ПРЕВОДИ |
|
|
Povratak, Jovan Ducic The Return She’ll return once more when the foliage is shed, And the shores pervaded by the cold winds’ moan. As if to remind us of the days long dead, Pale and clad in sables, she’ll make herself known. Her dignified step will, so quiet and sad, Attune to the murmuring waters of the fall. But a shadow darkening her marble forehead, Its meaning and origin will baffle us all. On approaching us then, as the spirit of fall, She’ll imbue the gardens bleak, nature dismal And us with an anxiousness of some quiet gloom. And with her gentle hand she’ll release a stream Of dark sounds from the old piano; all will deem The Night sprinkling her dust about the drawing room. Poezija, Jovan Ducic Poetry With stillness of marble and coolness of shade, Your pale, quiet maidenhood on fantasy feeds. Let poems of others be women who degrade Themselves by singing outside in the dirty streets. Trinkets and ribbons I never use on you, But plant yellow roses into your long hair. May your grace be relished by the favoured few, And pride bid you only for yourself to care. May your own suffering cause you too much grief Ever to soothe others in need of relief, And virtue prevent you from leading reckless crowds. And remain indifferent as around your body, Instead of garments luxurious and gaudy, There floats but a wisp of mysterious clouds. Повратак Вратиће се опет када лишће пане, Кад заплачу хладни ветри обалама, Као успомена на помрле дане, Бледа и у црном, јавиће се нама. Њен ће мирни корак да жалосно прати Шум јесењих вода. Но сенка што мрачи Мраморно јој чело, нико неће знати Откуда је пала и шта она значи. Ко душа јесени, кад нам приђе тада, Испуниће стрепњом неког мирног јада Нас, и хладне врте, и природу бону. А кад стари клавир дирне руком лаком, Биће звуци црни: чиниће се сваком Као да прах ноћи пада по салону. Поезија Мирна као мрамор, хладна као сена, Ти си бледо тихо девојче што снева. Пусти песма других нека буде жена, Која по нечистим улицама пева. Ја не мећем на те ђинђуве са траком, Него жуте руже у те косе дуге: Буди одвећ лепа да се свиђаш сваком, Одвећ горда да би живела за друге. Буди одвећ тужна са сопствених јада, Да би ишла икад да тешиш ко страда, А чедна, да водиш гомиле што нагле. И стој равнодушна, док око твог тела, Место китњастог и раскошног одела, Лебди само прамен тајанствене магле. Himna vekova, Vojislav Ilic The Anthem of Ages I know not if it’s just a dream or I really frequent A strange place, where each spot is a monument Of some devastation of yore; The green cypresses grow dark, the weeds always spread, And the wet, graveyard wind shakes the ocean into dread, And whistles on the cold and craggy shore. And I, tired and weary after a long journey, Sit on the desolate shore, while by my side, Men, women and children wearing masks on their faces In a funeral procession so solemnly do glide. Where do they come from? And where are they on end Taking that hearse as they sing of awful plight? And whom do they to hoary Eternity commend In the small hours of the night? Silently they pass by, forever wandering in the dark, And since the times of old , The endless ocean whispers the cold and sombre anthem Of the ages of gloom untold. Химна векова , Војислав Илић Не знам је л' на сну само ил' збиља одлазим често У чудан предео неки. Ту свако казује место Трагове разорења; Кипарис зелено тавни и коров шири се само, И влажни, гробовски ветар океан таласа тамо, И звижди са хладног стења. И ја, уморан тешко са даљна некаква пута, На пусту обалу седам. И тада поред мене Мртвачки пролази спровод у немом свечаном ходу., А маске на лицу носе и људи, деца, и жене. Одакле долазе они? И куда вечито греде Тај спровод с песмама грозним? И кога односе они у крило вечности седе У вечерима позним? Ћутећи пролазе они, и вечно по мраку блуде И од времена давних~ Бескрајни океан шуми суморну и хладну песму, Химну векова Превео и обрадио Александар Антић Ljubaznosću gospodina Jovana Milenkovića, Svetlana BG ima (precious) primerak i svoj prevod pravi samo kao odgovor... Svako ko otvori, neka se zatvori u svoju najlepsu skoljku... 