ПОСЛЕДЊА
ИСПОВЕСТ МУДРАЦА ТАЛЕСА
БИЈАНТ: "Већина људи је зла"
ДАДАИЗАМ СЛОЖЕНОГ ХАОСА
МИСАОФОНИЈА
КОСМОЖУДНОГ КВАНТУМА
(МЕТЕМПСИХОЗА)
Ненад Руменић
Рудници
цара Соломона ослобађају затупља
у невезаној драми живота без чинова, понирем
у бучну пару Замбезија, библиотеке Александрије,
ране снегове Килиманџара, зазидавши све ахатне
куле златоносних многоспоја ; Драгозвучје цитре
обара са троношца у мекоруној подлози Келтске музике,
три стотине сподоба у мени хоће ван из кобалтног
кавеза укроћених ракуна, уз семплиће које се
преплиће у наличју Еустахијеве тубе, и кубе
модрог неба исеца ми леполик задњег склизаја у
пенушаву паранормалију ; Тристан и Изолда
говоре под покровитељством ауторефлексивног
Мецене, шушкутом уцвељеног арпеђа преду ми
раскрупњале уши, пуштам кобилице Грапелија да
затегну пропуст мој у кривини виолинског кључа ;
Хијакант ја сам, вољен од два Бога презрен од
три народа, што умире у наредној дијагнози харлекино
епигона обасјаних тако закучасто-кривим зраком,
скрофулозни грднику, пре свега прережи гркљан
наоштрен оловком заостале инспирације ;
Сардоничном индикацијом обележи територију,
Екви и Волсци хоће да пробију твоју мекоћу,
Римљанине прешироке тоге, мрски су призиви јерихонских
труба кад мораш да штукнеш низ туђ камен, папратоликост
можда заклања пристрасни амблем Ватиканске
столице или језитско начело ошишано маказама за
нарогушеног јежа ; Мандолине и балалајке домумлавају у писку
генетски код расплинулих хоризонта, да умеша прсте
у том смешном учешћу полно-ретардираних баханалија ;
Балустрада је дуг низ као колонада и свакакве
ратнице могу ме ту пресрести, увијам се у
све мање обрисе кугле од ваниле у слаткастом
ждрелу девојчице одбегле са шестог часа ;
Лецну ме шести инфаркт мога трећег срца, страст је
најјаче оружје у борби са једноличним људождером,
можда Дон Кихот у мени кривотвори лепоту
Дулчинеје, свеједно ланчани усов сазива хиљаде
смарагд-облутака жељних угластих обала Марфијевог
закона, као измилај тиркизног језера Аристотелове
ентелехије, неком свесунђерно богатство,
неком зблануто сплашњавање, кавалкада или
погребни марш ; Улица је једносмерна и кад је срећна ;
Купидоне зрелији од гримиз грожђа проспи се на
равни плочник да оклизнеш злоћудне Борџије што
справљају отров марципанског санића,
путеног и рунастог као најнежнији уплив чајке у
горњи ток Свете реке ; Кумире посуте хељдом и пеном
различка омеђујем топлим млеком мекетаве козе,
крцкајућим прућем лакиране лесковине,
у једно коленогуљено детињство, блажени су дотицаји
Панових небеских пашњака растрчани удовима занесеног
ивањданског звончића, сукнасти пастири одбегоше
кестенастим фрулама у фантастичне мадригале ;
Прошлости, изврнута питореско, брисани просторе
просеклог ветра, опруго болне интеракције !
