Марија Алексић   

 Дневник једне Јагодине                       

Бистро октобарско сунце исијава над Јухором..Буди се свака грана већ смрзнутог дрвећа . Стари цариградски друм спава. Субота је. Спава стари пут и чека да неко прође друмом. Вековима је стари војни пут  две лепотице – Сингидунум вечни и Цариград неуморни. Спајао је две метрополе  а пролазио је баш кроз одаје старе Јагодине.

Дуга је прошлост вароши јагодинске. Вечни антички град је израстао у град у који су свраћали путници намерници и писали о њему у својим путописима.  Морава је вековима лежала поред старе пријатељице Јагодине. Хранила је и облачила у дивно плодно рухо. Стари мост на Морави , кажу стари, подигоше Немци. Страх од старудије и зелене гвожђурије је уливао немир код сваког мештана. Ретко ко би се усудио да пређе стари мост а да сме да погледа Морави у очи. Легенда каже да Јагодина доби име по ратоборној крчмарици јагоди ,која је имала механу подно гробља и која је убијала Турке. Реалисти кажу да варош доби име по јагодама којих беше у изобиљу по плодној равници јагодинској. Беше тако Јагодина све до половине 20.века , кад јој кумоваше опет и она доби ново име. За неке је име било симбол слободе а за неке ропства.

Стара Јагодина је крштена као ново Светозарево. Име је добила по Светозару Марковићу, чувеном социјалисти. Светозаревом педесетих година бицикле заменише аутомобили. Црвене '' фиће'' и '' кечеви '' заузеше улице Светозарева као какве печурке које су ницале после кише. Старе лимене таблице са ознакам СВ су сијале док је путник намерник посматрао како '' јуре '' брзином 30 на сат. Почеле су да ничу зграде и сваког дана се родило неко ново социјалистичко дете са око десетак спратова. Бетон је преплавио град. Само су успомене подсећале на неко старо време. Стара црква која се налазила на '' српском делу'' турске касабе је и даље стајала поносно и одолевала вековима. Подигао је кнез Милош 1818. Речица Белица је одвајала касабу на српски и турски део. Стари дух Јагодине је оживљавало и зид старе џамије која се некада налазила са оне стране реке. Док су стари мислиоци оживљавали сећања на стару Јагодину, пресекао би их звук воза Београд – Ниш. Железничка пруга је била један од симбола старе Јагодине. Возови бу тутњали рано ујутру. Колико љубави носи овај град са собом.... Колико лепоте лежи у њему...  Како мирише завичај другачије од туђине...мирише на хлеб који је испекла мајка у фуруни шпорета старог смедеревца...Мирише на дрва кооја отац сече и спрема за зиму...Мирише на деду који стоји на капији и чека унуку која се враћа са студија из Београда... Мирише на сестру и брата који скачу на капији и чекају рођаке са села...

Старо Ђурђево брдо вековима стоји као последњи бедем одбране старе Јагодине. Ту је смештен Арачлијски поток, који доби име по свом власнику, старом Таси, циганском ' арачлији. Сакупљао је харач Таса , па по њему и доби место име. Лежи Јагодина и не мрда. Поморавски врбаци  се и даље њишу на октобарском хладном сунцу. Само се чује какав глас из врбака '' не бацај ту 'артију по реке ''. Јагодински дух  живи кроз говор поморавског сељака. Свако ко оде из Јагодине, понесе са собом тај '' језик '' који не може да избаци и да хоће. Ушло је то у крв.

Највише мештани жале за старим конаком Хајдук Вељка. Легенда каже да је Вељко после сваког боја свраћао у Јагодину да посети своју љубавницу. Стари жути конак са дебелим зидовима је спавао вековима. Одједном је умро. Нестао. Нема га... Чинило се сваком поштеном Јагодинцу да му је део душе узет , рушењем конака. Ако неко и пожели да у рано октобарско јутро врати сећање на стари завичај, седне на стару дрвену клупу и гледа оронулу лепотицу.Оронула лепотица беше стара Учитељска школа коју је подигао учитељ Сретен Аџић. Парк у ком се налази је јагодинско благо. Парк је преживео немачку окупацију, али списи кажу да су Германи знали да цене јединственост биљних врста које су расле ту и да га нису дирали. Много благодети има Јагодина, или Светозарево.

