Боже, ко говори да и у народу нема греха. Пламен распадања расте чак очевидно, сваког часа и долази одозго. И у народ продире подвајање: појавили су се кулаци и изелице. Трговац већ све више и више жели почасти, настоји да покаже како је образован, немајући никаквог образовања, и ради тога подло запоставља древне обичаје и чак се стиди вере својих отаца. Одлази на пријем код кнезова, а сам је, у ствари, само искварени сељак. Народ се заразио пијанством и не може се већ од њега одвикнути. А колико је суровости према породици, према жени, чак према деци — а све од пијанства. Видео сам по фабрикама чак десетогодишњу децу: болешљиву, закржљалу, погрбљену и већ развратну.

Загушљива хала, бука машина, рад цео божји дан, непристојне речи и пиће, пиће; а зар је то потребно души таквог дечака, још детета? Њему су потребни сунце, дечје игре и свуда светли пример и макар мало љубави према њему. Нека не буде више тога, монаси, да не буде више мучења деце, устаните и проповедајте то, што пре, што пре. Али бог ће спасти Русију, јер иако је развратан обичан човек и не може се уздржати више од смрадног греха, он ипак зна да је бог проклео његов смрдљиви грех и да грешећи поступа рђаво. И тако наш народ још неуморно верује у правду, бога поштује и скрушено плаче. Другојачије је код виших слојева. Они, идући за науком, желе да уреде друштво само својим умом, али без Христа, као и раније, и већ су прокламовали да нема злочина и да нема греха. Истина, по њиховом схватању, тако и јесте: јер ако нема у теби бога, како онда може бити злочина?

У Европи народ већ устаје силом против богатих и народни вођи га свуда упућују на крв и уче да је праведан његов гнев. Али »њихов гнев је проклет, јер је суров«. А Русију ће спасти Господ, као што ју је спасавао већ много пута. Од народа ће доћи спасење, од његове вере и смирености. Оци и учитељи, чувајте веру народну и ово неће бити сан: ја сам се целог живота дивио у великом народу нашем, његовом достојанству, дивном и правом, лично сам видео, лично могу посведочити, видео сам и дивио сам се, видео сам упркос смраду грехова и просјачком изгледу народа нашег. Он није сервилан, и то после двестагодишњег ропства. Слободан је по изгледу и понашању, али никог не вређа. Није осветољубив, нити завидљив. »Ти си угледан, ти си богат, ти си паметан и даровит, па нека си, бог те благословио. Поштујем те, али знам да сам и ја човек. Тиме што те поштујем без зависти, и показујем своје људско достојанство пред тобом.« Ако и не говоре овако (јер још не умеју ово да кажу), заиста овако поступају, то сам лично видео, лично доживео, и знате ли: што је сиромашнији и нижи положајем наш руски човек, утолико се јаче запажа у њему ова дивна истина, јер богаташи и изелице међу њима су већином покварени и до тога је дошло умногоме због нашег нерада и непажње.

Али спашће бог народ свој, јер је Русија велика благошћу својом. Сањам да видим и као да већ видим јасно нашу будућност: јер биће тако да ће се и најпокваренији богаташ најзад постидети свог богатства пред сиромашним, а кад види ову кроткост, сиромах ће схватити и уступиће му првенство са радошћу, и топлином ће одговорити на његов дивни стид. Верујте, тако ће се завршити: на то иде. Једнакост је само у човековом духовном достојанству, а ово ће само код нас схватити. Ако буде браће – биће и братства, а док не буде братства никада неће моћи поделити имовину. Чувајмо лик Христов и засијаће целом свету, као драгоцени дијамант. Нека тако буде, нека буде!

Оци и учитељи, имао сам један диван доживљај. Путујући, срео сам једном, у губернијском граду К., свог бившег посилног Афанасија, а од тада, како сам се растао с њим, прошло је већ било осам година. Неочекивано ме видео на пијаци, познао ме, притрчао ми и боже, колико се обрадовао — просто је полетео к мени: »Баћушка, господине, јесте ли ви то? Је ли могуће да то вас видим?« Одвео ме својој кући.

