У току културне еволуције појава доколичарске класе поклапа се с почетком власништва. То је било неопходно, јер ове две институције проистичу из истог низа економских фактора. У самој почетној фази њиховог развоја оне су само различити аспекти истих општих чињеница друштвене структуре.

За нашу намену доколичарство и власништво су инте­ресантни баш као елементи друштвене структуре, односно као конвенционалне чињенице. Уобичајено занемаривање рада не чини доколичарску класу, као што ни механичка чињеница коришћења и потрошње не чини власништво. Зато се ове расправе не тиче почетак лењости, нити почетак при­свајања корисних артикала за приватну потрошњу. Питање које се поставља - јесте порекло и природа једне уобича­јене доколичарске класе, с једне стране, и почетка приват­ног власништва као уобичајеног права или оправданог захтева, с друге стране.

Првобитна диференцијација из које је потекло правље­ње разлике између доколичарске и радне класе јесте одр­жавање поделе на човеков и женин посао у нижим стадијумима варваризма. Исто тако, најранији облик власништва је поседовање жене од стране способних мушкараца зајед­нице. Ове чињенице се могу изразити на општији начин и ближе смислу варварске теорије живота ако кажемо да је то по­седовање жене од стране мушкараца.  Нема сумње да је пре но што је дошло до обичаја да се усваја жена дошло до посвојавања корисних предмета.

Обичаји постојећих архаичних заједница у којима не по­стоји поседовање жене поткрепљују овакво гледиште. У свим заједницама чланови, како мушкарци тако и жене, имају обичај да за своју личну употребу усвајају разне корисне предмете. Међутим, ти корисни предмети се не сматрају власништвом лица које их усваја и користи. Уоби­чајено усвајање и коришћење, односно потрошња извесних неважних личних ствари врши се без покретања питања влас­ништва, то јест питања уобичајеног, оправданог полагања права на туђе ствари.

Власништво над женом почиње у нижим стадијумима варварске културе, очигледно хватањем женских зароб­љеника. Првобитни разлог за заробљавање и усвајање жена, изгледа, да је био тај што су оне биле погодне за трофеје. Пракса да се жене заробљавају од непријатеља као ратни трофеји довела је до комбинације власништва и брака, а из тога је произашло домаћинство с мушкарцем као главом домаћинства. Овоме је следило проширење ропства, поред жена, и на друге заробљенике и подређена лица, те проширење комбинације власништва и брака и на друге жене, а не само на оне заробљене од непријатеља. Тако је, као резултат такмичења у условима пљачкашког начина живота, дошло, с једне стране, до таквог облика бра­ка који се заснивао на сили, а, с друге стране, до обичаја поседовања. Обе ове институције се у почетној фази свог развитка нису разликовале међусобно; обе потичу од жеље људи од успеха да докажу своју срчаност показивањем неког трајног резултата својих подвига. Обе, исто тако, доприносе склоности за господарењем, која прожима све пљачкашке заједнице. Од власништва над женама пред­става о поседовању се толико проширује да укључује про­дукте њиховог рада, те тако долази до власништва не само лица него и ствари.

На тај начин се постепено учвршћује трајан систем по­седовања робе. Тако, иако је у последњим стадијумима развитка употребљивост робе за потрошњу постала најнезгоднији елеменат њихове вредности, ипак богатство још увек није изгубило своју корисност као почасни доказ влас­никове моћи.

Где год се појављује институција приватног власништва, чак и у најнеразвијенијем облику, економски процес носи карактер борбе међу људима за власништво над робом.У теорији економије постао је обичај, нарочито међу еко­номистима који се с најмање скретања држе модернизованих класичних доктрина, да се ова борба за богатство тумачи као, у основи, борба за опстанак. Нема сумње да је њен карактер добрим делом такав у ранијим и ма­ње ефикасним фазама производње. Њен карактер је та­кав, исто тако, и у случајевима где је „шкртост природе" толика да заједници пружа само оскудна средства за живот у замену за напоран и неуморан рад у прибављању средстава за опстанак. Међутим, у свим напредним заједни­цама данас је учињен велик напредак у односу на тај рани степен технолошког развоја. Производна ефективност је данас доведена до тако високог степена да пружа нешто много више од голог опстанка онима који су ангажовани у производном процесу. У теорији економије се, не тако ретко, говори о даљој борби за богатство на овој новој производној основи као о такмичењу за повећање животних удобности, у првом реду за повећање физичких удобности које потрошња робе пружа.