Бурна прошлост обавија овај град. Некако нам се чини да ако ко крене на њега, да ће сенка славног капетана Коче устати и уплашити непријатеља. Свако воли своје сунце. Најлепше је родно сунце. Свако воли комад неба а најслађи је комад родног неба. Природне катастрофе нису мимоишле Поморавље. Изливала је Белица, плавила је Морава али никада није Јагодина дозволила да потпуно потоне. Сваки пут је испливала из блата. Муљ који је захватио тло је спирала под налетом ветра. Црни Врх је попут сателита бринуо о поморавској лепотици. Октобар је најлепши у Јагодини. Све је посивело само по која стара јагодинска кућица одолева времену. Смеши се по која вуновлачарска радионица ,од које је остао само стари натпис да је некада ту живео занатлија . Нема више старих заната. Нема терзија, кујунџија, капаџија....нема ни кројача. Све је заменила нова технологија.

Само сећања живе за нека лепша времена.  Враг ће знати да ли су лепша ...за оне који воле историју, јесу лепша...за неке нису. Мирише јутарња кафа, кажу турска..Оштар мирис буди љубитеље овог горког напитка.

Најлепше је пити у свом завичају и гледати парче свог неба, само свог.

  Прабаба Јулка и хотел Бристол   

Сава Мала је тако мио цигански крај...дува ветар  и носи све пред собом. Јулка је морала послом да дође у главни град. Продавала је живину и од тога хранила своје петоро деце. Далеко беше Јагодина. Јулка није била писмена, али је чула од учених људи да има око сто и нешто километара пута . Јулка је путовала возом. Села би у рану зору и возила се пуних шест сати. Носила би кутију пуну пилића који су се тек излегли. Имала је она наручиоца домаће живине  који је захтевао само праве, домаће пилиће. Нашла га је Јулка преко брата који је радио као месар у хотелу Бристол. На углу код старог хотела Јулка је сваког петка чекала свог наручиоца да му преда кутију а он њој везу црвених ' иљадарки.

За везу коју би добила, могла је да прехрани три одрасла момка и две стасале кћери. Муж јој је умро после рата одмах. Био је у партизанима. Марко беше леп човек, висок и задрт . Три пута су га Немци ранили . Једном је задобио повреду ноге, једном стомака а трећи пут ока. Вратио се сакат и ћорав . Јулка је ћутала јер је знала колико је он сујетан . Није хтела реч да каже. Деца би га каткад питала где му је око, а он је одмах излазио из собе, као да није чуо питање. Те 1947. Марко се разболео. Умро је изненада . Нико није очекивао да партизан који је преживео толико борби, сремски фронт и одбрану града, поклекне пред неком непознатом болешћу. Тихо је отпутовао. Тише је отпутовао него што је одлазио у рат.

Јулка је остала сама. Била је ниска и здепаста, али толико енергична да је могла да покрене локомотиву. Тако су јој деца говорила. Њене оштре црте лица су говориле да је уморна, да јој треба мира али Јулка није мировала. Током недеље је радила на њиви, изводила козе и овце на испашу, а увече гледала у малу кутију колико се пилића излегло. Била је тако озарена кад би видела пуну кутију малих и жутих створења која би јој донела пар црвених ' иљадарки. Гледала би кутију као икону. Сваког петка би седала на воз и одлазила са кутијом у наручју.

Уредне дуге црне косе умотане у пунђу, црних продорних очију, дугог римског носа и пуних усана, Јулка би облачила најбоље штофано одело, стављала белу мараму и са котарицом у једној а кутијом у другој руци, одлазила. Долазила би касно увече, уморна, изгладнела и само би пала у постељу од сламе. Силазила би са воза и пешака ишла ка хотелу Бристол.

