Драга моја Мирјана,

Пишем ти из шталске идиле лежећи на слами док се уместо звезданог неба налази над мојом главом дрвена конструкција крова павиљона бр. 3. Са моје галерије (треће) која се састоји из низа дасака, а на којој нас три имамо свака по 80 цм у ширини животног простора, посматрам овај лавиринт, односно мравињак бедника чије су трагедије бројне као и они који живе не зато што су свесни да ће једном бити боље, већ зато што немају снаге да прекину са животом. Уколико је то то.

Мирјана драга, твоје писмо то си ти, волим га као што волим тебе. Твоје речи и осећања лепи су као и твоја спољашност, а твоје саосећање велико као све друго лепо што је специфично твоје. Немој да се дивиш једном човеку који има брзе акције. Други можда имају више алтруизма, а мање енергије, више скромности него амбиције, па су им дела, мада велика, скривена, а дела других више падају у очи својом одлучношћу и брзим извођењем.

Мирјана драга, овде сада има 2 000 жена и деце, скоро 100 одојчади за које не може ни млеко да се кува јер нема огрева а према висини павиљона и јачини кошаве можеш већ да израчунаш ступањ топлоте. Читам Хајнеа и он ми прија, мада имамо клозет удаљен пола километра и то за петнаест особа наједанпут, мада смо до четири сата добили само два пута мало купуса за који се види да је у води куван, мада лежим на мало сламе, а деца са свију страна и светлост гори целе ноћи, мада вичу на нас Idiotische Saubande [идиотска свињска бандо] итд., мада нас зову сваки час на збор и све преступе строго кажњавају. Жидова има доста. Ја сам почела данас са радом у амбуланти, тј. једном столу са неколико флаша и газе, за којим је само један лекар, једна апотекарка и ја. Посла има доста, људи, то јест жене падају у несвест итд. Али се у већини случајева држе више него јуначки. Ретке су сузе. Нарочито код омладине. Једино што ми недостаје јесте пристојна могућност за умивање. Нама ће доћи још 2 500 особа, а има свега 2 лавабоа, тј. чесме. Постепено ће све доћи у ред и у то нимало не сумњам. Болница ће бити у једном другом павиљону. Броје нас често, из истог разлога су и павиљони ограђени жицом. Нимало не жалим што сам дошла, већ сам задовољна својом одлуком. Ако ћу свака два дана моћи толико да урадим за друге као ова два, онда ће цела ствар имати много смисла. Ја знам, чврсто сам убеђена у то да је ово само пролазно (што не искључује могућност да то траје и неколико месеци), крај ће бити добар и ја сам унапред задовољна. Стичем свакодневно много познанстава, искуства, упознајем људе са њихове праве стране (ретки су они који и овде глуме). Многи људи се примају којекаквих „командантштина”. Мада бих могла, ја се таквих ствари не примам, моје амбиције нису упућене у томе смеру. Мирјана драга, ти ћеш ме препознати, ја се нећу променити, тек сада осећам по својој сталожености да сам прилично изграђена и да спољне ствари слабо утичу на мене. Само бих волела да мојим родитељима ова чаша буде поштеђена.

Погледала сам, драга, на твој прозор кад су нас камионом возили на Сајмиште, али тебе нисам видела. Када се идућег пута сретнемо морамо да надокнадимо у смислу другарства све оно што током године нисмо чинили. Шта знаш, можда је тек тај растанак тако необичан……да дознам колико те волим, колико сам везана за тебе мада тако често нисам била с тобом.

Мирјана драга, остани таква каква јеси, јер си златна и ја те много волим, твоја Хилда.

9. XII 1941.