Убио петорицу и осуђен на смрт стрељањем. Последња жеља, опроштајни ручак с породицом.

Шездесетогодишњи Александар Милутиновић Аца био је земљорадник са Голије. У београдски Централни затвор доведен је због петоструког убиства.

Годинама пре тога, био је у завади са неким обесним комшијама у селу. Због меда, наравно. Биле су то непрестане свађе и расправљања. Више пута су вођени и судски спорови, али и када су решавани у његову корист, осионе комшије су му узвраћале батинама и свакојаким подлостима.Током година, Ацине муке су толико нарасле да више није могао да подноси комшијско малтретирање. Трагедија као да се могла наслутити. Ваљала се сеоским друмовима и ливадама већ годинама. Дефинитивно, свануо је црни дан када се Аца латио ловачког карабина и отпочео одстрел. Скидао је једног по једног. Укупно петорицу. Двојицу браће и њихове синове, који су га већ небројено пута тукли и малтретирали на свакојаке начине.Лешеви су остали на Голији, а Аца је одведен у Београд, где га је чекао дугогодишњи судски поступак због вишеструког убиства. Све време био је у посебној самици, на којој су врата до половине од масивног дрвета, а од половине у решеткама. Пред вратима је била столица на којој је непрестано седео стражар и нетремице пратио сваки његов покрет. Третиран је као нарочито опасан убица, а због тежине извршеног кривичног дела, све време су му руке и ноге биле везане ланцима.

Стражари, додуше нису стрепели од Аце, али затворска правила су налагала да мора бити спречена свака могућност да притвореник, за којег постоји имало сумње да може дићи руку на себе, не буде у прилици да то и учини. Зато је то везивање руку и ногу представљало и неку врсту превентиве да сам себи не пресуди. Јер, тужилац је на суђењу тражио смртну казну.У тој изузетно малој самици налазила се “ палача “, налик лежају начињеном од четири укуцане даске, затим столица и мали сточић. Све је то било причвршћено за под, тако да се ништа није могло померати. У остатку простора могао је да шета тек два корака напред, два корака назад.

Према правилима, свакодневно је извођен у полусатну шетњу у двориште, уз обавезну пратњу једног стражара. За време тих шетњи, стално је осматрао комадић неба који су оивичавале затворске зграде. У зависности од тога какво је било време, коментарисао је шта би тог тренутка радио на њиви. Изузетно му је недостајао сељачки посао у пољу. Једноставно, он је био човек који је одрастао на земљи и човек који је живео од земље. Много пута се, зато, притуживао да га бетон, којим је окружен са свих страна, убија “ на рате “. Шетња у дворишту каткад је чак била додатна мука за њега. Јер, не само да су га ланци на ногама спречавали да нормално корача, већ је излазак на светло дана будио читаву лавину сећања из завичаја.

С времена на време, према судском налогу, одвођен је на суђење у Палату правде. Тамо га је сачекивала огорчена родбина убијених, која му је упућивала салве псовки и свакојаких погрдности. Аца је увек ћутао, увлачио главу међу рамена, и тихо одговарао само на судијина и тужиочева питања. Тешко је подносио што су му довикивали “ убицо “, “ убицо !“ У самицу се враћао додатно потиштен, сузних очију, патећи и стално понављајући своје кајање због тога што је убио ту петорицу, “ без обзира колики су нељуди били “.

Био је свестан да ће бити осуђен на најтежу казну. Ипак, пригушено се надао да ће судије узети у обзир неке од бројних олакшавајућих околности. Чак и када му је изречена пресуда - “ осуђује се на смрт стрељањем “ - није престајао да се нада да ће поживети још неко време. Једноставно, ни у тим тешким, неподношљивим условима, иако окован ланцима, жеља за животом у њему није сасвим угасла. Када је, нешто касније, пресуда постала правоснажна, било је само ствар протокола којег ће дана бити организовано извршење изречене му смртне казне. Управник је, дан пре одређеног термина, дошао да га пита да ли има “ последњу жељу “. Аца је замолио да му, ако је икако могуће, одложе извршење казне бар за још један, или два дана, и да му дозволе да руча са члановима своје најуже породице. Управник је пристао да му удовољи.