На углу би је чекао он, наручилац њене живине. Миле са Чубуре је био омањи црни човек, средњих година. Рекло би се да је веома леп и младолик за неког ко има скоро педесет. Јулки би срце убрзано заиграло док се приближавала Сава малој. Намештала би мараму, подигла груди и напућила своја уста, црвена од нервозе и угриза. Уљудно би му се јавила и предала кутију. Прозборили би коју и Јулка би настављала даље. Сваки петак је био исти . Тог новембарског петка Јулка је стигла раније него иначе . Киша је толико падала да је њена бела марама била потпуно мокра. Њен капут је био наквашен а сукња се лепила за ноге. Ноге су јој потпуно промрзле од ледене воде која јој је потпуно ушла у већ исцепане старе предратне ципеле. Миле је наишао потпуно мокар. Извињавао се што касни. Не, није он каснио већ је она стигла много раније. Њене набрекле груди су пуцале под мокром блузом. Срце је узбуђено ударало у ритму кишетине која је падала , не знајући да стане. Миле је пришао и  загрлио је, хотећи да јој стави своју пелерину око капута. Приближио јој се толико да је осетио врео задах узбуђења. Нехотице јој је ставио руку на груди . Срце је скакало. Ухватио је за руку и увео у Бристол..

Први пут је проста једноставна жена ушла у један хотел . Не беше јој свеједно. Мислила је да ће је само угрејати неким чајем , а желела је да је угреје својим јаким мушким телом. Сели су тако мокри а Миле је наручио чај за обоје. Гризла је своја уста да су била потпуно модра. Чврсто је стегла котарицу коју је понела. Простодушно је извадила комад ладне погаче коју је понела јутрос. Дала му је да се окрепи. Није знала да Миле има своју механу и да је јутрос обедовао царски доручак. Толико га је дирнула својом простом добротом, да је ухватио за руку и погледао у крупне црне очи. '' Како си лепа '' – изустио је. Нико јој није рекао да је лепа. Говорили су јој да је вредна, мила, добра али лепа никада. Марко је није гледао као нежну жену којој је потребно рећи да је лепа. Гледао је у њој мајку и радника на њиви. Извукла је руку из његове. Страх је био јачи. Он је спустио поглед и извинио се. '' Нисам желео да те увредим, хтео сам само да те угрејем ''. Кајала се . Само је ћутала.  Био је тренутак да крене назад. Толико је желела да остане с њим. Желела је да се попне на спрат хотела и буде у његовом загрљају. Знала је да мора да крене. Устала је и још увек мокра кренула ка Топчидеру и свом возу. Како је желела да остане , али је морала да стигне на време. Чекала су је петоро гладних устаију који су зависили од ње . Једва је чекала следећи петак. Понеће му и мало сувог меса и пршуте . И домаћег сока од јабука. Замишљала је следећи сусрет. Недељу дана Јулка није била сама са собом. Само је бројала сате и минуте до петка. Устала је у 3 и облачила се дуго. Обукла је најлепшу белу кошуљу коју је носила кад се Марко вратио из рата. Везала је косу у пунђу и машћу намазала руке. Желела је да  њене храпаве и грубе од рада руке делују меко и женствено.

Везала је мараму коју никад до тада није носила. Гризла је усне које су потпуно набрекле од нервозних уједа. Уста су јој се сушила од напетости. Спаковала је комад сира, сувог меса, лука и вруће погаче коју је пекла преко ноћи. Даће му све то. Даће му све. Овог пута неће побећи на воз.. Узбуђено је кренула на станицу. Стари воз је каснио. Јулка је била тако напета. Људи су чаврљали шта нас чека у новој 47' години. Питала се шта ће њој донети нова 1947.година. Села је у воз који је каснио добрих сат времена. Није обраћала  пажњи на гужву која се стварала. Сви су причали о томе како се Јагодина више не зове Јагодина већ Светозарево. Јулки то није било важно. Баш је било брига како се зове .

