine u školi Sv. Jovana verovatno zbog imena škole, nikada ne znajući koliko
je slobodno i divno to mesto u stvari.
Ali ja ga nikada nisam poznavao i čovek sa odra više ništa nije zahtevao. Bio sam
slobodan da propovedam Reč. I sada sam to želeo, ali na drugi način. Hteo sam da
propovedam reč koju nikada nisam smeo izustiti dok je on živeo.
Na jesen se nisam vratio na drugu godinu. Imao sam nešto nasledstva i malo
nevolja da ga stavim pod svoju kontrolu, jer sam još uvek imao manje od osamnaest
godina, ali sam uspeo.
Mesto na kojem sam se konačno skrasio bio je Grinič Vilidž.
Ne govoreći ni jednom značajnom parohijanu svoju novu adresu, upao sam u
dnevnu rutinu pisanja poezije i učenja indijskog i japanskog. Pustio sam bradu, pio
espreso i učio da igram šah. Želeo sam da okušam i par drugih puteva do spasenja.
Zatim dolaze dve godine u Indiji, gde sam otkrio svoj budizam i dobio svoje stihove
Glasovi Krišne i Pulicerovu nagradu koju su zaslužili.
A zatim, nazad u Sjedinjene Države, diplomski rad iz lingvistike i još nagrada.
Tada je jednog dana brod otišao na Mars. Kada se spustio nazad u svoje gnezdo u
Nju Meksiku, sadržavao je i novi jezik. Fantastičan, egzotičan i estetski nadmoćan.
Pošto sam naučio o njemu sve što se dalo naučiti i napisao knjigu, postao sam slavan i u
širim krugovima.
— Idi Galingere. Baci svoje vedro u bunar i donesi nam vodu Marsa. Idi, nauči još
jedan svet, ali učini to nežno, kao Auden i donesi nam njegovu dušu u jampskom stihu.
I došao sam na svet, gde je sunce mutni novčić, gde je vetar bič, gde se dva meseca
igraju po noćnom nebu, a pakao peska se prostire unedogled gde god da pogledaš.
U stao sam sa svog izgužvanog ležaja i prišao prozoru. Pustinja je bila ćilim beskrajne
narandžaste boje, naborana od plakanja vekova ispod nje.
— Ja, stranac bez straha. Ovo je zemlja. Ja je osvojih!
Nasmejao sam se.
Držao sam visoki jezik za rep. Ili za koren, ako volite anatomske igre reči. I činio sam
to bez greške.
Visoki i niski jezik i nisu bili tako različiti kao što je u prvi mah izgledalo. Imao sam
dovoljno jednog da me provede kroz mračne delove drugog. Gramatiku i sve
uobičajene nepravilne glagole imao sam pod kontrolom. Rečnik je iz dana u dan rastao
kao tulipan koji će se uskoro rascvetati. Svaki put kada sam preslušavao trake, stabljika
se produžavala.
Sada je bilo vreme da isprobam svoju genijalnost, da zaista uradim lekciju. Do sada
sam se čuvao zadiranja u glavne tekstove dok ne budem u stanju pravilno da ih
shvatim. Čitao sam sporedne komentare, delove stihova, izvode iz istorije. I u svemu
što sam pročitao, jedna stvar me je jako impresionirala.
Oni su pisali o konkretnim stvarima: steni, pesku, vodi, vetru. Tekstovi ispunjeni
ovim elementima bili su prilično pesimistični. Podsećali su me na neke budističke
tekstove ili još više, shvatio sam, na delove Starog zaveta. Tačnije, podsećali su me na
Propovednikovu knjigu.
To bi, dakle, bilo to. Osećanja, kao i rečnik, bili su toliko slični da će to biti odlična
vežba u prevođenju. Kao prevođenje Poa na francuski. Neću se protiviti Putu Malana,
ali ću im pokazati da je i Zemljanin jednom mislio iste misli, osećao isto.
Upalio sam svetio na svom radnom stolu i ugledao medu svojim knjigama i Kralja
Džejmsa.
Zaludnost uzaludnosti, kaže Propovednik, zaludnost uzaludnosti, sve je uzalud.
Kakve koristi ima čovek...
M oj napredak je, izgleda, zapanjivao M'Kvji. Gledala je u mene, kao Sartrova Druga,
preko stola. Prolazio sam kroz poglavlje u Knjizi Lokar. Nisam dizao pogled, ali sam
mogao osetiti čvrstu mrežu koju je očima plela oko moje glave, rumena i hitrih ruku.
Okrenuo sam stranicu.
Da li je vagala mrežu, ocenjujući težinu ulova? I zašto? Knjiga nije ništa govorila o
ribarima na Marsu. Pisalo je da je neki bog po imenu Malan pljunuo ili učinio nešto
odvratno (zavisi od verzije koju čitate) i da se tako pojavio život, kao bolest u
neorganskoj materiji. Pokret je bio njegov prvi zakon i ples je jedini pravi odgovor
neorganskom... kvalitet plesa je njegova potvrda, a ljubav bolest u organskoj materiji —
neorganskoj materiji?
Zatresao sam glavom. Gotovo sam zaspao.
— M'nara.
Ustao sam i protegnuo se. Njene oči su me sada pohlepno gutale. Pogledao sam je i
ona je oborila pogled.
— Umorio sam se. Hteo bih malo da se odmorim. Nisam baš mnogo spavao prošle
noći.
Klimnula je glavom, zemaljska skraćenica za »da«, kako je naučila od mene.
— Želite da se odmorite i sagledate eksplicitnost doktrine Lokara u svoj njegovoj
punoći?
— Molim?
— Želite da vidite ples Lokara?
— Oh — njihov prokleti formalizam i perifraziranje bili su gori nego u Koreji! —
Da. Naravno. U svako doba, kada god bude izvođen, biću srećan da gledam.
Nastavio sam: — U međuvremenu, hteo, sam da vas pitam mogu li fotografisati...
— Sada je vreme. Sedite. Opustite se. Ja ću pozvati muzičare.
Požurila je napolje kroz vrata kroz koja ja nikada nisam prošao.
Pa sad, ples je prema Lokaru vrhunska umetnost, a da i ne pominjem Haveloka
Elisa. Upravo je trebalo da vidim kako je njihov vekovima mrtvi filozof smatrao da ples
treba da bude izveden. Nagnuo sam se, zatvorivši oči i dodirujući nožne prste.
Krv mi je jurnula u glavu i nekoliko puta sam duboko udahnuo. Sagnuo sam se
ponovo i primetio lepršav pokret kod vrata.
Triju, koji je ušao sa M'Kvaji, verovatno sam izgledao kao neko ko na mermeru traži
nešto što je upravo izgubio.
Slabo sam se osmehnuo i uspravio, lica crvenog, ne samo od vežbanja. Nisam ih
očekivao tako brzo.
Iznenada sam ponovo pomislio na Haveloka Elisa i vreme njegove najveće
popularnosti.
Mala crvenoglava lutka, odevena u prozračno parče marsovskog neba, nalik na sari,
pogledala me je u čudu, kao što dete gleda šarenu zastavicu na visokom štapu.
— Zdravo — rekao sam ili njegov ekvivalent.

