Поново у војној академији

У XI класу Војне академије 1874. године било је примљено нас двадесет и девет. У току другог рата погинуо је један наш друг - Ђорђе Стојићевић, пешадијски потпоручник, тешко је рањен (пребијена му једна нога) пешадијски потпоручник Јован Шпанић, а од назеба умро пешадијски потпоручник Тодор Ђорђевић. Пешадијски потпоручник Ђорђе С. Ђуричић напустио је нашу војску и отишао у Русију. Према томе, на накнадни курс ступило нас је укупно 25. С нама је на овај курс ступио као 26. по броју и пешадијски поручник Ђура Рашић, који је раније био питомац Војне академије у класи Драгомира Вучковића, доцнијег ђенералштабног пуковника и министра војног по абдикацији краља Милана.

Првог септембра 1878, око 8 часова ујутро, већ смо се сви искупили у Војној академији. Саопштише нам одмах распоред према коме су сутрадан имала да отпочну предавања. Ни за један предмет нисмо имали написаних предавања, већ су професори на часу говорили, а ми смо морали да хватамо белешке. Двогодишњим ратом били смо се одвикли од учења, па смо у прво време муку мучили, јер нас професори чешће прозиваху ради пропитивања.

После неколико предавања дође на час математике, коју предаваше инжињеријски пуковник Стеван Здравковић, ондашњи министар војни, ђенералштабни потпуковник Јован Мишковић. Похвали нас за храбро држање у минулим ратовима, а затим нам очита једну строгу лекцију о потреби брижљивог учења и доброг владања. На крају додаде ово: „Ако добро завршите овај курс, онда ћете одмах бити произведени у чин поручника, а ранг у новом чину одредиће вам се према резултату које постигнете у току школовања.“ Ова изјава побуди нас на марљивије учење, а већ нас је био глас да је XI класа Војне академије најбоља од свих досадашњих! Свршио сам успешно двогодишњи курс, али од датих обећања ништа не беше. Нити аванзовасмо, нити нам се ранг исправи. За потпоручнике смо произведени према рангу који нам је одређен 1874. године, при ступању у Војну академију. Био сам деветнаести у рангу и тај ранг ме прати све до ђенералског чина. За поручника смо произведени тек 1882. године. Дакле потпоручници смо били пуних 6 година.

Једнога дана, прве половине децембра 1878. године, идући изјутра на предавање са својим другом Павлом Јовичићем, свратих код Клине у скупштинску кафану да попијемо кафу. Седосмо за празан сто. За другим, суседним столом, седео је пешадијски мајор Радић с коњичким капетаном Станишићем. Разговарали су гласно о нашој и аустријској војсци. Између осталог, поменути мајор поче веома неповољно да говори о нашој војсци и њеним старешинама, а у исто време да хвали аустријску војску, из које је 1876. године као Србин био примљен у нашу војску.

Погрдни изрази о нашој војсци толико ме узбудише да се нисам могао уздржати. Устадох, приђох столу господина мајора и, пошто га прописно поздравих, узбуђеним гласом рекох му ово:

- Господине мајоре, не могу дозволити да се тако ружно изражавате о нашој војсци. Ако је у аустријској војсци тако добро као што велите, нико Вас отуда на силу није довео.
- А како се ви зовете? - упита ме љутито мајор.

- Идите одмах на своје место, а ја ћу вам показати за ту вашу дрскост.

- Разумем, господине мајоре - салутирах и седох за свој сто.
- Браво, сељаче - узвикну Јовичић и стегну ми руку.

После неколико дана командант београдског гарнизона потпуковник Павле Хорстиг позва ме преко управе Академије на рапорт и због дрског понашања према мајору Радићу казни ме са три дана затвора. То је била моја прва казна официрским затвором.Бог свети зна од када је још увек код нас постојала стара заблуда да у војсци старији увек и у свим приликама мора имати право. У току доцнијих година односи између старијих и млађих у нашој војсци су постављени на мало друкчију и правилнију основу. По завршетку прве године курса наређено нам је да премеримо околину Београда. Радили смо с теодолитом и мехиметром у околини Вишњице и Великог Села. Професор потпуковник Јован Смуђа необично се заузимао да нас што боље и потпуније упути и упозна с радом.

