Харамбашо, скинућу и звезду с неба, али ме не шаљи на зимовник да чувам сељацима говеда за кору хлеба! — успротивио се раздражено Хајдук Вељко Станоју Главашу кад је овај о Митровдану 1803. године распоређивао хајдуке на зимовник.

Да ниси Вељко, овог бих те часа разоружао и отерао из чете. Добро знам твоју храброст, па ти овог пута опраштам. Него, слушај. Зима је на прагу, а потере се умножиле. Ништа ми друго не остаје већ да вас пошаљем на зимовник код сигурних људи. Ти ћеш код кнеза Милана у Дубону. Село је спутно, а кнежева кућа уз шуму. Турци тамо ретко залазе.

Харамбашо, ако Турци упадну у село и отпочну са насиљем, нећу моћи да отрпим — одговори му Вељко.

Станоје се насмеши, а тешки црни брк му заигра.

Теби то и одговара. Само да знаш, Милан је паметан човек. Умеће да те обузда. С тобом иде и архимандрит Јевтимије. Истина, ништа није мање ћудљив, али је довољно промућуран да ипак зна кад шта треба чинити.

Христових ми рана, ја не разумем због чега се ти буниш, Вељко — шеретски узвикну Јевтимије. — Дубона је хајдучко село. Смедеревски муселим већ годинама не сме да завири у њега. Јаничари га обилазе као да је окужено. То ми је причао кнез Ђуша Вулићевић.

Кад год је постојала опасност од Турака, он се склањао у Дубону. Људи су гостопримљиви. Ракије, вина, хлеба и меса имаћемо довољно. Жене су им лепе, а нису шкрте. Да нисам пострижен, душу и срце бих тамо зимус насладио.

Јевтимије није, уистину, био никакав архимандрит него похајдучени ђакон, а харамбаша га је прозвао архимандритом.

Добро је што си обријао браду да њоме људе не обмањујеш. Али, унапред морам да упозорим све вас који идете на зимовник. Време је теже него икад досад. Насиље је превазишло границе стрпљења. Бојим се, дахије могу у току зиме да се одлуче на још веће зло. У том случају може се свашта десити. Зато стално ослушкујте, мотрите шта се ради и будите спремни. Сељацима не дирајте у жене. Хајдучко име нико не сме да окаља.

Светога ми Сисоја, не могу да те разумем, Станоје! — узвикну Јевтимије. — Хајдукујеш. Глава ти у торби. Жена је упола ђаво, али какав би живот без ње био? А ти, као какав затуцан калуђер, само читаш предике. Леп си, снажан, паметан и јунак. Никад те не видех да се осмехнеш некој жени. Кад те сретну, невесте обарају очи и цупкају у месту ножицама, а ти ни да их погледаш. Само, треба да знаш: ни бог није праведан колико треба. Некоме дадне све, а мене остави зрикава и подари ми шачицу памети. Али пошто са мном иде Вељко, надам се да ће уз вука и лисица омастити бркове.

Младо сувоњаво Вељково лице плану руменилом. Главаш га је гледао топло, готово родитељски. Одмах се дало запазити да га заиста воли, иако је с плаховитим и необузданим младићем имао доста муке.

Станоје устаде и рече:

Свако зна свој распоред, и у току ноћи треба да се пребаците до јатака. Сада прилазите редом да се опростимо и као браћа изљубимо. Ко зна шта кога чека преко зиме.

Хајдуци су редом прилазили харамбашиној руци. Станоје је свакога љубио у чело.

Срећан ти пут!

Кад му је пришао Вељко, Станоје га пољуби и загрли.

Припази се, соколе! Ускоро ће бити боја и мегдана да искалиш душу до миле воље...