Naklonila se pre odgovora. Očigledno sam napredovao u statusu.
— Ja ću igrati — rekla je crvena rana na bledoj, bledoj kameji, njenom licu. Oči
boje sna i njene haljine, odvojile su se od mojih.
Odlebdela je do centra prostorije.
Stojeći tamo, kao etrurska figura, ili je meditirala ili je proučavala dezen na podu.
Da li je mozaik nešto simbolizovao? Proučio sam ga. Ako i jeste, ja to nisam mogao
da vidim ili mi je promaklo. Mogao je to biti odličan pod za kupatilo ili terasu, ali dalje
od toga nisam mogao ništa da naslutim.
Drugo dvoje su bili par šarenih vrabaca kao M'Kvaji, u svojim sredovečnim
godinama. Prvi je seo na pod i pripremio instrument sa tri žice koji je podsećao na
semisen, a drugi je imao jednostavnu drvenu ploču i dve bubnjarske palice.
M'Kvaji je sedela na podu pre nego što sam toga bio svestan. I ja sam pratio
proceduru.
Svirač na semisenu je još uvek štimao svoj instrument, pa sam se nagnuo ka
M'Kvaji.
— Kako je plesačici ime?
— Braksa — odgovorila je i ne pogledavši me, a zatim podigla levu ruku, lagano,
što je značilo »da« i »kreni« i »neka počne«.
Stvar sa žicama je zaječala kao zubobolja, a tiktakanje, kao duhovi svih satova, koje
nikada nisu izumeli, prsnulo je iz drvenog bloka.
Braksa je bila kip, ruku ispred lica i laktova raširenih i visoko podignutih.
Muzika je postala metafora za vatru.
Krak, klik, klap...
Nije se micala.
Šištanje je postalo pljuskanje. Kadenca se usporila. Sada je bila voda,
najdragocenija stvar na svetu, koja jasno grgori preko stena obraslih mahovinom.
I dalje se nije micala.
Kreščendo. Pauza.
Zatim, tako neznatno da u prvi mah nisam bio siguran, počeo je drhtaj vetra. Meko,
nežno, uzdišući i zastajkujući, nesigurno. Jecaj, pauza, a zatim ponavljanje svega, samo
glasnije.
Ili su se moje oči premorile od čitanja ili se Braksa tresla celim telom, od glave do
pete.
Da.
Počelo je mikroskopsko uvijanje. Delić centimetra desno, zatim levo. Prsti su joj se
rastvorili kao latice cveta i mogao sam videti da su joj oči sklopljene.
Oči su joj se otvorile. Bile su odsutne, staklaste i gledale su kroz mene i zidove.
Uvijanje je postalo jače, raslo je sa ritmom.
Vetar je sada navaljivao iz pustinje, udarajući po tirelijanu kao valovi po nasipu.
Njeni prsti su se kretali, oni su bili nalet. Njene ruke, spora klatna, počele su da se
spuštaju i da prave suprotne pokrete.
Oluja je sada dolazila. Počela je aksijalne pokrete i ruke su joj se pripile uz telo.
Sada su se samo njena ramena uvijala i grčila.
Vetar! Vetar, kažem. O, divlja zagonetko! O, muzo Sv. Jovana!
Ciklon je brisao oko tih očiju, svog centra. Zabacila je glavu, ali ja sam znao da nema
tavanice između njenog pogleda, strastvenog poput Budinog, i nepromenljivog neba.
Jedino su možda dva meseca prekidala svoj dremež u toj elementarnoj nirvani
nepomućenog tirkiza.

Pre mnogo godina, u Indiji sam video Devadaje, ulične igrače koji su svojim
raznobojnim mrežama lovili insekte, ali Braksa je bila više od toga. Bila je Ramajana,
kao oni glasnici Rame, inkarnacija Višnua, koji je čoveku podario ples, sveti igrač.
Udarci su sada bili monotono postojani. Zvuk žica me je naterao da mislim na
užarene zrake sunca čija je toplota ukradena inhalacijom vetrova. Plavo je bilo Sarasvati
i Meri i devojka po imenu Laura. Odnekud sam čuo sitaru, posmatrao kip koji oživljava i
udisao božansko nadahnuće.
Ponovo sam bio Rembo sa svojim hašišom, Bodler, Po, De Kvinsi, Vajld, Malarme i
Alister Krauli. Bio sam, u deliću sekunde, svoj otac, u tamnoj predikaonici i još tamnijem
odelu, himne i orgulje su šumele transformisane u sjajni vetar.
Bila je zanjihani vetrokaz, raspeće što visi u vazduhu, držala je lagani veo paralelno
sa tlom. Ramena su joj sada bila obnažena i desna dojka se kretala gore i dole kao
mesec po nebu. Crvena bradavica se za trenutak pojavila iznad tkanine i zatim nestala.
Muzika je bila ozbiljna kao Jovanov razgovor sa Bogom, a njen ples je bio Božiji
odgovor.
Muzika se usporila, smirila. Bila, je uzdignuta, zapaljena i sada smirena. Delovi
njene odeće, kao da su živi, kliznuli su na mesto gde su bili na početku.
Kliznula je nisko, niže, do poda. Glava joj je pala na podignuta kolena. Nije se
micala.
Tišina.
S hvatio sam, zbog bola u ramenima, kako sam napregnut sedeo. Dlanovi su mi bili
mokri. Znoj mi se slivao niz telo. Šta čovek sada da uradi? Da aplaudira?
Krajičkom oka sam video M'Kvaji. Podigla je desnu ruku.
Kao da joj je poruka poslata telepatijom, devojka je zadrhtala celim telom i ustala.
Muzičari su takode ustali. I M'Kvaji.
Podigao sam se na noge, sa bolom u levoj nozi, i rekao:
— Bilo je predivno — prazno i ništavno kao i sam glas.
Primio sam tri različite Visoke forme za »hvala«.
Lepršanje boja i ostao sam sa M'Kvaji.
To je stotinusedamnaesti od dvehiljadedvestadvadesetčetiri plesa Lokara.
Pogledao sam dole u nju.
— Jesu li plesovi vašeg sveta ovakvi?
— Neki su identični. Podsetio sam ih se dok sam gledao Braksu, ali nikada nisam
video nešto upravo ovako kao što je njen ples.
— Ona je dobra — Rekla je M'Kvaji. — Ona zna sve plesove.
Nagoveštaj nekog ranijeg utiska koji me je mučio...
Nestao je u trenutku.
— Moram se sada posvetiti svojim dužnostima — otišla je do stola i zatvorila
knjigu. — M'nara.
— Zbogom — Kliznuo sam u svoje čizme.
— Zbogom, Galingere.
Išetao sam kroz vrata, uzjahao džipster i odjurio kroz veče u noć, moja krila od
podignute pustinje lagano su lepršala za mnom.

II

U pravo sam zatvorio vrata iza Beti nakon kratke gramatičke vežbe, kada sam začuo
glasove u hodniku. Zidni otvor bio mi je otvoren i čuo sam razgovor:
— Pogodi šta se desilo! Maločas mi je rekao »zdravo«.
— Hmmmph! — Eksplodirala su Emorijeva slonovska pluća. — Ili je spavao ili si
mu stajao na putu pa je hteo da mu se skloniš.
— Verovatno me nije prepoznao. Mislim da on više i ne spava, sada kad ima taj
jezik da se njime igra. Prošle nedelje sam bio u noćnoj smeni i svaki put kada bih prošao
kraj njegovih vrata u 03h čuo bih kasetofon kako radi. U 05h kada završavam smenu i
dalje je radio.
— Momak zaista vredno radi — priznao je Emori. — U stvari, mislim da uzima
nekakav doping da bi ostao budan. Ovih dana su mu oči pomalo staklaste. A možda je
to i prirodno za jednog pesnika.
I Beti je bila tu, jer sam začuo i njen glas:
— Bez obzira na to što vi mislite o njemu, meni će trebati najmanje godinu dana
da naučim ono što je on ovde pokupio za tri nedelje. A ja sam samo lingvista, a ne
pesnik.
Morton mora da je prema njoj gajio neke simpatije. To je jedini razlog kojim mogu
opravdati to što je spustio oružje i rekao ono što je rekao.
— Pohađao sam kurs moderne poezije kada sam bio na univerzitetu — počeo je.
— Čitali smo šest autora: Jejtsa, Paunda, Eliota, Krejna, Stivensa i Galingera. Poslednjeg
dana semestra, kada se profa osećao pomalo retorički, rekao nam je: »Ovih šest imena
je upisano u istoriju ovoga veka i vrata pakla i kritike neće ih nadjačati.«
— Što se mene tiče — nastavio je, — mislim da su njegovi Glasovi Krišne i njegovi
Madrigali odlični. Počašćen sam što sam izabran za ekspediciju u kojoj i on učestvuje.
— Mislim da je sa mnom progovorio dvadesetak reči otkako sam ga upoznao —
završio je.
Odbrana: — Da li ti je ikada palo na pamet — rekla je Beti, — da je on izuzetno
svestan svoje pojave. Bio je i prerano sazrelo dete i verovatno nije imao školskih
prijatelja. Izuzetno je osećajan i povučen.
— Osećajan? Svestan? — Emori se nasmejao. — Momak je ohol kao Lucifer i
predstavlja šetajuću mašinu za vređanje. Pritisneš dugme za »zdravo« ili »lep dan« i on
digne nos. To mu je već refleksno.
Promrmljali su još koju dosetku i zatim se razišli.
Pa, blagosloven bio, Mortone momče. Ti, mali, bubuljičavi znalče! Nikada nisam
pohađao kurs svoje poezije, ali drago mi je da neko jeste. Vrata pakla. Opa! Možda su
se tatine molitve ipak negde čule, a na kraju krajeva, ja i jesam neki misionar!
Jedino...
...Jedino što je misionaru potrebno nešto u šta će da ubedi ljude. Ja imam svoj
privatni sistem estetike i pretpostavljam da negde iz njega cure i etički nus‐produkti. Ali
da sam ikada imao nešto da propovedam, zaista, makar i u svojim pesmama, ne bih se
štedeo da te ubedim u to. Ako misliš da sam idiot, u redu, ja sam idiot i nema za tebe
mesta na mome nebu, to je privatno mesto gde Svift, Šo i Sveti Petar dolaze na večeru.
I, oh, kakve gozbe imamo! Trimalčiji i Emoriju koje seciramo.
S tobom ćemo, završiti uz supu, Mortone.
O krenuo sam se i seo za radni sto. Želeo sam da napišem nešto. Propovednik bi mogao
da mi oduzme celu noć. Hteo sam da napišem pesmu, pesmu o stosedamnaestom
plesu Lokara, o ruži koja prati svetlost, praćena vetrom, bolesnoj, poput Blejkove ruže,
umirućoj...

