ПРИЧЕ

pisaca masina

 

 

 posadaka

**********************

**********************

 lovac

       Одиграј Потез

**********************

старое радио

**********************

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 




po



                                                                                                                                                                             
      Halil Džubran

                     Халил Џубран 

 Како постадох лудак
      (прича из Лудака)
                          

Питаш ме како постадох лудак. Овако се то збило:

Једнога дана, давно, пре него што многи богови беху рођени, пробудио сам се из дубоког сна и открио да су све моје маске украдене - седам маски које сам начинио и носио у седам живота.

lopov
Tако без маски, трчах кроз уличну вреву вичући: “Лопови, лопови, проклети лопови ! ”

Мушкарци и жене ми се смејаху, а неки се из страха затвараху у куће.

Кад стигох до пијаце, младић који стајаше на крову повика: “ Он је лудак ! “ Погледах навише у жељи да га видим, а сунце по први пут обасу пољупцима моје наго лице. По први пут сунце љубљаше моје право лице, и моја се душа разгори љубавним пламом за сунцем, те ја више више не желех своје маске. И, као опијен, виках: “ Благословени, благословени нека су лопови који украдоше моје маске ! ”

Тако постадох лудак.

И у лудилу свом пронађох и слободу и сигурност - слободу усамљености и сигурност од тога да будем схваћен, јер они који нас разумеју поробљавају нешто у нама.

Али, да не будем сувише поносан на сопствену сигурност. Чак је и Лопов у затвору безбедан од другог лопова.

Амбиција

Три човека сретоше се за столом у гостионици. Један беше ткач, други дрводеља, а тречи копач. Ткач рече: “ Продадох данас изврстан ланени покров за два златника. Пијмо вина колико нам душа иште. “

“ А ја “, рече дрводеља, “ продадох свој најбољи сандук. Узећемо и дивно печење уз вино. “

“ Ја само ископах гроб”, рече копач, “ али ме газда мој плати двоструко. Узмимо и медењаке поврх свега реченог. “

И читаве те ноћи гостионица би упослена, јер често би наручивано вино, печење и колачи. И беху весели.

Домаћин трљаше дланове и осмехиваше се жени својој, јер гости његови трошаху веома. Кад напустише гостиону, месец беше високо на небу, а они ходаху путем, певајући и углас вичући. Домаћин и жена његова стајаху на вратима и гледаху за њима.

kafANA

“ Ах ! “, рече жена, “ Ова господа ! Тако широких руку и тако раздрагана ! Да нам само сваки дан могу донети такву срећу ! Тада наш син не би морао да буде гостионичар и не би морао напорно да ради. Могли бисмо га школовати, да постане свештеник. “


PV                       

                   О Одећи


А  онда рече неки ткач, Говори нам о Одећи.
Његов одговор би:
Ваша одећа скрива много од ваше лепоте, али не скрива оно што
није лепо.

И мада у одећи тражите слободу за своје тело, пре ћете у њој наћи
тек амове и ланце.

Камо среће да се можете суочити са сунцем уз више своје коже и
мање својих хаља,

Јер је животни дах у сунчевој светлости, а рука је живота у ветру.
Неки од вас говоре, “To је северац саткао одећу коју носимо.”

А ја вам кажем, да, био је то северац,

Али стид му је био разбој, а за влакно је узео омекшане тетиве.
А кад је обавио посао, насмејао се у шуми.

He заборавите, скромност је штит од очију оних што нису чисти.
А када нечистих више не буде, шта ће бити та скромност до негве
и нечист за дух?

А не заборавите ни то да земља ужива у вашим босим ногама, и да
ветрови журе да се поигравају с вашом косом.


О Законима


Неки правозаступник тад рече, Али шта ћемо онда, Учитељу, са
нашим Законима?
А његов одговор би:
Законе радо прописујете,
А још их радије кршите,
Као деца што се играју покрај мора, која упорно граде своје куле
од песка, да их уз смех разоре.
Али док подижете те своје пешчане куле, море наноси на обалу
још тога песка,
Те кад их разрушите, море се смеје са вама. Одиста, море се увек с
безазленима смеје.
Али шта ћете са онима за које живот није море, a пи закони
исписивани људском руком нису куле од песка,
Heгo је за такве живот камен, а закон длето којим га клешу по
сопственоме лику?
Шта ћемо са богаљем који мрзи играче?
Шта ћемо и са волом који воли свој јарам, и мисли да су јелен и
козорог скитнице и пробисвети?
Шта ћемо са престарелом змијом која не може да се отараси свог
свлака, па назива све друге и голим и бестидним?
И шта ћемо са оним што рано стиже на свадбену гозбу, а када се
преједе и сав малакше, одлази својим путем придикујући како су све
гозбе скрнавне а гости преступници?
Шта да кажем о њима сем да и они стоје на сунчаној светлости,
али леђима окренути Сунцу?
Ти виде тек своје сенке, а те њихове сенке њихови су закони.