28. Septembra 1983., otkriće dotad nepoznate Grimove priče objavljeno je na naslovnoj strani New York Times-a. "Nakon vise od 150 godina, Ivici i Marici, Snezani, Rumpelstiltskinu i Pepeljuzi pridruzuje se jos jedan junak Grimove bajke." Pokrivena velikim naslovima, ova vest obisla je celi svet. Priča o dragoj Mili sačuvana je u pismu koje je Vilhelm Grim 1816. godine napisao jednoj maloj devojčici, pismu skrivanom u privatnoj kolekciji uspomena njene porodice vise od jednog i po stoleća. Wilhelm Grimm Draga Mili Stara Grimova priča po prevodu Ralfa Manhajma sa ilustracijama Morisa Sendaka u izdanju Kuće "Michael di Capua Books Farrar, Straus and Giroux", New York Prevod s engleskog: Svetlana Bezdanov Gostimir Draga Mili, Sasvim sam siguran da si nekad setala sumarcima ili zelenim poljima i prosla pokraj bistrog potoka koji putuje. I bacila si cvet u potok, crveni, plavi ili snezno beli. I on je ponesen daleko, a ti si ga pogledom pratila sve dok pogled doseze. I odlazio je tiho, malenim talasima, sve dalje i dalje, čitav jedan dan i čitavu dugu noć, pod svetlosću meseca i zvezda. Nije mu bilo potrebno mnogo svetla, jer je dobro znao put i nije zalutao. Kada je njegovo putovanje odbrojalo vreme od tri dana, vreme bez pauze za odmor, neki drugi cvet je stigao nekim drugim potokom. Neko dete, bas kao ti, ali daleko odavde, bacilo ga je u neki potok, bas u isto vreme. Dva su se cveta celivala i nastavila svoje zajedničko putovanje i ostala zajedno, sve dok nisu potonula na dno. Isto tako si videla ptičicu kako uveče leti preko planina. Mozda si mislila da leti u svoju postelju; ni slučajno, neka druga ptičica letela je preko planina, a kad je bio mrak na zemlji, one su se srele pod poslednjim zrakom sunca. Sunce je obasjavalo njihovo perje, a pod iskrama svetlosti one su, leteći tamo-amo, jedna drugoj rekle mnogo onoga sto mi sa zemlje ne mozemo čuti. Vidis, potoci i cvetovi i ptice putuju zajedno, a ljudi ne; velike planine i reke, sume i poljane, gradovi i sela leze izmedju, imaju svoja uvek-mesta i ne mogu da putuju, a ljudi ne mogu da lete. Ali, jedno ljudsko srce ide drugome, neuznemireno onim sto lezi izmedju. Tako moje srce odlazi tebi i, iako te moje oči jos uvek nisu videle, ono te voli i misli da je smesteno kraj tebe. I ti kazes: "Pričaj mi." A ono se odaziva: "Da, draga Mili, slusaj." Bila jednom jedna udovica, koja je zivela na kraju sela. Na celom svetu je imala samo malu kuću okruzenu basticom. Deca su joj pomrla, sva osim jedne kćeri, koju je jako volela. Bila je to draga, fina, uvek poslusna mala devojčica, koja je izvečeri, pred odlazak u postelju i izjutra, kako bi se probudila, uvek izgovarala molitve. Bas sve joj je polazilo za rukom. Kada bi nesto posadila u svom deliću baste, busen ljubičica ili mladicu ruzmarina, tako bi se dobro primalo, da je bilo gotovo moguće posmatrati kako raste. Pod svakom pretnjom opasnosti, devojčica bi bila spasena, pa je majka često, u svom srcu, mislila: Moje dete mora da ima andjela čuvara, koji je, iako ne mozemo da ga vidimo, uvek prati. Ali, nije bila Bozja volja da se njihov srećni zivot nastavi, jer se strasni rat nadvio nad čitavu zemlju. Jednog lepog, svetlog dana, dok su majka i kći, jedna kraj druge, sedele pred svojom kućicom, iz daljine je doletao ogromni oblak dima, a samo tren kasnije nebo se oglasi topovskom vatrom. Krici i grmljavina prepune vazduh sa svih strana. "Gospode sa nebesa!" zavapi majka. "Kakva grozna oluja dolazi! Drago dete, kako li ću te spasti od zlih ljudi?" I u svom strasnom strahu, ona odluči da posalje dete u sumu, tamo gde je nijedan neprijatelj neće pratiti. "Dodji," reče majka, spustajući svojoj devojčici u dzep komad kolača, koji je ostao od nedeljnog ručka. "Dodji, dete. Povesću te do