Салвадор Дали                                         

Ослобађање прстију


Нећу се задржавати на ономе што ми данас изгледа крајње недопустиво, а то није само
песма, већ сваки облик књижевног стварања који не одговара верном и објективном
антиуметничком тумачењу чињеничног света од кога увек тражимо и очекујемо објашњење
скривеног смисла. Ништа није тако далеко од наших властитих тежњи и од онога што још увек може
да нас привуче, као промене и друга прибежишта умрле поезије који су неприхватљивији и од саме
маште.

Није тренутак ни да поново свесрдно хвалим фотографско сведочење, уколико не желим
да без метода лутам путевима произвољности и да утврђујем просту чињеницу да разум
постаје све значајнији и значајнији на сазнајном пољу. Разум, или што је можда још важније
само појединачне чињенице оне ОПШТЕ СПОСОБНОСТИ на коју је Бретон алудирао: „КОЈА
БИ МИ БИЛА ПРИРОЂЕНА А НЕ ДАТА”.

Успут бих рекао да сам око седме или осме године веома волео лов на скакавце. Не
располажем никаквим знаком који би могао да објасни ову склоност. Ако се јасно и изузетно
живо присетим задовољства с којим сам гледао нежне тонове њихових крила кад бих их ширио
прстима (мислим да ми је јасно) да то није био ЈЕДИНИ разлог мојих одлазака у лов (морам да
кажем да сам скоро увек пуштао на слободу те инсекте непосредно након њихових хватања).
Тих дана на стенама испред наше куће у Кадакесу руком сам уловио рибицу чији ме је
изглед тако снажно и необично запањио, да сам ужаснут морао да је бацим (пропративши свој
поступак снажним криком). Она има исту главу као скакавац - одмах сам наглас приметио.
Од тог догађаја увек сам целог живота осећао, истинску одвратност према
скакавцима, ужас који се враћа истом јачином сваки пут када се појаве преда мном. Сећање
на њих увек ми оставља мучан утисак страве.

Мораћу да додам и то да се анегдота са рибом потпуно избрисала из мог сећања не
оставивши ни најмањег трага, све док ми је отац није испричао, што ми је омогућило да се
присетим необично јасно.

Уосталом, ова анегдота је моме оцу врло чудно изгледала; и сам ми је то потврдио.
Објашњавао сам себи порекло таквог ужаса (пре него што сам сазнао за поменуту
анегдоту) различитим претпоставкама и потпуно лажним анегдотама, којима сам приписивао
извесну веродостојност.

Задовољство ми је да подсетим да су 1927., без и најмањег међусобног контакта,
три особе, удаљене у то време, мислиле на трулог магарца: у Кадакесу сам управо радио серију
платна у којима се, као опсесивна тема, појављивала нека врста трулог магарца, пуног мува;
скоро истовремено, добио сам два писма: једно од Пепен Белоа, из Мадрида, који ми је
говорио о трулом магарцу и описивао потпуно исте ствари као оне малочас написане. Неколико
дана после тога, Луис Буњуел ми је говорио о трулом магарцу у писму из Париза.
Касније се Пепен Бело присетио како је, као дете, прелазио по километар дневно,
враћајући се из школе, да би видео неког иструлелог магарца кога је открио приликом породичне
шетње; наравно, то му је привукло поглед, мада је брзо пролазио.

Сада се сећам да сам, у трећој или четвртој години, имао визију гуштера у распадању
кога једу мрави.

Једног дана ћу морати да посветим велики простор, можда у некој књизи, личности која
се зове Еугенио Санчез, са којим сам се спријатељио током девет месеци служења војног
рока. Том изузетном човеку, коме сам, нажалост, изгубио сваки траг, дугујем неке од
најснажнијих часова свог живота, а уз то сам открио неколико текстова од изванредног значаја.

Дотична особа је била кочијаш по занимању и крајње необразована; једино је знао да тачно
чита и пише: али са њим сам могао да се разумем, можда боље него са било ким другим о
управо најнеразумљивијим стварима, не само говора него и саме свести. Пошто сам му
показао неколико надреалистичких текстова, скоро једино што је упознао од књижевности
(никада није прочитао ниједан роман), он је аутоматски испуњавао странице и странице с
разноликим еротским садржајем; али, усмено се скоро увек изражавао у најнеобичнијим
тренуцима, што показује да је било веома тешко верно забележити све што каже. Навешћу, као
пример, како је после дугог ћутања узвикнуо: Постоји летећи фалус. Затим га је нацртао на
мермеру кафанског стола. Не морам ни да кажем какво је било моје изненађење, будући да
он није могао да зна за Крилати фалус негдашњих цивилизација, о коме сам, касније, читао
Фројдова објашњења.