Желела је што пре да стигне. Рат је много отупео осећања људи. Сву си викали у глас, нико није обраћао пажњу на оне који су заспали на седишту старог воза. Коначно је стигла У Топчидер. Још који сат и видеће Милета са Чубуре. Нико је није тако привукао као тај омањи црни мушкарац. Журила је да стигне до Бристола. Сава мала је била тако каљава, сва се испрљала. Није јој  било важно. Само је желела што пре да стигне на место одредишта. Стигла је прва. Намештала је мараму и закопчавала дугме које се откопчало док је журно хитала ка Бристолу. Умиривала је мале пилиће који су кљуцали кутију и гласно пијукали. Нема га. Још није стигао. Није знала где је Чубура, али простодушно је закључила да није близу. Ветар јој је ударао у слаба леђа. Чекала је пола сата. Није га било. Касни , стићи ће. Одједном јој се учини да види неку далеку силуету која јој маше. Висока мршава жена је хитала ка њој. Учинило јој се да је то нека луда која маше свима које види. Не, ова мршава жена је махала њој. '' Ја сам Милетова жена, знам да се овде састајете.. Миле је умро ономад. Дошла сам по робу.'' Јулку су пресекле њене речи. Миле Чубурац је умро. Предала је кутију и савила главу. Није знала ни саучешће да изјави удовици.  Није знала да ли јој је теже или је срамота од те жене у црном. '' Жао ми је ''- успела је да изусти. Удовица је преузела кутију и поздравила и запутила се даље. Јулка је дуго гледала у натпис хотела Бристол. Била је неписмена, али је претпоставила да ту пише име хотела. Зна из приче са Милетом да се зове Бристол.

Размишљала је шта је то Бристол. Осетила је како је глава боли. Није имала времена да плаче. Чекала су је деца. Кренула је кући. Празна и хладна. Воз је кренуо. Јулка се вратила кући . Киша је и даље падала. Киша пада увек када неко пати. Киша пада када је неком тешко. Киша пада када се неком спава. Јулка је легла у своју сламену постељу и заспала дубоким сном. Сутра је нови дан. Ваља извести стоку на испашу. Небо над Светозаревом испуни мрак.

Ноћ као ноћ . Усамљена као и људи.

   Газда Ранђелова кафана

Аранђел Милосављевић се родио 1782.у вароши Јагодинској и нико од укућана није могао да претпостави да ће од тог малог дерана који се вукао по старим друмовима постати кнез јагодински. Био је низак растом,мали,златокоси дечак који је стално говорио да ће ''да буде нешто кад бидне велики''.Живео је са мајком и оцем са оне стране Белице, са које ће касније тридесет и кусур година кнез Милош подићи цркву јагодинску.Волео је Ранђел да помаже мајци и оцу, копао је њиву онако мали, вукао бразде ралом све док му прсти нису поплавели.Сви су говорили да ће од њега бити нешто.

Време беше гадно. Српски сељак је тешко живео. Није имао ни државу ни власт.Када је Карађорђе подигао буну 1804.и када се српска кука и мотика дигла на Турке, Ранђел је имао 22 године.Његов отац је био уз вожда и Јагодина је дала много виђених јунака који су устали против зулума Турака. Израстао је млади газда Аранђел у високог момка,густих обрва и знаменитог погледа.Волео је и да попије али је знао за меру. Долазећи кући у касне сате, говорио је да Јагодина има цркву али нема меану. Нема где ко сести и душу одморити. Кнез Милош 1818.подиже цркву са оне стране Белице. Подиже цркву Светог Архангела Михаила, лепу белу богомољу око које је окупио српски побожан живаљ.

Аранђел је знао да је Србима потребно и нешто друго. Имао је његов отац једну забрегу близу Хајдук Вељкова конака , која је стајала пуста. Празна је била а Аранђел је сваки пут када би прошао, видео на том месту оно што је, по њему, свима требало. Није много прошло од подизања цркве јагодинске, када је Аранђел сакупио живаљ да саграде кафану за душу и одмор..Не беше то нешто велико, беше то мало здање са меаном ,шталом и двориштем.

