Беснело је бурно,
подивљало море, помамном се
силином кретали таласи, велики као
стене. А бела пена крила
је њихове рашчепљене, усијане чељусти.
И одјеци су се чули
хучне буре по удаљеним
литицама.
Доле у дубини владао је мир.
Повољан.
Раствор је био готово засићен и
време се ближило
кристалисања.
..Незадовољством је одисао. Промене
је хтео.
Излаза из досадног стања.
По старом вечитом закону, по увек
истом, сталном
и непроменљивом. —
Увек. —
У повољним приликама, у повољно
време, полако,
мирно се кристалисала садржина
засићенога раствора.
Увек на исти начин, по истом увек
правилу..
А он тога није хтео. Новости је
хтео, промене,
живота, новог и друкчијег. Непокоран
вечним законима,
непослушан надмоћној већини,
револуцију је спремао. А
знао је да и он вреди.
У маси...
Ништа не значи множина цела, несвесна
руља.
Поводљива је маса. Почетак треба
учинити буран и смео,
ићи ће после.
И пре њега било је занешењака.
Страдали су сви, изгубили се, нестало
их у безименој
гомили.
Полако се утишавала бура, сламала се
ослабљена
крила побуњених титана о јачину равног
огледала
морског, настајао је тихи мир.
И све је у хору певало задовољну песму
измирења.
..Није успео. Изгубио се међ масом,
пропао у
намери, вечним подлегао законима. Још
се чује само
слаби крик безмоћног незадовољника,
али га
угушује сложни, силни хор гласова.
Слаб је, преслаб његов
глас, ситног, нејаког молекула.
Чуо се неко време...
Па се и он постепено изгуби и нестаде
га у широким
слојевима масе.