Слика одвојеног прста, често понављана у текстовима које сам узимао да читам,
вероватно је била проузрокована хипнотичком сликом из пресна у којој сам, како сам изјавио,
видео одвојени прст који лебди. Морам да кажем још и то да сам дуго времена посматрао
нежни покрет мајки и заљубљених, када дају руку једно другоме тако да извирују само прсти
једне руке, и онда гледају тај необични покрет који би ме узнемирио сваки пут кад бих га
видео. Често ме је мој властити палац неочекивано изненадио, упркос навици да га виђам
издвојеног, док излази из палете, као некаква ретка узбуђујућа ствар. Напослетку, приметио
сам код деце покрет (веома га је тешко објаснити) којим скривају руку, а притом остављају
прсте слободне.

Издвојени прст је био тема неколико мојих скоријих слика и фотографских остварења... на
том великом путу на коме још увек можемо препуштати ствари њиховој сопственој слободи...
...ослобађање прстију...

Обрада: Посада

                                                                                    Micio Kaku

FIZIKA NEMOGUĆEG

„NEMOGUĆE ”  JE  RELATIVNO

Kao fizičar, naučio sam da je „nemoguće” često relativan pojam. Sećam se da je moja učiteljica jednom
prišla mapi Zemlje okačenoj na zidu i pokazala na obale Južne Amerike i Afrike. Nije li to čudna slučajnost,
zapitala je, što se ove dve obale savršeno uklapaju, gotovo kao parčići slagalice? Rekla je kako neki
naučnici smatraju da su ova dva kopna možda nekad bila deo istog, ogromnog kontinenta. Ali to je bilo
smešno. Nijedna sila ne bi mogla da razmakne dva kontinenta. To je nemoguće, zaključila je.

Nešto kasnije te godine učili smo o dinosaurusima. Zar nije čudno, pričala je učiteljica, što su
dinosaurusi bili najbrojnija životinjska vrsta milionima godina, a onda su jednog dana nestali? Niko ne zna
od čega su svi stradali. Neki paleontolozi misle da ih je možda ubio meteor iz svemira, ali to je nemoguće i
više pripada domenu naučne fantastike.

Danas nas geotektonika ploča uči da se kontinenti zaista pomeraju i da je pre 65 miliona godi ogromni meteor
prečnika oko deset kilometara verovatno istrebio dinosauruse i veliki deo živog sveta na
Zemlji. U svom kratkom životnom veku stalno sam viđao kako naizgled nemoguće stvari postaju priznate
naučne činjenice. Zašto se, onda,emogućom smatra pomisao da ćemo negde u budućnosti biti u stanju da
se teleportujemo s jednog mesta na drugo ili da napravimo svemirski brod koji će nas jednog dana odvesti
do zvezda prevaljujući svetlosne godine?

Današnji fizičari bi takva dostignuća smatrali nemogućim. Možda će postati moguća za nekoliko
vekova? Ili za deset hiljada godina, kad naša tehnologija bude savršenija? Ili za milion godina? Drugim
rečima - ako bismo se kojim slučajem susreli sa civilizacijom milion godina naprednijom od naše, da li bi
nam se njihova svakodnevna tehnologija činila magičnom? Na se, u suštini, može svesti jedno od
središnjih pitanja razmatrano u ovoj knjizi; da li će, samo zato što je nešto danas nemoguće, to i ostati
nemoguće vekovima ili milionima godina u budućnost?

S obzirom na izvanredan napredak u nauci u prošlom veku, posebno u definisanju kvantne teorije i
opšte relativnosti, sada je moguće grubo proceniti kada bi se neke od ovih fantastičnih tehnologija mogle
realizovati (ako se to uopšte bude desilo). S prilivom naprednijih teorija poput teorije struna, fizičari
ponovo razmatraju čak i idej koje se graniče s naučnom fantastim kao što je putovanje kroz vreme i paralelni svemiri.
 Prisetimo se samo onih tehnoloških dostignuća koja su naučnici pre 150 godina smatrali
nemogućim, a koja su danas deo naše svakodnevice. Žil Vern je 1865. godine napisao roman Pariz u
dvadesetom veku, koji je bačen u neku fioku i zaboravljen višod jednog veka dok ga slučajno nije otkrio
njegov praunuk i objavio tek 1994. godine. U toj knjizi Vern je pretpostavio kako će Pariz izgledati 1960.
godine. Njegov roman obilovao je tehnologijom koja se izvesno smatrala nemogućom u devetnaestom
veku, uključujući faks-mašine, komunikacione mreže svetskih razmera, staklene nebodere, automobile na
plin i uzdignute vozove ogromnih brzina.