А шта је Сунце за њих до само бацач сенки?
И шта за такве значи придржавати се закона, но погнути се и ићи
трагом сопствених сенки по земљи?
Али вас који ходате суочени са Сунцем, која би то обличја
исцртана по земљи могла да зауставе?
Вама што путујете са ветром, која би ветреница могла да покаже
пут?
Који би људски закон могао да вас веже ако разломите свој јарам,
али о вратнице затвора који није човечји?
И ко је тај што ће вас довести пред лице правде ако раздерете
своју одећу али је оставите на стази која није човечја?
Народе Орфалиса, можеш ти и да ућуткаш своје добоше, можеш и
да развргнеш све жице своје лире, али ко би могао шеви да забрани да
пева?



     
JE                                                                                                                 
                                                   Први париски дневник   
  
                                                                                           Ернст Јингер

  
                                                                   
Париз, 6. април 1941.
Субота и недеља у Паризу. Увече, с потпуковником Адојсом, у "Ротисерији де ла Рен Педок", близу железничке станице Сен-Лазар, а затим у "Табарену".
Ту, ревија с голим же
нама пред официрима и чиновницима окупационе војске, уз
плотун шампањаца. Добро су грађене све до стопала која су деформисана од обуће. А није ли, можда, стопало деградирана шака? Такве представе подешавају се према нагонском механизму - жаока не омањује, иако је увек иста.
Јако долази до изражаја и петловска црта галске расе. Les poules¹

После тога у "Монте Кристу", етаблисману где се ужива на јастуцима. Сребрни пехари, чиније с воћем и боце светлуцали су се у полутами као у православној капели; о гостима су се бринуле девојке, готово све кћери руских емиграната,
али рођене у Француској, које су брбљале на неколико језика. Седео сам с двадесетогодишњом девојком, ситном и меланхоличном, и, у маглама шампањца, разговарао с њом о Пушкину, Аксакову и Андрејеву, чијег је сина добро познавала.

Данас, у недељу, непрекидно киша. Двапут сам одлазио у цркву Св. Магдалине, по чијим је степеницама лежало шимширово лишће; у подне и увече код Принијеа.

Град је као врт,
одавно ми познат, који је сада запуштен, али у којем се
ипак види сваки путељак. Необично је то стање конзервације, у неку руку хеленистичко, у којем вероватно имају удела посебне вештине високе администрације. Чудновато изгледају бели путокази које је војска поставила у граду - прорези кроз староорганску творевину.


1 Пилетина       

                       masina rata

                                       

Венсен, 1. мај 1941.

Сакре-Кер. Витез Де ла Бар, врло млад погубљен, на страшан начин, зато што није поздравио процесију. О њему сам
недавно читао код Волтера. Ту се налази његов кип на мученичком стубу, у освећеном делу цркве, као олтар слободног зидарства. Избор места даје споменику дијалектичку црту која не допушта да се саучествује у судбини тог несрећника. Ту су га оставили с подигнутим кажипрстом.

Затим Плас де Терн. Ђурђевак, купио сам букетић, због Првог маја, који је такође крив што сам срео Рене, младу продавачицу из робне куће. Париз омогућује такве сусрете; види се да је подигнут на Венерином олтару. То је повезано с водом и ваздухом. Сада то осећам утолико јасније што сам првих осамнаест месеци рата живео у истинској самоћи: касарне, сеоске куће, склоништа. Током дуготрајне
аскезе, у којој потискујемо чак и мисли, наслутимо нешто од старачке мудрости, ведрине.

Ручали смо, а затим отишли у биоскоп; тамо сам јој додирнуо груди. Врео ледени брег, брежуљак у пролеће који крије безбројне животне клице - белих анемона можда. За време филмског журнала дворана је остала осветљена, очигледно да би се спречили протести. Приказивале су се наше офанзиве у Африци, Србији и Грчкој. И сама слика деструктивних средстава изазивала је крике страха. Аутоматизам тих средстава, врћење челичних тенковских гусеница, начин на који су, у ватри, гутани реденици с блиставим мецима. карике, шарке, визири, зглобови оклопа, арсенал животних облика који отврђњавају као љускари, корњаче, крокодили и инсекти - већ их је Хијероним Бош видео.

Проучити начине како пропаганда прелази у терор. Управо су почеци понудили много тога што се заборавља. Тада сила долази мачјим ходом, лукаво и нежно. Растали смо се испред Опере, да се никад више не видимо.



                                                    

                                                                                                                                                          Обрада: Посада





| Д А Р О В И | П О Е З И Ј А | И З Б О Р | П Р Е В О Д И | Л И Н К О В И | п о с а д а  д е ц а |
| п о с а д а SF| п р е у з м и или ч и т а ј | е с е ј и | н е о р а |
п у т о п и с и | п о с а д а архива |

помоћ
cp
<== ==>