|
**********************
**********************
Одиграј
Потез
**********************
**********************
|
Гајто Газданов
ИНТЕЛЕКТУАЛНИ ТРУСТ
Ја
никада нисам имао директне везе са
трговином и то што су многи људи у
стању да троше на њу сву своју животну
и душевну енергију, увек ми се чинило
загонетним и несхватљивим. Нисам,
наравно,могао да поричем да у неким
случајевима та делатност доноси
несумњиву материјалну корист. Али то
се сасвим сигурно не дешава увек и да
би се успело у тој области потребно је
имати неки посебан вид надахнућа, који
често нема ничег заједничког са
уметничким надахнућем.
Због тога сам се веома изненадио када
је једном код мене дошао мој стари
пријатељ, песник
Алексејев, Василиј Семјонович и рекао
ми:
- Долазим послом. Ми оснивамо
трговинско предузеће и нудимо ти да
радиш са нама.
Његово циганско лице имало је израз
који никада пре тога нисам видео.
- Какво предузеће? - упитао сам. - И
ко су то "ми"?
Тада ми је објаснио да су "ми" - он
сам, затим Александар Александрович
Борисов, такође песник и "велики
познавалац културе", како је он сам
себе понекад називао, и, најзад, још
један човек, кога нисам познавао,
Аристарх Пантелејмонович Смирнов.
Четврти члан те организације требало
је да постанем ја - међутим, не зато
што су оснивачи предузећа прецењивали
мој дар за ту област, који још нисам
био успео да испољим због неповољног
стицаја околности, него зато што сам
умео да возим кола. Суштина тог
подухвата учинила ми се крајње
проблематичном: идеја је била да се
млечни производи: сир, бутер и јаја
развозе по приватним кућама.
А коме намеравате то да испоручујете?
- упитао сам. - И о којим количинама
се ради?
- Већ имамо одређени број муштерија -
рекао је Алексејев. - Осим тога
намеравамо значајно да проширимо посао
чим дође до раста прихода и повећања
обртног капитала. Када их је он
изговарао, ти изрази - "раст прихода",
"повећање обртног капитала" - звучали
су некак забрињавајуће-неприродно. Да
је говорио о лирици, романтизму, о
неким особинама амфибраха,
метафоричности, о симболистима, то би
било нормално. Али у томе што је он,
Васја Аксјонов, говорио о расту
прихода налазио сам неки мрачан
симболичан предзнак. Осим тога,
количине хипотетичких намирница
намењених хипотетичким муштеријама
запањиле су ме својом безначајношћу:
двеста, или чак сто грама бутера, пола
туцета јаја, "мало сира".
- А зашто би, молим те, твоја
муштерија седела и чекала да му ти
донесеш сто грама бутера уместо да
једноставно пошаље служавку да купи
исти такав бутер у првом дућану иза
ћошка?
- У психологији купца - рекао је Васја
- постоје неки специфични моменти,
које ти не узимаш у обзир. Али видећеш
како ће бити у пракси.
Мени је понуђено да бирам: или да
ступим у организацију равноправно са
осталима и добијам четвртину прихода,
или да ми се исплаћује скромна плата.
У другом случају имао бих статус
запосленог лица, а не акционара. Одмах
сам се одрекао четвртине прихода и
угледног звања акционара, и Васја ме
је упозорио да ћу, вероватно, ускоро
зажалити због своје одлуке. После тога
смо кренули да погледамо аутомобил
који је недавно био набављен. У
мрачној гаражи, негде у близини Порте
де Шатилон стајао је тај изврсни ауто
којем је било суђено да постане
покретна база новооснованог
трговинског предузећа. То је био
отворени рено са шест коњских снага,
који је остављао необичан утисак на
свакога ко би га видео. Када сам му
пришао с леве стране закључио сам да
је аутомобил јако нагнут удесно.
