Декадентна криза савременог човечанства је повезана са тешкоћама изласка из психолошке епохе, епохе субјективизма, затвореног индивидуализма, епохе расположења и доживљавања, које није повезано ни са каквим објективним и апсолутним средиштем. Терет позивитизма и теорије социјалне средине, тегобни кошмар нужности, бесмислено подређивање личности циљевима рода, насиље и исмевање вечитих надања индивидуалности у име фикције добра будућих покољења, сујетна жудња за организацијом општег живота наспрам смрти и пропадљивости сваког човека, читавог човечанства и читавог света, вера у могућност коначног социјалног уређења човечанства и у врховну моћ науке - све је то био лажни објективизам који је притискао стварну људску личност, робовање природном поретку, лажни универзализам. Људски род је је механички подчинио човека, подредио га је својим циљевима, натерао га да служи његовом добру, наметнуо му своју општу и тобоже објективну свест. И човек није могао да схвати ову власт природног, обоготвореног човечанства над њим, људског друштва, људског рода који вечно умире и вечно се рађа, немилосрдно рушећи све наде личности у вечити и савршени живот. Земаљски дух човечанства које је пошло путем змије хипнотисао је човека заводљивом идејом прогреса и земаљског раја, који ће доћи на крају прогреса, и човек је био у тој мери саблажњен да није ни приметио лудост свог служења прогресу и своје потчињености срећницима будућег раја.

Прогрес цвета на гробљу и читава култура човечанства које се усавршава обузета је задахом леша. Сви цветови живота су гробљански цветови. У природном поретку, у животу људског рода све је подређено закону пропадања; свако поколење смењује следеће поколење, својим труплима гноји тле за процват младога живота; свака индивидуа се претвара у средство за нове људске личности, које чека иста судбина; свака ослобађа оно будуће и умире у чину рођења, распада се у лошој бесконачности. Сва људска енергија је усмерена напоље, на стварање несавршене рђаве мноштвености, на подстицање прогреса који учвршћује закон пропадања, а не унутра, у дубину вечности на победу над смрћу и задобијање свеопштег, потпуног и вечног живота. И људски род траје, потпуно затрован отровом леша својих предходника, свих ранијих поколења, свих особа које су исто тако жуделе за пуноћем живота и савршенства; човек живи са лудим сном да ће победити смрт рођењем, а не вечним животом, да ће победити ужас прошлости и садашњости срећом будућности, за коју се неће сачувати ниједан живи елемент онога што је прошло. Нико од оних што се боре и пате неће ући у рај будућности и са том будућности живу, реалну везу нема ниједан човек. Повезаност човека с будућим човечанством у поретку смртне природе је фиктивна, илузорна;та повезаност је резултат хипнозе, луде самообмане. Будуће није реалније од прошлог: оно што ће бити кроз хиљаду година и оно што је било пре хиљаду година је или подједнако привидно, или подједнако реално. Лудо је мислити да биће наступа у времену, али да га још увек нема нити га је било. Реалност бића не зависи од времена, као што желе да нас убеде они који се клањају будућности.

Позитивизам је укинуо биће, искоренио осећање реалитета и коначно предао несрећног човека у власт привидних феноменалности / појавности /. Човек је чак престао да буде свестан да ли он реално постоји, да ли је он нешто у свету, неко биће по себи, изгубио је самоосећање личности. Грчевито се хватајући за потврђивање живота у природи која са свих страна прети уништењем, човек губи свест и осећање смисла живота, он тражи једноставно живот и умире. Лажна филозофија и лажна религија, која се издаје за позитивну науку, учвршћују у човеку свест о ништавности његовог порекла и божанствености његове будућности;не, наравно, њега одређене конкретне личности, него човека уопште. У складу с модерном свешћу, човек нема дубоке корене у бићу;он није божанског порекла, он је чедо праха; али управо зато он мора постати бог, њега чека моћ земна, владавина у свету. Духовно плебејство људског порекла је учињено гаранцијом аристократске будућности човека:човек је ништа и зато ће бити све, човек је црв и зато ће бити цар, човек није божанствен по свом настанку и управо ће зато бити божанствен. Необичност те логике не пада у очи савременој свести, која се поноси својом рационалношћу. Ова необичност је одређена жељом да се живот изгради независно од тога постоји ли биће и шта је биће, без односа према постојању човека, његовом пореклу и предодређењу, његовом месту у универзуму и смислу његовог живота. Лажни објективизам се оправдава и заснива на натуралистичком схватању света, тобоже научном. Али на чему се заснива примат науке ? Ово утемељење не може бити ствар саме науке: оно је изван ње и пре ње; ово утемељење јесте посебан облик вере. А шта ако  наука проучава само болесно стање света, ако је у њеној надлежности само природни поредак који је резултат греха и слабости света ако је наука само патологија ? Наука говори истину о "природи", тачно открива  "законитост" у њој, али она ништа не зна и не може да зна о пореклу самог поретка природе, о суштини бића и оној трагедији која се догађа у дубинама бића,то већ није у надлежности патологије него физиологије-науке о здравој суштини света, у надлежности метафизике, мистике и религије. Царство науке и научности јесте ограничена област "патолошког" знања; њеним законима није подређена безграничност бића, него само стање тога бића на датом нивоу. Могуће је проучити прецизно одређену собу, утврдити законитост за силе које у њој делују, али да ли је одатле оправдано закључити о ономе што се догађа у читавом осталом свету и што ће се догодити када силе читавог света продру у ту собу ? Тако је и са науком:њена област је простор болнице, света који је оболео од греха и потпао под закон распадања, који је подређен закону нужности.