Звиждим свог Пегаза (под срећном звездицом Кастора) да
прејашем ваљак времена што гази десет корака унапред ;
Свештеници аугури дрхте, лете птице што кљују
врчеве светлописа, поимају судбину јејине
наранџастих трепавица у делићу праскавог рачунања
мога асцедента и посмртних углова маске ;
Налазимо се у најантикварнијој књижари посрнулог
града,са све четири ноге улећемо у Француску
књижевност XIX- века, клизамо се романтиком Сене,
Золином деградацијом грађанских породица, Балзаковим
илузијама живота у кљештима грабежи, постајемо ликови
провинцијског духа, пустолови Франсовог детињства,
морални пајаци лаконских пансиона, љубимо се у
забрањеним зонама (као виконт и шваља), јадници смо и
деца Револуције обучена у црвено и црно, понекад смешногеги
Бодлерови албатроси, и сечиво гиљотине у штрајку, и
гукави кашљавци влажних области, и најгледанија
дијагонала свечаног кадрила на балу обешених, и најчујније
уши књижевног матинеа војвоткиње из Орлеана, и
недосег блуда у повоју ; Ушушкани у меденом логу
снатрења, тражили смо француски изговор на улицама
псеудо-дивљине, покушали да откријемо сличност
које није било у фонтани усахлој од безвредних
новчића попијене воде ( c' etait be^te, mais que faire-
то је било глупо али шта ћете ), нигде нема таквог
шатровачког као што је арго Сен Пикпис калдрме ;
Све наше планарије под кључем су градских праотаца
иза којих Монмартр, Шанзелизе, и све што шљашти
булеваром, очекује да упаднемо тријумфално, пешчани
сат баца нам песак на упаљена стопала, гацкамо у месту
са комичним котурнима заглављени попут нејаких трабанта,
пориви су скраћени за смисао, Бријареј и стонога
осташе само са паром екстремитета ;
Враћамо се перивојем проминентних шимшира направљених
у фигуре протеклости, вергл у даљини прелудира
стварајући језу срси у најдубљој кључњачи ;
Успех је задовољење тамо где се ништа не очекује,
поспите нас амбивалентним јантаром тамо где пелуд
не изазива реакцију, палчеви смо у гњуравом џепу
хучног колосеума где клицај слама крвожедне ;
Непотребно проливање је Сунце на ољуштеној кожи ;
Минимални крајичак у напуклом дану продире у
утробу металне шиномазге, вокмен је на сигурном
месту, прозукли глас певача "Нирване" доводи ме
у слично стање, инспирација се рађа у помешаном
воњу блентавих плебејаца, бели су апостолчићи
онако ситнобради сели на моја рамена, створили
наелектрисане ковитлаце (налик на кадифена небашца)
да ниједан туђи лакат не зури својим шпицом претње,
котрљам се ка сигурној јазбини обузет полигамијом,
отпирен семантиком дубоко закопаних речи, благоглагољивих
умилних крцкавости, пси трагачи обилазе неспособни
да осете значење, питку метафору и чудесни клин ;
Премикробни и анаеробни нападају у првом сну,
затечен бодљикавим јастуком браним се записом испод
најстарије шљиве мојих предака, ножекањом
хајдучке заоставштине распарам мешину калварије,
клокот је излуђивање док сврбе атаксични мрави ;
У слаповиту лирику Пастернак просипа кубофутурику,
сада су сасвим друга пљоштимице шљаштења, заслепљују
из страница пурпурним одсевом, добро је познавати –
оклоп тако деградира ; Хтео не хтео вара те утицај,
губиш милиграм својствености, улазиш у туђу сенку
утапајући своју, није све поглед крпене вештице
са црне куле, сада си џигљав и тополовит- кошарка ти
иде од руке, посматраш друге шумске хлорофиле, ругаш
се излишном Силвану ; Плодотворно, недангубно
прочешљаваш руно нахватаних рањивости нечег сродног
као што су године промашених двобоја ;
Затварам у фаланстер 400 мојих карактера, нек ричу
у поретку, Фурије сам више брадом него главом,
за два дана излазим сломљене идеје ; У конфликту