Међутим, када сам га погледао са десне
стране - испоставило се да сам
погрешио: нагиба није било. Ова, на
први поглед, несхватљива особеност тог
возила била је последица тога што је
његов задњи десни точак био знатно
мањи од остала три. Чим смо истерали
ауто из гараже
на улицу уверио сам се да је од ножне
кочнице остала само педала. Кочница
уопште није радила и то је могло лоше
да се заврши да није било огромне
ручне кочнице, која је била
невероватно јака. Она је, по свој
прилици, била скинута са неког
изузетно великог камиона, пошто се
њена ручица налазила у равни моје
главе. Аутомобил је и иначе био
састављен од најразличитијих делова,
чији произвољан спој као да је пркосио
елементарним законима физике и
механике. Тамо је, између осталог,
било мноштво жица и електричних
каблова, који су између себе били
повезани чврстим зихерицама, и тај
склоп је вероватно имао неки магијски
смисао, пошто и поред најбоље воље
нисам успео да утврдим његову
механичку намену.
И колико си платио за ово? - упитао
сам.
- Две хиљаде франака.
Нисам могао да поверујем ушима.
- Две хиљаде? - поновио сам. - Јеси ли
ти полудео? То не вреди ни петсто
франака.
Он је
нехајно одмахнуо руком и рекао да то
није важно. Његова равнодушност према
цени ме је зачудила - тек сам касније
сазнао њен разлог: фирма је намеравала
да почне исплаћивати аутомобил тек
онда када њени унапред израчунати
приходи достигну такве убедљиве износе
поред којих се разлика од хиљаду или
две хиљаде франака неће ни приметити.
Александар Александрович Борисов ме је
упитао шта кажем на аутомобил.
- Не бих желео - рекао сам - да ме
сматрате неуљудним. Чини ми се да је
он слика и прилика вашег предузећа.
- Захваљујем - рекао је Борисов. -
Само сматрам да би се приликом процене
овог аутомобила требало на тренутак
удаљити од оних естетских норми које
смо досад сматрали у извесној мери
обавезним.
Он је увек говорио врло академским
језиком.
Тог дана сам се упознао са Аристархом
Пантелејмоновичем, за кога се показало
да је љубитељ историјских поређења,
социологије и размишљања о судбини
Русије. У тој невероватној фирми се,
иначе, понајмање говорило о трговини.
Било би ми изузетно тешко да графички
прикажем како је тачно изгледала
трговинска делатност предузећа.
Мислим, међутим, да као што је
аутомобил фирме убедљиво оповргавао
законе механике, тако је и њено
пословање нарушавало све законе
економије. Клијентела се углавном
састојала од личних познаника
акционара, који су пристајали да буду
без бутера два-три дана, како би
најзад купили двеста грама
жућкасто-беле масе у пергаментском
папиру - нешто скупље и мање свеже
него у радњи. Отприлике три пута
недељно Алексејев је доручковао код
својих муштерија, никада нас, узгред
не обавештавајући о својим намерама у
вези са тим. Ми смо седели у колима,
смрзавали се и чекали га, а он је тамо
без журбе јео, пио кафу, пушио и
разговарао о поезији. Александар
Александрович је у таквим приликама
говорио:
- Претпостављам да Василиј Алексејевич
управо обедује. Пожелимо му у себи
добар апетит и пошаљимо га до ђавола.
А Александар Александрович никако није
могао да дође на посао рано ујутро.
Појавио би се у једанаест сати пре
подне и објаснио:
- Синоћ сам био несмотрен и отворио
сам Плутарха. Читао сам до поноћи.
Налазим да је то написано божанствено.
Пошто бисмо кренули, често ми говорио:
- Николаје Петровичу, да ли бисте били
љубазни да станете испред броја 68.
Тамо станује једна змија која ми
дугује одређену своту новца.Неколико
пута је свратио код те змије и сваки
пут се прилично дуго задржао. Када сам
му једном приликом рекао да је за то
време могао да наплати и највеће
потраживање, одговорио ми је врло
академским монологом чији смисао се
сводио на то да трговинска делатност
не треба из човековог живота да
истисне све друге, како се изразио,
тежње и побуде. Пожурио сам да га
уверим како ја ни у ком случају не
инсистирам на прецизирању. Он је
слегнуо раменима и одговорио да ту
нема никакве тајне: сваки пут када је
био тамо, купао се у кади.
