Онај вашљиви лупеж, онај кочничар. Пронаћи ће га он једнога дана. Познаће га. Вешто је он то извео.

" Дођидер овамо, дечко " , рекао је. " Имам нешто за тебе. "

Насео је. Каква страшна детињарија што је тако поступио. Више га нико неће намагарчити на тај начин.

" Дођидер овамо, дечко " , имам нешто за тебе. " А онда - пљас и треснуо је на руке и колена крај пруге.

Ник протрља око. Искочила је велика чворуга. Е па, у реду, имаће модрицу на оку. Већ га је болело. Тај кучкин син, тај кочничар.

Прстима додирну чворугу изнад ока. Ох, лепо, то је само једна модрица на оку. То је све што је зарадио.Јефтино је прошао. Пожелео је да види модрицу. Гледајући у воду није могао да је види. Био је мрак и био је далеко од било ког насељеног места. Обриса руке о панталоне и устаде, а онда се попе на железнички насип.

Крену уз пругу. Била је чврсто насута песком и шљунком између прагова те је могло лако и добро да се хода. Гладак насип у виду уздигнутог пута пружао се испред њега кроз мочвару. Ник је ишао насипом. Негде мора да стигне.

Ник је ускочио у теретни воз кад је овај смањио брзину пролазећи поред радионица близу железничког чвора Волтон. Воз, у коме се налазио Ник, прошао је кроз Калкаску кад је почело да се смркава. Сада мора да је близу Манселоне. Још три или четири миље мочваре. Корачао је дуж пруге ; идући између прагова држао се дела насутог шљунком. У измаглици која се дизала мочвара је изгледала аветињски. Болело га је око и био је гладан. Он настави да иде насумце, остављајући за собом миље железничке пруге. Испред њега налазио се један мост. Ник га пређе, а његове чизме празно су одјекивале по гвожђу. Доле, испод моста, између отвора прагова, указивала се црна вода. Ник удари ногом један расклиматани клин и он паде у воду. Иза моста пружала су се брда. Било је високо и мрачно са обе стране пруге. Навише уз пругу Ник опази неку ватру.

Ишао је уз пругу опрезно ка тој ватри. Налазила се мало са стране пруге, испод железничарског насипа. Угледао је само млаз светлости. Пруга се настављала кроз један усек, а тамо где је ватра горела терен се ширио и залазио у шуму. Ник се пажљиво спусти низ насип и препречи кроз шуму да би дошао до ватре. Шума је била букова и док је ишао између дрвећа осећао је жирове под ципелама. Ватра је сада била светла, непосредно на самој ивици шуме. Крај ватре седео је један човек. Ник је чекао иза дрвета и посматрао. Изгледало је да је тај човек сам. Седео је тамо, главе ослоњене на руке, гледајући у ватру. Ник изађе и приђе близу тако да га ватра осветли.

Човек је седео тамо, гледајући у ватру. Кад се Ник заустави сасвим близу њега, он се и не помаче.

" Здраво ! " рече Ник. Човек подиже поглед.