Зулфикар Зуко Џумхур                  

КАСАБА НА ГРАНИЦИ

                                        

  Једрене сам први пут видио прије двадесет година, у десном углу земљописне карте, сасвим
при дну.

Само три црвена круга на зеленом.

Послије је Једрене било друго питање на матури: шеснаест чланова руско-турског уговора о
миру потписаног 24. септембра 1829. у Једрену.

Сјећам се још да су Руси враћали Турцима Молдавију, Бугарску, Влашку и Румунију, а Турци Ру-
сима Георгију Мерсију, Мингрелију и Гуријел, и да је један цар морао дати другоме милион и по
холандских златника (не знам више ко коме); и да се Порта ту обавезала (свечано) да врати Србији
шест нахија, и да је султан обећао ферман снабдјевен хатишерифом, и да је одређена ратна штета за
неки рат од 1806...

То је све што је остало од петице зарађене на Једрену прије петнаест година.
Касније се опет споменуло Једрене, у кафани.

Из Једрена је поријеклом и његово првосвештенство и екселенција Фан Ноли, митрополит
православни и државник албански који се дуго носио с нашим радикалима и својим дефицитом и слао
телеграме Лејину и Вилсону, а послије у Драчу обријао браду и на талијанској лађи - без мантије и
отаџбине – бјежао испред краља Зогуа, качака и Пашића, чак у Америку да тамо пише сонете, и
предаје музику на неком чувеном универзитету.

Онда сам видио Једрене на старинској фотографији у комплетима "Малог журнала". Једрене
1913. пуно војника и шајкача. Војска коју је Србија испратила с пјесмом, и погачама, и цвијећем
на врховима пушака.

И трећепозивци су ишли као на свадбу и пјевали: "Јесам ли ти Јелане..."
Бугарска команда слала је сваког дана депеше: "Утре ште падна Одрине", а Сукри-пашин
аскер се на крају ипак предао Војводи Степи.

То сам знао о Једрену прије виђења правог, и земаљског, балканског Едрина, друге
пријестонице Османлијског царства с џамијама без вјерника и најсјеверније касабе Турске
Републике са станицом без путника.

Једрене ме дочекало у великим златним шалварама сједећи у равници којом тече и шуми Марица,
млитаво и тромо као бугарска химна.

У првим кадровима стајала је дуго Неимар-Синанова Селимија, сама и несрећна међу
ћепенцима и врбама. Лијепа и ријетка ствар по коју се нико није вратио. Остала је за царством које
се номадски селило, непокретна и беспомоћна.

Послије су у кадар ушли бедеми порушеног сараја и два-три влажна приземна собичка оскудног
Градског музеја.

                  

Дугометражни хисторијски филм о султанском Једрену брзо се свршио.
Бурса је сачувала љупкост и кад је престала бити пријестоница.
Истанбул је сачувао богатство и љепоту и када га је замијенила Анкара.

Једрене није сачувало ни успомене...

Из кукуруза се тек касније појавило смеђе насеље изгубљено у тарабама. Касаба из које је
исцурио живот као вода из напукле старе чиније по чијој се ивици задржао блиједи траг старинске
позлате.

Сокацима се сада одвија досадни нијеми филм у сто хиљада чинова пун теферича, ашчиница и
поспаних статиста који чекају хепиенд.

У цртачку биљежницу не може ни стати безброј варијација махалског урбанизма разапетог од
Босанског Брода до Багдада и Дијар-Бекира.

За мном је остала бесмислено масивна зграда једренске жељезничке станице с колосијецима
изгубљеним у дјетелини. Полубарокна џамија, полупруска касарна родила се у прошлом вијеку као
архитектонски мелез у браку између кајзеровога "Drang nach Osten" и султан-Хамидовог:
"јаваш-јаваш".

Лијево су бугарске пограничне карауле, "мед и млијеко", и крај свијета...
Пред биљежницом је само проријеђена чаршија из које су три пута панично бјежали и купци и
трговци.