Крајем пролећа, Алексејев је негде, по
невероватно ниској цени, набавио буре
харинги, на којем је, како је рекао,
требало да заради огромне паре. Он је
изразио мишљење а трговинска делатност
фирме не треба да буде ограничена само
на продају млечних производа и да би
се таква искључивост, у суштини, могла
схватити као напад на слободу
трговине.
- На чисто економском плану - рекао је
Александар Александрович - ваша
аргументација је, наравно, необорива.
Али можда би било корисно да утврдимо
следеће: да ли сте ви код широких маса
ваших муштерија приметили изненадну
појаву интересовања управо за ту врсту
робе?
- Другим речима - рекао сам ја - хоће
ли неко куповати од тебе то
непривлачно рибље ђубре?
- Да ли сте приметили - наставио је
Борисов - на вашем бурету натпис, чије
значење ми се чини донекле
забрињавајућим: "лако кварљива роба"?
- Господо - рекао је Алексејев -
најближа будућност ће нам непобитно
показати прави домет ове пословне
трансакције. Сви ћемо се искрено
смејати својим страховањима.
Нешто што је јуче била будућност, већ
следећег дана постаје садашњост. И што
се више будућност претварала у
садашњост постајало је све јасније да
се натпис "лако кварљива роба" није
могао сматрати метафором, и мени лично
није нимало било до смеха. Напротив,
сваки пут кад би аутомобил
наишао рупу и поскочио, из
бурета се дизао тако дак и густ
ваздушни талас да су почињале сузе да
ми иду на очи. Побунио сам се. Тада је
Алексејев преместио буре у најдаљи
угао аутомобила и донео великодушну
одлуку да те харинге подели
муштеријама у виду поклона - знате,
као што се ради у великим радњама.
Али без обзира на то што је буре
премештено и што су харинге штедро
дељене муштеријама, послови фирме нису
баш ишли најбоље и биље време да се
размишља о ширењу клијентеле. И тако
је једног дана Александар
Александрович дошао раније него обично
и рекао да ћемо у наредних неколико
дана стећи нове могућности за пласман
робе захваљујући једном младићу који
се такође бави доставом млечних
производа.
- Сутра ћете га видети - рекао је. -
Он је врло живописан, прави
италијански примитивац. Између осталог
има врло занимљиво овално лице. Иначе,
недавно се вратио из Русије.
Италијански примитивац је дошао
сутрадан. Носио је невероватан огртач,
прави заверенички, и заиста је донекле
личио на плаћеног фирентинског убицу:
испод његовог огртача могао се сакрити
читав арсенал.
Не знам за коју суму је он
организацији продао своју клијентелу.
Једино је сигурно да је та сума
премашивала стварну вредност
клијентеле тачно за онолико колика је
и била. Када смо почели да обилазимо
нове муштерије испоставило се да
италијански примитивац не зна назив
ниједне улице, и уопште нема представу
о латиничној абецеди.
- Ево, чим се пређе мост, па
друга улица десно, с леве стране,
одмах поред праонице, после главате
пиљарице.
Париз је за тог човека био као
Вологда, само мало већи.
Али, без обзира на проширење тржишта,
рад организације се неупитно
приближавао свом логичном завршетку и
постајало је очигледно да ће
математички закони ипак тријумфовати.
Мени се нарочито симболичним учинило
то што је Александар Александрович у
последње време читао Еклезијаста.
Увек сам мислио да је у оном немарном
и произвољном склопу разнородних
механичких делова који су заједно
чинили аутомобил фирме, и који,
наравно, нису могли дуго остати на
окупу, једина ствар направљена sub
speciae aeternitatisI , како је
говорио Борисов, била је ручна
кочница. Мислио сам да ће кочница
надживети и аутомобил и фирму. Али
погрешио сам. И зато сам оног дана
када је ручна кочница отказала схватио
да је свему дошао крај.
Ја и
Александар Александрович - он је седео
поред мене и читао Еклезијаста -
возили смо се из Кламара у Париз, и
пред нама је била дугачка низбрдица.
На једној од првих окука нешто је
пукло и аутомобил је истог часа почео
да се креће брже. Борисов је дочитао
реченицу до краја и рекао не
затварајући књигу:
- Учинило ми се да се нешто на
аутомобилу покварило. Да ли сам
погрешио?
