Отишао сам у врт и ту, на усамљеној клупи одао се размишљањима чудним о пролазности среће човека.

И испијено и бледо зимско сијало је сунце. -

Мислио сам чудне мисли о горкој судби смртних, о болу и вају, и о дубини туге.

И испијено и бледо зимско сијало је сунце. -

Осећао сам се ништаван, без моћи, безмоћни бегунац са стаза живота.

И испијено и бледо зимско сијало је сунце. -

Не имађах воље и одлучне снаге прегнућа, давно ме је напустила нада и оставило одушевљење, краткотрајни
су били полети моји и кратка моја надахнућа ; брзо је умукла охола песма смелог борца за идеје.

И испијено и бледо зимско сијало је сунце. -

Кроз оголело дрвеће опустела врта, слеђено у пијаном болу, јекнуо је јаче плачни глас ветра, који јецаше
тужно; две вране са језовитим крицима упутише се негде у лету журноме.

И испијено и бледо, зимско сијало је сунце. -