Ваљало би народу дати правицу, или, као што се данас у Европи обично говори,
конституцију... Оће ли, и могу ли, људи допустити да један има све, и власт, и господство, и богатство и чест и славу, а други нико да нема ништа? А ко то на силу притисне и присвоји, он мора једнако у страу живети, јер сила до века не може трајати, и што се год на силу узме и држи, оно свак има право на силу и преузети.

... старати се, што је год више могуће да се људи обогате; јер смо у почетку буне на даије (1804.године) видели, да су буни најрадије били они, који ништа нису имали, а који су иоле што имали, они су се ( и у самоме ономе превеликом зулуму) из петни жила трудили, да би буну смели и утишали; и по свој прилици тако бива свуда, јер који нема шта изгубити, онај се у свакој промени и буни нада за цело што добити, а који што има, без велике невоље није рад имање своје на коцку метнути.
...

У земљама где се мало слободније може говорити, владаоци лакше могу дознати, шта народ мисли и говори; али где нико истине ни свог правог мњенија јавно показати не сме, онде не само што је тешко дознати шта људи мисле и говоре, него се још товари на владаоца, поред онога што је учинио, и друго много којешта, што није учинио,... Добро је знати шта људи мисле и говоре, али не треба свакога гонити, који што противно рекне, а особито ако људи по несрећи имају право. Сила пута човек рекне што или у шали, или у љутини, или у каквим другим опстајачељствима уз реч, а не мислећи нити могући учинити икаква зла.

У оваквим догађајима ја мислим, да би правитељство и владалац млого паметније учинили, када би гледали, да се поправе, ако људи право имају, и ако је и како могуће, него људе одма да гоне и вуку по судовима и да казне; ако ли онај, који говори, нема права, а не мисли нити може и кака зла учинити, онда може бити да би најбоље било, прокарати га тако, да и сам призна, да није право имао, или га оставити, нека говори, што му драго, само кад дужност своју извршује.

Ви сте церез то, на превелику срамоту своју и народа Српскога, а на радост свију непријатеља Ваши, сами јавно показали, да је по Вашему мњенију боље и поузданије у Каравлашкој бити спаија, него у Србији књаз, и да се Ви у Србији бавите само од дана до дана, да бисте што више новаца скупили ( као што се где који ако Вас савијају и улагују ) па онда, како Вам најмање што будне неповољно, да бежите у Каравлашку.