Интервју Ј.Стаљина Роју Хауарду

(1. марта 1936. године, друг Стаљин је дао интервју
Роју Хауарду, председнику новина Scripps-Howard.)
 

Хауард: Какве би, по вашем мишљењу, биле последице недавних догађаја у Јапану по ситуацију на Далеком истоку?

Стаљин: За сада је тешко рећи. Премало је материјала доступно да би се то учинило. Слика није довољно јасна.

Хауард: Какав ће бити совјетски став уколико Јапан покрене дуго очекивану војну акцију против Спољне Монголије?

Стаљин: Ако се Јапан усуди да нападне Монголску Народну Републику и посегне на њену независност, мораћемо да помогнемо Монголској Народној Републици. Стомоњаков, Литвиновљев помоћник, недавно је обавестио јапанског амбасадора у Москви о томе и указао на непроменљиве пријатељске односе које СССР одржава са Монголском Народном Републиком од 1921. године. Помоћи ћемо Монголској Народној Републици као што смо јој помогли 1921. године.

Хауард: Да ли би покушај Јапанаца да заузму Улан Батор учинио позитивну акцију СССР-а неопходном?

Стаљин: Да.

Хауард: Да ли су недавни догађаји развили неке нове јапанске активности у овом региону које Совјети тумаче као агресивне природе?

Стаљин: Јапанци, мислим, настављају да концентришу трупе на границама Монголске Народне Републике, али за сада нису примећени нови покушаји пограничних сукоба.

Хауард: Совјетски Савез изгледа верује да Немачка и Пољска имају агресивне планове против Совјетског Савеза и планирају војну сарадњу.

Пољска је, међутим, протестовала због своје невољности да дозволи било којим страним трупама да користе њену територију као базу за операције против треће државе. Како Совјетски Савез замишља такву агресију Немачке? Са које позиције, у ком правцу би немачке снаге деловале?

Стаљин: Историја показује да када било која држава намерава да ратује против друге државе, чак и не суседне, она почиње да тражи границе преко којих може да досегне границе државе коју жели да нападне. Обично агресивна држава проналази такве границе.

Или их проналази уз помоћ силе, као што је био случај 1914. године када је Немачка напала Белгију да би ударила на Француску, или „позајмљује“ такву границу, као што је Немачка, на пример, учинила од Летоније 1918. године, у свом настојању да освоје Лењинград. Не знам тачно које границе Немачка може прилагодити својим циљевима, али мислим да ће пронаћи људе који су спремни да јој „позајме“ границу.

Хауард: Изгледа да цео свет данас предвиђа још један велики рат. Ако се рат покаже неизбежним, када, господине Стаљин, мислите да ће до њега доћи?

Стаљин: То је немогуће предвидети. Рат може избити неочекивано. Ратови се данас не објављују. Они једноставно почињу. С друге стране, међутим, мислим да позиције пријатеља мира постају све јаче. Пријатељи мира могу да раде отворено. Они се ослањају на моћ јавног мњења. На располагању имају инструменте попут, на пример, Лиге народа. Ту пријатељи мира имају предност. Њихова снага лежи у чињеници да њихове активности против рата подржава воља широких народних маса. Не постоји народ на свету који жели рат. Што се тиче непријатеља мира, они су приморани да раде тајно. Ту су непријатељи мира у неповољном положају. Узгред, није искључено да се управо због тога одлуче на војну авантуру као чин очаја.

Један од најновијих успеха које су пријатељи мира постигли јесте ратификација француско-совјетског пакта о узајамној помоћи од стране француског парламента. У извесној мери, овај пакт је препрека за непријатеље мира.

Хауард: Уколико дође до рата, господине Стаљин, где је највероватније да ће избити? Где су ратни облаци најопаснији, на Истоку или на Западу?