Сокацима без буке пролазе докони људи, половни "студебекери" и угојени курбани.
Исток и Запад се додирују, али се не сударају.
Свирају самбе, роштиљ ради, Гренџар глуми и пуцају бајрамске прангије.

Исток и Запад живе у срдачној копродукцији једне "импорт-експорт" стварности пуне дерта,
"Сименса",овчетине, "Филип Мориса" и Хаџи-Бекировог рахат - локума.

У сваком стотом ћепенку под увјерењима и еснафским писмима, уз туце прописно поништених
таксених марака, печалбари по један наш Тетовац, Гостиварац или Бошњак, убијајући годинама
бијеле дане за жуте паре.

Печалбарски се штеди превише, живи премало и размножава претјерано.

На све стране су опет сокаци и буџаци, авлије, и ћенифе, и јабланови. Јабланови су овдје једина
лијепа заостала реквизита с позорнице на коју је заувијек пала завјеса.

На крају једне улице, која иде право, појављује се као обала "Добре Наде" неколико стотина
квадратних метара кемализма тешко отетих од к’смета, капитулација у чалми. Комад тврде земље
на којој стоји тридесетогодишња република с лаицизмом и просвјетом.

Около - по махалама вуче се искидан ланац Отоманског царства од Фатиховог мајског
уласка на коњу и с мачем у Аја Софију - до бјекства посљедњих султана с цвикерима, по киши и у
болничком фијакеру посљедње категорије.

Једрене ме испратило по мраку који се, као и свуда по касабама, ухвати одједном у стушти
бесомучно и са свих страна - и са европске и са азијске.

Тама полегне као дервишка џуба по кућама, по људима, по пословима, по покретима...
Исток и Запад заспи сваког акшама загрљени на ушћу Марице.

Само три црвена круга на зеленом...

 
Плави сафари на Занзибару

Занзибар или како људи воле да га зову ,,Острво зачина˝ је тропско острво на које су кроз своју историју утицај имале персијска, арапска, португалска и британска култура. Место које је служило као предах за трговачке путнике на релацији Европа-Индија.  Мириси цимета, ваниле и какаа владају овим острвом. Морски плодови су вам увек на дохват руке, а природа, водени и подводни свет који вас окружују су фасцинантни.

Насмејана екипа ,,Jungle Tribe’’-а се полако буди у својим симпатичним колибицама од трске. Под ногама осећамо песак, а у глави узбуђење пред данашњи излет које нам је спремило локално становништво. Одлазимо на заједнички доручак. Љубазни домаћини су нам спремили омлете, палачинке са кремом и мало свежег ананаса.  Смештени смо у малом рају на земљи. Колибе на обали Индијског океана, поглед из бајке, увек весели и насмејани локалци, кокосова дрвећа која нас окружују и прелепи цвркути птица. Док завршавамо доручак стиже комби и доносе нам да пробамо маске и пераја које ће нам требати за данашње авантуре у истраживању  прелепог подводног света Занзибара.

Опрема се враћа назад у комби. Вода, пиво и освежавајући напици се пакују у фрижидере пуне леда, ,,портабле’’ мини линија је спремна са УСБ-ом пуним домаћих хитова. Еуфорија на месту. Крећемо на Плави Сафари (Blue Safari)!

У комбију влада позитивна атмосфера. Ћаскамо са локалцима који нам причају своје догодовштине са Занзибара и слушамо домаћу рап и r’n’b музику, која је тамо врло популарна. Успут пролазимо кроз познату шуму Јозани и гледамо Колумбус мајмуне који су угрожена врста и највише их има баш у овој шуми.  Стижемо до сеоцета под именом ,,Ungujakuu’’,где чека дрвени чамац спреман да нас повезе у нову незаборавну авантуру током наше пустоловине у Африци. Пописујемо се код симпатичне девојке која седи на песку у хладу кокосовог древета са свеском и оловком у руци, и осмехом на лицу. Пристиже и кувар са храном којом ће нас обрадовати нешто касније. Цела група знатижељно вири у гајбице, кувар се смешка и својим погледом нам говори да будемо стрпљиви. ,,Насмејано племе’’ је ушло у чамац, посада на месту, позитивне енергије на претек. Пловидба почиње!