Већ сутрадан је, у просторији у којој је истражни судија обично саслушавао притворенике, постављен сто и сервирано јело. Из затворске кухиње наравно. Било је нешто више меса него обично. С једне стране стола седели су чланови његове најуже породице, а с друге он и двојица стражара поред њега. Један стражар је, додатно, шетао ободом те просторије.Требало је да то буде нека врста свечаног ручка, али у таквим околностима нико се није могао осећати свечано. Сви су покушавали да воде некакав разговор, али једноставно није ишло. Свака започета прича завршавала се већ после неколико речи. Следило је дуго, мучно ћутање. Сви су немо гледали испред себе. Тек каткад би разменили понеки замућени поглед. Цео призор изгледао је као некакав чудан парастос, којем присуствује и сам покојник. Сви присутни чланови његове породице знали су да је то последњи пут да виде свог оца, брата, деду, мужа. У тој ситуацији осећали су се не као људи који једу из тањира, него као да тањири једу њих. Некакав невидљиви грч стегао им се у грлу. А у души лом. Трајало је то дуго. Ужасно дуго. Чак предуго. Читава два сата. Један од командира их је, онда подсетио да је време да се поздраве. Као по команди, сви су у исти мах спустили кашике на сто и устали. Следили су кратки, грчевити загрљаји, међусобни стисци руку и сузе застале на пола капи. Ћутке, уз тек понеки пригушени јецај. Последњи погледи, и последње збогом.

Аца је, потом, враћен у своју самицу. Тек онда је плакао дуго јетко, и утучено.

Те ноћи, пред самицом је дежурао стражар који је и иначе с њим провео највише времена. Пошто ни командирима није лако да саопште некоме да крене на стрељање, дежурни надзорник је око три сата ујутро заповедио стражару да Аци каже да се спреми за одлазак у шетњу. Била је дубока ноћ. Аца је, исцрпљен оним што се догађало предходног дана, чврсто спавао. Стражар га је пробудио и повео низ ходник. Окован ланцима, кренуо је мирно, као да не зна куда га воде. Из малог ходника изашли су у централни хол. Стражари су отворили дрвена врата која воде ка степеницама низ које се одлази у шетњу, али и у подрумске просторије у којима је стрељана. Одмах иза врата била су се сакрила двојица извршилаца казне, који су га, чим је закорачио у тај део, чврсто ухватили испод руку, један са једне, други са друге стране. Аца као да је тек тог тренутка схватио колико му је још остало од живота. Почео је да се отима и да именом дозива затворске стражаре које је познавао. Викао је из свег гласа: “ Командире, не дај ме “, “ Командире, не даааај мееееее ! “

Врата су се за њим брзо затворила. Извршиоци казне, иначе добровољци из полиције, који су само по потреби бивали ангажовани, готово су носили Ацу низ степенице према подруму. Још дуго је ходницима одзвањало његово запомагање и дозивање затворских командира.

Стрељању у подруму присуствовали су, према протоколу, управник ЦЗ-а, судија који му је изрекао пресуду, лекар и тројица извршилаца. Смртна казна, према тадашњим прописима, извршавана је стрељањем. У стрељани је један зид скроз обложен дебелим, храстовим даскама. Испред њега је фиксирана велика столица, начињена такође од масивне храстовине. Аца је чврсто везан у тој столици, а преко очију му је стављен непрозирни платнени повез. Са стране је упаљен јак рефлектор, који је био усмерен тако да му је осветљавао само предео груди. Сва остала светла су угашена. На раздаљини од само неколико метара стајала су тројица извршилаца са напуњеним пушкама М-48. На команду њиховог претпостављеног - пуцали су му у предео срца. Испалили су сваки по један метак. Присутни лекар је, онда, пришао већ клонулом Аци и, провером пулса, констатовао смрт. Да је, којим случајем, још давао знаке живота, поступак би био поновљен. Овог пута то није било потребно.

Стрељање Аце Голијца било је последње извршење смртне казне у Југославији.