Стаљин: По мом мишљењу, постоје два жаришта ратне опасности. Прво је на Далеком истоку, у зони Јапана. Имам на уму бројне изјаве јапанских војника које садрже претње другим силама. Друго жариште је у зони Немачке. Тешко је рећи које је најопасније, али оба постоје и активна су. У поређењу са ова два главна жаришта ратне опасности, италијанско - абисински рат је епизода. Тренутно, жариште опасности на Далеком истоку показује највећу активност. Међутим, центар ове опасности може се померити у Европу. На то указује, на пример, интервју који је господин Хитлер недавно дао француским новинама. У овом интервјуу, чини се да је Хитлер покушао да каже мирне ствари, али је своју „мирољубивост“ тако обилно посуо претњама и Француској и Совјетском Савезу да од његове „мирољубивости“ није остало ништа. Видите, чак и када господин Хитлер жели да говори о миру, не може да избегне изговарање претњи. То је симптоматично.

Хауард: Која ситуација или услов, по вашем мишљењу, представља главну ратну претњу данас?

Стаљин: Капитализам.

Хауард: У којој конкретној манифестацији капитализма?

Стаљин: Његова империјалистичка, узурпаторска манифестација.

Сећате се како је настао Први светски рат. Настао је из жеље за поновном поделом света. Данас имамо исту позадину. Постоје капиталистичке државе које сматрају да су преварене у претходној прерасподели сфера утицаја, територија, извора сировина, тржишта итд., и које би желеле још једну прерасподелу која би била у њихову корист. Капитализам, у својој империјалистичкој фази, је систем који рат сматра легитимним инструментом за решавање међународних спорова, легалном методом у ствари, ако не и по закону.

Хауард: Зар не постоји елемент опасности у истинском страху који постоји у ономе што називате капиталистичким земљама од намере Совјетског Савеза да наметне своје политичке теорије другим народима?

Стаљин: Нема никаквог оправдања за такве страхове. Ако мислите да совјетски народ жели да промени лице околних држава, и то насилним средствима, потпуно се варате. Наравно, совјетски народ би желео да види промењено лице околних држава, али то је ствар околних држава. Не видим какву опасност околне државе могу да виде у идејама совјетског народа ако те државе заиста чврсто седе у седлу.

Хауард: Да ли ово, ваша изјава, значи да је Совјетски Савез у било којој мери одустао од својих планова и намера да изазове светску револуцију?

Стаљин: Никада нисмо имали такве планове и намере.

Хауард: Ви цените, несумњиво, господине Стаљин, да велики део света већ дуго има другачији утисак.

Стаљин: Ово је производ неспоразума.

Хауард: Трагични неспоразум?

Стаљин: Не, комичан. Или, можда, трагикомичан.

Видите, ми марксисти верујемо да ће се револуција догодити и у другим земљама. Али ће се догодити само када револуционари у тим земљама сматрају да је то могуће или неопходно. Извоз револуције је бесмислица. Свака земља ће направити своју револуцију ако жели, а ако не жели, неће бити револуције. На пример, наша земља је желела да направи револуцију и направила ју је, а сада градимо ново, бескласно друштво.

Али тврдити да желимо да направимо револуцију у другим земљама, да се мешамо у њихове животе, значи рећи нешто што није истина и оно што никада нисмо заступали.

Хауард: У време успостављања дипломатских односа између СССР-а и САД, председник Рузвелт и Литвинов су разменили идентичне ноте у вези са питањем пропаганде.

У четвртом пасусу Литвиновљевог писма председнику Рузвелту наводи се да се совјетска влада обавезује да „не дозволи формирање или боравак на својој територији било које организације или групе – и да спречи деловање на својој територији било које организације или групе, или представника или службеника било које организације или групе – које има за циљ свргавање, или припрему за свргавање, или извођење силом промене политичког или друштвеног поретка целе или било ког дела њених територија или поседа“. Зашто је, господине Стаљин, Литвинов потписао ово писмо ако је поштовање услова из четвртог пасуса неспојиво са интересима Совјетског Савеза или је ван његове контроле?

Стаљин: Испуњавање обавеза садржаних у пасусу који сте цитирали је под нашом контролом; ми смо испунили и наставићемо да испуњавамо те обавезе.

