Демократија се јавља кад се распада органско јединство народне воље, кад се друштво атомизира, кад гину народна веровања која су сједињавала народ у једну целину. Идеологија која признаје врховност и апсолутизам народне воље, јавља се кад народне воље већ нема. Демократија је идеологија критичке, а не органске епохе у животу човечијих друштава.

Карактер демократије је формалан: Она сама не познаје свој садржај и у границама по њој утврђиваног принципа, нема никаквог садржаја. Демократија неће да зна, у име чега се изјављује воља народа и неће предложити вољу народа никаквом вишем циљу. У тај моменат, кад демократија спозна циљ, којему треба да стреми воља народа, кад нађе достојни предмет за своју вољу, напуни се позитивним садржајем, мораће тај циљ, тај предмет, тај садржај поставити више самог формалног принципа изјаве воље, положити га у основу друштвеног поретка.

Но демократија познаје само формалан принцип изјаве воље, који цени изнад свега и који неће ничему подложити. Демократија се не брине за правац и садржај народне воље и нема у себи никаквих критеријума за одређење истинитости или лажности правца, у којему се изјављује народна воља, за одрђење каквоће народне воље. Народна власт је беспредметна. Она није управљена ни на какав објекат. Демократија остаје равнодушна према добру и злу. Она је толерантна јер је индиферентна, јер је изгубила веру у истину, и нема снаге да изабере истину. Демократија је скептична, она се јавља у скептичном веку, веку безверја, кад су народи изгубили сталне критеријуме истине и кад су немоћни, да исповедају било макар какву апсолутну истину. Демократија је крајњи релативизам, порицање свега апсолутног.

Демократија не очајава због губитка истине. Она верује да изјава воље већине, механички број гласова, мора увек водити до добрих резултата. Баш формална изјави воље народи води к некој истини, рађа некакво благо. У основи демократије лежи оптимистичка претпоставка о природној доброти и благости човечје природе.

Демократија има секуларни карактер и она је супротна сваком сакралном друштву, јер је формална, без садржине и скептична. Истина је сакрална и друштво утемељено на истини не може бити искључиво секуларно друштво. Секуларна демократија значи отпад од онтолошких основа друштва, отпад друштва човечјега од Истине. Она хоће политички уредити човечије друштво тако као да истине не би ни било; то је темељна претпоставка чисте демократије. И у том је корен идејне лажи демократије.

У основи демократске идеје лежи хуманистичко потврђивањс човеково, а то ће рећи, да човечја воља мора управљати човечја друштва, и да треба одстранити све што смета изјављењу те човечије воље и коначном њеном господству. Тиме се поричу духовни темељи људског друштва који леже дубље од формалне изјаве човечје воље те се строваљују сав хијерархиски поредак људског друштва. Демократија је психологизам, супротан сваком онтологизму.

Демократија не зна истине и због тог она препушта већини гласова да реши шта је истина. Признање власти множине, метанисање свеопштем праву гласа, могуће је тек при неверовању у истину и незнању истине. Онај који верује у истину и који зна истину не предаје је на растрзавање квантитативној већини.

Као претпоставка демократије указује се крајњи оптимизам. Скептицизам демократског друштва је оптимистички а не песимистички скептицизам. Демократија не очајава због губитка истине. Она верује да изјава воље већине, механички број гласова, мора увек водити до добрих резултата. Баш формална изјава воље народа води к некој истини, рађа некакво благо. У основи демократије лежи оптимистичка претпоставка о природној доброти и благости човечје природе. Духовни отац демократијe био је Жан Жак Русо, а његове оптимистичке претставе о човечјој природи прешле су на демократске идеологије. Демократија неће да зна за радикално зло човечје природе. Она као да не предвиђа да се воља народа може управити на зло, да већина може стајати за неправду и лаж, док истина и правда може остати благо незнатне мањине.

У демократији нема никаквих гаранција да ће воља народа бити управљена на добро, да ће воља народа пожелети слободу, а неће пожелети да уништи сваку слободу без остатка. Револуционарна демократија у Француској револуцији, која је 1789. године почела са проглашењем права и слободе човека, у 1783. години није оставила никаквих слобода, истребила је слободу без остатка. Воља човечја, воља народна лежи у злу и, када та воља, потврђујући себе саму, није ничему вишем подложна и није просветљена, захтева да самовласно одређује судбине човечјега друштва, она лако заблуди на пут прогона истине, одрицања сваке правде и гашења сваке слободе духа. Демократије су никле из патоса слободе, из признања неодузимљивих права сваког човека, а као истина демократије рекло би се да се казује потврда слободе савести, слобода избора. Заштитници демократије указују на то да се демократија родила духовно у проглашењу слободе савести по религиозним друштвима епохе реформације у Енглеској. Но формално бесадржајно и негативно поимање слободе скривало је у себи отров, који је разједао историјске демократије и приправљао у њима пропаст слободе духа.

