ПРИЧЕ

pisaca masina

 

 

 posadaka

**********************

**********************

 lovac

       Одиграј Потез

**********************

старое радио

**********************

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 




po



                                                                                                                                                                             
      kurcio_malaparte

                   Курцио Малапарте   

Полудела пушка
 (прича из Капута)
                          

Кад је почело бомбардовање Београда, италијански министар Мамели позва свог пса Спина, дивног трогодишњег енглеског сетера:
Спине, брзо !
Спин је легао у један угао министрове радне собе, баш испод портрета папе, краља и Мусолинија, као да је тражио заштиту. Није се усуђивао да приђе господару који га је звао с прага.
    -  Спине, хајде пожури, треба да сиђемо у склониште !
Пошто је господарев глас имао необичан призвук, Спин схвати да сада заиста нема шале. И поче да цвили, да кваси ћилим, да се сметено обазире унаоколо.

bombardovanje beograda 1941

Тај Спин је био леп енглески пас, пас фине расе, коме је лов био једина страст. Мамели га је често водио у лов по брежуљцима и шумарцима око Београда, или обалом Дунава, или по адама које се налазе насред реке пред Београдом, између Панчева и Земуна: скинуо би пушку са зида, пребацио преко рамена и рекао:
    - Хајдемо Спине !
Пас је скакао од радости, лајао и, кад би пролазио ходником где су биле обешене Мамелијеве пушке, фишеклије и његове лепе ловачке торбе од енглеске коже, дизао би поглед и махао репом.

Али тог јутра, чим је почело бомбардовање Београда, Спин се уплашио. Бомбе су стравично трештале: зграду италијанског  посланства, недалеко од старог краљевског двора, из темеља су потресле страшне експлозије, комади креча падали су са таваница и зидова, који су пуцали.
    - Хајде Спине брзо !
Спин је силазио у склониште подвијена репа, цвилећи и квасећи степенице. Склониште је било обичан подрум при површини земљишта: нису имали времена да га подупру балванима, да му таваницу учврсте дрвеним подупирачима и цементним стубовима. Из једне рупе, која се налазила на висини улице, продирало је бледо и прашњаво светло. Дуж зидова биле су поређане просте полице са боцама Кјантија, вискија, коњака, џина. Са таванице су висиле фурланске шунке јиз Сан Данијела и ломбардиске саламе. То је био подрум, права мишоловка. Доста би било да је пала само једна бомбица па да затрпа сво особље посланства заједно са псом Спином. 

То се десило у 7.20, у недељу ујутру, 6. априла 1941 године. Спин је силазио степеништем у склониште и цвилео од страха. Прошао је кроз ходник и дигао поглед према зиду : пушке су висиле на уобичајеном месту. Према томе, ова страшна пуцњава није била пуцњава пушака, већ нешто неприродно, нешто изван човека и природе. Земља се тресла као да је земљотрес, куће су ударале једна о другу, чуо се страшан тресак зидова који су ср рушили, лом прозора који су падали на плочнике и разбијали се, престрављени крици, јадиковке, запомагање псовке и граја избезумљеног народа који је нагнуо у бесан трк. Спори задах сумпора почео је да продире у подрум заједно са димом од експлозија и пожара. Бомбе су падале по Теразијама, по тргу код Споменика, на стари двор. Улицама су свом брзином јуриле колоне аутомобила пуних генерала, министара, дворских великодостојника, високих функционера. Истакнуте личности јавног живота и војни руководиоци уплашили су се и бежали из престонице. Око десет сати град је био препуштен сам себи. Тада поче пљачка.

