Јовица Бегић Омољски

      Устао је невољно, задовољан што је управо заборавио сан. Кошмар ужас и стихија терали су на повраћање. Мучнина која је освојила његов ум протегла се телом.

Стомак му се превртао од најаве новог дана.

Био је леђима окренут када су у ћелију ушла три младића. Необично су изгледали. Један од њих реско је добацио да су они дигитални момци.

- Имамо уговор за склапање уговора за затвореницима. Хоћемо да ти понудимо посао.

- Тренутно фарбам Сунце а после идем у Рупу. Тешко да између тога могу било шта да радим.

- Зато и јесмо ту. Ако прихватиш наше услове Рупу више нећеш видети. Знамо да си писац и још важније знамо да си раније био програмер.

- Одавно то не радим.

- Нема везе, једном програмер, увек програмер.

- Можда...

- Нашем клијенту је неопходан Бог. Послови су му кренули јако лоше.

- Зар није једноставније да промени посао.

- Не. Пао је у тешку депресију. Искључиво хоће свог приватног Бога кога неће делити ни са ким. Он је изгубио сваку веру и ово је покушај очајника.

- Не могу ни себи да помогнем. Увалили су ми државну жену, изгубио сам слободу, сваког часа осећам се све горе, почињем да лудим. Како такав човек може да помогне било коме ?

- Наш рачунар је избацио твоје име као решење за овај проблем. Ми немамо проблема са вером. Верујемо рачунару. Ако он указује на тебе то је за нас довољно.

- Поклоните му ваш рачунар. То може да буде и његов приватни Бог.

- Не. Имаш три дана за одговор.

Одоше.
Спорим кораком упутио се да фарба Сунце.

  

                    Кети Коџа

             ОГЛЕДАЛО МОЈЕ МЛАДОСТИ

Рејмондов зној. Само капљица зноја, поносна, масњикава искра у
словенској долини његове слепоочнице, напомињем, његове леве
слепоочнице, оне управљене ка њој. Наравно да ће ту да буде. За
Рејчел није прошао ниједан дан, у ствари она није проживела ни један једини
трен целокупног живота одрасле особе, а да нека од Рејмондових
неугодних сметњи није продефиловала поред ње. Био је то дар који је
поседовао.

Помакао се, тамо на клупи, драгоценој фау - Секер клупи за коју је
наваљивао да се убаци у њену јутарњу собу као ивер у њено живо месо.

"Јеси ли спремна да пођеш?" упитао ју је.

Уздржала се од одговора, претпостављајући му брзо климање
главом, још брже устајање са столице и покушај да прва стигне до врата.

Није успела. Његово здраво устајање, дужи корак, примереније
постављање према вратима - и још се зауставио, придржавши јој их.

"После тебе", рече он.

"Зашто не", рече она. "Једном у животу не може нашкодити."

Негде на половини дуге вожње, поново је проговорио; руке су јој
чврсто и складно биле на управљачу: "Те рукавице делују изношено", рече
он.

"Оне јесу изношене."

"Па зашто не набавиш нове?"

"Тако је." Топао, пећнички сув ваздух одлеђивача дувао је уназад
право у њено лице. "То си ти, зар не, Реј? Када се истроши, набави нову.
Зато што стара више не дејствује. Зато што се стара истрошила." Сигуно није
било суза, већ пре много година исплакала је све ово, али бес је био
горак и свеж као нови снег.

Његов профил, примерен промичућем арктичком блеску пејзажа.
Његове племенита обрва. "Ох, побогу. Хоћеш ли икада престати да саму
себе сажаљеваш?"

Ко би други, желела је да каже, али то би било безначајно како је и
звучало, а ионако су стигли; ниске, сјајне линије клинике испред њих, хладне
и истанчане налик на течно сребро у обрађеним наслагама земље. Кружни
приступни пут деловао је као да је буквално пометен. Зауставила је
тојоту право испред улаза, као да је то неки фин хотел са финим вратарем
који ће се побринути за безбедно паркирање возила.

