|
С топлих руки мога оца
клизну живот попут чуна
кроз прозирно златне нити
по којим се вере луна
Над простором где мук чучи
самотна се сенка њише
с крошње тужног облачића
што отреса вечне кише
Сни се ево дуго нижу
искре тихо црне пене
кад загрми тешко звоно
огњени ме коњиц прене
Дечаково срце учи се стрпљења
радујућ се часу поновног виђења
|