Ne iznenađuje što je Vern bio u stanju da sroči takva zapanjujuće precizna predviđanja jer beše predan
svetu nauke i koristio je dostignuća priznatih naučnika. Duboko je poznavao osnove nauke što mu je
omogući zadivljujuće preciznu moć predviđanja.

Nažalost, neki od najvećih naučnika devetnaestog veka zauzeli su suprotno gledište tvrdeći kako nema
nade da će mnoštvo tehnoloških dostignuća biti ostvarivo. Lord Kelvin, možda i najistaknutiji fizičar
viktorijanske ere (sahranjen kraj Isaka Njutna u Vestminsterskoj opatiji), izjavio je da je nemoguće
napraviti mašine „teže od vazduha“ poput aviona. X-zrake smatrao je prevarom, a za radio je mislio da
nema budućnost. Lord Raderford, zaslužan za otkriće atomskog jezgra, odbacio je mogućnost pravljenja
atomske bombe, nazvavši tu ideju besmislicom. Hemičari devetnaestog veka proglasili su potragu za
Kamenom mudrosti, legendarnom supstancom koja može da pretvara olovo u zlato, naučnom slepom
ulicom. Hemija devetnaestog veka zasnivala se na fundamentalnoj nepromenljivosti elemenata, poput
olova. Ipak, s akceleratorima čestica u rukama, danas u načelu možemo da pretvaramo atome olova u
zlato. Pomislite samo kako bi se televizija, računari i internet činili fantastičnim na prelazu u dvadeseti vek.

Svežiji primer su crne rupe koje su se svojevremeno svrstavale u domen naučne fantastike. Ajnštajn je
1939. godine napisao tekst u kome je dokazao da crne pe ne bi nikada mogle da se formiraju. Ipak, danas
nam Hablov svemirski teleskop i teleskop koji registruje X-zrake Čandra otkrivaju hiljade crnih rupa u
svemiru.

Ove tehnologije su proglašavane nemogućim zato što mnogi fundamentalni zakoni fizike i nauke nisu
bili poznati u devetnaestom veku i početkom dvadesetog veka. S obzirom na ogromne jazove u
razumevanje nauke tog vremena, posebno na atomskom nivou, ne čudi što su se takvi pomaci smatrali
nemogućim.

PROUČAVANJE  NEMOGUĆEG

Ironično zvuči, ali ozbiljno proučavanje nemogućeg često je otvaralo vrata ka bogatim i potpuno
neočekivanim oblastima nauke. Na primer, frustrirajuća i bezuspešna potraga za perpetuum mobile
mašinom navela je fizičare na zaključak da je takvamašina nemoguća, primoravši ih d postuliraju
održanje energije i tri zakona termodinamike. Tako je jalov trud da s napravi mašina koja bi beskonačno
kretala bez utroška engije doprineo da se otvori novo polje termodinamike na kome se
delom temelji otkriće parne mašine, era mašina i moderno industrijsko doba.

Pred kraj devetnaestog veka naučnici su odlučili da je nemoguće da je Zemlja stara milijardama .
Lord Kelvin je izričito tvrdio da bi se Zemlja u tečnom stanju ohladila za 20 do 40 miliona godina,
suprotstavljajući se geolozima i biolozima darvinistima koji su govorili da bi Zemlja mogla biti stara više
milijardi godina. Tek kada su madam Kiri i drugi otkrili nuklearnu silu pokazalo se kako je središte Zemlje,
zagrejano usled radioaktivnih raspada, zaista moglo da opstane u tečnom stanju milijardama godina i
potvrdilo da je nemoguće zapravo moguće.