Сунце је све јаче, таласи који се одбијају од чамац нас освежавају, а ми весело наздрављамо са домаћим хладним ,,Serengeti’’ пивом. Успут остављамо кувара на пустом острвцету да почне са припремом својих данашњих изненађења. Прва дестинација нам је острвце ,,Кwаlee’’. Ту правимо и прву паузу. Сви ускачемо у нестварно тиркизну воду и уживамо у сваком тренутку. Након купања, део екипе остаје у води, а део креће у истраживање обале и у потрагу за најразличитијим облицима шкољки, док већина иде са нашим пријатељем Музуом у шетњу по обали у срце острва. Пењемо се по стаблу старог баобаб дрвета и фотографишемо се док поред нас миле крабе у својим великим шкољкама. Након тога долазимо до старе дрвене осматрачнице, пењемо се на врх и уживамо у прелепом погледу на околину острва. Полако се враћамо у чамац и настављамо нашу авантуру.

После десетак минута пловидбе стижемо на рајски пешчани насип величине пола кошаркашког терена. Место као из филмова. Сунце, вода, песак и насмејана екипа ,,Jungle Tribе’’-а која има утисак као да трчи по површини прозирне воде. Док се група купа, игра одбојку и испија хладно пиво и сокове у плићаку, наши љубазни домаћини нам спремају изненађење на чамцу.


Насецкали су доста свежег ананаса и кокоса. Права посластица! Нема краја хедонизму. Сви полако причају о следећој авантури. ,,Snorkeling’’!

Док пловимо ка месту где ћемо ронити, полако навлачимо маске и пераја која смо јутрос испробали. Пристајемо на корални гребен. Ронилачка експедиција је спремна! Ускачемо у океан и истраживање почиње. По први пут се сусрећемо са делићем прелепог подводног света који Занзибар пружа. Најшаренији могући корали. Исто тако шарене  и интересантне рибице. За око нам западне и који рак у својој прелепој шклољки. Сви смо одушевљени. Део групе користи последње тренутке за израњање прелепих сувенира који ће их заувек подсећати на ово тропско острво. Враћамо се на чамац. Данашње активности су нас изгладнеле. Шта сад?

Пристижемо на острвце где смо раније оставили кувара. Постављају се чаршави и спрема се музика. Седимо у малој ували на острву, посматрамо океан, сабирамо утиске и нестрпљиво чекамо ручак. Домаћини крећу да износе морске специјалитете. На трпези је риба, лигње и хоботница уз поврће које је зачињено са најразличитијим зачинима карактеристичним за Занзибар. Док смо уживали у храни и острву на ком се налазимо уследило је још једно изненађење. Наш домаћин Музу износи велики овал пун јастога! Трпеза, која се свуда у свету плаћа стотинама долара нама је била на дохват руке. Након ручка, свако је нашао свој мир и уживао у преосталом делу нашег излета. Неки су прошетали острвом, неки се купали, неки медитирали, а било је и оних који су мало одремали у овом нестварном окружењу. Време је да данашње дружење приведемо крају.

Са блаженим осмесима и заласком сунца и за нас стижемо на почетну тачку нашег излета. Изненађењима и даље нема краја. Плима и осека су свакодневница на Занзибару и наш чамац овога пута стаје 1 км. од обале,како се не би насукао. Сви ускачемо у плићак дубок свега двадесетак центиметара и упућујемо се ка обали. У оваквом окружењу ништа није тешко! Сунце је зашло, а иза нас је остала још једна незаборавна,,Jungle Tribе’’ авантура!
 

                                                                                                                                 ВУКАШИН БОЖОВИЋ