bombardovanje beograda 1941 narodni
                              muzej

Светина којој су се придружиле банде цигана што су дошче из Земуна и Панчева, обијала је гвоздене ролетне на радњама и почела да пљачка куће. Са Теразија се чуло какок праште пушке. Грађани и пљачкаши борили су се по улицама, по степеништу, по одморишту на степеницама, у становима. Позориште код Споменика је горело. Посластичарница која се налазила пред позориштем, с друге стране трга, била је срушена. То је била турска послатичарница, на читавом Балкану чувена по источњачким слаткишима. Маса је урлала и прекопавала по рушевинама, страшно се свађала око драгоцених посластица. Рашчупане жене зајапурених лица, бесрамно су се смејале, жвакале источњачке колаче, карамеле и бомбоне и мљацкале. Страшне експлозије, рушење зидова, престрављене крике, смех пуцкетање ватре, Спин је слушао подвијена репа, оборених ушију, цвилећи. Шћућурио се  међу ногама министра Мамелија и влажио му ципеле. Кад су око подне бомбе постепено престале да треште икад су се Мамели и особље посланства јпопели на први спрат, Спин није хтео да изађе из склоништа. Морали су да му однесу храну доле, у мрачни задимљени подрум.

Кад би завладала тишина, из министрове радне собе могло се чути како Спин цвили. Свет се срушио, мора да се збило нешто страшно, неприродно што Спин није могао да појми.
    - Престало је бомбардовање, говорио му је Мамели кад год би сишао код њега у подрум – сада можеш да се попнеш горе, опасност је престала !
Али Спин се наплашио, није хтео да изађе из подрума. Храну није ни окусио, подозриво је гледао оно што би му донели да једе, неповерљивим и покорним очима пса који се плаши да га сам господар не превари. Више није важио ниједан људски ни природни закон. Свет се срушио.

Око четири сата поподне тог истог дана, док се министар Мамели спремао да опет сиђе у подрум и покуша да убеди Спина како је сада опасност прошла и када је опет све било доведено у ред, у онај уобичајени, традиционални ред, на небу према Земуну, према Панчеву поново се зачу зујање авиона. Прве бомбе су пале у улици Милоша Великог, бомбе које су Штуке забијале у кровове управо онако како се забија ексер, само једним, муњевито-брзим, тачним и снажним ударцем. Град се тресао из темеља. Маса је викала и јурила улицама. С времена на време, између две експлозије, завладала би тишина: све би се умртвило, не би дисало, укочило би се. Та тишина је личила на ћутање природе које ће завладати кад Земља умре, на оно бескрајно, најдубље звездано ћутање Земље које ће настати кад се буде охладила и умрла, кад буде дошао смак света. Одједном се ваздух опет проломи од страшне експлозије која чупа дрвеће, куће из темеља. Небо се сручило на град уз громогласну тутњаву.

Министар Мамели и особље посланства били су сишли у склониште, и сада су седели, нешто бледи на столицама које су слуге поставиле око стола усред подрума. У тишини која би завладала између две експлозије, чуло се само како режи Спин шћућурен поред ногу свога господара.

    - Ово је смак света; рече други секретар, принц Руфо.
    - Прави пакао; рече министар Мамели и упали цигарету.
    - Све природне силе су се уротиле против нас; рече први секретар Гвидоти.
    - И природа је помахнитала.                                                                              
    - Ти се ништа не може учинити; рече гроф Фабрицио Франко.                 
    - Можемо  да поступимо као Румуни, ; рече министар Мамели.                    
“Tutin sci rabdare” , да пушимо и да чекамо.
Спин је слушао овај разговор и веома добра схватио да се сада једино то може учинити. “Tutin sci rabdare”. Али шта да се чека ? Министар Мамели и особље посланства сигурно су врло добро знали шта чекају, док су, бледи и узнемирени седели ту и пушили цигарету једну за другом. Да су бар једну једину реч проговорили, реч која би Спину открила тајну овог мучног чекања. Мрак у коме се нашао кад је дошло до догађаја који су се збили овог страшног дана, и тајна чекања поред страха од страшних експлозија бомби, донели су немир, гори од било какве извесности. Али то се није десило зато што је Спин био плашљив пас. Спин је био ваљан, чистокрвни  енглески пас, пас аријевац у правом смислу речи: у венама му није текла ни једна кап обојене крви, био је то добар енглески пас, одгојен у најбољој штенари у Сасексу. Ничег се није плашио, па чак  ни рата. Спин је био ловачки пас, а рат је  ( то је опште позната ствар ) лов у коме се људи појављују и као ловци и као дивљач; то је игра у којој људи, наоружани пушкама, лове једни друге. Спин се није плашио пушчаних хитаца: био је кадар да главачке насрне на читав одред. Штавише, пуцњава би га обрадовала. Пуцњи су били један елеменат реда у природи, један традиционални елемент у свету, у његовом свету. Шта би био живот без пушчаних хитаца ? Шта би био живот без оног бескрајног трчања по ливадама, шумарцима и брежуљцима с оне стране Саве и Дунава, за мирисом који је као каква нит затегнут преко поља и шума, за том нити мириса што личи на челичну жицу по којој трчи акробат ? Када хитац ловца зафијуче кроз светао и хладан јутарњи ваздух или се разлеже и затрепери по пепељастој, паучинастој мрежи јесење кише или пригушено одјекне по снежној низији, то је у потпуном складу са редом који влада у природи. Само је тај хитац недостајао складу природе, света и живота.

