У Јапану је постојала традиција да син наслеђује оца и због тога су само деца самурајске крви имала право да тренирају као самураји и једног дана служе даимјо. Самураји су били искључиво мушкарци и због тога су само мушка деца могла постати самураји, док су женска деца подучавана борилачким вештинама и одређеним уметничким техникама али се нису борила у биткама.

Већ са три године млади самураји добијају дрвени мач који се назива бокуто и уче основе мачевања. У том периоду почињу да уче прве кате. Кате су засниване на одбрани, нападу и контранападу, а деца помоћу њих уче да контролишу своју енергију. У почетку кате изводе веома споро све док не усаврше технику, а затим повећавају брзину и тада њихови покрети постају смртоносни. Али то се дешава тек након неколико година вредног и посвећеног тренирања. У узрасту између пет и седам година дечаци добијају и своје прво право оружје за самоодбрану на церемонији која се назива Мамори - Гатана. У овом узрасту дете је морало да зна како да се заштити од околних опасности, породичних непријатеља, пљачкаша и скитница. И управо због тога дете самурај није имало времена за опуштање, а чак и када би се заиграло са својим вршњацима морало је бити на опрезу. У овом периоду после Мамори - Гатана церемоније дечаци су слати код рођака или у кућу учитеља мачевања и тамо би одрастали учећи војне тактике, кендо, стрељаштво, јахање, руковање копљем, итд.

Тренинзи кроз које су ова деца пролазила били су веома ригорозни. Деца су свакодневно тренирала, често би гладовала, марширала босонога по снегу или остајала у положају који би им учитељ задао чак и по неколико сати. Али упркос свему томе ова деца су учена да ни у једном тренутку не покажу сузе, бол или тугу јер се сматрало да то није довољно мужевно. Поред тога, учила су калиграфију, проучавала религију и филозофију, што им је помогло да остану на путу ратника, а опуштала су се читајући хаику поезију. 

Деца су одгајана тако да осећају гађење према новцу јер се сматрало лошим укусом говорити о новцу, а игнорисање вредности новца па чак и намерно неразликовање различитих кованица сматрало се добрим васпитањем. Млади ратници су веома поштовали свог учитеља и често би се саветовали са њим, говорили би му о својим недоумицама и проблемима и увек су добијали праве одговоре од њега . Често су говорили: ,, Родитељ ме је донео на свет, али учитељ ме је учинио човеком  ’’. Учитељи нису захтевали новац јер оно што су они давали овим младим људима новцем се није могло купити. Међутим, ученици су често доносили учитељима новац или храну али то се сматрало понудом, а не платом и учитељ је био у могућности да ту понуду прихвати или одбије.