Шта су идеје? Откуд долазе? Шта их чини?

Људско биће утопљено је у океан идеја и било би добро да научи у шта се то увалио и како се из тога ишчупати. Треба, пре свега или након свега, схватити, као и сваки поштени филозоф, да све идеје иду у Рим, да увиру и извиру из једне заједничке материце ― Велике мајке идеје, и да се у њу враћају, кад се нагледају и начуде или згаде света које су саме створиле. Основна грешка је помислити да међу идејама постоји ред, поредак, командни ланац. Идеје су у међусобно хаотичном односу, оне су, макар наизглед, у сталном рату, као што рече Хераклит. Никако се не слажем с тврдњом да постоји некаква Врховна идеја, или Бог, или још горе ― добра идеја. Моје искуство ми говори да су идеје, баш као и ватра ― добре слуге, али веома лоши господари.

„Систем“ идеја мора да се схвати динамички, баш као и океан. Од нас зависи куда ћемо се кретати и где ћемо стићи, која ће нам идеја бити угодни дом а која мрска тамница. Пливач међу идејама мора да научи да се брзо креће, оријентише којим се идејама може нахранити, које треба испљунути као отров. Идеје имају и своје заједничке особине, али и посебности. Најпре ваља научити шта им је заједничко, онда се то знање може применити на сваки нови сусрет с њима. Идеје иду у јатима, чопорима, стадима, усамљене или пак као плаћене убице, чекају у заседи, заскачу и убијају неопрезне. Постоје идеје–сукубе, које ће нас лако завести, искористити, одбацити. Постоје идеје–курве, које ће скупо наплатити пијану ноћ с њима. Утешитељке, васпитачице, зановетала, вратарице, возачице, куварице, кројачице, каћиперке, певачице, пилићарке...

Велики су народи имали своје филозофе и филозофије, а ови су, пак, схватили да је читав свет настао од почела. То прапочело, творац света, јесте разликовање. Оно што разликује, назива се чулом. Дејство чула је управо разликовање. Да би се успоставила разлика, неопходан је број. Број је средство којим се означава бескрајни скуп разликовања.

Схвативши ово, неки филозофи су поверовали да је управо број прапочело, покушали су да бројевима објасне сва догађања у свету. Од тих филозофа настали су ― банкари. Они су као филозофи пропали. Над њима је идеја броја остварила власт и одвела их у бесконачни фијаско. А за њима и скоро читав људски род. Историјски, најпознатији банкари су питагорејци и кабалисти. Банкари су најистрајнији у веровању да је свака ствар дужна некој другој ствари, да је у природи ствари дуговање, да се тај дуг може отплаћивати, и то у бескрај. Тако је идеја броја постала идеја дужничког ропства. Уопште, свака идеја која успе да се наметне човеку, успева у томе тако што га претвара у роба. Идеја дуга је средство идеје броја уз помоћ којег ова успева да се непрекидно обнавља на положају Врховне идеје.

Идеја је као стоглава хидра. Одсечеш јој једну главу, одмах израсту две на истом месту. Оне све раде у корист једна другој, чак и онда када се чини да су смртни непријатељи. Постоје идеолошки, религијски ратови, али у њима једино страдају људи, а идеје, чак и када буду побеђене и угушене, увек могу изнова да ускрсну ― људи не. Филозофи који су од прапочела начинили свевидећег и свезнајућег Бога, зову се пророци. Они су оснивачи религија, које су осмислили као систем идеја склопљен тако да се у њему човек врти укруг верујући да чини праву и добру, богоугодну ствар. И ти системи–идеје служе само једној сврси ― сопственом опстанку на рачун верника. Богови су сви одреда људождери.Тако је, једна од заједничких особина идеја јесте ― људождерство. У старим и новим митологијама, често је присутан мотив канибализма. Митови су настали као ризнице знања и поимања и у њима је можда најсигурније сачувати увиде који би, због неподобности, испали из добро осмишљених идеолошких система владавине над људским месом. Митови су, заправо, уметничка дела, која за разлику од филозофије и религије, мудрост исказују на посредни, подсвесни начин и у људском уму опстају неприметно, искрсавајући тек онда када човек својим искуством довољно сазри да би их освестио.