                                                   Mameli
                                              Francesco Giorgio Mameli

У дугим зимским вечерима, кад је Мамели седео у библиотеци поред камина, с кратком лулицом међу зубима, задубљен у читање неке књиге ( ватра је тихо пуцкетала у камину, а напољу је фијукао ветар и падала киша  ). Спин је лежао на ћилиму поред ногу свог господара и сањао о реском хицу који би зафијукао по оштром јутарњем ваздуху.. Повремено би дизао поглед према старој турској пушци, која је висила на зиду пред врата, и махнуо репом. Била је то стара турска кремењача, украшена седефом (Мамели је купио за незнатну суму новца од једног манастирског старетинара ), из које су сигурно пуцали на хришћанске војнике принца Еугена Савојског и на мађарске и хрватске коњанике што су јездили по пољанама око Земуна. То је била стара, верна, ратна пушка, која је испунила свој задатак, одиграла своју улогу, припомогла да се одржи стари, традиционални ред у природи, и она је, у својој далекој младости, дала последњи допринос одржавању склада у свету кад је метак из ње пробио стакло јутра и неки млади улан пао с коња тамо у Земуну, Новом Саду и Вуковару. Спин није био “ son og a gun”, али није могао да схвати један свет без пушака. Док је природом владао глас пушке, њен ред , склад и савршенство ништа није могло да наруши.

Али страшна тутњава од које се тог јутра рушио свет, није била, није могла да буде тај добро знани пуцањ пушке: то је била дотад нечувена тутњава, неки нови језиви глас. Некакво страшно чудовиште, некакав окрутни, туђи бог заувек је срушио царство пушке, царство оног присног бога у чијем је свету све до данашњег дана владао ред и склад. Пушка је заувек умукнула јер је њен глас надјачала ова урнебесна тутњава. А Мамели се Спину у овим свирепим тренуцима сред поремећене природе, у свету рушевина, чинио као неки убоги човечуљак, погрбљен, просед, блед, који је ћопао по пустим пољима и шумама, претвореним у прах и пепео, с празном ловачком торбом преко рамена и занемелом, непотребном, побеђеном пушком у руци.

Али одједном страшна мисао прође кроз Спинову главу. Ако је онај страшни глас... Ако је онај страшни глас баш глас пушке ?  Ако је пушка одједном помахнитала и почела да јури улицама, да јури пољима, шумама, обалама, и ако је она узнемирила природу овим својим новим језивим лудачким гласом ? Спин осети да му се од те помисли следила крв у жилама. Пред очи му изиђе Мамелијева страшна прилика, наоружана овом ужасном, помахниталом пушком. Мамели пуни пушку, диже оружје, прислања кундак уз раме, повлачи ороз. Пушка рикну. Од страшног пуцња из темеља се потресе читав град, земља се провали, куће ударише једна о другу и срушише се уз грозан тресак, а за њима се диже огромни облак прашине.

stuke                                                                                                                 
У подруму су сви ћутали. Пребледели су и пробио их је зној, а понеко се молио. Спин сведе очи и препоручи душу богу.