Našao sam olovku i počeo.
Kada sam završio, bio sam zadovoljan. Nije bila značajna. Ništa značajnija nego što
bi trebalo da bude. Visoki jezik baš i nije moja najjača strana. Preveo sam je na engleski.
Možda ću je uvrstiti u svoju iduću knjigu. Nazvao sam je Braksa.
U zemlji vetra i crvenila, gde ledene večeri
Vremena smrzavaju mleko u grudima života, dok dva meseca
iznad glave, pas i mačka u aleji snova, protežu se,
ja polećem u svoj beskonačni let...
Taj konačni cvet postaje glava u plamenu.
O stavio sam je u stranu i potražio fenobarbital. Iznenada sam bio umoran.
Kada sam sledećeg dana pokazao svoju pesmu M 'Kvaji, pročitala ju je vrlo polako,
nekoliko puta.
— Ljupka je — rekla je. — Ali upotrebili ste tri reči iz svog jezika. »Pas« i »mačka«
su, pretpostavljam, dve male životinje kojima je predodređeno da mrze jedna drugu. Ali
šta je »cvet«?
— Oh — rekao sam. — Nikada nisam naišao na vašu reč za »cvet«. Ali sam, u
stvari, mislio na zemaljski cvet, ružu.
— Kako izgleda?
— Pa, latice su joj uglavnom svetlocrvene. To, s jedne strane, označava »glava u
plamenu«. Takode sam želeo da impliciram groznicu, kao i crvenu kosu i vatru života.
Ruža ima trnovitu stabljiku, zeleno lišće i prijatan miris.
— Volela bih da vidim jednu.
— Mislim da se to da srediti. Proveriću.
— Učinite tako, molim vas. Vi ste — upotrebila je reč za »prorok« ili religiozni
pesnik, kao Izaih od Lokara — i vaša pesma je nadahnuta. Reći ću Braksi o tome.
Odbio sam nominacije, ali sam se osećao polaskanim.
Ovo je, dakle, odlučio sam, strateški dan, dan kada ću pitati da li mogu da donesem
mašinu sa mikrofilmom i kameru. Hteo sam da kopiram sve njihove tekstove, objasnio
sam, a ne mogu pisati dovoljno brzo da bih uspeo.
Iznenadila me je trenutnim slaganjem. Ali na pod me je bacila tek svojim pozivom.
— Da li biste želeli da dođete ovamo i ostanete dok radite? Onda možete raditi
danju ili noću, u svako doba, izuzev kada se Hram upotrebljava, naravno.
Zinuo sam.
— Biću počašćen.
— Dobro. Donesite svoje mašine kada želite, a ja ću vam pokazati vašu sobu.
— Da li će ovo popodne odgovarati?
— Naravno.
— Onda idem odmah da pripremim stvari. Do ovog popodneva...
— Do viđenja.
I mao sam muke sa Emorijem, ali ne mnogo. Svi su na brodu jedva čekali da vide
Marsovce, da ih pitaju o marsovskoj klimi, bolestima, hemiji, politici i pečurkama (naš
botaničar je pomalo luckast, ali u suštini prilično dobar momak), a samo četvoro ili
petoro uspeli su da ih vide. Posada je većinu vremena provodila ispitujući njihove mrtve
gradove i nekropole. Igrali smo igru po strogim pravilima, jer su domoroci bili izuzetno
uvredljivi, kao Japanci devetnaestog veka. Pretpostavljao sam da ću naići na vrlo malo
protivljenja i dobro sam pretpostavljao.
U stvari, imao sam utisak da su svi srećni što vide da odlazim.
Zaustavio sam se kod prostorija za hidrofoniju, da bih razgovarao sa našim
majstorom za pečurke.
— Zdravo, Kejn. Rastu li zlatače u ovom pesku?
Šmrknuo je. Uvek šmrca. Možda je alergičan na biljke.
— Zdravo, Galingere. Ne, nisam imao uspeha sa zlatačama, ali kada sledeći put
budeš kod voznog parka, pogledaj iza. Nekoliko kaktusa mi uspeva.
— Divno — izjavio sam. Doktor Kejn je bio moj jedini prijatelj na brodu, ne
računajući Beti.
— Čuj, došao sam ovamo da te zamolim za uslugu.
— Kaži.
— Želeo bih ružu.
— Šta?
— Ružu. Znaš, lep primerak američke lepotice — trnje, lep miris...
— Ne verujem da će izrasti u ovom pesku. Šmrk, šmrk.
— Ne, nisi me razumeo. Ne želim da je zasadim, hteo bih samo cvet.
— Moraću da upotrebim tankove — počešao je svoju ćelavu glavu.
— Biće potrebno najmanje tri meseca da dobiješ svoj cvet, čak i pri veštački
ubrzanom rastu.
— Hoćeš li učiniti to?
— Naravno, ako ti ne smeta čekanje.
— Nimalo. U stvari, taman kroz nešto više od tri meseca idemo odavde —
pogledao sam bazene sa ključalim muljem. — Selim se danas za Tirelijan, ali dolaziću
povremeno ovamo. Biću tu kada procveta.
— Seliš se tamo, a? Mur kaže da su oni zatvorena grupa.
— Onda sam i ja »zatvoren«.
— Kad smo već kod toga još mi nije jasno kako si savladao njihov jezik tako brzo.
Naravno, ja sam imao nevolja i sa francuskim i nemačkim za vreme studija, ali Beti je
prošle nedelje demonstrirala marsovski za vreme ručka. Zvuči kao mnogo žičanih
tonova. Ona kaže: govoriti ga, isto je što i rešavati ukrštene reči u Tajmsu i istovremeno
imitirati ptičji pev.
Nasmejao sam se i uzeo cigaretu koju mi je ponudio.
— Komplikovan je — priznao sam. — Ali, to je kao kad bi ti ovde uspeo da odgajiš
celu novu klasu gljiva, o tome bi i sanjao noću.
Oči su mu sijale.
— Zar to ne bi bilo nešto?! Da znaš, možda ću i uspeti.
— Možda i hoćeš.
Nasmešio se dok smo prilazili vratima.
— Počeću sa tvojom ružom još noćas. Budi pažljiv tamo dole.
— Svakako. Hvala.
Kao što sam rekao, lud za gljivama, ali u suštini dobar momak.
M oje prostorije u tvrđavi Tirelijana bile su direktno priključene Hramu sa njegove
unutrašnje strane i malo ulevo. Bile su mnogo prostranije od moje pretrpane kabine, a
bio sam zadovoljan što je marsovska civilizacija napredovala dovoljno da otkrije
prednosti i udobnost madraca. Osim toga, krevet je bio dovoljno dugačak da se ja na
njemu ispružim, što je bilo iznenađujuće.

I tako sam se raspakovao i napravio šesnaest 35—milimetarskih snimaka
unutrašnjosti Hrama, pre nego što sam prešao na knjige.
Škljocao sam dok mi nije bilo muka od okretanja stranica, a da ne znam o čemu
govore. Zato sam počeo sa prevođenjem radova iz istorije.
»Lo. U tridesetsedmoj godini Procesa Šilen došla je kiša, koja je smatrana snagom
obnove i bila je retka pojava, koja je obično smatrana za blagoslov.
Ali to nije bilo životvorno seme Malana koje je padalo iz neba. Bila je to krv
univerzuma što je kapala iz njegove vene. I poslednji dani su bili iznad nas. Konačni ples
je trebalo da počne.«
»Kiša je donela kugu koja ne ubija i poslednji pasusi Lokara su počeli dobovanjem
njenih kapi...«
Pitao sam se šta je, do đavola, Tamur time mislio, jer on je bio istoričar i valjda je
trebalo da se pridržava činjenica. Ovo nije bila njihova Apokalipsa.
Osim ako možda...
Što da ne? Razmišljao sam. Šačica ljudi u Tirelijanu je samo ostatak jedne, očigled‐
no, nekad vrlo razvijene kulture. Imali su ratove, ali ne i holokauste; nauku, ali vrlo malo
tehnologije. Kuga, kuga koja ne ubija...? Da li je ona to mogla da učini? Kako, ako nije
fatalna?