- Нажалост нисте - одговорио сам.
Неколико тренутака је ћутао. Аутомобил
се све брже спуштао низ цесту. Тада је
Александар
Александрович упитао:
- А шта би то могло могло бити по
вашем мишљењу ?
- Ручна кочница
- Захваљујем – рекао је.
- Ако ме памћење не вара, ножна
кочница је још раније престала да ради
?
- Ножна никад није ни
радила.
- Ако сам вас добро разумео - рекао је
Александар Александрович својим
уобичајеним академским гласом - брзина
којом се спуштамо низбрдо повећава се
по некој непожељној прогресији, а ми
немамо никакву кочницу?
- То је управо оно што се дешава.
Срећом, улица је била празна. Јурили
смо низбрдо као у провалију, поред нас
су муњевито промицале зграде, светиљке
и уплашена лица људи.
- А да ли ви имате неке идеје о томе
како бисмо могли да се зауставимо ако
би то било неопходно?
- Да, имам неке.
- Одлично - рекао је Александар
Александрович. - одлично.
Ситуација је, међутим, била очајна.
Када смо почели да се приближавамо
подножју планине, убацио сам мењач у
другу брзину. Зачуло се стругање и
завијање, осетио се јак ударац, али
мењач је одреаговао и аутомобил је
успорио кретање. Затим сам убацио у
прву, и најзад, у последњем секунду -
у рикверц. Аутомобил је поскочио и
стао.
Неколико секунди смо ћутали. Затим је
Александар Александрович рекао:
- Чини ми се да би било боље да
наступамо у циркусу, то би нам се, по
свој прилици, више исплатило него наша
трговинска делатност.
Када је аутомобил био дошлепан у
гаражу и када га је механичар
прегледао испоставило се да сума коју
би требало платити за поправак
кочница, вишеструко премашује
најсмелија буџетска очекивања фирме. У
расправи о том питању учествовали су
сви акционари и неко је ситуацију
упоредио са Ватерлоом. Александар
Александрович је приметио да је време
када се на брзину могло стећи огромно
богатство, као што је то било крајем
деветнаестог и почетком двадесетог
века, неповратно прошло и подсетио нас
на познате стихове:
"Касно сам устао и на
путу
Затекао
ме је сумрак Рима."
Тако се угасио недуги живот тог
невероватног предузећа, који је
започео са терминима из политичке
економије и завршио се са цитатом из
Тјутчевљеве песме. Од тада је прошло
много година. Аристарх Пантелејмонович
је нестао, и нико не зна где је он.
Борисов живи на Сицилији и пише песме,
Алексејев је у Америци. И у центру
оног простора који су они упоредили са
својим трговинским Ватерлоом остао сам
само ја. Треба бити храбар и признати
пораз: ми нисмо могли да победимо ни
механику ни економију.
Али, с друге стране, било би исто тако
погрешно преувеличавати значај нашег
краха - и са моралног и са економског
становишта. Са моралног становишта
зато што су Плутарх и Еклезијаст
остали једнако дивни и недостижни као
што су били и раније, и њихова лепота
није могла бити нарушена никаквим
финансијским банкротством, и са
економске зато што када смо ми почели
нашу делатност наш обртни капитал
износио је триста франака, и на дан
њеног престанка, попут Феникса из
пепела, искрсла је иста та сума у свој
својој комерцијалној непобитности.
Гајто Газданов
Крв Крсташа
Једном дневно у Паризу је
вече. Оно долази, окружено црвеним сјајем
задњих светала на аутомобилима, праћено
громогласним оркестром висећих и прозирних
кугли. Увече се оне пале и шиште.
Увече је хотел будућности тријумфално
отворио врата пред човеком који је дошао да
изнајми собу на петом спрату.
Има људи који живе безусловно и беспоговорно
- обични становници улица, незахтевни купци
који се не погађају око живота.
Има и другачијих: они пристају да постоје.
Улрих је пристао да постоји у орнаменту
равних зидова и крокодилске спорости. Дошао
је у хотел будућности, можда, зато што је
хтео да нагласи разлику између будућности и
прошлости. Он је живео, зауставивши се, и
календари су били немоћни против његове
упорности.