Тог дана нашао сам се у Панчеву, пред Београдом. Огромни црни облак који се дигао изнад града, издалека је личио на крило џиновске орлушине. Ово крило је лепршало и онако огромно, застро читаво небо. Стрела сунца, које је заходило, тако га је пробила да су из њега шикнуле крваве искре. Потсећало је на крило смртно рањеног орла, који покушава да се дигне и копрца се тако да најзад запара кожу неба својим тврдим перјем. А тамо доле, изнад града који се шћућурио на шумовитом брежуљку у дну зелене равни, коју су ижлебиле споре, жуте реке, неуморно су парале ваздух Штуке издуженог врата, језиво звиждале, кљувале и кидале канџама беле куће, високе палате блиставих прозора, улице које су се из предграђа зракасто шириле по низији. По обалама Дунава и Саве шиктали су високо увис водоскоци земље. Изнад моје главе непрестано су зујала, непрестано звиждала метална крила, која су се блистала при последњој ватри дана. Хоризонт је мукло одјекивао као там-там дивљака. У даљини, по равници, местимично су буктали пожари. Српски војници из растурених јединица луњали су по пољу, немачке патроле ишле су повијених леђа уз јаркове, претраживале шибљаке и шеварје на обалама бара дуж Тамиша. Било је то бледо и умилно вече, набрекао месец полако је изгревао изнад брежуљка у дну видика и под његовим зрацима заблистала је вода Дунава. Док сам из собе једног порушеног кућерка посматрао како се месец полако пење ка небу ( небо је било руменкасто, руменкасто и сјајно као нокти детета ) око мене су у хору завијали пси. Људска тугованка уопште не може да изрази општи бол као завијање паса. Ниједна музика па чак ни она најсуптилнија, не може да изрази људски бол као завијање пса. Оно се итвије, затрепери и дуго и уједначено лебди кроз ваздух да би одједном препукло и претворило се у гласан и продоран јаук. То је очајнички зов, усамљени зов сред мочвара, жбуња, шибља и шеварја кроз које хуји и шуми ветар. По води бара пливали су лешеви: јата гавранова, које је месечина сребром посула тромо су узлетала , лагано клепћући крилима са угинулих коња који су били остављени украј пута. Чопори изгладнелих паса луњали су око села у којима се као угарак пушила још понека кућа. Они су јурили у галопу, у оном тегобном галопу престрашених паса, збијени једни уз друге, обазирући се лево, десно, разјапљених чељусти, закрвављених, ужарених очију. Повремено би се зауставили и завијали, главе окренуте према месецу. Он се, онако жут, мастан и ознојен полако дизао по ведром своду, који је био ружичаст као дечји нокти и просипао провидну благу месечину по порушеним и напуштеним селима, по друмовима и пољима пуним погинулих и по белом граду, тамо доле у дну, покривеном крилом црног дима.

                                        kapetan klinberg

Три дана сам морао да останем у Панчеву. Затим смо кренули даље, препловили Тамиш, прешли преко полуострва кога прави Тамиш при ушћу у Дунав и још три дана се задржали у Риту, на обали велике реке, управо преко пута Београда, поред гвоздених конструкција срушеног моста који је носио име краља Петра II. По жутој и брзој матици Дунава ковитлали су се нагорели балвани, душеци, угинули коњи, овце, говеда. Пред нама, на другој обали, град је издисао у самртним мукама, док се свуда унаоколо ширио сладуњави мирис пролећа. Облаци дима дизали су се са станице и из Душанове. Најзад једне вечери, пред сунчев смирај, капетан Клингберг преброди Дунав и у једном чамцу са четири војника заузе Београд. Тада и ми препловисмо Дунав под свечаном заштитом фелдвебела Гросдојчланд Дивизион који је управљао речним саобраћајем ( усамљен, чист, важан, замишљен, тај фелдвебел који је стајао на обали Дунава, једини неограничени господар огромног промета људи и возила на овој реци, личио је на неки дорски стуб ) и ми уђосмо у град поред станице Дунав, при крају Улице кнеза Павла.

