|
Свиђао ми се њен зелени Мини Морис
путујућа машина неизвесности и тетошења
и пискава сирена због које се стропоштавам
низ степенице,
па уз изгланцану лимарију
онако спортски прислоним јој уста
на прву истурену ствар.
Уз шкрипу и црни траг на асфалту
кретали би у преплашену ноћ
и музика агресивна баш колико треба
испунила би кутију са крзненим пресвлакама.
Потпуно опуштени
брзином преко ограничења
остављали би обећана места
френетичног ритма и урнебесног плеса.
Виспрено борила се са воланом,
линија мењача постала је погранична зона
у којој би руке залутале
испод непрошверцованих
кратких сукњица и великих шлицева
а кроз шибер сноп ветра бацакао је
хидрогенску косу на предње стакло
заклањајући понеког залуталог пешака.
Свиђао ми се њен зелени Мини Морис
и жмиркање лампице на радију
док би се свлачили
на обореном сувозачевом седишту
а пут широк као и спорохладећи четвороточкаш
стао би баш код забрањеног знака
одакле се светлосни град пружао
као на лепршавом песку.
Препуштени кривинама
и ароми бензина
опијали смо се непрометним пределима
без стопера и сувишних семафора.
Мали Морис штектао је као контрабас у
напуштеном оркестру тишине
а камене куполе смењивале су се редом
све до течно - сланог пространства.
Издржао је све километре, патроле
и пољупце
после сваког заобиђеног теретњака.
Свиђао ми се њен зелени Мини Морис
и њени зелени сантиметарски нокти,
често кљукао сам га уљем
лечио му повремене прехладе
бацајући га под врели туш и море сапунице
а власница је дозвољавала
да бирам релације
љубоморно чувајући опремљеног швалер - дику
кога је све мање остављала самог
у уникатној гаражи од белог мермера.
Сав очајан скупљао сам паре
за неки заводљивији модел
али на регистарској таблици
натпис је упозоравао :
" Морис, она и ја - трио фантастико ". |