Његов свечани фрак под огртачем, налик на
капут, или капутом, налик на огртач, блистао
је мутним сјајем вечности. Коса му је била
забачена уназад.
Жути Улрихов кофер био је тежак као савест
издајника. Тамо су се налазиле необичне
источне фигурице, два зврка, огромно
огледало и мач у зеленим корицама. Остатак
је био напуњен књигама.
Улрих је био млад, као што може бити млад
старински портрет младића.
Та глава је насликана у прошлом времену јер
крсташи одавно не постоје.
Улрих се пењао уз степенице. Он није видео
тренинг м-р Си пошто м-р Си није био код
куће. Није приметио бучни Арманов осмех и
није чуо звиждање браће Дижарје.
Касније се из Улрихове собе зачуло певање.
То су биле тешке и монотоне песме на језику
који не би разумели ни браћа Дижарје, ни
Арман, ни Кинез Си.
Бланш рече - то је старофранцуски језик.
Фијук браће постао је спорији и несигурнији.
Серјожа је схватио да новог становника не
може задивити чак ни екватор.
Али полицијски агент је ипак исто онако
одлазио на посао, а Бланш је настављала да
пише трактат.
- Питаћу га шта мисли о тој теми.
Улрих је силазио низ степенице: на четворо
врата стајала су браћа која нису звиждала.
Бланш је чекала пред улазом.
М-р, шта мислите о трактату: усне као такве?
Срећан сам да сазнам да постоје људи који
размишљају о томе.
Да ли вам се десило да се сећате гумених
усана, м-р?
наравно, говорите о музичарима?
- Не, говорим о олошу.
И трећи глас је рекао:
- Погрешили сте, Бланш: усне олоша
направљене су од гвожђа.
Улрих се поклонио и отишао.
Већ по ноћи кроз шум зимске кише у хотел је
дошла Марго.
- Бланш, немам где да преноћим. Немам новца.
- Можеш да преноћиш на петом спрату. Обрати
се нашем новом станару.
Ја га не познајем.
- Зар познајеш свакога са киме ноћиваш? Осим
тога, на петом спрату живи још Рус кога
познајеш.
По залеђеној води настрешнице лила се
залеђена вода кише.
Марго збунише се пред Улриховим вратима.
Кораци уђоше у собу и зауставише се.
- Платићу вам, као што је то уобичајено, за
право да преноћим.
Улрихова учтивост постојала је неколико
столећа.
- Молим вас да прихватите моју ноћну
добродошлицу.
Али жене са гуменим уснама не познају
историју и склоне су да учтивост схвате као
иронију.
Желиш ли да спаваш са мном или не ? Отићи ћу
ако си тако надмен.
- Можете лећи на мој кревет.
Светло је горело само две собе на петом
спрату.
Будућност је утонула у мрак.
Те ноћи трећи глас, исти онај који се умешао
у Улрихов разговор са Бланш, рече:
- Не разумем вас, поштовани суседе.
Улрих није осећао иронију. О томе се може
судити по његовом разговору са Бланш. Његов
свечани одговор био је смешан, као расправе
о добру и истини.
У мојим жилама тече крв крсташа.
- То је, наравно, врло дирљиво. Али
цивилизованим савременицима, који нису
сачували успомене ни на ужарени ваздух
Палестине, ни на хладну гробницу Барбаросе -
потпуно је равнодушан састав течности у
вашим жилама - било да је то нафта или крв
крсташа. Ја не разумем ваш фрак, ваше
реплике, које звуче као анахронизми, ваше
песме на полуварварском језику. Може се
помислити да ови аргументи нису упућени
становнику собе на петом спрату у савременом
граду, већ сабласти која је дошла да наруши
мир незаштићеног човека. Ја категорички
претпостављам париске рефлекторе бакарном
лавору Дон Кихота и фењере на Јелисејским
пољима - ватрама Валенштајнових плаћених
убица. Протестујем. И Урлихов глас је
одговорио:
- Нешто вам није добро, м-р. Идите да
спавате.
|