са трозубим Мефистићем цептим у троубодној ватри
непомирљивости, опет сам дужд без Републике и
лепљивог скиптара, злокобни скакавац што скаче
уназад, душа је моја попречно наслагана у пирамиду
противречја, извуче ли се најдоње везиво попадаће
сви сегменти и лего коцкице, па ће река хаоса
потећи у затвореној просторији устремљујући своју
доктрину на мене – теракотног мученика ;
Последњи Крез оксидиране постојбине у величанственом
одласку са дангубног престола, плези се Персији,
кљакави Средоземље, губи идентитет, буса у груди
губитнице Лидије, цикетанише бесмисао крвопролића ;
У маскирном оделу одрастам поново у окупаном Милету
тражим једну од седам мудрости у најтеснијој закуци
Јонске вароши ,прапочетак ( arche ), супервезиво
(a'perion ), прелазећи Херкулове стубове, бесним олујама
депортован у лагуне свепровиђенија, војска Питагориних
бројева сачекује пребројавањем свих мојих спиритуалних
целина ; И опет та чудна жеља да одрастем, променим
униформу, заокруглим трбушчић, изгубим раскошне боје ириса,
поклекнем у рингу орфизма, заборавим кризе оклизнутог
потока под кринолином Мнемозине ... Опхрва ме мрзовољност
оправдавања, ушклопоти обавеза, већ сам препланули
морнар догорелих лула, хидра ускиптелих мора,
егзотични колут димних порука, црвенкасти сок угњечене
дудиње на лицу успаваног Силена ;
Цвокотали смо те вечери у анакондином репу за плишане
карте Феста, пасија је јака страна наших контраверзних
личности, термометар несмелице префорсира живу у хладни
подељак, на тачки мржњења глувог поноса морали смо доћи
до филма о судбини угрожених ждралова чије су
мочваре бучне за парење, замагљени зуби су то знали,
залеђена мокраћа на магистрали слободе, а ред чупа ли чупа
близином ту надохват шкакљивих исечака полустварнолије ;
Смушеност актера параде чији се утисак добија са померене
дистанце чини да бљујемо видео касете, убацујем у синемаскоп врскање
Балериница-кокица са твојим развученим устима, а прати нас целулоидом
чаробни смех трудног обожаваоца лоших завршетака ;
" Сувише препознајете себе " заурла глас режећег полицијског
пса излетелог са платна дубоко у властитом опсегу ;
Пет минута пре осталих изјурисмо у ледену онтологију
бити, док за нама дахтали су суманути пројектори у
потрази за изгубљеним кадром, поснуждени пребачајем из
чамца у чамац (јер бежали смо од ње-покварене збиље
што ремети попијено млеко) окончасмо дан у запапреном
кућном биоскопу задрхтале слике маштоблуда ;
Сличност вређа бициклисте у једнокрету ;
Витезови Светог Јована и ја у борби против заједничког нажуљиоца,
хералдика-слагалица орлова жудолика и
ганутљива, апотеоза Малтешког реда – избочине која се
брани свим срцем и нечим више, шашка је моја Словенска
душа, пијем из пијетета узвишених, сечем из астралне
мучнине, брада није потребна – распет сам
и пре тога на једнооке Лаооконе просипамо
ватру гнева, шта уграбе уграбе, Змај извијорен из
мешка огорчења па га пуштамо да затре семе
настраних метаморфоза, ми нисмо мрачни средњи век
иако око нас тама гута и жеже, пасквиле и
бурлеске уз фрапантне треске сковрљају свој садржај
низ воловска рамена штита, корен пузи и саблажњава
затроване водом из бунара, Артабанска поноситост
кличе из унутрашњег дефилеа ; Из тајних пролаза
згамизава темпларска моћ, подршка праведних, и
шизма шизматика скори се у блату лаке коњице,
дан смо учинили безбедним пријемом у раскошну
обичност људске душе, воле нас чак и они који су
нас волели као лепљивог пужа на стомаку ;
Аплауз на тргу страдалника завукао се као морска
вода у уљано уво, и звони ми, звони уместо будилника
навијеног на смакнуће, ах, те Одисеје
накострешене мисије !