Међу лишћем се поигравао зелени ветар. Сунце је ускоро требало да западне, последња светлост дана сипила је са сивог сињег неба као погашени пепео. Пролазио сам поред заустављених трамваја и таксија пуних лешева. Дебеле мачке, што су чучале на јастуцима поред мртвих тела, већ помодрелих и надутих, нетремице су ме гледале косим очима фосфоресцентног сјаја. Неки жути мачак дуго је ишао замном плочником и мјаукао. Газио сам по слоју разбијеног стакла, под мојим ципелама стравично је крцкала срча. Повремено бих набасао на неког пролазника који се шуњао поред самих зидова и подозриво окретао на све стране. Моја питања су остајала су без одговора: свима је поглед био чудновато празан и бежали су главом без обзира. На њиховим прљавим лицима није се огледао страх, већ запрепашћење.


                                                            bombardovanje beograda 1941

Било је још пола сата до полициског часа. На Теразијама је владала пустош. Пред хотелом Балкан, поред огромног кратера од бомбе, стајао је један аутобус, пун погинулих. На тргу код споменика Народно позориште још је горело. То вече је личило на стакло без сјаја, у млечнобелој светлости купале су се срушене куће, празне улице, напуштени аутомобили, трамваји који су стали на пола пута. Ту и тамо, у мртвом граду, одјекнули би пушчани меци, рески, злокобни. Кад сам најзад стигао до зграде Италијанског посланства, већ се било смркло. На први поглед  је изгледало да је здање неоштећено, али кад сам га боље загледао видела су се напрсла окна, истрнуте ролетне, ољуштени зидови, кров кога је подигао талас ваздуха после огромне експлозије.

Ушао сам и попео са степеништем: просторије су осветљавала кандила која су била постављена по столовима и горела као жишци пред иконама. Италијански опуномоћени министар Мамели налазио се у својој радној соби, главе загњурене у неке хартије. Његово бледо и испијено лице било је озарено жутом светлошћу двеју воштаница. Нетремице ме гледао и климао главом као да не верује својим очима.
    - Одакле долазиш ? ; упита ме.
    - Из Букурешта ?  Из Темишвара преко Дунава ? Како си успео да се пробијеш?
Причао ми је о страшном бомбардовању, стравичном покољу.
    - Треба да нас буде стид ; рекао ми је што смо савезници Немаца.
Особље посланства преживело је страшне дане, забаракадирано у овој згради, очекујући да немачке трупе окупирају град, који је препуштен на милост и немилост пљчкашима. Једна бомба од хиљаду килограма пала је управо иза зида којим је ограђен парк.
    - Али хвала богу ; рече министар сви смо остали живи и здрави. Нико није ни повређен.
Посматрао сам га док ми је ово причао: имао је велике подочњаке, лице му је било измучено, очи црвене од несанице. Био је нистог раста спечен, мало погурен. Већ годинама је храмао и сада је још увек вукао ногу. Колико година сам га познавао ? О, већ више од 20 година ! Мамели је био честит и ваљан човек, и ја сам га волео. Рат је сматрао увредом части, нечим што се противи његовим хришћанским убеђењима. Одједном је заћутао, прешао руком преко лица.
     - Хајдемо на вечеру; рекао је после дужег ћутања.



За трпезом су се окупили људи бледих, ознојених лица, зараслих у браду. Мамели је са члановима Посланства данима живео у овој згради, као у каквом гарнизону, опседнутој тврђави. Сада је дошао крај опсади, али осећала се несташица воде, светла и гаса. Ливрејисана послуга била је беспрекорна, па ипак се на буновним лицима огледао страх. Светлост воштаница треперила је на кристалним чашама на сребрном прибору, на снежно-белом чаршаву. Вечерали смо чорбу од зелени, мало сира и по једну поморанџу. После вечере Мамели ме одвео у своју радну собу и тамо смо мало причали. Упитао сам га :
     - Где је Спин ?
Мамели ме тужно погледа. Очи су му биле некако снисходљиве.
    - Болестан је ; одговори ми.
    - Јадни Спин ! А шта му је?
Мамели поцрвене, одговори ми помало збуњено, гледајући на страну.
    - Не знам шта му је, болестан је.
    - Није ваљда нешто озбиљно ?
    - Није, разуме се, ништа озбиљније ; брзо ми одговори Мамели.
    - Није ништа страшно.
    - Хоћеш да одем да га видим ?
    - Хвала ти, није потребно ; одговори Мамели и поцрвене.
    - Боље да га оставимо на миру.
    - Спин и ја смо добри пријатељи, радоваће се кад ме буде видео.
    - Да, разуме се, радовао би се да те види; рече Мамели и принесе уснама чашу вискија.
    - Али можда  је боље да га оставимо на миру.
    - Волеће да види старог пријатеља ;  рекох и устадох.
    - Где је ? Хајдемо да му пожелимо лаку ноћ.
    - Знаш и сам какав је Спин ; рече Мамели и не устаде из наслоњаче.
    - Не воли да га салећемо кад се не осећа добро. Не воли да га негују ни лекари, ни болничари. Жели сам да оздрави ; док је то говорио, узео је боцу Џони Вокера и рекао ми је, смешкајући се :
    - По вољи још мало вискија ?
    - Спин није болестан ; рекох.
    - Бесан је на тебе зато што га више не водиш у лов. У последње време си се олењио. Волиш спокојан живот, забио си се у кућу. То је рђав знак. Знак старости. Зар се ниси олењио ?