M'Kvaji, M'Kvaji! Kada si mi najpotrebnija, nema te u blizini!
Da li bi bilo faux pas potražiti je? Da, zaključio sam. Podrazumevalo se da mogu da
se krećem samo u prostorijama koje su mi prikazane. Moraću da sačekam na odgovore.
Proklinjao sam dugo i glasno, na mnogo jezika, nesumljivo probijajući Malanove
svete uši, tu, u njegovom Hramu.
On, izgleda, nije mislio da me zbog toga usmrti, pa sam na kraju rešio da se malo
odmorim.
Mora da sam spavao već satima, kada je Braksa ušla u moju sobu, noseći malu
lampu. Probudila me je tako što me je povukla za rukav pidžame.
Rekao sam: zdravo. Razmišljajući unazad i nije bilo mnogo drugog da se kaže.
— Zdravo.
— Došla sam — rekla je, — da čujem tvoju pesmu.
— Kakvu pesmu?
— Tvoju.
— Oh.
Zevnuo sam, seo i činio stvari koje ljudi obično čine kada ih neko probudi usred
noći da čitaju poeziju.
— To je vrlo ljubazno od tebe, ali nije li ovaj čas pomalo nezgodan?
— Ne smeta mi — odgovorila je.
Jednog dana ću napisati članak za Semantički žurnal sa naslovom »Boja glasa:
Nedovoljno svesna ironija«.
Međutim, bio sam budan, pa sam uzeo svoje odelo.
— Kakva je to životinja? — upitala je pokazujući na zmaja na svilenom rukavu mog
ogrtača.
— Mitska — odgovorio sam. — Slušaj, kasno je. Ja sam umoran. Imam mnogo
posla ujutru. A M'Kvaji bi mogla da stekne pogrešan utisak, ako sazna da si ovde.
— Pogrešan utisak?
— Prokleto dobro znaš šta hoću da kažem! — to je bilo prvi put da imam priliku
da upotrebim marsovske psovke i nije mi uspelo.
— Ne — rekla je, — ne znam.

Izgledala je uplašeno, kao učenik kojeg grde, a on nema pojma zašto. Smekšao sam.
Njen crveni ogrtač je savršeno isticao njenu kosu i usne, a te usne su drhtale.
— Hej, čekaj malo, nisam hteo da te uznemirim. Na mom svetu postoje izvesna,
uh, pravila, koja se tiču ljudi različitog pola koji se nalaze zajedno u istoj spavaćoj sobi, a
nisu vezani brakom... Hm, ovaj, shvataš li šta hoću da kažem?
— Ne.
Bile su žad, njene oči.
— Pa to je... to je seks, eto šta je to.
Svetio se upalilo u tim lampama od žada.
— Oh, misliš na pravljenje dece.
— Da. Upravo to! Tačno.
Nasmejala se. Bilo je to prvi put da sam čuo smeh u Tirelijanu. Zvučalo je kao kada
bi violinista kratkim zamasima gudala udarao po visokim žicama. To nije bilo naročito
prijatno za uho, naročito zato što se smejala predugo.
Kada je završila, primakla se bliže.
— Sada se sećam — rekla je. — I mi smo nekada imali takva pravila. Ali —
izgledala je kao da je ponovo spremna na smeh, — nema više potrebe za njima. Pre
pola Procesa, kada sam bila dete, imali smo takva pravila.
Mozak mi je radio kao kasetofon podešen na trostruku brzinu.
Pola Procesa! Pola Procesa — Procesa — Proces! Ne! Da! Pola Procesa je bilo
dvesta četrdeset tri godine, grubo govoreći!
Dovoljno vremena da se nauči 2224 plesa Lokara.
Dovoljno vremena da se ostari, ako je u pitanju ljudsko biće. Zemaljsko ljudsko
biće, hoću da kažem.
Pogledao sam je ponovo, bledu kao belu kraljicu u šahovskom kompletu od
slonovače.
Ona je ljudsko biće. Dajem glavu da je tako zdrava, živa, normalna. Dajem glavu da
je žena, jer moje telo...
Ali bila je dva i po veka stara i to je činilo M'Kvaji Metuzalemovom babom. Laskalo
mi je kada sam se setio njihovih komplimenata o mojim sposobnostima kao lingviste i
kao pesnika. Od tih superiornih bića.
Ali šta je značilo: »nema više potrebe za njima«? Zašto blizu histerije? Zašto svi oni
smešni pogledi koje sam dobijao od M'Kvaji?
Iznenada sam shvatio da sam blizu nečeg važnog, kraj ove predivne devojke.
— Reci mi — počeo sam svojim uobičajenim tonom, — ima li to nekakve veze sa
»kugom koja ne ubija« o kojoj piše Tamur?
— Da — uzvratila je. — Deca rođena posle Kiše nisu mogla imati svoje dece, a...
— A šta? — nagnuo sam se i podesio memoriju na »snimanje«.
— ...a ni muškarci nisu imali želje da ih imaju.
Naslonio sam se na naslon kreveta. Rasni sterilitet, muška impotencija, koji su
usledili nakon meteorološkog fenomena. Da li je možda jednog dana neki oblak lutalica
pun radioaktivnog otpada došao bog zna odakle i probio njihovu slabu atmosferu?
Jednog dana, mnogo pre nego što je Šiapareli video kanale, mitske, kao moj zmaj, pre
nego što je nađeno logično objašnjenje za te »kanale« mimo svih nagađanja, da li je
Braksa bila živa i igrala, ili je bila prokleta u materici, dok je slepi Milton pisao o još
jednom raju?
Pronašao sam cigaretu. Dobro je što sam se setio da ponesem pepeljaru. Mars
nikada nije imao ni duvansku industriju, niti alkoholna pića. Askete koje sam sretao u
Indiji bili su dionizijevci u poređenju sa ovim.
— Kakav je to vatreni štapić?
— Cigareta. Želiš li jednu?
— Da, molim.
Sela je kraj mene i ja sam joj pripalio jednu.
— Nadražuje nos.
— Da. Uvuci u pluća, zadrži tamo, pa lagano izdahni.
Trenutak pauze.
— Ooh — rekla je.
— Je li to sveto? — upitala je nakon još jedne pauze.
— Ne, to je nikotin — odgovorio sam. — Vrlo dobra zamena za božanstvenost.
Još jedna pauza.
— Ponekad imam ovaj osećaj kada igram.
— Proći će za trenutak.
— Reci mi sada svoju pesmu. Ideja me je oborila s nogu.
— Čekaj malo — rekao sam. — Mislim da imam nešto bolje.
Ustao sam i prekopao po svojim beleškama, a zatim se vratio, pa seo kraj nje.
— Ovo su prva tri poglavlja Propovednikove knjige — objasnio sam. — Vrlo je
slično vašim svetim knjigama.
Počeo sam da čitam.
Prošao sam jedanaest stihova pre nego što je viknula:
— Molim te, prekini to da čitaš! Reci mi jednu svoju pesmu.
Stao sam i bacio beležnicu na obližnji sto. Tresla se, ne kao tog dana kada je igrala
poput vetra, već nervozno, na ivici suza. Držala je cigaretu nespretno, kao olovku.
Trapavo, obgrlio sam joj ramena.
— On je tako tužan — rekla je — kao i svi ostali.
Dakle, stisnuo sam petlju i vezao je kao božićni čvor, koji toliko volim. Sa nemačkog
na marsovski, s ljubavlju, napravio sam brz, parafrazalni prevod pesme o španskoj
plesačici. Mislio sam da će time biti zadovoljna. Bio sam u pravu.
— Ooh — rekla je ponovo. — Jesi li to ti napisao?
— Ne, to je od boljeg čoveka nego što sam ja.
— Ne verujem ti. Ti si je napisao.
— Ne ja, već čovek po imenu Rilke.
— Ali ti si je preveo na moj jezik. Upalio si još jedno svetlo, pa i ja mogu da vidim
kako ona igra.
Jesam.
— Vatre večnosti — sanjarila je, — a ona ih je otiskivala svojim »malim, čvrstim
stopalima«. Volela bih da mogu tako da igram.
— Ti si bolja od svake Ciganke — nasmejao sam se.
— Ne, nisam. Ne bih mogla to da uradim. Želiš li da igram za tebe?
Cigareta joj je dogorela, pa sam joj je uzeo iz prstiju i ugasio zajedno sa mojom.
— Ne — rekao sam. — Idi u postelju.
Nasmešila se i, pre nego što sam toga bio svestan, otkopčala crvenu kopču na svom
ramenu.
I sve je palo.
Progutao sam, teško.
— U redu — rekla je.
Poljubio sam je, a dah padajuće odeće ugasio je lampu.