Брза вожња те успављује и мирис дневних новина,
ефекат се не може предвидети, јуримо друмом несанице
на којем су некад харали разбојници ( можда и сам Вијон ),
грабимо у изгубљени завичај ; Теби је проклето
свеједно а ја се трудим да мали прст заврши у твојој
клиској коси, река нас прати дебљајући као пред естуар,
друштво обамрлих возача оставља пепељасти траг, лепи
се на гуме спринтерских кола отпорних на грамзиве
пауке, згажени је зец плакао у заостатку рељефастих облика
и обима точкова, тонови касете по твом избору отимају волан
у лакат кривини, заносимо се у радијусу опасног дејства,
док светлеће очи Мадоне притајене у таличној капелици
прате сваки наш пољубац при брзини 120 km/h издувавања
најмирисније шебој-латице кроз концептуални ауспух ;
Расквасак страсти на пола квачила, испарење на пресвлаци,
какофонија у пријатној верзији, простор-кључаоница за
егзибиције, непоправљиви шумолики воајер испред и
кроз нас, сноп обореног светла заустављен на шареној међи
амрел- печурке, уздах пролонгиран тихороном језом, ишчезли
пут неимара дивљине, уста меда и уста полена слепљена у
смешу шокантне сласти на скерлетном валцеру опрашеног
густотека, кућица на четири облине, пагода Камасутре
опчињења- дрхотрусна дестинација, преживљавамо и ову
саобраћајну незгоду влажне земље искључивог кривца ;
Меласа испред јапанског браника беласа, баснолико
језеро вижљаста тела хвата у препливај, похота је
неће расхладити док испада жар из латентне чизме,
одреднице толико приуштене да смарагдне сове не могу
сакрити поглед, колоплет практично залуталих у
најкраћу Андерсонову причу ( чечим и клечим, нека
ми је здрава ламела врховне мазде 323 F ) ;
Јездим поетском падалицом Ибика и Проперција,
изможден орбитом љубави античког времеплова, еруптивност
ми избија сплетом капиларчића беоњаче дозвољавајући
упливе кроз цикламасте дубраве, валкирице млечно
трепљикавих неонки газе по чупкастом узлету мушког бедра,
кроз сребрне олуке сјурују се милогледи, кљун гондоле
довеслан занесеним акордом уздише пред млетачким
балконом, и овај сутон у акварелу гргуља пољуљани
Амор у стакленој башти мог чезнућа - обасут страхом
немогућих сједињавања, нечињење је вид борбе на
позорници наоштренозубих лутака ;
Тинова Вивијана, Преверова Барбара, Хорацијева Лидија
поједнако шећерастим језичићима лижу ме
по површинама којих никако да се сетим, уз Свеспаситељеву
помоћ почињем да лучим слаткофилне нектарчиће,
млаке афродизијаке, да разгалим укус сићушних икебана
у мом шеснаестерцу, потпомогнут вискозним квасом
приљубљеним за крвоточна непца, кикотом
ћерке љиљанових бдења освајају и прстима
дугим као ланена влат, хитлају у немерје Хеденокруга ;
Будим се у сену псеудо-ароматичне травуљине,покушавајући
да ухватим себе у гнусној лажи, а ту поред мене
аметист-цветуљци драгоцених структура заборављају
свој вилински дах ; У акваријуму сродних потенција
три рибице циноберастих крљушти сасвим безличних
испливаја инаугуришу се ноћу светковином најлуциднијих
карневала, новостворене сиренице сад већ незаситог
стимуланса поскачу на миришљаве плахте – те сасвим
раскошне јахте, лепе се влажним репом непроцењивог
сјаја за праскави фалус, Месалинице моје семежедне !