Стално је Аранђел гледао једно друго здање Димичев хан, једно турско здање које беше свратиште и беше му криво да они имају тако нешто а  ми немамо.У варош дођоше италијански уметници који су радили на здању цркве и видели су Ранђелову кафану. Украсили су је разним модлама и здање је било тако лепо за оно време , да би сваком путнику лепота и сјај упали у очи. Доби име Шарена кафана. Цимерман Антонио је дао све од себе да украси ово здање да личи на старе италијанске лепотице . Свако би свратио ко год би прошао. Срби су је звали и даље Ранђелова кафана. Отменост којом је одисала јагодинска лепотица никог није остављала равнодушним.

Једном је Аранђел седео испред за једним од својих столова ,када је прошла угледна јагодинска породица поред његовог здања. Деца су гледала у лукове које је својом руком урадио цимерман Антонио и дивила се лепоти.Сви су долазили да попију коју код газда Ранђела. И стари Срби којима је било преко главе звоцања својих жена, и угледни Јагодинци који би разменили коју паметну реч између себе.Како је расло задовољство Јагодинаца који су били срећни да сваког дана сврате овде, тако је расло и незадовољство против Милошеве самовоље.Јагодинска шарена лепотица је постала центар окупљања против Милошеве бахате владавине. У Јагодину дође и Тома Вучић Перишић, који је био најгласнији против кнежеве владавине. Вучићеве посете Јагодини су се сводиле на седење у Шареној кафани ,чиме је правдао виђање са својим истомишљеницима. Нико није могао ни да помисли да се ту спрема нека завера против кнеза. Тома Вучић Перишић се састајао са Милетом Радојковићем, кнезом јагодинске нахије. Милета беше страшно понижен од кнеза Милоша.Тада је престао да му пружа сваку подршку. Кнез Милош га оптужи да ''спопада жене '' и тек када је Милета признао, Милош му даде опрост. Није могао кнез Милета да заборави ово кнезу. Састајао се са Томом и ковали су заверу. Где боље да се договоре, него у кафани код газда Аранђела.

Та 1835.беше сушна година тешка за сељака. Тешка у души засве. Кнез Милета је сковао план за буну ни мање ни више него у јагодинској лепотици. Поведе побуну против кнеза ,и Милош, немајући куд, морао је да донесе устав који беше познат као Сретењски. Фебруар 1835. беше благородан за Србију.Милошева власт се смањила а Милета поста ни мање ни више него један од пет министара у Државном савету. Било је добро и за газда Аранђела. Проширио је своју кафану са још соба за преноћиште, а кафана постаје место где се састају угледни трговци и склапају важне послове. Од оне робијашке меане постаде угледно здање где се сакупљају јагодински интелектуалци. Године 1869.у варош дође  Ђура Јакшић, професор јагодинске реалке.Волео је Ђура да свраћа у газда Ранђелову кафану. Страствен,плаховит, немирне душе ,свраћао је на коју ракију и посматрао свет који седи и пије. Шта се врзмало по Ђуриној глави после одржаних часова у јагодинској реалци ,могла је само Шарена кафана да посведочи.Своју стваралачку инспирацију добијао је гледајући јагодинске боеме који седе ,пију и воде дуге често бесмислене разговоре.

Газда Ранђел је знао да је његова кафана оставила траг у души вароши јагодинске. Волео је да седи и посматра своје госте. Није му било важно да ли су то сељци, угледни људи, професори сликања или обични пијанци.Од сваког је могао да научи нешто. Од обичног пијанца је научио да живот заправо носи лепоту у себи тако што носи дух слободе у себи. Од угледног Јагодинца је могао да научи како отменост може да буде лепа а од обичног сељака како та сирова интелигенција стечена на њиви некада може да буде много кориснија од било чега другог.