Обично се сматра да је циљ стицања и нагомилавања - потрошња нагомилане робе - било да потрошњу врши непосредно власник робе, или његово домаћинство, које се у теорији у ту сврху идентификује с њим. То се бар смат­ра економски законитим циљем стицања, о коме је тео­рија једино обавезна да води рачуна. Може се, наравно, схватити да таква потрошња служи потрошачевим физичким потребама, његовој физичкој удобности, или његовим тако­званим вишим потребама - духовним, естетским, интелек­туалним и некаквим другим, с тим што ће ова последња врста потреба бити задовољена посредном потрошњом робе на начин који је познат свим читаоцима који прате економске публикације.

Међутим, подстицај који доводи до сталне акумула­ције бићемо у стању да пронађемо само онда ако по­трошњу робе схватимо у смислу који је далеко од њеног наивног значења. Мотив који почива у темељима власништ­ва јесте такмичење; тај исти мотив такмичења наставља ак­тивно да делује у даљем развитку институције коју је проузроковао и у развитку свих оних карактеристика друштвене структуре којих се ова институција власништва тиче. Поседовање богатства пружа почаст; то је извесна инвидиозна дистинкција. Ништа што би било толико уверљиво не може се рећи за потрошњу робе, као ни за било који други подстицај за акумулирање богатства.

Природно је да се не сме превидети да у заједници где је готово сва роба приватно власништво постоји нужда да се зараде средства за живот као снажни и свуда присутни подстицај за сиромашније чланове заједнице. Нужда за оп­станком и повећањем физичких удобности може извесно време бити доминантан мотив стицања за оне класе које се обично баве физичким радом, чији опстанак је увек у неизвесности и које мало поседују и, по правилу, мало аку­мулирају. Међутим, у току расправе ће се показати да чак и у случају ових класа без средстава преовлађивање мотива физичке потребе није тако одлучујуће као што се понекад подразумева. С друге стране, у погледу оних чланова и класа заједнице који су углавном ангажовани у акумулацији богатства, подстицај за опстанком и физич­ким удобностима никада не игра значајну улогу. Од самог почетка доминантни подстицај је била инвидиозна дистинкција која је приписивана богатству и, осим повре­мено и изузетно, ни један други мотив у било ком сте­пену развитка није успео да освоји ово првенство.

Власништво је почело тиме што је било плен који се чувао као трофеј успешно извршеног препада. Све док гру­па није много одступала од примитивне заједничке орга­низације и све док је била у блиском контакту с другим, непријатељским групама, употребљивост поседованих лица и ствари је углавном лежала у инвидиозном упоређивању између њиховог власника и непријатеља од кога су та лица и ствари били узети. Обичај разликовања интереса појединца од интереса групе којој је он припадао јесте, очигледно, каснија појава. Инвидиозно поређивање власника почасног плена, који доноси почаст, с његовим мање успешним суседима унутар групе је нема сумње врло рано постојало као елеменат употребљивости поседованих ствари, иако то у почетку није био главни елеменат њихове вред­ности. Храброст појединца је још увек у првом реду храб­рост групе, а власник плена се још увек осећао у првом реду као чувар части групе. Овакво оцењивање подвига са заједничке тачке гледишта такође се среће у каснијим стадијумима друштвеног развитка, нарочито у погледу рат­них ловорика.

Међутим, чим је обичај приватног власништва почео да се устаљује, почеће да се мења став у погледу прав­љења инвидиозног поређења на коме почива приватно власништво. У ствари, једна промена је само одраз друге. Почетна фаза власништва, фаза стицања наивном запленом и обраћањем, почиње да прелази у наредни стадијум прво­ битне организације производње на бази приватног  власништ­ва над робовима хорда се развија у производну зајед­ницу која је у већој или мањој мери сама себи довољна; поседоване ствари почињу да се цене, не толико као доказ успешног пљачкашког препада, колико као доказ премоћи власника те робе над другим појединцима унутар зајед­нице. Инвидиозно поређење сада у првом реду постаје поређење власника с другим члановима групе. Власништво је још увек сачувало природу трофеја, али, упоредо с кул­турним напретком, оно све више постаје трофеј успеха задобијених у игри власништва, која се игра међу чланови­ма групе по квази мирољубивим методима номадског живота.

