Вече уз Радио

- Ето, у почетку сам био шахиста, сада сам шахиста, између је била музика. Захваљујући шаху ја сам као члан државне репрезентације имао могућност да пуно путујем. Тако сам обишао пола света укључујући и удаљене земље као што су Куба, Филипини, Сингапур, Аргентина, Тајланд. 

И 1960. године када сам већ постао новинар Радио Београда било је потребно предложити идеју за нову емисију. Ја сам као дискофил са путовања увек доносио плоче а тих година се појавила нова музика, непозната у Југославији, која се у свету звала бит музика. И тако сам у то време био међу првима који је имао те плоче. Пошто су се оне мени свиђале јер су изгледале другачије него оне старе, ја сам Радио Београду предложио емисију која би се звала "Музички аутомат".

Идеја је била у томе да као имамо замишљен музички аутомат који треба пунити плочама а да слушаоци учествују у томе својим коментарима о ономе што су чули, кажу шта им се највише свиђа и на тај начин добијамо неку малу анкету о популарности и неку врсту лествице коју данас зовемо топ-листа.

У исто време су стране радио-станице давале врло занимљив програм, на пример Радио Луксембург и то се углавном слушало ноћу између суботе и недеље када је ишао преглед топ-листа. Јако популарни су били Шедоузи, наравно и Клиф Ричард који је са њима наступао, ту је био и Фетс Домино. Битлси су тек коју годину касније стигли.

Углавном, та музика је ухватила корене и моја улога је у свему томе била што сам релативно случајно дошао у могућност да се појавим на радио-таласима, и да почнем њено емитовање.

Наравно, таква музика је у то време била проскрибована, велики музички ауторитети су налазили да је то безвредно, сувише упрошћено и једноставно и да је то карикирање музике. Не мало пута би се чуло кад су на пример Златни дечаци свирали "Лабудово језеро" или Дворжака да неко од ауторитета каже да се Чајковски због тога преврће у гробу.

А пошто је та музика сматрана неуметничком и нижег реда, није могла да се појављује на таласима Радио Београда па су зато Златни дечаци испред своје музике истицали фирму Чајковског или Дворжака. А на мене су због пропагирања те музике гледали доста покровитељски.  Ја сам као новинар који је радио и друге послове, а и као шахиста који је учествовао у многим збивањима у јавности, био већ познат и онда  је то могло да ми се опрости као неки мој пролазни хир или лудост.

Сматрали су да могу мало да се замајавам са тим а нисам им био опасан јер сам био припадник њихове генерације. И на то се гледало као на мој хоби. У реду, могу да пуштам ту неку глупу музику, али не смем да претерујем у томе јер то квари неки општи ниво радија и њихову васпитну улогу.

Управо због тога су тинејџери који су долазили са изврсним идејама за одличне емисије редом били одбијени јер то што су они заступали није могло да се уврсти у вредности и константе које мора да заступа Радио Београд.

Исто тако се у штампи само узгредно писало о новој музици и то најчешће ако је био неки изгред. А ја сам њу сматрао важном и због могућности контакта, једно време сам као новинар радио у омладинском програму и када бих са неком групом младих причао о значајним догађајима у друштву то је све имало неки формални карактер, они су без жара одговарали. Ту би се наш контакт завршавао.

Поставило се питање идејности моје емисије

Али када је стигла ова музика онда се одједном променио тај однос мене као новинара са слушаоцима јер они више нимало нису били пасивни или учтиви у својим одговорима, већ напротив понекад су били агресивни у својим жељама, писањима, предлозима. Одједном се отворила могућност укључивања широке публике у стварању програма. То је до тада било нешто невиђено у нашој земљи. Такав рад није био. Знало се да смо ми задужени да просвећујемо тај народ а нека повратна акција није била могућа. То је први велики успех који сам постигао, да увучем велики број слушалаца да буду активни, да говоре шта мисле.

Е после неког времена у Радио Београду се поставило питање идејности моје емисије, с обзиром да су се ту углавном слушале плоче енглеског и америчког порекла.Једног дана ме зове директор и каже: "Молим те лепо, на тој твојој листи не могу да се налазе само Енглези,  ту мораш да убациш једног Бугарина, па једног Румуна".

Ту се ја побуним а он настави у стилу: "Видиш каква смо ми земља, какву политику водимо, нећеш сад ти мени да мењаш концепцију". Објасним му да не могу да нађем те плоче, да оне не постоје - а он каже: "Не тиче ме се, ископај како знаш".

И сад наравно, где да нађем те плоче, кад ни у нашој земљи није било продукције те врсте а камоли у овим суседним. Кажем му: ја то не умем да нађем, а он каже: "Е ако не умеш, остави тај микрофон и емисију па ће да ради неко ко уме."

И тако сам морао да напустим радио и једно годину дана сам провео ван. Неко други је радио емисије по инструкцијама тих програмских људи, али то није била ствар коју су људи желели да слушају. Мислим да је и тај директор схватио да је учинио грешку,  јер не може се зауставити прогрес и поново ме звао да дођем. И тако је као неком гумицом избрисана нека моја неподобност.

Овај пут на Првом програму...

Одједном су увидели да тој једној малој емисији на Другом програму треба дати већи ауторитет и она се премешта на Први програм који се чује у целом свету и емисија под називом "Вече уз радио" стартује 1968. године.

Водио сам је скоро две деценије.

У емисији је музика била само повод, лукавство да се наметнем врло младим слушаоцима, бирајући музику која им се свиђа па им онда ја између две плоче кажем нешто што мислим да треба да чују. Значи, нека врста поповања, али са великом мером, чак можда скривено, али је давало своје резултате. Уз помоћ музике успео сам да оформим широк круг слушалаца, чак су се неки лично упознавали, дружили, ишли смо  заједнички на летовања, правили неке албуме пријатељства.

Све те ствари које сада могу да изгледају врло наивно, али мислим да то никада није превазиђено јер се увек осећа потреба за дружењем. Ту је по мени музика тај лепак, малтер који може да споји две одвојене цигле.