Ignorišemo nemoguće na sopstvenu štetu. Dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka Robert Godard,
osnivač moderne raketne nauke, bio je izložen žestokim kritikama onih koji su smatrali da te rakete
nikada neće moći da putuju u svemiru. Njegovo istraživanje sarkastično su nazivali Godardovom
ludorijom. Godine 1921, urednici New York Timesa silno su kritikovali rad doktora Godarda: „Profesor
Godard ne zna odnos između akcije i reakcije i mora da nađe nešto bolje od vakuuma za svoju reakciju.
Izgleda da mu nedostaje osnovno srednjoškolsko znanje.“ Rakete su bile nemoguće, brecnuli su se
urednici, jer u svemiru nije bilo vazduha od kog su mogle da se otiskuju. Nažalost, jedan šef države je
uviđao implikacije Godardove nemoguće rakete - Adolf Hitler. Tokom Drugog svetskog rata baraž
nezamislivo naprednih nemačkih V-2 raketa sejao je smrt i razaranje po Londonu, umalo ga bacivši na
kolena.

Proučavanje nemogućeg možda promenilo tok svetske istorije. Tridesetih godina prošlog veka
rasprostranjeno je bilo mišljenje koje je čak i Ajnštajn zagovarao, da je atomska bomba nemoguća. Fizičari
su znali da je unutar jezgra atoma zaključana ogromna količina energije kao što predviđa Ajnštajnova
jednačina E = mc 2 , ali energija koju oslobodi jedno jezgro bila je previše beznačajna da bi se razmišljalo o
njoj. Atomski fizičar Leo Silard se priseća da je čitao ran Oslobođeni svet (The World SetFree) H. Dž.
Velsa iz 14. godine, u kome pisac predviđa otkriće atomske bombe. U knjizi navodi da će tajnu atomske
bombe 1933. godine otkriti jedan fizičar. Silard je slučajno nabasao na ovu knjigu 1932. Nadahnut
romanom, on je 1933. godine, upravo kao što je Vels predvideo dve decenije ranije, došao na ideju da
uveća moć jednog atoma pomoću lančane reakcije, čime bi energija cepanja jezgra jednog atoma
uranijuma mogla da se umnoži mnogo biliona puta. Silard je potom pokrenuo niz presudnovažnih
eksperimenata i tajne pregovore između Ajnštajna i predsednika Frenklina Ruzvelta - ishod će biti
projekat Menhetn, odnosno konstruisanje atomske bombe.

Koliko li smo samo puta videli kako proučavanje nemogućeg otvara potpuno nove puteve, pomerajući
granice fizike i hemije i primoravajući naučnike da preinače značenje reči nemoguće. Ser Vilijam Osler
jednom rekao: „Filozofije jednog doba postaju apsurdnosti u narednom dobu, i ono što je juče važilo za
glupost, postalo je mudrost u sutrašnjici.“

Mnogi fizičari se drže čuvenog principa T. H. Vajta iz njegove knjige The Once and Future King:
„ Sve što nije zabranjeno, obavezno je! “ To se neprestano potvrđuje u fizici. Ako zakoni fizike ne zabranjuju
izričito neki fenomen, na kraju ćemo ipak otkriti da postoji. (To se desilo više puta prilikom potrage za novim
subatomskim česticama. 1 Istražujući granice zabranjenog, fizičari su često neočekivano otkrivali nove
zakone fizike.) Zaključak koji proizlazi iz izjave T. H. Vajta mogao bi glasiti: „Sve što nije nemoguće,
obavezno je!“

Na primer, kosmolog Stiven Hoking je pokušao da dokaže kako je putovanje kroz vreme nemoguće
tako što je otkrio nove zakone fizike prema kojima takvo kretanje ne bi bilo moguće. Te zakone nazvao je
pretpostavka o zaštiti hronologije. Nažalost, posle mnogo godina ogromnog truda nije uspeo da dokaže
ovaj princip. Zapravo, fizičari su, sasvim suprotno tome, pokazali da zakon koji sprečava putovanje kroz
prevazilazi matematiku današnjice. Pošto se za sada nijedan zakon fizike ne protivi postojanju
vremeplova, fizičari su morali vrlo ozbiljno da pristupe mućnosti putovanja kroz vreme.

Svrha ove knjige je da se razmotri koje bi to tehnologije danas smatrane nemogućim mogle postati
uobičajene za nekoliko decenija ili vekova.