                                                           autograf mameli
    - Нисам се олењио ; рече Мамели поцрвеневши.                                          
    - То није тачно. Једном недељно водим га у лов. У последње време били смо на неколико изванредно лепих излета, отишли смо чак на Фрушку Гору и три дана се нисмо враћали у Београд, пре месец дана, пред одлазак моје супруге. Није на мене бесан, кад ти кажем, болестан је.
    - Хајдемо онда код њега ; рекох и упутих се према вратима:
    - Где је ?
    - У подруму ; одговори Мамели и обори поглед.
    - У подруму ?
    - Да у подруму, тојест у склоништу.
    - У склоништу ? Рекох и погледах Мамелија право у очи.
    - Не знам шта све нисам покушавао, али неће да изађе ; одговори Мамели и опет обори поглед.
    - Већ скоро десет дана не излази из склоништа.
Неће да се попне горе ? Па лепо, хајдемо ми доле, код њега.

И тако смо сишли степеништем, осветљавајући пут карбитушом. У најмрачнијем, најзабаченијем углу подрума лежао је Спин на јастуцима скинутим с неког дивана. Најпре сам приметио како му се благо и престрашено сијају очи, затим сам чуо како репом удара у јастуке и, зауставивши се на последњој степеници, шапнуо сам Мамелију :
    - Добро, који му је ђаво ?
    - Болестан је ; одговори Мамели.
    - Добро, а који му је ђаво ?
    - Боји се ; шапну Мамели и поцрвене.
Спин је заиста изгледао престрављен, ужасно заплашен. Али није се само плашио, снебивао се, стидео: чим ме угледао и препознао по мирису и гласу, оборио је уши, завукао њушку међу шапе и искоса почео да ме гледа, полако машући репом, како то чине пси кад се стиде сами себе. Био је омршавео, видела су му се ребра, слабине су му упале, очи сузиле.
    - Ох Спине ! ; узвикнух сажаљиво и прекорно.
А Спин ме нетремице гледао преклињући ме, па је потом разочарано погледао Мамелија и ја сам тада схватио да у њему постоји читав сплет различитих осећања : страх, разочарање, ојађеност, па чак и мало сажаљења да, нешто мало самилости.


    - Није само заплашен ; рекох :
    - Има ту и нечег другог.
    - Нечег другог ? ; упита ме Мамели живахно, готово  као да се обвеселио.
    - Није само заплашен, ; рекох.
    - У њему се уврежило и једно мрачније и дубље осећање. Сумњам и надам се да није само заплашен. Јер страх је неплеменито, неотмено осећање.
    - Не ; понових.
Спин ме слушао и наћулио уши.
    - О, огромни терет си ми скинуо са срца ; рече Мамели.
    - У мојој кући никад није било кукавица. Ово би био први случај кукавичлука у мојој породици. Ми Мамели, увек смо били срчани. Страшно бих се осећао кад Спин не би био достојан имена кoје носи, Мамелијевог имена.
    - О, убеђен сам да је Спин достојан традиције твоје породице. Зар не  Спине ?  You are a brave dog, aren't you ¹; рекох му на његовом матерњем језику и помиловах га по глави.
Спин ме погледа и поче да маше репом. Затим погледа Мамелија, оним његовим очима у којима сам читао разочарење, сажаљење, ојађеност, упути му поглед пун љубави и прекора.
    - Лаку ноћ, Спине ! ; рекох му а онда смо се Мамели и ја вратили у радну собу, сели у наслоњаче пред погашеним камином. Дуго смо тако седели, ћутали, пили и пушили, а Мемели би ме повремено погледао и уздисао.
    - Видећеш да ће Спин сутра ујутру оздравити. Ја имам један чудотворан лек. ; дигао сам се и Мамели ме отпратио све до мог кревета, снуждено ми пожелео лаку ноћ. Чуо сам како се удаљава оним својим лаким, помало несигурним кораком, а мени се учинило да сада још више храмље него раније.

