Саша Б.Пешић

Куд год ходам отвара се бездан који режи
неко се црнило растаче изнутра
гробницу пред којом се загрцну љубав
искушава дуга ћутња

Ћудљиво мотре камени путаши
кроз осећај без смисла лелујају птице
у прозирном језеру плавих хризантема
открива се моје непознато лице

Са голих врба сва се језа стреса
то даљина слути померање ствари
у час кад се отворе небеса
опиће ме предео где бдију бесмртни

О дај дај ми моћ ратника срца
што крвари нем од лудих снова
кад прозрачни оклоп засветлуца
не оћутим своју кривицу.