sume. A ti onda nastavi samo pravo, sve dok ne budes potpuno bezbedna; sačekaj tri dana i vrati se kući; Gospod će ti, u Svojoj milosti, pokazati put." Ona povede dete do ivice sume, poljubi je i pusti da ode. Zamisli kako se dete osećalo potpuno samo. Zalazila je sve dublje i dublje u sumu, dok je vetar divljao krosnjama, a kad je trnje počelo da čupa njenu haljinicu, bila je prestravljena, jer je mislila da su je sčepale čeljusti zveri i da će je rastrgnuti na komade. Detlići, vrane i jastrebovi krestali su raspaljeno, a ostro kamenje joj je, pri svakom koraku, seklo tabane. Posrtala je u strahu, i sto je dalje isla, to joj je srce postajalo sve uzburkanije. Oblaci su se nadvili nad vascelo nebo, nestao je svaki trag plavetnila, a olujni vetar se tako sručio, da se pod njim lomilo sve granje. A onda je uzas u njenom srcu postao tako golem, da vise nije mogla dalje i morala je da sedne. I tad reče sebi: "O, dragi Boze, pomozi svom detetu da nastavi put." Bas kao sto je i očekivala, osetila je kako joj se srce prosvetljuje. Kisa poče da pada, ona prepozna utehu i reče: "Bog i moje srce plaču zajedno." I sedela je tu, sve dok pljusak nije prosao. A onda je ustala i pogledala u nebo. Videla je kako večernje sunce obasjava runaste oblačiće i pomislila: Bog svoje stado hrani ruzama, zasto bi mene zaboravio? I tako nastavi dalje. Sada joj je sve bilo lagodno, a ja verujem da ju je njen andjeo čuvar, iako nevidljiv, vodio preko hridina i bezdana, jer kako bi inače mogla bezbedno da se probije? Sva je prilika da je andjeo uputio belog goluba da nadleće dete i pokaze mu put. Kada se spustila noć, devojčica je stigla u dolinu u kojoj vise nije bilo trnja i ostrog kamenja, već samo meke mahovine i trave, koje su lekovito doticale njene bolne tabane. A onda su se, jedna za drugom, pojavljivale zvezde i dete, podigavsi pogled ka njima, reče: "Kako su sjajni okovi velike kapije neba! Kakva radost nastaje kada ih Gospod otvara!" Iznenada joj se učini kako jedna zvezda pada na zemlju. Sto joj se dete vise priblizavalo, to je sjaj rastao, sve veći i veći, sve dok dete, na kraju, nije stiglo do nekog kućerka i shvatilo da svetlost dolazi kroz njegove prozore. Dete zakuca na vrata i neko reče: "Udji." Kad udje unutra i osvrne se oko sebe, devojčica ugleda starca kako sedi. On je prijateljski oslovi: "Dobro veče, drago dete, jesi li to ti? Ja te već dugo čekam." Imao je snezno belu bradu, dugu do poda, ličio je na nekog beskrajno milog i nekog koga je beskrajno vredno obozavati. "Sedi, drago dete," reče on. "Mora da si umorna. Smesti se u moju stoličicu kraj vatre, pa se ogrej." I kad se devojčica ogreja, starac reče: "Mora da si gladna i zedna, daću ti čiste vode da utolis zedj, ali sve sto imam za jelo je neko korenje sto raste po sumi, pa ćes morati da ga skuvas." Devojčica uze korenje, dobro ga ostruze, skuva na vatri i doda komad nedeljnog kolača, da oplemeni ukus. Kada je jelo bilo spremno, starac reče: "Gladan sam, dodaj mi malo." Dobro dete starcu pruzi vise no sto je sebi ostavilo, ali kad pojede ono sto je ostalo, devojčica se oseti sitom. Kad zavrsise s jelom, starac reče: "Sad mora da si pospana. Imam samo jedan krevet. Ti spavaj u njemu." "O, ne," reče dete. "Malo slame na podu će biti dovoljno meko za mene." Ali je starac uze u naručje, spusti na krevet i pokri. Ona izgovori svoje molitve i zaspa. U zoru sledećeg dana, kada je otvorila oči, starac je sedeo kraj kreveta, a sunce ulazilo kroz prozor blistavim sjajem. "Drago dete," reče on. "Sad treba da ustanes i nesto poradis. Tvoje je da nam sakupis korenja za jelo." Devojčica srećno podje, jer se napolju razlegao cvrkut toliko ptica koliko nikada ranije nije čula, jer je svuda oko nje bilo cveće takve veličine i takve lepote da nikada u svom zivotu nije videla nista divotnije. Verujem da bi zelela da znas ko je starac bele brade u kolibi. Bio je to Sveti Josif, isti onaj starac koji je jako davno, ovde na Zemlji, brinuo