Русо је порицао слободу савести у принципу. Робеспјер ју је истребио на делу. Аутократски народ може силовати савести људи, може лишавати по вољи сваке слободе. Токвил и Мил, за које се не да рећи да су непријатељи демократије, говоре с великим немиром о опасностима које демократија собом носи, о опасностима за слободу човска, за индивидуалност човека. Демократија је индивидуалност човека. Демократија је индивидуалистичка по својој основи, но она води по кобној својој дијалектици до антииндивидуализма, до нивелирања човечјих индивидуалности.

Демократија је слободољубива, но то слободољубље не ниче из уважења човечјег духа и човечје индивидуалности, то је – слободољубље равнодушних према истини. Фанатична бива демократија тек у стихији револуције. У својем мирном нормалном битисању, туђ је њој сваки фанатизам и она налази хиљаду мирних и неприметних начина да нивелира човечје индивидуалности, и да угаси слободу духа. Истините слободе духа било је можда више у то доба кад су пламтеле ломаче инквизиције него у савременим буржујским демократским републикама које поричу дух и религиозну савест. Формално, скептично слободољубље много је допринело уништењу оригиналности човечје индивидуалности. Демократије не значе безусловно слободу духа, слободу избора, те слободе може бнти више у нсдемократским друштвима.

Демократија се сувише задржава на формилно бесадржајном моменту слободе избора. Монархисти и социјалисти подгризавају с разних страна живот демократских друштава и траже, да се избор коначно збуде, да се садржај пронађе. Демократија признаје суверенитет и апсолутизам народа, али народ она не зна, у демократији нема народа.

Демократија се јавља кад се распада органско јединство народне воље, кад се друштво атомизира, кад гину народна веровања, која су сједињавала народ у једну целину. Идеологија која признаје врховност и апсолутизам народне воље јавља се кад народне воље већ нема. Демократија је идеологија критичке, а не органске епохе у животу човечјих друштава. А циљ демократије и јесте да сабере народну вољу, која се распала. Но човечја је личност за њу апстрактни атом, раван сваком другом, а задатак поновнога сједињења људи механички је задатак. Демократија је кадра само механички сумирати вољу свих, но тим се не постиже општа воља, органска воља народа. Органска воља народа не може бити аритметички изражена, она није проказљива никаквим бројем гласова. Та се воља испољује у свем историјском животу народа, у свем складу његове културе, и пре свега и више свега налази она свој израз у религиозном животу народа.

Осим на органском религиозном тлу, осим у јединству религиозних веровања – не постоји једна, општа воља народа. Кад пада народна воља, распада се народ на атоме. И не да се из атома наново саздати никакво јединство, никаква заједница. Остаје једино механичка сума воља већине и мањине. Развија се борба партија, борба социјалних класа и група и ствара резултанта у тој борби. Демократија и јест арена борби, сукоб интереса и праваца. У њој је све трошно, нестално, нема јединства и сталности. То је вечно прелазно стање. Демократија саздаје парламент, најнеорганскију творевину, орган диктатуре политичких партија. Све је кратковрмено у демократском друштву, све је устремљено к нечему што излази за границе саме демократије. Истински се онтолошки живот налази на границама демократије. Демократија се сувише задржава на формално бесадржајном моменту слободе избора. Монархисти и социјалисти подгризавају с разних страна живот и траже да се избор коначно збуде, да с садржај пронађе.

Демокритија као да не предвиђа, да се воља народа може управити на зло, да већина може стајати за неправду и лаж, а истина и правда може остати благо незнатне мањине. У демократији нема никаквих гаранција, да ће воља народа бити управљена на добро, да ће воља народа пожелети слободу, а неће пожелети да уништи сваку слободу без остатка.

Демократија признаје суверенитет и апсолутизам народа, али народ она не зна, у демократији нема народа. То откинуто човечје покољење времена, искључиво савремено поколење, и чак не сво оно, већ неки његов део, који уображава да је извршитељ историјских судбина, не може бити названо народом. Народ је велика историјска целина, у њу улазе сва историјска поколења, не само жива, већ и умрла, и оци и дедови наши. Воља рускога народа је воља хиљадугодишњга народа, који је преко Св. Владимира примио хришћанство, који је сабирао Русију при Московским Великим Кнезовима, који је нашао излаз из епохе, пробио окно у Европу за Петра Великога, који је издигнуо велике свеце и подвижнике и поштовао их, саздао велику државу и културу, велику руску литературу. То није воља нашега покољења које се откинуло од покољења пређашњих. Уобразиља и потврђивање сама себе савременога покољења, узвисивање његово над умрле оце и јесте коренита лаж демократије. То је раскид прошлости, садашњости и будућности, порицање вечности, клањања истребљујућем току времена.