По свршетку практичних радова на премеравању 1. септембра почеше предавања на другој години накнадног курса. Управник Академије, ђенералштабни пуковник Јован Анђелковић, веома озбиљан, ћутљив, мрког погледа, високог раста, правилно развијен, слабо се с киме дружио. Његовом столу на јавном месту ретко је ко смео прићи, а још ређе сести. Иначе, пуковник Анђелковић био је теоријски врло спреман.

У току те године, управо између Божића и Нове године, с мојим другом Дамјаном Поповићем био сам позван на бал који су приредили наши јеврејски трговци. Ове балове посећивала је отменија публика. На ранијим забавама упознао сам једну лепушкасту девојку Јеврејку и с њом радо играо. Дошао сам на бал међу првим гостима. За први ланс ангажовах моју познаницу. Мало пре почетка тог првог ланса у дворану уђе, онако поносито, управник Академије пуковник Анђелковић. Први корак који је учинио била је понуда тој истој лепушкастој Јеврејки да је ангажује за први ланс. Она му рече да је већ ангажована. Дамјан састави колону, али на моје јаде и пуковник беше у тој колони. У оној јурњави, играјући ланс, сасвим случајно, сударих се с пуковником. Ништа не рече, само ме мрко погледа.

После неколико дана полагали смо у школи испит из математике. Председавао је управник. Кад је дошао ред на мене, прво питање сам отаљао и којекако, друго такође, али на трећем питању још у почетку запех. Пуковник Здравковић мучио је грдну муку да ме упути. Обузе ме неки страх од погледа управника Анђелковића и наједанпут ми се пред очима на табли створи и она сала за играње, и она лепушкаста Јеврејка и онај карамбол с пуковником, тако да ми све играше пред очима. Мало енергичнија подгуркивања пуковника Здравковића помогоше ми да доведем задатак до решења. Оставих креду и кренух на своје место, а за мном забрујаше љутите речи управитеља:

- Потпоручник Мишић требао би мало боље да игра око табле, далеко боље него на баловима.

Гром и пакао, помислих, сад сам цркао, у то су били уверени и моји другови. Доцније, приликом саопштавања испитних бележака, мој општи резултат из математике био је добар – три. Нико није био срећнији од мене, нити је пуковник Анђелковић доцније имао већег обожаваоца од мене.

По завршетку друге године накнадног курса дадоше нам дипломе и академске знаке. Министарство војно преко управе Академије нареди да сваки од нас да писмену изјаву у ком би гарнизону желео да служи. Сви изјавише жељу и именоваше гарнизон, само ја и Михаило Живковић написасмо: „Где год служба буде захтевала“. Он оде у Куршумлију, а ја у Прокупље, осталима се учини по жељи.

Пред полазак на нове дужности приредисмо другарски састанак у Урошевој пивници на Теразијама. За ту ноћ добисмо и војну музику. Капелник Драгутин Чижек беше наш гост на вечери и том приликом посвети нам један марш – марш XI класе. То беше прва
посвета ове врсте.

Сутрадан један од наших омиљених професора, ђенералштабни пуковник Јован Драгашевић, сакупи нас све у Краљеву пивару да нам пожели срећан пут и да нас поучи како треба да вршимо службу и како треба да се владамо, ступајући сада као озбиљни младићи у јавни живот. При крају свог лепог, пријатељског и пријатног говора професор Драгашевић, са њему својственим насмејаним лицем, рече:

- Е сад, децо моја, послушајте шта ће вам искрено рећи ваш стари професор. То добро упамтите, нећете се кајати. Сваки човек у животу мора неминовно да прође кроз једну фазу лудорија, срећни су они који још у младости пројуре кроз ту фазу, не чекајући да у њу залутају тек у старости, као што је случај сада са мном, у младости озбиљан, а у старости шашав.

Тако се растависмо с нашим добрим професором Драгашем, како смо га из миља звали.