o Hristu Detetu. Znao je da će mu dobra mala devojčica doći i uzeo je u zastitu. A poslao je da nesto poradi, samo zato sto nije zeleo da joj vreme bude prazno. A onda, dok je lutala livadama i pod drvećem, iznenada uz nju je stala jos jedna mala devojčica. Uzela je za ruku, pokazala joj gde da nadje najbolje korenje i pomogla da ga isčupa. Kad im je bilo dovoljno, druga mala devojčica, onako veoma ljupka i mila, poigra se sa njom i ubra joj cveće. Ova mala devojčica imala je divnu plavu kosu i lepu crvenu haljinicu i izgledala je bas kao i sirota mala devojčica, samo sto su joj oči bile krupnije i sjajnije i sto je bila mozda čak i lepsa od nje. Ja sam prilično siguran da je to bio njen andjeo čuvar, kome je, ovde u sumi, bilo dozvoljeno da se maloj devojčici objavi. Opet je dete kuvalo korenje i trave, koje su sakupile, potom dodalo drugi komad nedeljnog kolača i opet je Sveti Josif obedovao sa njom. Treći dan se ni po čemu nije razlikovao. Čim je izasla iz kolibe, druga devojčica je već bila tu i igrale su se zajedno u čistoj radosti i blazenstvu. Prolazio je sat za satom, a sve vreme ovoga sveta im je bilo krcato ispunjenosću. Vascelo je nebo bilo sjajno i ni oblačak se nije mogao videti. A onda, trećeg dana, kada se dete odreklo svog poslednjeg komada kolača i kada su ponovo zajedno obedovali, starac reče: "Drago dete, sada moras da se vratis svojoj majci. Ovde je tvoje vreme isteklo." "Da," reče ona. "Drago mi je sto majci idem, ali bih, isto tako, volela da se uskoro ovamo vratim." Na to joj Sveti Josif pruzi ruzin pupoljak, pa reče: "Ne boj se. Kada ova ruza procveta, bićes ponovo sa mnom." Druga mala devojčica, koja je čekala pred vratima, uzela je za ruku pa rekla: "Vodiću te prečicom. Bićes s majkom uskoro, ali će ti put biti naporan." I krenule su zajedno, a na mestima gde mala devojčica nije mogla da se probije, njen andjeo čuvar joj je pomagao. Ali, na kraju je bila toliko umorna da je morala da stane. "O, kad bih samo mogla čime da se osvezim, da se ne onesvestim pre nego sto vidim moju majku." Uto andjeo čuvar ubra časicu od latica sraslih u krunicu nekog belog cveta, koji mi zovemo ladolez, pa u nju uspe nekoliko kapi crnog vina, koje devojčicu okrepi i vrati joj snagu. Krunica tog cveta otada nosi tanke crvene pruge. Na ivici sume, andjeo čuvar pokaza rukom ka selu i reče: "Tamo ćes naći svoju majku. Sedi pred kućom i misli na tebe. Idi sada. Dalje odavde vise nećes moći da me vidis." Dete se uputi selu, ali joj je ono izgledalo čudno i nepoznato. Medju kućama za koje je znala, bile su neke druge, koje nikada ranije nije videla, drveće je bilo drugačije, a nigde ni traga stete koje je neprijatelj naneo. Sve mirno, polen treperi povetarcem, livade zelene, drveće plodovima otezalo. I nije joj bilo tesko da prepozna majčinu kuću, a kada je prisla blize, ugledala je staru, staru zenu pognute glave, kako sedi na klupici pred kućom, uzivajući u poslednjim zracima večernjeg sunca, koje je nisko visilo nad sumom. Starica podize pogled i, kad ugleda malu devojčicu, krikne u radosnom zaprepasćenju. "O, drago dete. Bog mi je uslisio poslednju zelju, da te jos jednom vidim, pre nego sto umrem." Poljubi je i privije uz srce. I onda mala devojčica ču da je sa Svetim Josifom u sumi provela trideset godina, iako joj je to izgledalo kao tri dana. Sav strah i beda, kojom je njena majka propatila tokom velikog rata, nju je mimoisao, i čitav zivot joj je bio samo jedan radosni tren. Majka je mislila da su njenu devojčicu zveri odavno rastrgle u komade, a ipak je, duboko u srcu, očuvala nadu da će, bar na tren, pogledom uhvatiti njenu priliku, bas onakvu kakva je bila kada je otisla. I kada je podigla pogled, pred njom je stajalo drago dete, u istoj onoj haljinici. Čitavo veče srećno su sedele zajedno. Onda su posle u krevet, spokojno i veselo, a izjutra su ih susedi nasli mrtve. Srećno su zaspale, a medju njima je lezala ruza Svetog Josifa u punom cvatu. |
|