III

D ani su bili kao Šelijevo lišće: žuti, crveni, smeđi. Vitlali su pod naletima zapadnog
vetra. Hujali su kraj mene brzinom mikrofilma. Sada su gotovo sve knjige bile snimljene.
Biće potrebne školske godine da budu proučene i da im se pravilno proceni vrednost.
Mars je bio zaključan u mom radnom stolu.
Propovednik, kojeg sam više puta napuštao i vraćao mu se, bio je gotovo spreman
da progovori visokim jezikom.
Kada nisam bio u Hramu, pisao sam poeziju koje bih se ranije stideo. Večerima bih
šetao sa Braksom preko dina i u planine. Ponekad bi igrala za mene, a ja bih joj čitao
nešto dugo u daktilskom heksametru. Još uvek je za mene mislila da sam Rilke i gotovo
sam i sam sebe u to ubedio. Evo me, u njegovom dvorcu Duino, kako pišem njegove
Elegije.
... Čudno je ne osećati više Zemlju,
ne upotrebljavati više svete običaje,
niti tumačiti ruže...
Ne! Nikada ne tumači ruže! Nemoj. Miriši ih (šmrc, Kejne!), uberi ih, uživaj u njima.
Uživaj u trenutku. Saživi se čvrsto. Ali ne traži od Boga da objasni. Tako brzo, lišće što
prolazi, biva oduvano...
I nikada nas niko ne primećuje. Niti računa.
Laura. Laura i Braksa. Znaš, rimuju se, sa malo suprotnosti. Visoka, hladna i plava
beše ona (mrzim plavuše!), a tata me je izvrnuo kao džep i ja sam mislio da me ona
može ponovo napuniti. Ali njene oči sa Judinim izazovom i psećim poverenjem bile su
samo dobra dekoracija. I to je bilo sve.
Kako li me je mašina proklinjala dok me dovozila do Hrama! Bogohulila je i Malana i
Galingera. A zapadni vetar je duvao i nešto je bilo blisko pred nama.
Poslednji dani su bili iznad nas.
Prošao je dan, a da nisam video Braksu. I noć.
I druga. Treća.
Bio sam polulud. Nisam do tada spoznao koliko smo postali bliski, koliko mi je ona
bila važna. Sa tupim osećajem njene prisutnosti, borio sam se protiv pitanja.
Morao sam da pitam. Nisam želeo, ali nisam imao izbora.
— Gde je ona, M'Kvaji? Gde je Braksa?
— Otišla je — rekla je.
— Kuda?
— Ne znam.
Pogledao sam u te oči ptice‐đavola. Anatema maranata mi se popela na usne.
— Moram da znam.
Pogledala je kroz mene.
— Napustila nas je. Otišla je. Pretpostavljam u brda. Ili u pustinju. Nije ni važno.
Zar je išta važno? Ples se približio kraju. Hram će uskoro biti prazan.
— Zašto? Zašto je otišla?
— Ne znam.
— Moram je videti. Naš odlazak je sada pitanje dana.
— Žao mi je Galingere.
— I meni — rekao sam i zalupio knjigu ne izgovorivši »m'nara«. Ustao sam.

— Naći ću je.
Napustio sam Hram. M'Kvaji je bila sedeća statua. Moje čizme su još uvek bile tamo
gde sam ih ostavio.
C eo dan sam tutnjao gore‐dole preko dina, idući nikuda. Posadi Aspika mora da sam
izgledao kao peščana oluja. Na kraju, morao sam da se vratim po još goriva.
Emori se pojavio niotkud.
— U redu, lepo si to izveo. Izgledaš kao odvratni prašnjavi čovek. Čemu taj rodeo?
— Zašto, ja, uh, izgubio sam nešto.
— Usred pustinje? Da nije neki od tvojih soneta? Oni su jedina stvar, koju mogu
da zamislim, zbog koje bi ti stvarao ovakvu frku.
— Ne, do đavola! To je nešto lično.
Džordž je završio sa punjenjem rezervoara i krenuo sam ka džipsteru..
— Stani malo! — zgrabio me je za rukav. — Ne ideš ti nikuda dok mi ne kažeš o
čemu se radi.
Mogao sam da slomim njegov stisak, ali tada bi naredio da me odvuku unutra, a
našlo bi se onih koji bi uživali da to urade. Primorao sam sebe da govorim, lagano i
nežno:
— Jednostavno, izgubio sam svoj sat. Majka mi ga je dala i to je nasledna
porodična stvar. Želim da ga nađem pre nego što odemo.
— Siguran si da nije u tvojoj kabini ili dole u Tirelijanu?
— Već sam proverio.
— Možda ga je neko sakrio da te iznervira, znaš da nisi baš najomiljeniji momak u
okolini.
Zatresao sam glavom.
— Pomislio sam i na to, ali uvek ga nosim u desnom džepu Mislim da mi je ispao
negde, dok sam se vozio preko dina.
Namrštio se.
— Ako se dobro sećam, tvoja majka je umrla kada si ti rođen.
— Tačno — rekao sam, ugrizavši se za jezik. — Sat je pripadao njenom ocu i želela
je da ga ja nasledim. Moj otac ga je sačuvao za mene.
— Hmpf! — frknuo je. — Prilično čudan način za traženje sata, vozeći se okolo u
džipsteru.
— Mogu videti odsjaj — rekao sam smeteno.
— Pa, ionako se smrkava — izjavio je. — Nema smisla da danas nastavljaš
potragu. Prebaci prekrivač preko džipstera — rekao je mehaničaru.
Potapšao me je po ruci.
— Hajde uđi, istuširaj se i pojedi nešto. Izgleda da ti je oboje potrebno.
Male, okrugle fleke ispod bledih očiju, tršava kosa i irski nos; glas za decibel glasniji
od ičijeg...
Njegove jedine kvalifikacije za mesto vođe.
Stajao sam tamo, mrzeći ga. Klaudije! Kad bi ovo barem bio peti čin.
Ali iznenada, misao o tuširanju i hrani prošla je kroz moju svest. Oboje mi je bilo
neophodno potrebno. Ako budem insistirao da nastavim, mogao bih izazvati još veću
sumnju.
Otresao sam nešto peska sa rukava.
— Imate pravo. To mi zvuči kao dobra ideja.
— Hajde, ješćemo u mojoj kabini.
Tuš je bio blagoslov, koji me je očistio od svega, a hrana je imala rajski miris.