Основна последица чулности јесте органски живот. Основна последица организовања јесте држава. Основна последица државе јесте недостатак спознајне способности ― незнање. Ко верује да су ова три аспекта од свега најважнији, тај се никада неће ослободити незнања. Никада неће запливати слободно. Увек ће живети у тамници, венути, тупети, патити. Овде на позорницу ступа друга општа особина идеја ― обећање, нада, хвалисање, маркетинг. То су основна средства владавине религије и политичке идеологије. Увек се обећава бољи живот, пошто је живот у садашњости тежак, у кризи, итд, богатство на крају исцрпљујућег рада или авантуре, награда која се баш никада не догоди. Ова варљивост, претворност, лукавост, курварлук, подлост, злонамерност, јавља се или зашећерена и намирисана или, пак, као изопачена претња, застрашујућа и уцењивачка, крволочна и злочиначка. У сваком случају, овакав рад идеје доминира људском историјом.

Развој технологије и науке највише је допринео, уз помоћ идеје о напретку, јачању власти идеје над људима. Прво као слатко обећање о повећању животног стандарда и дужине живота, а затим и као обећање о повећаној безбедности, да би се завршио, или сада већ готово завршио, коришћењем свих технолошких и научних достигнућа како би се ојачали ланци власти и људима ускратило и оно мало слободе које им је, после вишемиленијумског усавршавања државе и политичке методологије, преостало. Идеја све чини да се обезбеди од свог најопаснијег непријатеља ― знања!

Тако је, највећи непријатељ идеје јесте знање. Идеја, сама по себи чиста свест, садржај, представа стварности, никако није последица спознајног увида, већ је просто виђење без икаквог ослонца осим у себи самом ― отуд и још једна основна особине идеје ― самооправдање, самоважност, самосажаљење. Али, познајући особине идеје, човек стиче знање, силу којом може да им се одупре и ослободи њихове власти.
Наивчине верују да ће „ширењем свести“ досећи већу слободу. Али, то није тачно. Сведоци смо нових технологија, електронских мултимедија, који и те како шире нашу свест, много више од ЛСД–а или мескалина и сличних работа, али слободе је све мање, јер је та свест окупирана саморекламирајућим садржајем ― најновијим обликом ропства. Уместо ширења свести, предлажем ― увећање знања. Оног знања, ока, које продире кроз видљиво и у позадини види невидљиви механизам злотворске управе.

Рад је, веровали или не, још једна заједничка особина свим идејама. Рад није ослободио човека, напротив, рад идеје је њеним саморекламерством и претворношћу „продат“ човеку као његово одлучујуће својство у еволуцијском успону ка „врху ланца исхране“. Тако је главна храна идеја претворена у главног грабљивца. Каква иронија! Човек је постао овца која верује да је лав! Па, чак и када су људи схватили да су средства рада оно што одређује начин живота, обичаје и свеукупну организацију људског друштва и психе, изостао је коначни увид ― да је то само начин на који идеје, јављајући се у све новијим и напреднијим облицима и склоповима, затежу своје узде и усмеравају човека ка задовољењу сопствене користи, сопственог опстанка. Рад, средства рада, као и производ рада припадају идејама а не човеку. Ово је важно знати, иначе ће се остати у власти идеје да је рад створио човека (што је истина), те да се мора радити како би се живело (што је такође истина). Али, истина је и то да је живот лоша ствар, да је живот патња, те да се због тога ни не мора живети.

Пошто је живот организовање материје, а материја је само последица почела разноврсности, поставља се питање због чега би се слободни дух, одједаред из своје слободе, подредио бесконачном низу условљености?

Одговор на то питање неће нам дати идеје, пошто је у њиховој природи самоодржање и неће се понудити да себе жртвују зарад туђе користи. Ми смо за идеје туђинци, гориво, храна, а оне су нама отац и мајка ― има ли то заиста смисла? Поштуј родитеље своје... Тако идеја заповеда. А ми смо обавезни да извршавамо наређења, зар не? Идеје лажу. Узимају храну коју смо произвели својим рукама и знојем, а затим нам враћају мрвице и захтевају да им се захваљујемо пре обеда. Да се осећамо кривим и једва заслужним за ту милост. И још да смо поносни због тога што смо заслужили милост да поживимо још један дан и будемо корисни. Заиста, треба бити глуп, али пре свега кукавица, па пристати на такво што. Тако је, и кукавичлук је основна особина свих идеја. Ако овако наставимо, биће ту тушта и тма основних особина, на крају ће свака особина било које идеје бити „основна“. А можда и јесте тако. Да још мало истражујемо?

Као што човек или животиња пробирају шта ће појести, тако и идеје пробирају људе, остављају за себе слађе залогаје, то значи глупе и затупљене, слабе и кукавичке, а одбацују оне опоре, тврде, мигољаве и непослушне.
И то је основна особина идеја ― размаженост и пробирљивост, специјализација. Једна идеја не може да влада свима, она увек тражи „одабране“, стадо одређене сорте, које ће је беспоговорно следити, служити јој као извор опстанка. Ето, уз идеју обавезно иде и ― јеловник!