Постепено, упоредо са процесом у коме производна делатност даље замењује пљачкашку активност у свако­дневном животу заједнице и у начину мишљења људи, аку­мулирани поседи све више замењују трофеје пљачкашких подвига као уобичајени знаци моћи и успеха. Зато с по­растом устаљене производње поседовање богатства добија у релативној важности и ефективности као уобичајена основа за углед и поштовање. То не значи да је углед пре­стао да се стиче на бази других, непосреднијих доказа снаге; то не значи да је успешан пљачкашки препад или ратни подвиг престао да изазива одобравање и дивљење гомиле, или да побуђује завист мање успешних супарника; али при­лика за истицање путем непосредне манифестације супери­орне снаге је све мање на расположењу како у погледу обима тако и у погледу броја. Истовремено све је више прилика за производну агресију и за акумулацију имања квази мирољубивим начинима номадске производње како у погледу обима тако и у погледу броја. За нашу намену је још важније што власништво сада постаје најприступачнији доказ угледног степена успеха за разлику од херојског или значајног постигнућа. 

Зато оно постаје уобичајена основа за стицање угледа. Власништво у извесној мери по­стаје неопходно да би се у заједници стекао неки пошто­вани положај. Да би се задржало „добро име", постаје не­опходно да се акумулира и стиче власништво. Када је акумулирана роба једном на тај начин постала призната значка за способност, поседовање богатства почиње да поприма карактер независног и одређеног основа за поштовање. Поседовање робе, било да је она стечена агресивно, властитим трудом или пренесена наслеђем са других лица, постаје уобичајена основа за стицање угледа. Поседовање богатства, које је у почетку цењено просто као доказ способности, постаје, по општем схватању, само по себи заслужан чин. Богатство је сада само по себи суштински почасно и преноси почаст на свога влас­ника. Даљим рафинирањем, богатство које је стечено па­сивно преносом са предака или других претходника постаје сада чак почасније него богатство стечено трудом самог власника; међутим, ова дистинкција припада каснијем сте­пену еволуције новчане културе и о њој ће бити речи у своје време.

Срчаност и подвиг могу и даље остати основа за сти­цање највишег општег поштовања, иако је поседовање богатства постало основа за уживање обичног угледа и беспрекорног друштвеног положаја. Пљачкашки инстинкт и од­говарајуће одобравање пљачкашких способности су ду­боко укорењени у начинима мишљења оних људи који су дуже живели под дисциплином пљачкашке културе. Према по­пуларном мишљењу, још увек су највише почасти оне које се стичу показивањем изузетне пљачкашке способности у рату, или квазипљачкашке способности у државништву; међу­тим, у сврху обичног пристојног положаја у друштву ова средства за стицање угледа замењена су угледом кроз ситуације и акумулацију робе. Да би се у очима заједнице стекао известан положај, неопходно је постићи известан, донекле недефинисан уобичајени стандард богатства; баш исто онако као што је у пљачкашком стадијуму за вар­варина било неопходно да постигне племенски стандард физичке издржљивости, лукавости и вештине у руковању оруж­јем. Известан стандард богатства у једном и снаге у дру­гом случају неопходни су услови за стицање основног поштовања, а све што премаша овај стандард је посебна заслуга.

Они чланови заједнице којима недостаје овај донекле недефинисани нормални степен снаге или имовине губе углед у очима својих ближњих; а, доследно томе, губе углед и у властитим очима, пошто је обично основа за самопоштовање оно поштовање које нам указују наши суседи.Само појединци који поседују јеретички темперамент мо­гу за дуже време задржати самопоштовање упркос томе што нису цењени од стране своје околине. Привидни изузеци од овог правила срећу се нарочито међу људима с јаким верским уверењима. Међутим, ти привидни изузеци ретко су стварни изузеци, пошто се такве особе обично ослањају на тобожње одобравање својих дела од стране неког нат­природног сведока њихових дела.

Чим поседовање имовине постане основа за попу­ларан углед, оно постаје неопходан услов за ону самодопадљивост коју ми називамо самопоштовањем. У сва­кој заједници у којој постоји поседовање робе од стране појединца неопходно је за сваког да, ради очувања свог душевног мира, поседује исто тако велики део робе као они с којима је он навикао да се сврстава у исти ред; а изузетно је угодно ако се може поседовати и мало више од осталих. Међутим, чим једно лице стекне нова добра и навикне се на новостечени стандард богатства, тај нови стандард одмах престаје да пружа оно знатно веће за­довољење које је пружао ранији стандард. У сваком слу­чају, постоји тенденција да се садашњи новчани стандард учини полазном тачком за ново повећање богатства; ово, опет, рађа нови стандард могућности, и дата особа ствара себи нову властиту новчану класификацију у поређењу са својим суседима.