— Lepo miriše — rekao sam.
Proždirali smo odreske u tišini. Kada smo prešli na kafu i desert, predložio je:
— Zašto ne uzmeš jednu slobodnu noć? Ostani ovde i ispavaj se malo.
Zatresao sam glavom.
— Prilično sam zaposlen. Završavam. Nema još mnogo vremena.
— Pre neki dan si rekao da si gotovo završio.
— Gotovo, ali ne sasvim.
— Takode si rekao da će noćas u Hramu biti služba.
— Tako je. Ja ću raditi u svojoj sobi.
Slegnuo je ramenima. Na kraju je rekao:
— Galingere — pa je pogledao uvis, jer moje ime je značilo nevolju.
— Možda to nije moja stvar — rekao je, — ali ipak jeste. Beti kaže da tamo dole
imaš devojku.
Nije bilo znaka pitanja. Bila je to činjenica koja visi u vazduhu. Čekanje.
Beti, ti si kučka. Ti si jedna krava i kučka. I pri tome i ljubomorna. Zašto nisi držala
nos tamo gde mu je mesto, zatvorila oči? I usta?
— Pa? — rekao sam činjenicu sa znakom pitanja.
— Pa, — odgovorio je, — moja je dužnost kao vođe ove ekspedicije da vodim
računa i o tome da odnosi sa domorocima budu izgrađeni na prijateljskim i
diplomatskim osnovama.
— Govorite o njima kao da su urođenici. Ništa ne može biti dalje od istine.
Ustao sam.
— Kada moj rad bude objavljen, svako na Zemlji će znati tu istinu. Reći ću im
stvari koje doktor Mur nije ni nagađao. Reći ću im istinu o rasi osuđenoj na propast,
koja čeka smrt, rezignirana i nezainteresovana. Reći ću i zašto, a to će slomiti njihova
tvrda srca. Pisaću o tome, a oni će mi dati još nagrada, samo što ih ja ovog puta neću
želeti.
— Gospode! — uzviknuo sam, — oni su imali kulturu kada su naši preci pravili
noževe od kostiju i otkrivali vatru!
— Imaš li ti devojku tamo dole?
— Da! — rekao sam. Da, Klaudije! Da, tata! Da, Emori! — Imam. A nemam ni
nameru da od tebe krijem vest za naučnike. Oni su već mrtvi. Sterilni su. Još jedna
generacija i neće više biti Marsovaca — zastao sam, pa zatim nastavio:
— Osim u mojim delima, osim na nekoliko komada trake i mikrofilma. I u
pesmama, o devojci koju jeste briga i koja se protiv sve te nepravde bori jedino plesom.
— Oh — rekao je.
Trenutak potom:
— Ti se jesi ponašao drugačije poslednjih meseci. Čak si ponekad bio i uljudan,
znaš. Nisam mogao da se načudim šta se događa. Nisam znao da ti se dešava nešto
tako snažno i upečatljivo.
Sagnuo sam glavu.
— Je li ona jedini razlog što voziš kros po pustinji?
Klimnuo sam glavom.
— Zašto?
Podigao sam oči.
— Zato što je ona tamo negde, napolju. Ne znam ni gde, ni zašto. A to moram da
saznam pre nego što odemo.
— Oh — rekao je ponovo.

Zatim se nagnuo unazad, otvorio ladicu i izvukao nešto umotano u tkaninu.
Odmotao je. Izbledela fotografija žene ležala je na stolu.
— Moja žena — rekao je.
Bilo je to privlačno lice sa krupnim, bademastim očima.
— Znaš, ja sam vojnik — počeo je — nekada mlad oficir. Sreli smo se u Japanu.
Tamo, odakle ja potičem, nije se smatralo ispravnim oženiti se pripadnicom druge rase,
pa se nikada nismo ni venčali. Ali ona je bila moja žena. Kada je umrla, bio sam na
drugoj strani sveta. Uzeli su mi decu i nikada ih više nisam video. Nisam mogao da
saznam u kakvo su sirotište ili dom smešteni. To je bilo jako davno. Vrlo malo ljudi zna o
tome.
— Žao mi je — rekao sam.
— Nemoj da ti bude. Zaboravi to. Ali — uspravio se u stolici i pogledao me — ako
zaista želiš da je povedeš sa sobom, učini to. To će značiti »ode mi glava«, ali ja sam
ionako prestar da bih otišao na još jednu ekspediciju poput ove. Zato, samo napred.
Progutao je svoju hladnu kafu.
— Uzmi svoj džipster. Okrenuo je stolicu.
Pokušao sam dvaput da kažem »hvala«, ali nisam mogao. Ustao sam i izišao
napolje.
— Sajonara, i tako to — promrmljao je iza mene.
E vo je, Galingere! — začuo sam uzvik.
Okrenuo sam se na peti i pogledao ka ulaznoj rampi.
— Kejn!
Bio je na ulazu, senka spram svetla, ali čuo sam ga kako šmrca. Vratio sam se
nekoliko koraka.
— Evo je, šta?
— Tvoja ruža.
Izvukao je plastični kontejner, iznutra podeljen. Donja polovina je bila ispunjena
tečnošću. Koren je bio uronjen u nju. Druga polovina je bila staklo boje crvenog vina i
sadržavao je veliku, tek procvetalu ružu.
— Hvala ti — rekao sam i tutnuo je u svoju jaknu.
— Ideš nazad, do Tirelijana, a?
— Da.
— Video sam te da dolaziš, pa sam je pripremio. Zamalo sam te mimoišao kod
kapetana u kancelariji. Kada sam izlazio, doviknuo mi je da ću te verovatno uhvatiti kod
voznog parka.
— Hvala ti još jednom.
— Hemijski je obrađena. Ostaće u cvetu nedeljama.
Klimnuo sam glavom. Otišao sam.
A  sada, gore u planine. Daleko. Daleko. Nebo je bilo ledena ploča po kojoj nisu klizili
meseci. Put je postajao sve strmiji i mali magarac je protestovao. Ošinuo sam ga
papučicom za gas i nastavio. Gore, gore. Ugledao sam zelenu zvezdu, koja nije treperila,
i osetio knedlu u grlu. Umotana ruža mi je lupala o grudi kao još jedno srce. Magarac je
zanjakao, dugo i glasno, a zatim je počeo da kašlje. Mamuznuo sam ga malo jače i on je
umro.
Povukao sam blokirajuću kočnicu i izašao. Počeo sam da hodam.
Hladno, postajalo je tako hladno. Ovde gore. Noću? Zašto? Zašto je to učinila?

Zašto bežati od logorske vatre, kada dolazi noć!
Išao sam gore, dole, okolo, kroz svaki ponor, klisuru i prolaz, svojim dugim
koracima i lakoćom pokreta, koju nikada na Zemlji nisam spoznao.
Jedva dva dana su preostala, ljubavi moja, a ti si me se odrekla. Zašto?
Puzao sam ispod nadvijenih stena. Kliznuo sam preko grebena. Ogrebao sam
koleno, lakat. Čuo sam kako mi se jakna čepa.
Nema odgovora, Malane? Da li zaista toliko mrziš svoj narod? Onda ću pokušati
nešto drugo. Višnu, ti si čuvar. Sačuvaj je, molim te!
Jehova?
Adonise? Ozirise? Tamuze? Manitu? Legba? Gde je ona?
Krstario sam daleko, visoko i okliznuo se.
Stena se otkotrljala ispod stopala i poleteo sam preko ivice. Prsti su mi bili tako
hladni. Tako je teško uhvatiti se za stenu.
Pogledao sam dole.
Otprilike, tri metra.
Pustio sam se i pao, kotrljajući se pri padu.
Tada sam čuo njen vrisak.
L ežao sam bez pokreta, gledajući gore. Gore, spram neba, ona je pozvala.
Galingere!
Mirno sam ležao.
— Galingere!
Onda je nestala sa vidika.
Čuo sam kotrljanje kamenja i znao sam da dolazi nekim putem pravo dole, ka meni.
Skočio sam na noge i sklonio se u senku obližnje stene.
Zaokružila je i nesigurno tražila put kroz stenje.
— Galingere?
Istupio sam i obuhvatio joj ramena.
— Braksa.
Vrisnula je ponovo, a zatim počela da plače, privijajući se uz mene. To je bilo prvi
put da sam je čuo da plače.
— Zašto? — upitao sam. — Zašto?
Ali ona se samo privijala uz mene i jecala.
Konačno: — Mislila sam da si se ubio.
— Možda i bih — rekao sam. — Zašto si napustila Tirelijan? I mene?
— Zar ti M'Kvaji nije ništa rekla? Zar nisi nagađao?
— Nisam nagađao, a M'Kvaji je rekla da ne zna.
— Onda je lagala. Ona zna.
— Šta? Šta to ona zna?
Tresla se celim telom, a zatim je dugo ćutala. Iznenada sam shvatio da na sebi ima
samo prozračni plesni kostim. Odgurnuo sam je od sebe, skinuo svoju jaknu i obavio je
oko njenih ramena.
— Veliki Malane! — viknuo sam — smrznućeš se nasmrt!
— Ne, — rekla je. — Neću.
Nameštao sam ružu u svom džepu.
— Šta je to? — upitala je.
— Ruža, — odgovorio sam. — Ne možeš mnogo videti u mraku. Ne tako davno,
uporedio sam te sa jednom. Sećaš se?