Био је већ демобилисан, оженио се и већ је имао двоје деце. Живео је са супругом од ситне трговине на тезги. Собица му је била сиротињска, али чиста и весела. Замолио ме да седнем, приставио самовар, послао по жену, као да сам му својим доласком приредио неки празник. Привео ми је дечицу: »Благословите их, баћушка«. — »Зар ја да благосиљам«, одговорио сам му, »ја сам обичан монах, смирени, помолићу се богу за њих, а за тебе, Афанасије Павловичу, ја се богу молим увек, сваког дана, од оног дана, јер се због тебе све ово и догодило.« И објаснио сам му како сам умео. Али шта ти је човек: гледа ме и никако не може замислити да сам ја, некадашњи његов господар и официр, сада пред њим у таквом оделу — чак се заплакао. »Зашто плачеш«, рекао сам му, »незаборавни човече, боље је да се твоја душа радује због мене, драги мој, јер је радостан и светао пут мој.« Он није много говорио, само је уздисао и ганут одмахивао главом. »А где је ваше богатство«, питао је. Одговорио сам му: »Дао сам манастиру, а ми живимо у заједници.«
 
После чаја почео сам се опраштати с њима, кад одједном он ми пружи педесет копејки – прилог  за манастир, а још педесет копејки видим гура ми у руку, ужурбао се: »То је за вас«, каже, »путнику, ходочаснику, можда ће вам затребати, баћушка.« Примио сам његових педесет копејки, поклонио сам се њему и његовој супрузи и отишао радостан; и путем сам мислио: »Ето сада ми оба, он у кући, а ја на путу, уздишемо, вероватно, и смешимо се весело у радости наших срца, машући главом и спомињући како нам је бог дао да се сретнемо.« Од тада га више никада нисам видео. Био сам му господар, а он мени слуга, а сада, када смо се пољубили са љубављу и духовно усхићени, с нама се догодило велико љуђско сједињавање. Мислио сам о овоме много, а сада мислим ово: Зар је то тако недоступно уму да би се ово велико и једноставно сједињавање могло десити у своје време свуда међу нашим руским људима? Верујем да ће се догодити, и да је то време близу.
 
А о слугама ћу додати ово: ја сам се раније, као младић, много љутио на слуге: »куварица је сервирала врело јело, посилни није очистио одело«. Али тада ме је озарила неочекивано мисао мог драгог брата, коју сам чуо од њега у детињству: »Заслужујем ли ја да ми други служи, а да ја с њим поступам грубо због његове беде и заосталости?« И зачудио сам се тада, како се тако једноставне мисли, очигледно јасне, касно јављају у нашем уму. Без слугу се не може у свет, али учини тако да твој слуга код тебе буде слободнији духовно него када не би био слуга. И зашто ја не могу бити слуга мојем слузи, и тако да он то види, без сваке гордости са моје стране и без неверице са његове стране?

Зашто да се мој слуга не осећа као да ми је род, тако да га, најзад, примим у своју породицу и да се томе радујем? То је чак и сада тако остварљиво, али ће послужити као основа за будуће прекрасно јединство човечанства, када човек неће тражити себи слуге, нити ће желети да претвара у слуге себи сличне људе, као што чини данас, него ће, напротив, свом снагом пожелети да постане слуга свима, као у Јеванђељу. И зар је ово само сан, да ће човек, најзад, налазити своје радости само у подвизима просвећености и милосрђа, а не, као сада – у грубим насладама, у преједању, блуду, разметљивости, хвалисању и завидљивом пењању једног над другим?

Тврдо верујем да није и да је то време близу. Исмевају и питају: а кад ће настати то време и има ли изгледа да ће настати? А ја мислим да ћемо ми са Христом тај велики подухват извршити. Колико је на земљи, у историји човечанства, било идеја које су десет година раније биле незамисливе и које су се одједном појављивале, кад је долазио на њих тајанствени ред њихов, и шириле су се по целој земљи? Тако ће бити и код нас, и засијаће пред светом наш народ, и сви људи ће рећи: »Камен који су неимари одбацили, постао је камен темељац.« А подругљивце би требало питати: ако ми фантазирамо, када ћете ви подићи своју зграду и уредити односе праведно само помоћу разума, без Христа?

Иако они тврде да управо они иду ка јединству, онда у то верују заиста само најпростодушнији, и човек се може само чудити оваквој простодушности. И заиста они имају више сањарске фантазије него ми. Мисле да уреде односе праведно, али пошто су одбацили Христа, завршиће тиме што ће свет залити крвљу, јер крв изазива крв, и ко потегне мач — од мача ће и погинути. И да није Христовог обећања, просто би истребили један другог, чак до последња два човека на земљи. Али ни ова два последња због охолости своје не би умели сачувати један другог, него би последњи уништио претпоследњег, а онда и самог себе. И то би се догодило, да није обећања Христовог да ће се ово уништавање прекинути ради кротких и добрих.

После мог двобоја, почео сам, још у официрској униформи, да говорим о слугама у друштву, и сећам се – сви су ми се чудили: »Значи, да ми«, кажу, »сместимо слугу на софу па да га послужимо чајем?« А ја сам им тада одговорио: »А зашто да не и тако, макар само понекад.« Тада су сви почели да се смеју. Њихово питање било је лакомислено, а мој одговор нејасан, али мислим да је у њему било извесне истине.