Нисмо рекли да је Аранђел 1821.постао јагодински кнез, не зато што то није њему било важно,већ што је његова меана својим сјајем прекрила све друго. Бавио се он политиком али се враћао увече у шарену лепотицу да одмори душу.Умео је он да се додвори свакој власти. Поставише га и за председника јагодинског суда, што је обављао веома предано.Добијао је он добру плату за то. Добијао је најпре петсто гроша а потом и седамсто што је било у рангу са шабачким а мање од београдског и крагујевачког суда. Кажу мештани а и записи сведоче да је Аранђел био одан свакој власти. Јавио је једном приликом кнезу да кроз Јагодину пролазе неки татари и носе документ за рођено царче.Све је јављао кнезу.Ништа није могло да промакне газда Ранђелу. Слао је Милошу свакакве молбе и обавештења и ко долази и ко пролази и ко шта тражи и ко шта носи. Време тако пролазило, газда Ранђел уживао у свом службовању а шарена кафана не имаше супарника у свом пословању.Нису га сви волели, неки су га мрзели јер су му завидели а неки су се дивили његовој виспрености и интелигенцији. Газда Ранђелова жена беше повучена и тиха, смерна и предана породици. Беше јој мило што кафана тако добро послује, што се прича по чаршији да је њен Аранђел способан и вредан човек, дању ради у суду а увече води кафану.Волела је и она да сврати повремено,чисто да њено женско око и рука виде да ли је све под конац.

Имала је она поверења у свог мужа. Знала је да је он одан кући и власти. Оданост породици је била сразмерна оданости кнезу. Није могао Аранђел ни да сања да ће двадесетак година после његове смрти Шарена кафана имати конкурента. Причали су јој како су видели јагодинског професора на службовању Ђуру Јакшића како на комаду салвете записује оно што му је пало на памет. Можда је баш на том комаду био део приповетке ''Комадић швајцарског сира'' који је настао као последица инспирације са јагодинсом боемијом. Слушала је све то жена газда Ранђела и питала се дали и друге варошке жене имају ово што има она. Посебна чар Шарене кафане била је што је лежала надомак Цариградског друма. Свраћали су и познати и непознати да се окрепе 'ладном водом и добром кафом. Сећала се газда Ранђелова госпођа како је кафана изгледала на почетку готово као штала.Сад је краси сјај и лепота.Милина је била проћи крај ње.

Смрт сачека Аранђела 1859.а његова смрт је полако вукла и његову тековину у заборав. Није било више оне топлине која је исијавала из сваке просторије газда Ранђеловог здања.Врло брзо насели се у јагодинску варош Мита Џамбас. Мита је имао жељу да направи нешто слично Шареној кафани, али да то буде само његово. Отворио је гостионицу са собама Тигар која направи потпуну пометњу Шареној кафани. Најпре је то била гостионица која је подсећала на газда Ранђелову кафану у најранијим данима да би касније постала велелепна гостионица под називом Џамбас.

Јака конкуренција полако је гасила велелепну лепотицу крај Цариградског друма. Полако се назирао крај деветнаестом веку, одлазио је ненаметљиво много тише него што је долазио. Почетак овог столећа је био тако буран да је ушао у животе овдашњих људи брзо,нагло и бурно. Мала варош на Белици је стајала гордо на ветру који је долазио са југа. Река је текла али више није одвајала српски од турског дела вароши. Није било више Турака у Јагодини.

Црква коју подиже кнез Милош је била узданица српском живљу који је одлазио недељом да се моли да се прошлост никада не понови. Варошани су памтили газда Ранђела и његову кафану.Памтили су ученији Јагодинци професора Ђуру,а многи га се сећали као строгог наставника сликања чији је  поглед исијавао неком сликарском топлином. Јагодинска реалка је стајала у центру вароши и поносила се својим свршеним ђацима.Ти ђаци су неретко свраћали на по једну у шарену кафану старог Аранђела Милосављевића. Знали су варошани да ће се мењати власници и закупци овог здања, али знали су да је време када је газда Ранђел био газда непроцењиво. Знали су ондашњи мештани да ће се ова лепотица виђати само на разгледницама којих је остало много. Јагодинско сунце се помаљало над крошњама и обасјавало кровове са којих су летеле црне птице ,носећи у кљуну мрве и остатке хлеба нађене испод столова кафане. Свако време носи свој печат. Свако време има своје бреме.Док је на другој страни града Атанасије Таса Ивановић, цигански арачлија,сакупљао порез од својих гаравих војника, неки други људи су се окупљали у крило газда Ранђелове меане.