— D - da. Mogu li je poneti?
— Naravno. — Gurnuo sam je u džep jakne.
— Pa? Ja još uvek čekam objašnjenje.
— Zaista ne znaš?
— Ne!
— Kada je Kiša došla — rekla je, — samo naši muškarci su bili napadnuti, što je
bilo dovoljno... Jer ja nisam... zaražena...
— Oh — rekao sam, — oh.
Stajali smo tamo i ja sam razmišljao.
— Pa dobro, zašto si bežala? Šta je na Marsu loše u tome što si trudna. Tamur je
grešio. Tvoj narod može ponovo živeti.
Nasmejala se. Ponovo ta violina koju svira poludeli Paganini. Zaustavio sam je pre
nego što ode predaleko.
— Kako? — upitala je, hvatajući se za obraz.
— Tvoj narod živi duže od nas. Ako je naše dete normalno, to znači da se naše
rase mogu međusobno mešati. Mora da ima još plodnih žena u tvojoj rasi. Zašto da ne?
— Čitao si Knjigu Lokara — rekla je, — pa ipak me to pitaš? Smrt je odlučena,
izglasana, kratko nakon što se pojavila u toj svojoj formi. Ali mnogo ranije, sledbenici
Lokara su znali. Oni su to odlučili pre mnogo vremena. »Uradili smo sve stvari«, rekli su,
»videli smo sve, osetili sve. Ples je bio dobar. Sada neka se okonča«.
— Nemoguće da ti veruješ u to.
— Ono u šta ja verujem nije važno — uzvratila je. — M'Kvaji i Majke su odlučile da
moramo umreti. Njihove titule sada su bespredmetne i smešne, ali njihove odluke će
biti izvršene. Ostalo je samo jedno proročanstvo i ono se nije ispunilo. Moramo umreti.
— Ne — rekao sam.
— Šta, onda?
— Pođi sa mnom na Zemlju.
— Ne.
— U redu. Pođi sada sa mnom.
— Kuda?
— Nazad, u Tirilijan. Razgovaraću sa Majkama.
— Ne možeš. Večeras je tamo Svečanost!
Nasmejao sam se.
— Svečanost za boga koji vas je oborio, a zatim šutnuo u zube?
— On je još uvek Malan — odgovorila je. — Mi smo još uvek njegov narod.
— Ti i moj otac biste se vrlo lepo slagali — frknuo sam. — Ali ja idem, a ti ideš sa
mnom, čak i ako te budem morao nositi, a ja sam veći od tebe.
— Ali nisi veći od Ontra.
— Ko je, do đavola, Ontro?
— On će te zaustaviti, Galingere. On je Pesnica Malana.

IV

Dojurio sam džipsterom i otišao do ulaza koji sam znao, M'Kvajinog. Braksa, koja je
videla ružu pri svetlosti lampe, sada ju je ljuljala u naručju, kao naše dete i nije govorila
ništa. Na njenom licu bio je strastven, ljubak izraz.
— Jesu li sada u Hramu? — želeo sam da znam.

Izraz Bogorodice je i dalje bio na njenom licu. Ponovio sam pitanje. Trgla se.
— Da — rekla je odsutno, — ali ti ne možeš unutra.
— Videćemo.
Obišao sam i pomogao joj da side.
Vodio sam je za ruku i ona je išla, kao u transu. Na svetlu novoizašlog meseca oči su
joj izgledale kao onog dana našeg prvog susreta; kada je igrala. Pucnuo sam prstima.
Nije reagovala.
Otvorio sam vrata i uveo je unutra. Prostorija je bila osvetljena prigušenim svetlom.
I vrisnula je po treći put te večeri:
— Nemoj ga povrediti, Ontro! To je Galinger!
Nikada ranije nisam video marsovskog muškarca, samo žene. Tako nisam ni mogao
znati da li je čudovište, mada sam jako sumnjao. Podigao sam oči ka njemu.
Njegovo polunago telo bilo je prekriveno mladežima i otocima. Nevolje sa
žlezdama, pretpostavljao sam.
Mislio sam da sam najviši čovek na planeti, ali on je imao oko dva metra i petnaest
centimetara i viška kilograma. Sada sam znao odakle potiče moj džinovski krevet!
— Nazad! — rekao je. — Ona sme da uđe. Ti ne smeš.
— Moram uzeti svoje knjige i stvari.
Podigao je ogromnu levu ruku. Pratio sam pravac.
Sve moje stvari su ležale u uglu, uredno spakovane.
— Moram da uđem unutra. Moram da razgovaram sa M'Kvaji i Majkama.
— Ne smeš.
— Život tvog naroda zavisi od toga.
— Nazad — grmeo je. — Idi kući svom narodu. Ostavi nas, Galingere!
Moje ime je zvučalo tako drugačije na njegovim usnama, kao nečije tude. Koliko je
star, pitao sam se. Tri stotine? Četiri? Da li je čuvar Hrama ceo svoj život? Zašto? Od
koga je trebalo da ga čuva? Nisu mi se sviđali njegovi pokreti. Viđao sam i ranije ljude
koji se kreću na takav način.
— Nazad — ponovio je.
Ako su razvili svoju marsovsku umetnost kao što su razvili umetnost plesa, ili još
gore, ako su borilačke veštine deo njihove umetnosti plesa, bio sam u gadnoj nevolji.
— Idi unutra, — rekao sam Braksi. — Daj ružu M'Kvaji. Reci joj da sam je ja
poslao. Reci joj da ću ubrzo doći.
— Učiniću kao što tražiš. Seti me se na Zemlji, Galingere. Zbogom.
Nisam joj odgovorio i ona je prošla kraj Ontra u sledeću prostoriju, noseći svoju
ružu.
— A sada, hoćeš li otići? — upitao me je. — Ako želiš, reći ću joj da smo se borili i
da si me gotovo pobedio, ali da sam te ja onesvestio i odneo do broda.
— Ne, — rekao sam. — Ili ću te obići ili ću preći preko tebe, ali proći ću.
Spustio sam se u čučanj, ispruživši ruke.
— Greh je dići ruku na svetog čoveka, ali ja ću te ipak zaustaviti, Galingere —
zabrundao je.
Moje sećanje je bilo zamagljeni prizor iznenada izložen svežem vazduhu. Stvari su
postajale bistrije. Pogledao sam šest godina unazad.
Bio sam student orijentalnih jezika na univerzitetu Tokija. Jedna od mojih dvaput‐
nedeljnih večeri rekreacije. Stajao sam u desetometarskom krugu u Kodokanu, džudogi
mi je bio vezan visoko oko struka braon pojasem. To je bio ik‐kju, jedan stepen ispod
najvišeg stepena majstora. Braon dijamant iznad desne strane mojih grudi govorio je
džiu‐džicu na japanskom, što je značilo atemivaza, zbog tehnike jednog udarca, koji sam
naučio i našao da je iznenađujuće pogodan za mene, s obzirom na moju visinu, i njime
sam dobijao mečeve.
Ali nikada je nisam primenio na čoveku, a prošlo je pet godina otkako sam vežbao.
Znao sam da sam van forme, ali sam se prisilio da mislim cuki no kokoro, kao mesec,
reflektujući celog Ontra.
Negde, iz prošlosti, glas je rekao, hidžime, neka počne.
Skočio sam u moj neko‐aši deči, mačiji stav i njegove oči su čudno blesnule. Požurio
je da ispravi sopstveni stav, a ja sam skočio.
Moj jedini trik!
Moja dugačka leva noga je sunula kroz vazduh kao odapeta opruga. Dva metra i
petnaest centimetra od tla, moja noga se spojila sa njegovom bradom, kada je pokušao
da uzmakne.
Glava mu je odskočila nazad i on je pao. Jedva čujan jauk oteo mu se sa usana. To je
bilo to, pomislio sam. Žao mi je, staro momče.
I kada sam ga prekoračio, nekako grogi, on me je zgrabio i pao sam preko njega.
Nisam mogao da poverujem da mu je nakon udarca još ostalo snage i svesti da se
pokrene. Mrzeo sam da ga još kažnjavam.
Ali on je pronašao moje grlo i kliznuo podlakticom preko njega, pre nego što sam
shvatio svrhu njegove akcije.
Ne, ne dozvoli da se ovako završi!
Bila je to čelična greda preko mog dušnika, karotida. Tada sam shvatio da je još
uvek u nesvesti i da je ovo refleks, usađen u njega nebrojenim godinama treninga.
Video sam da se to jednom dogodilo u šaiu. Čovek je pao, jer je bio onesvešćen jednim
udarcem, i nastavio je da se bori, a njegov protivnik je mislio da ga nije dobro pogodio,
pa je pokušao još jače.
Ali to se retko događalo, tako retko!
Zario sam mu laktove u rebra i udario ga glavom u lice. Stisak je popustio, ali ne
dovoljno. Mrzeo sam to što radim, ali posegnuo sam i slomio mu rukom mali prst.
Ruka se opustila i ja sam se iskobeljao.
Ležao je tako, dahćući, izobličenog lica. Srce mi je plakalo za ovim palim divom, koji
je branio svoj narod i religiju, prateći svoja naređenja. Prisilio sam se, kako se nikada do
tada nisam prisiljavao, da pređem preko njega, umesto da ga obiđem.
Oteturao sam preko sobe do male gomile mojih stvari u uglu. Seo sam na kovčeg
projektora i pripalio cigaretu.
Nisam mogao da uđem u Hram dok ne povratim dah, dok ne smislim šta ću reći
unutra?
Kako govoriti rasi koja želi da se ubije?
Iznenada...
...Da li bi moglo tako? Da li bi vredelo? Ako im pročitam Prorokovu knjigu, ako im
pročitam bolji komad literature nego što je Lokar ikada napisao, isto tako tmuran,
pesimističan, i ako im pokažem da je naša rasa nastavila uprkos osuđivanju svega što
znači život od strane jednog čoveka i to u najvišem obliku poezije, ako im pokažem da
nas je zaludnost, koju je on ismejao uzdigla do Nebesa, da li će verovati, da li će se
predomisliti?
Bacio sam cigaretu na predivni pod i pronašao svoju beležnicu. Čudan bes je rastao
u meni dok sam ustajao.
I ušetao sam u Hram da govorim Crnu propoved, prema Galingeru, iz Knjige života.