Требало је да спавам на дивану, у једном малом салону који се налазио поред трпезарије. Изуо сам чизме и бацио се на јастуке. Нисам могао да заспим. Кроз велика стаклена врата кја су одвајала салон од трпезарије, видео сам како у тами светлуцају кристалне чаше и боце, порцеланско посуђе, сребрне чиније. Диван је био смештен у једном углу, под великом сликом која је приказивала библијски догађај са Путифарком. Огртач чистог Јосифа био је од црвене меке и топле вунене тканине. Ја сам био јпокривен само кишном кабаницом, мокром, каљавом. Онај покрет похотљиве Путифареве жене учинио ми се пун извесног материнског сажаљења, женског старања, као да та грешница није у нечистој жељи, већ у доброј и поштеној намери хтела да стргне са Јосифових леђа огртач и мене њиме покрије. Кораци немачких патрола мукло су одјекивали јпо пустој улици. Око један сат после поноћи неко је почео да лупа на врата Бугарског посланства, које се налазило преко пута Италијанског посланства.
    - Лакше, не лупајте толико, ; рекох у полусну.
    - Пробудићете јадног Спина ; Спин је у ово доба спавао.
    - You are a brave dog, aren't you ? ; Одједном ме савлада умор и заспах као заклан.
Сутрадан рекох Мамелију:
    - Узми ловачку пушку !
Мамели је изишао у ходник, откачио пушку са зида, расклопио је и дунуо у цев.
    - А сад хајдемо по Спина ; рекох
Сишли смо степеништем, појавили се на прагу подрума. Чим је Спин угледао Мамелија с пушком у руци, оборио је поглед, сакрио њушку међу шапе и почео тихо да цвили као дете.
    - Хајдемо Спине ! ; рекох.
Спин је разгорачених очију гледао пушку и сав дрхтао.
    - Хајдемо Спине, идемо ! ; поновио сам а у мом гласу се осећао благ прекор. Али Спин се није ни померио с места, гледао је пушку разгорачених очију и дрхтао од страха: тада сам га узео у наручје ( дрхтао је као уплашено дете, жмурио да не види пушку коју је Мамели обесио преко рамена ) и полако смо се попели степеништем у предворје.
У предворју су нас чекали апостолски нунције у Београду монсињор Феличи и опуномоћени министар Сједињених Америчких Држава, мистер Блис Лејн. Сазнали су да сам стигао, а како су знали да ћу још колико данас отпутовати у Будимпешту, похитали су у Посланство да ме замоле да понесем у Будимпешту неке хартије. Блис Лејн је држао у руци некакав велики жути омот и молио ме да га предам Посланству Сједињених Америчких Држава у Будимпешти. Затим ми је дао текст телеграма, кога је требало да пошаљем из мађарске престонице Мис Блис Лејн, која је ових дана била у Фиренци, у гостима код једне своје пријатељице. И монсињор  Феличи ме молио да однесем један свежањ хартија апостолској нунцијијатури у Будимпешти.
    - Прво морам да се побринем о Спину, тешко је болестан ; рекох
    - После ћемо разговарати о вашим хартијама.
    - О, разуме се, ; рече монсињор Феличи.
    - Најпре треба да се побринете о Спину.