Окупљали су се и стварали дух једног давног времена.

   

  Јовица Бегић Омољски      

                                                Лутам и пишем

  

Ветар је написао прва слова на Земљи. Први учитељ писмености.

И поред тог доприноса он никада није добио име.

Остао је безимен.

У реци времена имена су људима постала неопходна. Одувек је постојао страх од заборава и не спомињања. Имена су тако постала наследна и непроменљива.

Историје постају историја.

За детаљније информације обратите се Херодоту из Халикарнаса.

      
      

                  Ненад  Руменић

ОБАВЕЗНА  ВАКЦИНАЦИЈА

Човек у белом је на јаком разгласу заурлао да је обавезна вакцинација. То је нешто што се не може избећи било на овај или онај начин. Јер то и јесте живот: Непрегледна колона свих удишућих људи који стрпљиво или нестрпљиво чекају у змијоликом реду да приме своју дозу вакцине која лагано одузима живот. Они су поређани у логичном редоследу – прва навална линија су људи са борама дубоким као бунар. За њима се гегају болесни и кужни, док на централном делу терена доминирају средовечни чувари традиције. На зачељу колоне су млади, бескомпромисни критичари свега у окружењу, док на репу ове страшне, споромрдајуће змије пузе бебе са развијеним палцем у устима.

Иду они тако преко брда и долина, сеновитих шума, пропланака, висећих мостова,плитких потока,планинских превоја, великих житница... Миц по миц као на покретној траци која лагано води у прапостојећи мрак. Ретко ко се ту гура и ускаче преко контролисаног реда, мада има и оних нестрпљивих који иза светлосних тунела хоће да праве своје подземне железнице. Да утону у ледену таму или побегну од сопствених демона. Такви често поједу отровну жабу из оближње барице или сажваћу гљиву лудару из шумарка, не обазирући се на етику или постојање Бога. Многи само клону на том путу посутом принципијелним трњем и само се издувају као велики карневалски балон. Некоме се завежу црева од лоше надимљених сирева а некима запеку плућа од гарежних индустријских гасова.  Пре или касније нико неће избећи вакцину коју је смислила напредна цивилизација и страшни тим ванвременских џелата.

Чувари редова који су обучени у оклоп средњевековних ритера пазе да неко не истрчи са стазе или крене у контрасмеру, јер њихове сабље и халебарде секу и пробадају и мувље крило у високом лету. Постоји ту и страшна ноћна стража која не дозвољава да неко кроз крашку јаму упадне у другу галаксију. А камоли да сам себи ископа гроб без ичијег знања.

Мада мистичних нестајања буде с времена на време. Па се неко дислоцира под дејством опијата као у Кастанединим романима или као звезда падалица згасне негде тамо иза трећег хоризонта. Ако неко којим чудом преживи прву дозу вакцине, он се као ошамућен и погубљен тетура ка непознатом, несвестан себе и својих тихих мучитеља. Тада стижу сигурносне патроле које све те јаднике окују у ланце и тако дезоријентисане воде на хитну ревакцинацију.  И ту више нема спаса, душа се одваја од тела и започиње ново путовање ка средишту космоса. Са тог предодређеног пута нико се више у истом облику и енергетском билансу не враћа. А можда се тако само затвара круг.  Јер чим се неко опет роди добија вакцину против смрти. И она ће имати дејство све до пред крај његовог живота.

А онда следује вакцина која решава све. Ослабљени али упорни микроорганизми поново надиру у тело. Овај пут сва антитела излазе кроз носне шупљине и одлазе у наручје непознатог Бога.  Човек се руши као кула од карата, као трошна чатрља од робусног булдожера.... А мисли му иду са жицама великог напона негде у хидроцентралу заборављеног света.

Зато најбоље је да сви покорно чекамо у реду за цепиво. Да се наша судбина записана на месечевом камену суочи са бедно-контролисаним животом .

На давно иструлелој мишици звер да остави свој жиг.