Према нашем уставу, политички емигранти имају право да бораве на нашој територији. Ми им пружамо право азила баш као што Сједињене Америчке Државе дају право азила политичким емигрантима.

Сасвим је очигледно да је Литвинов, када је потписао то писмо, претпоставио да су обавезе садржане у њему обостране. Да ли мислите, господине Хауард, да је чињеница да се на територији САД налазе руски белогардејски емигранти који воде пропаганду против Совјета, а у корист капитализма, који уживају материјалну подршку америчких грађана и који, у неким случајевима, представљају групе терориста, супротна одредбама споразума Рузвелт - Литвинов? Очигледно је да ови емигранти уживају право азила, које постоји и у Сједињеним Државама. Што се нас тиче, ми никада не бисмо толерисали на нашој територији ниједног терористу, без обзира против кога су његови злочиначки планови били усмерени. Очигледно је да се праву азила даје шире тумачење у САД него у нашој земљи. Али ми се не жалимо.

Можда ћете рећи да саосећамо са политичким емигрантима који долазе на нашу територију.

Али зар нема америчких грађана који саосећају са белогардејским емигрантима који воде пропаганду у корист капитализма, а против Совјета? Па у чему је онда поента? Поента није у помагању овим људима, нити у финансирању њихових активности. Поента је у томе да званична лица у било којој земљи морају да се уздрже од мешања у унутрашњи живот друге земље. Наши званичници поштено испуњавају ову обавезу. Ако је неко од њих пропустио да изврши своју дужност, нека нас о томе обавесте.

Ако бисмо отишли предалеко и захтевали да се сви белогардејски емигранти депортују из Сједињених Држава, то би било задирање у право на азил проглашено и у САД и у СССР-у. Мора се признати разумно ограничење за захтеве и контразахтеве. Литвинов је потписао своје писмо председнику Рузвелту, не у приватном својству, већ у својству представника државе, баш као што је то учинио председник Рузвелт. Њихов споразум је споразум између две државе. Потписујући тај споразум, и Литвинов и председник Рузвелт, као представници две државе, имали су у виду активности агената својих држава који се не смеју и неће мешати у унутрашње послове друге стране. Право на азил проглашено у обема земљама није могло бити погођено овим споразумом.

Споразум Рузвелт - Литвинов, као споразум између представника две државе, треба тумачити у тим границама.

Хауард: Зар Браудер и Дарси, амерички комунисти, наступајући пред Седмим конгресом Комунистичке интернационале прошлог лета, нису апеловали на свргавање америчке владе силом?

Стаљин: Признајем да се не сећам говора другова Браудера и Дарсија; чак се не сећам ни о чему су говорили. Можда јесу и рекли нешто слично. Али нису совјетски људи формирали Америчку комунистичку партију.

Формирали су га Американци. Постоји у САД легално. Она истиче своје кандидате на изборима, укључујући и председничке изборе. Ако су другови Браудер и Дарси једном одржали говоре у Москви, одржали су стотине сличних, и свакако јачих говора код куће, у САД. Америчким комунистима је дозвољено да слободно заступају своје идеје, зар не? Било би сасвим погрешно сматрати совјетску владу одговорном за активности америчких комуниста.

Хауард: Али у овом случају, зар није чињеница да су се њихове активности одвијале на совјетском тлу, супротно одредбама четвртог параграфа споразума између Рузвелта и Литвинова?

Стаљин: Које су активности Комунистичке партије; на који начин се оне могу манифестовати?

Обично се њихове активности састоје у организовању радничких маса, организовању састанака, демонстрација, штрајкова итд. Само по себи се разуме да амерички комунисти не могу све то да ураде на совјетској територији. Ми немамо америчких радника у СССР-у.

Хауард: Претпостављам да је суштина ваше мисли да се може направити тумачење које ће заштитити и наставити добре односе између наших земаља?

Стаљин: Да, апсолутно.