Њена рука на тешким стакленим вратима, топлим као као мед чак и кроз њену изношену рукавицу, њена ледена кожа, да ли греју чак и стакло? Овде нема
неугодности, помисли она - краљевски плав тепих, одсјај ружичастог
мермера рецепцијског пулта - загрејано стакло и загрејани подови, само
је странка хладна. Насмешила се због тога и задржала смешак да га
подари рецепционеру. Није било смисла одузимати му га.

Али рецепционеров осмех, тешке усне, јарки зуби, били су усмерени
само Рејмонду: "Добар дан, господине Поуп", не дрзнувши се да пружи
руку све док Реј није пружио своју, а затим је прихватајући у узрујан,
ласкав стисак, о Боже кад би то био први пут, да то већ милион пута није
видела.

Да је рекао било шта о Можданој грозници повратила би на месту.

"Част нам је што сте с нама", рече рецепционер.
"Хвала вам", одврати Рејмонд.
"Доктор Кристенсен вас очекује. Пођите овуда, молим вас."

Рејчел је ишла за њима, ћутке, ћутке у топлу канцеларију, не мислећи о
ономе што ће се збити нити чак о њиховој, не, њеној првој посети овом
месту, папирима и папирима које је требало потписати, иглама и јаким
светиљкама, већ о дану када је Рејмонд седео, отромбољен и тужан,
испред свог терминала, екранског монитора, светао и помаман од клице
из које ће се развити Мождана грозница, говорећи: "Ништа не ваља. Не
иде." Прсти неуморни на типкама, играјући се на Делете.

"Ваља." Њене руке, не на његовим раменима - већ су прошле даље -
већ на зеленом наслону његове столице на обртање, несвесно гњече
кожу, а постава испод се угиба као месо испод коже. "Истерај ти то само,
Реје. Можеш ти то."

А он, усана огољених као код Бенџамина који му је лежао поред
стопала: "Шта ти, ког врага, знаш о томе?" и одјек Бенџаминовог
опонашајућег режања. Бенџамин је волео Реја као, као пас, иако је,
наравно, Рејчел била та која се бринула о њему, пунила му посуде,
пуштала га унутра и изводила напоље, возила га код ветеринара на
бескрајне ињекције које су му продужавале болан живот, возила га и на
последњу ињекцију која га је ослободила, која је навела Рејмонда да у
кухињи разбија ватросталне посуде и шоље када се кући вратила сама.

"Зашто ми ниси рекла?" цвилео је бесно, а она, још способна да буде
изненађена, тврдила је да му јесте рекла, кумила га да пође с њом, да
буде с Бенџамином на крају, и он је узео њен врч са Светског вашара,
врч њене сестре и стао у пози Тора испред порцуланске судопере...

"Госпођо Поуп?"

"Ох?" Подигла је поглед и угледала доктора Кристенсена, насмејаног,
овај осмех посвећен њој, али она је већ превазишла потребу за
осмесима, бар за данас. "Јесте ли спремни да пођете?"

Рејмондове речи. "Наравно", рече она, сматрајући својом дужношћу
да глатко устане, не показујући ништа од подругљивог чегртања кости о
кост, бол чије ју је спречавање и довело овде, онда када тако нешто не
само да је било забрањено, већ забрањуће скупо, пре двосмисленог
Фраулијевог закона, пре него што је тако професионално замрзела
Рејмонда да је то готово био посао. Најзад, и био је то њен посао, јер
на послетку шта је друго радила, бескорисни чувар светилишта чије је
божанство још живо и подложно ласкању и одговарању на пошту, свако
писмо руком потписно од стране господара његовим детињим
шкработинама, његов...

А врата, отварају се у сусрет њеној паници. Мирис као лекарски, али није.
И њен глас, али не њен глас.

"Здраво." А иза русваја осталих, њихова честитања самима себи,
очекивање да види себе, у осамнаестој и насмешену, како пружа руку.

---