Откуцаји су на стартној линији пешчаника предсмртности,
колико само треба биљурној раскоши да утрнем у путени
благоспој ; Склапам збирке емотивног свлака гутајући
посвете и чешљугасту обноћ, перјаницом из еротског
кабареа конкубинице у отпоздраву задрже леп сликозор
пред спуштање ролетне првог уморног очног капка
и као пред дан Пепелнице схватам да чека ме
вишенедељни генитални пост у најдужој сенци хацијенде ;
У Зеноновом парадоксу корњача ми измиче за
милиметар, бесконачна дељивост у аналогији рециклира
по ко зна који пут, благодет је слузави екстремитет
што не пружа шаци прилику за стисак, шта вреди маратонац
кад Сибилина клетва стиже миртин венац, остајем
шупљикаст као звоно навикло на зев фортепијана пред
поноћ, радују се намрштени јастребови суљању по тобоган-
чичку, крварим бојама изнемоглости, покушавам да
шапућем са сродним птицама, Набукодоносор са прозора
паралелног света сувише касно одашиље суфлер-вибрацију,
непрестано јурим двоструку грбу синусоиде, утањам у какао
метемпсихозе, ја преједуцирани Емпедокле- докле тај
суноврат змајем, докле ? Утрњујем фазни ритам независној
ћелији, ентитет се спушта кроз црне баруштине у непознато
средиште, шум колосалне побуне капље у Бајроновој
дворани, трагедија Хеладе - кужна мушица заринута у око,
завукла се, глеђоше и таре, плачем ни из чега разнежен
неодређеним актом, каткад сетан жубор угледа светлост
дана – то понорница избија кроз велики прихват Есхилових
грудобрана ; Шест хиљада злохудих гура ме у најближе гротло,
остракизам је избављење из државе Демоније, не дрхтим,
интелектуални расизам је кључ умоказа, Анаксагора
телескопом од трске забленуо у Андромеду,а свет мој је
одхујао квадригама светлосно деценијских одроњавања ;
Зачас ме прене тескоба кинеских зидова усред Запада и
мирис подварка средом око подне којим комшиница омекшава
мужа, све је ту, Беконови есеји на раскупусаном столу,
херметизам у маломе, опструкција игре, ентропија поља
и клатно сата што амплитудама убија секунде ; Сетим се
речи свога деде: "Живот вука је изгнанство себичних" ,
баш чудно с обзиром да је умро пре мога рођења, крстим
се у тренутку изгубљеног Бога Хоруса ( очи су му
затамњене јаме ) ; Непрезави телефонски пиштук убија
насртљиве кабале, ово је сат када се једино ти усуђујеш
да зовеш, и ја се разданим упркос прогнози, гладан
припитомљеног гласа ; Док пузим у пустињи сомнамбулних
стресова и чекам векну да струни се у уста испуцала
препешаченим динама ( живо тесто је то и меси се изгњецаним
песком ) сврха је ту и моћ смоле што приноси залутали
маестрал, Аристејеве пчеле запеку у месу бескрајно испресецаних
праваца, подвиг ега у метастази окаљане части,
тешко је преварити младост раскалашним морем ;
Као апостата са упитним трзајем испод леве обрве
ослушкујем јахопене вале, штрецнем се из болесног
положаја, Дионизијски занос већ је клиснуо у цуњајућу
супстанцу, урла зурла та чаробна сурла без изгледа на
споразум ( камиказо – намернице, не приноси горку
узалудност жртве! ), не часим часа-крећем у блиц обрачун
код фанатичког корала, да упуцам закржљали ритуал
рефлексом сребрног револвера ; Можда ће ране моје тако
велике проћи кроз Босфор и Дарданели, обојити Црно море
у Гримизно, и све купаче претворити у црвенокожце заглунуле
од инстинкта одржања и прокључалог устанка, све се
окреће, Саламина ће погледати у скраму од ока напасника
Ксеркса, за процват ће послати захвалницу – стотину
парадајза за гађање самог себе, орден суманутих упљувака,
а историја ће забележити да је лајтмотив повукао приложника
у најскровитију вртачу прдолудње ; Са благословом херувима
трчим у сусрет експресивном водопаду,промењено име не
значи и навику, сада сам прозирни, изглачани, монументални,
биљурни слап што пада са аквамаринских висина уз прекрасни
светличасти хук властитог пулса капљичастих сливолука .