Tišina je bila svud oko mene.
M'Kvaji je čitala Lokar, ruža u njenoj ruci bila je meta svih očiju.
Dok ja nisam ušao.
Stotine bosonogih ljudi sedelo je na podu. Nekoliko muškaraca bili su mali, kao i
žene, primetio sam.
Ja sam na nogama imao svoje čizme.
Moraš napred, shvatio sam. Ili ćeš izgubiti ili dobiti — sve.
Tuce smežuranih baba sedelo je u polukrugu iza M'Kvaji. Majke.
Gola zemlja, suva materica, dodirnuti vatrom.
Krenuo sam ka stolu.
— Ubijajući sebe, osuđujete svoj narod — obratio sam im se. — Oni neće moći da
osete život koji ste vi živeli, užitke, tugovanja, punoću života. Ali nije istina da svi vi
morate da umrete. — Sada sam se obraćao svima. — Oni koji to tvrde, lažu. Braksa zna,
jer ona nosi dete...
Sedeli su tako, kao gomila budista. M'Kvaji se povukla nazad, u polukrug.
— ...moje dete! — nastavio sam, pitajući se šta bi moj otac mislio o ovoj
propovedi.
— ...I sve žene koje su dovoljno mlade, mogu nositi decu. Samo su vaši muškarci
sterilni. A ako dozvolite našim doktorima da vas ispitaju, možda će i vama moći da
pomognu. Ali i ako ne mogu, još uvek se možete ukrštati sa muškarcima naše vrste.
A Zemlja nije beznačajno mesto, niti su Zemljani beznačajni ljudi, — nastavio sam.
— Pre hiljade godina, Lokar našeg sveta je pisao knjigu. Govorio je kao i Lokar, ali mi
nismo podlegli lažima, kugi, ratovima i drugim nevoljama. Mi nismo umrli. Jednu po
jednu, pobedili smo bolesti, nahranili gladne i već dosta dugo smo bez ratova. Možda
smo ih se najzad i oslobodili. Ne znam.
Prešli smo milione kilometara ništavila. Posetili smo jedan drugi svet. I naš Lokar je
rekao »Zašto braćo? Kakva korist od toga? Ionako je sve uzalud«.
A tajna je u tome, — snizio sam glas, kao u čitanju poezije, — da je on u pravu! To
jeste uzalud; to jeste ponos! U suštini racionalizma je da uvek napada proroke, mistike,
bogove. Naše bogohuljenje nas je učinilo velikim, održaće nas i zbog toga nam se
bogovi potajno dive. A zaista izgovarati sveta imena Boga su bogohulne stvari.
Sav sam se kupao u znoju. Zastao sam.
— Ovo je Propovednikova knjiga, — objavio sam i počeo:
— »Zaludnost uzaludnosti, kazaše Molilac, uzaludnost zaludnosti; sve je uzalud.
Kakve koristi ima čovek...«
Ugledao sam Braksu u pozadini, nemu, ushićenu.
Pitao sam se o čemu razmišlja.
I motao sam noćne sate oko sebe, kao crni konac oko kalema.
O h, bilo je kasno! Govorio sam dok nije došao dan i još uvek sam govorio. Završio sa
Propovednikom i nastavio Galingera.
A kada sam završio, bila je samo tišina.
Bude, svi na gomili, nisu se makli celu noć. Nakon čitave večnosti, M'Kvaji je podigla
desnu ruku. Jedna po jedna, Majke su učinile isto.
I ja sam znao šta to znači.
To znači ne, nemoj, prekini i stani.
To je značilo da nisam uspeo.

Lagano sam izašao iz prostorije i sručio se kraj svog prtljaga.
Ontro je bio otišao. Dobro je da ga nisam ubio...
Nakon hiljadu godina, ušla je M'Kvaji.
— Tvoj posao je završen — rekla je.
Nisam se pomerio.
— Proročanstvo je ispunjeno, — rekla je. — Moj narod se raduje. Pobedio si, sveti
čoveče. Sada nas brzo napusti.
Moja svest je bila izduvani balon. Napumpao sam malo vazduha, nazad u njega.
— Ja nisam sveti čovek, samo drugorazredni pesnik.
Pripalio sam svoju poslednju cigaretu.
Konačno: — U redu, kakvo proročanstvo?
— Obećanje Lokara — uzvratila je, kao da je objašnjenje nepotrebno, — da će
sveti čovek doći iz Nebesa da nas spase u našim poslednjim časovima, ako svi plesovi
Lokara budu završeni. On će potući Pesnicu Malana i doneti nam život.
— Kako?
— Sa Braksom i primerom u Hramu.
— Primerom?
— Čitao si nam njegove reči, velike koliko i Lokarove. Čitao si nam kako »nema
ništa novo pod suncem«. A onda si ismejao njegove reči dok si ih čitao, pokazujući nam
novu stvar. Nikada nije bilo cveća na Marsu — rekla je, — ali mi ćemo naučiti da ga
uzgajamo.
— Ti si sveta Rugalica — završila je. — Onaj — Koji — Mora — Ismevati u Hramu.
Ušao si obuven na sveto tle.
— Ali glasali ste »ne«. — Rekao sam.
— Glasali smo »ne« za naš prvobitni plan. Umesto njega, Braksino dete će živeti.
— Oh — kako sam bio blizu. Kako sam malo znao!
— A Braksa?
— Ona je bila izabrana pre pola Procesa da nauči sve plesove i da čeka tebe.
— Ali ona mi je rekla da će me Ontro sprečiti.
M'Kvaji je stajala tamo jedan dugi trenutak.
— Ona sama nikada nije verovala u proročanstvo. Sada joj nije baš najbolje.
Pobegla je jer se bojala da je to istina. Kada si završio i kada smo glasali, ona je znala.
— To znači da me ona ne voli? Niti je ikada?
— Žao mi je, Galingere. To je bio deo njene dužnosti koji nije uspela da izvrši.
— Dužnosti, — rekao sam napuklim glasom... — Dužnost dužnost dužnost! Tra‐la
la.
— Rekla ti je zbogom. Ne želi više da te vidi.
... i...
—... I mi nikada nećemo zaboraviti tvoje učenje, — dodala je.
— Nemojte — rekao sam automatski, iznenada spoznavši veliki paradoks, koji leži
u srcu svakog čuda. Ja nisam verovao ni u slovce svoje propovedi, nikada.
Ustao sam kao pijan čovek i promrmljao »M'nara«.
Izišao sam napolje, u moj poslednji dan na Marsu.
Pobedio sam te, Malane, a pobeda je tvoja! Odmaraj se mirno u svojoj zvezdanoj
postelji. Bože prokleti!
Ostavio sam džipster tamo i odšetao nazad do Aspika, ostavljajući teret života
mnogo koraka iza sebe.

Otišao sam u svoju kabinu, zaključao vrata i uzeo četrdeset četiri pilule za spavanje.

Ali kada sam se probudio, bio sam u dispanzeru i živ.

Osećao sam rad pogonskih motora dok sam polako ustajao i nekako stigao do luke.
Zamagljeni Mars je visio iznad mene kao naduvani stomak, dok se nije rastvorio,
prelio i skotrljao niz moje lice.

Obrada: Posada

                                                                                              

---