Културни човек с краја 19. века је пожелео ослобођење од природне нужности, од владавине социјалне средине, од лажног објективизма. Индивидуа се поново окренула себи, своме субјективноме свету, ушла је унутра;указао се свет унутрашњег човека, потиснут лажним објективизмом  природе и друштва. У најфинијем и најкултурнијем слоју почела је психолошка, субјективна епоха;све објективно је постало банално, све законито-неподношљиво. Апсолутно средиште и смисао бића су били још изгубљени још раније; тога средишта и смисла није било у лажном објективизму који је капитулирао пред нужношћу, поклонио се природном закону уместо закона Божијег, заменио биће привидном феноменалношћу. Али неоромантичари, декаденти, симболисти, мистици су се побунили против сваког закона, против сваког објективизма, против сваког окретања универзалној целини; они се баве искључиво субјективним и индивидуалним; одвојеност од васељенског организма, произвољност и илузорност проглашавају се за закон новог, бољег живота. Све више се губи разлика између "ја" и "не-ја", између реалности и илузорности, између бића и привида. Религија естетизма поучава да се тешимо привидном реалношћу, угодношћу губитка осећања реалности, преноси тежиште живота одабраних људи не у реалну него у илузорну лепоту. Посустали и растворени натурализам у уметности неприметно прелази у декаденцију, а потом у симболизам, који је већ прелаз ка другом свету.

Солипсизам и субјективни идеализам су филозофија која психолошкој епохи одговара у истој мери у којој је епохи лажног објективизма одговарала филозофија натурализма и материјализма. "Критицизам" је извршио фамозни коперникански обрт, уздигао је субјект и укинуо биће. Он је ослободио субјект лажног објективизма емпиријске стварности и оставио га самог пред празним безданом, који је сваком препуштен да га произвољно испуни необавезујућим садржајем. Објективизам морала и објективизам науке, под које је стари Кант поставио критички темељ ниуколико не спасавају од трегедије празне слободе, од ужаса субјективне самовоље у најдрагоценијем и најсветијем. Могуће је изгубити интересовање за морал и науку; могуће је да сва та добра више не могу надахњивати, утољавати жудљу духа, не могу спасити од демона који су се уселили у материју која је проклета. Код осетљивијих природа критицизам неминовно прелази у солипсизам, субјективни идеализам прелази у ирационалну мистику. Празнина, која остаје после ослобођењаод природног и друштвеног објективизма, после "критичког" одбацивања сваког бића, мора бити нечим испуњена;њу не може испунити ни вера у категорички императив, ни вера у апсолутност математике. Човек се препушта расположењима, ћудљивим доживљаима, слободним од сваког правила; после смрти Бога сам себи ствара богове, из себе покушава да поново створи изгубљено биће.

Али у епохи лажног субјективизма човек исто тако мало налази самог себе, исто тако мало потврђује своју личност, спасава своју индивидуалност, као и у епохи лажног објективизма. Личност се распада на моменте, индивидуалност се губи у свеопштој илузорности бића, индивидуализам се показује као антииндивидуализам јер негира објективну реалност индивидуе и објективну норму личности. Прелаз из субјективне,психолошке епохе у истински објективну, реалистичку  епоху води не само у  универзалност него и у спасење личности, задобијање универзалности. Ми се налазимо пред објективизмом који ће нас везати са истинским бићем, апсолутним бићем, а не с природном и социјалном средином;ми идемо према овом реализму који проналази средиште индивидуума, који повезује нит живота и потврђује личност, а не тренутне и дисперзивне доживљаје и расположења. Ово васељенско религиозно схватање и осећање света, коме савремени свет иде различитим путевима и из различитих праваца, пре свега јасно поставља питање о смислу светске историје, о религозном сједињавању судбине личности и судбине васељене. Разумети смисао историје света значи разумети провиденцијални план стварања, оправдати Бога због постојања онога зла од кога је почела историја, пронаћи место у универзуму за сваког  ко пати и страда. Историја има смисла само у томе случају, ако се догоди крај историје, ако на крају буде васкрсење, ако устану мртваци с гробља светске историје и читавим својим бићем појме зашто су они иструлели, зашто су патили у животу и шта су заслужили за вечност, ако се читав хронолошки низ историје продужи у истом правцу и за све се пронађе коначно место.

Питање о смислу историје и јесте питање о пореклу зла у свету, о предсветској грешности и о искупљењу. Све што је живело у свим временима, у различитим облицима је осећало да је изван времена, у вечности, предсветски био извршен неки ужасан злочин, да су сви и све у том злочину учествовали и да су одговорни за њега. Жудњом за искупљењем је испуњена читава историја света и тек као искупљење може бити схваћен смисао историје. Али апстрактна филозофија није способна да разуме светску историју, није способна да осветли изворе зла. Оваплоћење смисла је дато само религиозном откривању и филозофија религиозног откривања мора да буде отворено религиозна филозофија.