Хауард: Додуше, комунизам није постигнут у Русији. Изграђен је државни социјализам.

Зар фашизам у Италији и националсоцијализам у Немачкој нису тврдили да су постигли сличне резултате? Зар нису оба постигнута по цену лишавања и личне слободе, жртвована за добробит државе?

Стаљин: Термин „државни социјализам“ је нетачан.

Многи људи овај термин схватају као систем у коме одређени део богатства, понекад прилично значајан део, прелази у руке државе или под њену контролу, док у огромној већини случајева фабрике, погони и земљиште остају у власништву приватних лица. То је оно што многи људи схватају као „државни социјализам“. Понекад овај термин покрива систем у коме капиталистичка држава, како би се припремила за рат или га водила, води одређени број приватних предузећа о свом трошку. Друштво које смо изградили никако се не може назвати „државним социјализмом“. Наше совјетско друштво је социјалистичко друштво, јер је приватно власништво над фабрикама, погонима, земљиштем, банкама и транспортним системом укинуто, а на његово место стављено јавно власништво. Друштвена организација коју смо створили може се назвати совјетском социјалистичком организацијом, не у потпуности завршеном, али у основи социјалистичком организацијом друштва.

Темељ овог друштва је јавна својина :

државна, тј. национална, а такође и задружна, колективна пољопривредна својина. Ни италијански фашизам ни немачки национал-„социјализам“ немају ништа заједничко са таквим друштвом. Пре свега, то је зато што је приватно власништво над фабрикама и радовима, над земљом, банкама, транспортом итд. остало нетакнуто, и стога капитализам остаје у пуној снази у Немачкој и Италији.

Да, у праву сте, још нисмо изградили комунистичко друштво. Није тако лако изградити такво друштво. Вероватно сте свесни разлике између социјалистичког и комунистичког друштва. У социјалистичком друштву и даље постоје одређене неједнакости у имовини. Али у социјалистичком друштву више нема незапослености, нема експлоатације, нема угњетавања националности. У социјалистичком друштву свако је дужан да ради, иако за свој рад не добија према својим потребама, већ према количини и квалитету рада који је обавио. Зато плате, и штавише, неједнаке, диференциране плате, и даље постоје. Тек када успемо да створимо систем у коме ће људи за свој рад добијати од друштва не према количини и квалитету рада који обављају, већ према својим потребама, моћи ће се рећи да смо изградили комунистичко друштво.

Кажете да смо, како бисмо изградили наше социјалистичко друштво, жртвовали личну слободу и трпели оскудицу.

Ваше питање сугерише да социјалистичко друштво ускраћује личну слободу. То није тачно. Наравно, да би се изградило нешто ново, мора се штедети, акумулирати ресурси, смањити потрошњу на неко време и позајмљивати од других. Ако неко жели да изгради кућу, штеди новац, смањује потрошњу на неко време, иначе кућа никада не би била изграђена.

Колико је ово тачније када је у питању изградња новог људског друштва? Морали смо донекле да смањимо потрошњу на неко време, прикупимо потребне ресурсе и уложимо велики труд. Управо то смо и урадили и изградили смо социјалистичко друштво.

Али ми нисмо изградили ово друштво да бисмо ограничили личну слободу, већ да би се људска јединка могла осећати заиста слободно. Изградили смо га зарад праве личне слободе, слободе без наводника. Тешко ми је да замислим какву „личну слободу“ ужива незапослена особа, која гладује и не може да нађе посао.

Права слобода може постојати само тамо где је експлоатација укинута, где нема угњетавања једних од стране других, где нема незапослености и сиромаштва, где човека не прогања страх да ће сутра бити лишен посла, дома и хлеба. Само у таквом друштву је могућа стварна, а не папирна, лична и свака друга слобода.

Хауард: Да ли сматрате да је коинциденцијални развој америчке демократије и совјетског система компатибилан?

Стаљин: Америчка демократија и совјетски систем могу мирно постојати једно поред другог и такмичити се једно с другим. Али једно не може еволуирати у друго.