Циљ акумулације је - оставив­ши по страни оне елементе који се не тичу моменталног проблема - висока класификација у погледу новчане снаге у поређењу са осталим члановима заједнице. Све док је ово поређење очигледно негативно по њега, нормални, просечни појединац ће живети у хроничном незадовољству својом судбином; а када постигне оно што се може назвати нормалним новчаним стандардом заједнице, од­носно његове класе унутар те заједнице, то хронично не­задовољство ће уступити место неуморном настојању да се постави што већа новчана разлика између себе и тог просечног стандарда. Инвидиозно поређивање не може ни­када у толикој мери постати повољно за појединца да он не би желео да се постави још више у односу на своје су­парнике у борби за новчани углед.

По самој природи ствари, жеља за богатством тешко да се може задовољити у било ком појединачном случају, а очигледно је да је немогућност задовољења просечне или уопште жеље за богатством ван сваке сумње. Ма колико широко или једнако, или „фаир", богатство било распоређено, никакав општи пораст богатства заједнице не може ни на који начин задовољити ову потребу, која се темељи на жељи свакога да превазиђе сваког другог у акумулацији робе. Када би, као што се понекад мисли, подстрек за аку­мулацију била потреба за средствима за живот или физичким удобностима, онда би било разумљиво да се скупне еко­номске потребе заједнице могу задовољити на једној тачки у напретку производне ефикасности; међутим, пошто је ова борба у основи трка за угледом на темељу инвидиозног поређења, није могуће никакво коначно задово­љење.

Ово што је сада речено не треба схватити као да не по­стоје никакви други подстицаји за стицање и акумулацију осим жеље да се неко истакне новчаним положајем и тако стекне поштовање и завидљивост својих ближњих. Жеља за све већим конфором и за обезбеђењем од оскудице по­стоји као мотив на свим ступњевима процеса акумулације у савременој индустријској заједници; иако обичај новча­ног такмичења јако утиче са своје стране на мишљење шта је у том погледу неопходно. Ово такмичење у вели­кој мери утиче на начин и избор потрошних предмета за личну удобност и пристојан живот. Поред овога, мотив за акумулацију је и моћ коју бо­гатство пружа. Она склоност корисној делатности и одвратности према јаловом напору, која човеку припада на ос­нову његовог карактера чиниоца, не напушта га кад на­пушта наивну комуналну културу, где је доминантна но­та живота непроанализирана и неиздиференцирана солидарност појединца с групом за коју је везан његов живот. 

Кад ступи и пљачкашки стадијум, где тражење себе у ужем смислу речи постаје доминантна нота, та склоност остаје с њим као уврежена црта која обликује његов образац жи­вота. Склоност ка постигнућу и одвратност према јаловос­ти остаје темељни економски мотив. Та склоност се мења само по облику свог изражавања и по непосредним објек­тима према којима она усмерава човекову делатност. Под режимом приватног власништва, најприступачнија сред­ства за видљиво постизање те сврхе јесу она која пружа стицање и акумулација робе; а како себична супротност између човека и човека достиже пунију свест, склоност ка постигнућу - инстинкт радиности - тежи све више да се обли­кује у настојању да се други надмаше у новчаним постигнућима.

Релативни успех, мерен инвидиозним новчаним поређењем с другим људима, постаје уобичајени циљ сва­ке акције. Опште усвојен и признат циљ сваког напора по­стаје постизање повољног поређења с другим људима; а зато се одвратност према јаловости здружује у великој мери са подстицањем на такмичење. Оно делује у смис­лу подвлачења борбе за новчани углед снажнијим осуђивањем свих недостатака и свих доказа постојања таквих недостатака у погледу новчаног успеха. Долази до тога да користан напор значи у првом реду напор који је усмерен или којим се постиже што достојније показивање аку­мулираног богатства. Према томе, међу мотивима који су људе навели на то да акумулирају богатство, првен­ство - и по обиму и по интензитету - и даље припада мо­тиву новчаног такмичења.

Напомињемо, иако је то можда непотребно, да се употребом термина „инвидиозан" није хтела ни величати ни потценити, нити похвалити ни покудити ниједна од појава ко­је се овом речју обележавају. Термин је употребљен у техничком смислу за описивање поређења лица у циљу њиховог процењивања и градирања у погледу релативне ваљаности и вредности - у естетском или моралном смис­лу - да би се тако просудио и дефинисао релативни степен задовољства с којим они могу сами себе, или с којим дру­ги могу легитимно да их посматрају. Инвидиозно поређе­ње је процес процењивања лица у погледу њихове вред­ности.