Jedna od tih nemogućih tehnologija već se pokazuje mogućom: teleportacija (barem na nivou atoma).
Fizičari su čak i do pre nekoliko godina govorili da slanje objekta s jednog na drugo mesto putem zraka
narušava zakone kvantne fizike. Autori prvog serijala Zvezdane staze su, zapravo, bili toliko preplavljeni
kritikama fizičara da su uveli Hajzenbergove kompenzatore kako bi ispravili taj nedostatak svojih
teleportera. Nedavni pomaci omogućavaju savremenim fizičarima da teleportuju atome s jednog na drugi
kraj prostorije ili fotone ispod Dunava.

PREDVIĐANJE  BUDUĆNOSTI

Uvek je pomalo opasno predviđati, posebno ako se govori o budućnosti: dalekoj vekovima ili hiljadama
godina. Fizičar Nils Bor je voleo da kaže: „Teško je predviđati. Naročito o budućnosti.“ Ali postoji suštinska
razlika između doba Žila Verna i sadašnjosti. Danas se fundamentalni zakoni fizike u osnovi razumeju.
Fizičari razumeju osnovne zakone u opsegu od zadivljujuća četrdeset tri reda veličine - od unutrašnjosti
otona sve do svemira koji se širi. Zato fizičari mogu sa opravdanim samopouzdanjem u grubim crtama
predvideti tehnologiju budućnosti, i bolje razdvojiti tehnologije koje su samo neverovatne od onih
nemogućih.

Zato nemoguće stvari u ovoj knjizi delim u tri kategorije.

Prva kategorija je ono što nazivam I klasa nemogućeg. Te tehnologije nemoguće su danas, ali ne krše
nijedan poznat zakon fizike. Dake, mogle bi biti moguće u ovom veku, ili, možda u narednom, u
izmenjenom obliku. U njih spadaju teleportacija, motori na antimateriju, izvesni oblici telepatije,
psihokineza i nevidljivost.

Druga kategorija su pojave iz II klase nemogućeg. One obitavaju na samoj ivici našeg razumevanja
fizičkog sveta. Ako se uopšte moguće, možda bi se mogle realizovati za hiljade ili milione godina. U njih
spadaju vremenske mašine, mogućnost putovanja u hipersvemir i putovanje kroz crvotočine.

Poslednja kategorija je ono što nazivam III klasa nemogućeg. To su tehnologije koje se kose s poznatim
zakonima fizike. Iznenađujuće je da postoji samo nekoliko takvih nemogućih tehnologija. Ako se ispostavi
da su moguće, predstavljaće fundamentalni pomak u našem poznavanju fizike.

Čini mi se da je ova klasifikacija značajna jer naučnici odbacuju brojne tehnologije iz naučne fantastike
proglašavajući ih potpuno nemogućim, a zapravo misle da su nemoguće za ovako primitivnu civilizaciju
kakva je naša. Na primer, dolasci vanzemaljaca se obično smatraju nemogućim zbog ogromnih udaljenosti
između zvezda. Iako je jasno da je međuzvezdano putovanje za našu civilizaciju nemoguće, možda je
moguće za civilizaciju vekovima, hiljadama ili milionima godina ispred nas. Zato je važno klasifikovati
takve nemoguće stvari. Tehnologije nemoguće našoj civilizaciji danas nisu nužno nemoguće ostalim
tipovima civilizacija. Prilikom zaključivanja o tome šta je moguće, a šta nemoguće, neophodno je u obzir
uzeti tehnologije hiljadama do milionima godina ispred naših.

Karl Segan je jednom napisao: „Šta znači za jednu civilizaciju to što je stara milion godina? Radio-
teleskope i svemirske brodove imamo već nekoliko decenija; naša tehnička civilizacija stara je tek koju
stotinu godina… napredna civilizacija stara milionima godina ispred nas je koliko i mi ispred galaga ili
makaki majmuna.“

U istraživanjima, profesionalno sam fokusiran na pokušaje da ispunim Ajnštajnov san o teoriji svega.
Razgaljuje me rad na konačnoj teoriji koja bi mogla dati konačan odgovor na neka od najtežih nemogućih
pitanja današnje nauke, recimo da li je moguće putovanje kroz vreme, šta se krije u središtu crne rupe, ili
šta se desilo pre Velikog praska.I dalje budan sanjarim o doživotnoj ljubavi s nemogućim, pitajući se kada
i da li će neke od tih nemogućih stvari preći u domen svakodnevice.

                                                                                                                      Обрада: Посада

---

---

---