spin

 
    - Ко је Спин ? ; упита опуномоћени министар САД-а, преврћући у рукама велики жути омот.
    - Ко је Спин ? Не познајете Спина ? ; рече монсињор Феличи.
    - Спин је болестан и морамо да га излечимо ; рекох.
    - Надам се да немате намеру да га убијете ; рече Блис Лејн показујућји пушку коју је Мамели стезао у руци што се грчила.
    - Био би довољан само један метак ; рекох.
    - То је страшно; викну Блис Лејн озлојеђено.
Изашао сам у парк и положио Спина на песковиту стазу, држећи га за узицу. Спин је најпре хтео да побегне, да прекине узицу и тихо цвилео како дете. Али кад је видео како Мамели расклапа плушку и набија је, шћућурио се дршћући и зажмурио. Монсињор Феличи је окренуо леђа, неколико корака се удаљио и погнуо главу.
    - Јеси ли спреман ? ; рекох Мамелију.
Сви су се били измакли, Гвидоти, принц Руфо, гроф Фабрицио Франко, Баван Коста, Корадо, Софија, сви су ћутали и нетремице гледали у пушку, коју је Мамели стезао у дршћућим рукама.
    - Страшно је то што радите, ; рече Блис Лејн, гушећи се.
    - То је страшно !
    - Пуцај ! ; наредих Мамелију.
Мамели полако диже пушку. Сви су задржали дах. Спин је тихо цвилео, шћућурен на земљи. Мамели полако диже пушку, прислони је уз раме, нанишани, опали.
Пуцањ одјекну краткко међу зидовима парка. ( Мамели је циљао у дрво: јато врабаца прхнуло је с грана и престрашено зацвркутало, понеки лист је опао и лењо пловио по сивом ваздуху ) а Спин наћули уши, отвори очи погледа около. Добро знани звук, присни глас пушке помиловао је његово ухо. Све је дакле опет било по старом : успостављен је опет некадашњи ред и завладао је склад. Природа коју више није потресала она страшна рика, махнита рика избезумљене пушке, опет се спокојно смешкала. Кад је Мамели пунио пушку, Спин је осетио како му се крв леди у жилама, јер је очекивао да ће се из ждрела помахнитале пушке проломити онај урлик, онај стравични прасак који је пореметио ред у природи, од кога се срушио свет, који је земљу засуо рушевинама и завио је у црно. Зажмурио је и дрхтао, грозничаво очекујући да се деси тај ужас. Али ето, пушка се најзад излечила од чудовишне махнитости и опет се огласила присно, као некад у смиреној природи. Спин устаде, поче да маше репом, обазре се око себе запањен и још увек подозрив, па се стресе, поче да трчи по парку и радосно лаје, док најзад не скочи и прислони обе шапе на Мамелијеве груди, весело лајући на пушку.

Мамели је мало пребледео.
    - Хајдемо Спине ! ; рече.
И оде да обеси пушку на њено место у ходнику а пас га је пратио.


     

1 Ти си храбар пас зар не ?                                                                                                                                                                     Обрада: Посада





joak
Јовица Бегић Омољски          

                                               Незадовољни размажени полусвет

  bezite
                                      braco bezite
Егоизам досаде, идеја размаженог незадовољног полусвета. Лажна слика посебности. Епицентар сујете и таштине. Свако може све осим да буде то што јесте.

Прогоњено човекољубље је осуђено и вешто утамничено. Мирише на рат јер он враћа смисао животу.

Уосталом и рат је само бизнис.

Седам пудлица и пет госпођа усковитлали су опало лишће у парку. До краја није извесно која се од пет госпођа умешала у конфликт пудлица. Две госпође које су се од раније знале као и њихове пудлице нису придавале значај догађају.

Друге две госпође видевши да се ситуација отргла контроли и саме су се дале у спашавање својих пудлица.

Кошмар пудлица и госпођа привукао је пажњу једног бескућника љубитеља тишине који се невољно пробудио на клупи уз коментар:

- Бежите поробљена браћо, бежите !!




| Д А Р О В И | П О Е З И Ј А | И З Б О Р | П Р Е В О Д И | Л И Н К О В И | п о с а д а  д е ц а |
| п о с а д а SF| п р е у з м и или ч и т а ј | е с е ј и | н е о р а |
п у т о п и с и | п о с а д а архива |

помоћ
cp
<== ==>