|
Издишу брезе низ
стазе гробне
болесне сенке јесењишта
израња чамац самотника
с ледених вода изворишта
Секунде тону у црне шуме
звецкају прапорци туге
очаране звездама дивље птице
ослушкују нечујне трубе
Лепршају облаци разливени
у махнита бујања пузавица
месец пада у руке старца
од страшне ћутње сагорела лица
А снови беже у лавиринте
саплићу се о корења
ноћ се скида оголева
с росом капље крај фењера
|