Совјетски систем се неће развити у америчку демократију, нити обрнуто. Можемо мирно постојати једни поред других ако не будемо проналазили мане једни другима око сваке ситнице.

Хауард: У СССР-у се израђује нови устав којим се предвиђа нови систем избора. У којој мери овај нови систем може променити ситуацију у СССР-у, с обзиром на то да ће, као и раније, само једна странка излазити на изборе?

Стаљин: Вероватно ћемо усвојити наш нови устав крајем ове године. Комисија именована за израду устава ради и требало би ускоро да заврши свој посао. Као што је већ најављено, према новом уставу, бирачко право биће опште, једнако, директно и тајно.

Збуњује вас чињеница да ће само једна странка изаћи на изборе. Не можете да схватите како се изборна такмичења могу одвијати под овим условима. Очигледно је да ће кандидате предлагати не само Комунистичка партија, већ и све врсте јавних, непартијских организација. А имамо их на стотине. Немамо сукобљене странке, као што немамо капиталистичку класу која се бори против радничке класе коју експлоатишу капиталисти.

Наше друштво се састоји искључиво од слободних радника града и села - радника, сељака, интелектуалаца.

Сваки од ових слојева може имати своје посебне интересе и изражавати их путем бројних јавних организација које постоје. Али пошто нема класа, пошто су линије раздвајања између класа избрисане, пошто је остала само мала, али не и фундаментална, разлика између различитих слојева у социјалистичком друштву, не може бити тла за стварање сукобљених партија. Где нема више класа, не може бити више партија, јер је партија део класе.

Под национал - „социјализмом“ такође постоји само једна странка. Али ништа неће бити од овог фашистичког једнопартијског система. Поента је у томе што су у Немачкој капитализам и класе остали, класна борба је остала и наметнуће се на површину упркос свему, чак и у борби између странака које представљају антагонистичке класе, баш као што је то био случај у Шпанији, на пример. У Италији такође постоји само једна странка, Фашистичка странка. Али тамо од тога неће бити ништа из истих разлога.

Зашто ће наше право гласа бити универзално? Зато што ће сви грађани, осим оних којима је право гласа одузето судским путем, имати право да бирају и буду бирани.

Зашто ће наше право гласа бити једнако? Зато што ни разлике у имовини (које још увек постоје донекле) нити расна или национална припадност неће повлачити за собом ни привилегије ни инвалидитет. Жене ће уживати иста права да бирају и буду биране као и мушкарци. Наше право гласа ће бити заиста једнако.

Зашто тајно? Зато што желимо да дамо совјетском народу потпуну слободу да гласа за оне које жели да изабере, за оне којима верује да ће штитити његове интересе.

Зашто директни? Зато што ће директни избори за све представничке институције, па све до највиших тела, најбоље заштитити интересе трудбеника наше бескрајне земље. Мислите да неће бити изборних такмичења.

Али биће, и предвиђам веома живе предизборне кампање. Нема мало институција у нашој земљи које лоше раде. Дешавају се случајеви када овај или онај локални орган власти не задовољава одређене разноврсне и растуће потребе трудбених људи града и села. Да ли сте изградили добру школу или не? Да ли сте побољшали услове становања?

Да ли сте бирократа? Да ли сте допринели да наш рад буде ефикаснији, а наши животи културнији?

Такви ће бити критеријуми помоћу којих ће милиони бирача мерити подобност кандидата, одбацивати неподобне, брисати њихова имена са кандидатских листа и промовисати и номиновати најбоље.

Да, изборне кампање ће бити веома живе, водиће се око бројних, веома акутних проблема, пре свега практичне природе, од прворазредног значаја за народ. Наш нови изборни систем ће пооштрити све институције и организације и приморати их да побољшају свој рад. Опште, непосредно и тајно право гласа у СССР-у биће бич у рукама становништва против органа власти који лоше раде. По мом мишљењу, наш нови совјетски устав биће најдемократскији устав на свету.

Правда, 5. март 1936.