Орфеј и Еуридика

Ненадмашни певач Орфеј био је син трачанског краља и бога река Еагра и музе Калиопе. Сам Аполон, бог песме, поклонио му је једну лиру, и када је Орфеј на њој засвирао и када се уз њу разлегао дивни глас песме којој га је учила његова мати, онда су к њему слетеле птице из ваздуха, прилазиле рибе из воде и звери из шуме, па чак и дрвеће и стене, да би слушали чаробне звуке. Жена му је била љупка најада Еуридика, и они су се најискреније волели. Али авај, прекратка беше њихова срећа, јер тек што замукнуше свадбене песме, прерана смрт оте младу жену.

Лепа Еуридика шетала је са својим другарицама, нимфама, питомом равницом; отровна змија која је лежала скривена у трави уједе је за нежну пету. Умирући, љупка жена сруши се у наручје преплашених пријатељица. Брда и планине непрекидно одјекиваху од јецања и нарицања нимфи, а међу њима јадиковаше и Орфеј, опевајући свој бол у тужним песмама. Са остављеним мужем туговаху и птичице и мудри јелени и кошуте. Али његов плач и преклињање не врати покојницу. Због тога се он одлучи на нешто нечувено: реши се да сиђе у ужасно царство сенки, и да од суморног краљевског пара измоли Еуридикин повратак. Он сиђе у подземни свет кроз капију код Тенерона. 

Сенке покојника језиво окружаваху Орфеја, али он прође кроз ужасе Орка, све док не дође до престола бледога Хада и његове престроге супруге. Тада дохвати своју лиру и запева уз нежне звуке њених струна: „О, ви владари подземног света, дозволите ми да говорим истину и милостиво саслушајте моју молбу ! Нисам сишао гоњен радозналошћу да гледам Тартар, нити да спутам троглавог пса. Не, приближио сам се из љубави према својој супрузи. Отрована уједом подле змије, умрла ми је драгана у цвету младости, а само је мало дана била понос и радост мојој кући. Видите, хтео сам да поднесем овај неизмерни бол, дуго сам се борио са собом, као мушкарац. Али љубав ми раздире срце, не могу да живим без Еуридике. Због тога вас, велики, свети богови смрти, преклињем језивошћу овога места, ћутљивом пустињом ваших поља, вратите ми драгу супругу; ослободите је и поново јој поклоните прерано одузети живот ! А ако то не може бити, онда узмите и мене међу мртве, јер без ње се никада нећу вратити.“

Тако је Орфеј певао и прстима додиривао струне. Гле, бескрвне сенке су слушале и плакале. Ни злосрећни Тантал није више похлепно жудео за водом која му је измицала. Застао је Иксионов замахнути точак, кћери Данајеве одустале су од узалудног труда и слушајући наслониле се на своје ћупове, сам Сизиф заборавио је на своје мучење и сео на подмуклу стену да би ослушнуо нежне звуке песме тугованке. Тада, како веле, потекоше сузе и низ лица ужасних Еуменида, а језиви краљевски пар први пут осети сажаљење. Персефона позва Еуридикину сенку, која се приближи несигурним кораком. „Узми је са собом“, рече краљица мртвих, „али знај, она ће бити твоја само ако, пре него што пређеш капију подземног света, не бациш поглед на ону која иде за тобом. Ако се раније обазреш на њу, милост ће ти бити ускраћена.“

Ћутке и убрзана корака, окружени ноћном тамом, пели су се обоје мрачним путем. Тада Орфеја обузе неизрецива чежња. Он ослушну не би ли чуо дах вољене жене или шуштање њене одеће, али тишина, мртва тишина владала је свуд око њега. Надвладан страхом и љубављу, једва свестан самога себе, усуди се да се брзо обазре ка толико жељеној Еуридици. О, Јада ! Управивши на њега очи тужне и пуне нежности, поче она да лети назад у језиву дубину. Очајан, Орфеј пружи руке ка драгој, која је нестајала. Ах, узалуд ! Она умре по други пут, али без јадиковке -  зар је могла да јадикује што је тако искрено вољена ? Већ му се скоро изгубила из вида: „Збогом, збогом !“ одјекну тихо из даљине.

Орфеј је стајао испрва укочен од ужаса и јада, а затим јурну натраг у мрачни бездан. Али сада га заустави Харон и одби да га превезе преко црног Стикса. Седам дана и седам ноћи седео је јадни Орфеј на обали, без јела и без пића, лијући сузе и преклињући подземна божанства за милост; али ова су неумољива, и немогуће је омекшати их по други пут. Тако се он ојађен врати на горњи свет, у усамљене шуме Тракије. Три године је живео у њима избегавајући друштво људи. Мрско му је било и да погледа жене, јер га је стално пратила љупка слика његове миле Еуридике. Њој су били упућени сни његови уздаси и песме, њеној успомени сви умилни, тужни звуци које је измамљивао из харфе.

Једном је тако божанствени певач седео на брежуљку на коме није било сенки, и отпочео да пева. Сместа се покрену шума; снажна стабла прилазила су све ближе и ближе, док својим гранама нису осенчавала певача. Приближиле су се и шумске звери и веселе птичице, па су окупљене слушале ванредне звуке.Тада се брдом сјурише трачанске жене, славећи дивљи празник Дионисов. Оне су мрзеле певача који је после смрти своје Еуридике презирао све жене. Сада спазише човека који их је презирао. „Видите ли тамо онога који нас презире !“ узвикну прва од суманутих Менада, и у трен ока јаросно се стуштише на њега, гађајући га камењем и тирзовим палицама, Дуго је верно звериње бранило омиљеног певача; али што се глас његове песме више губио у јаросном жагору помахниталих жена, звериње је, престрашено, све више бежало у шумски честар. Тада један завитлан камен погоди несрећног певача у слепоочницу и он крвав паде на зелену траву, и испусти душу кроз распевана уста, која су покретала брда и планине.

Тек што се убилачка руља изгуби, птичице долепршаше уздишући, стене и ове животиње жалосно се приближише, а нимфе извора и дрвета журно се скупише, обучене у црнину. Сви они оплакаше Орфеја и сахранише његово осакаћено тело. Али главу и лиру уграбише набујали таласи Хебра и однесоше их насред реке. Још је са жица и мртвога језика брујао тихи глас тугованке, а обале су одговарале сетним одјеком. Тако је река носила главу и лиру до морских таласа, и све до обале острва Лезба, где су их извадили добри становници. Главу су укопали, а лиру положили у један храм. Отуда је ово острво и рађало тако сјајне песнике и певаче. Чак и сами славуји, да би одали поштовање гробу божанског Орфеја, певају тамо милозвучније него на другом месту. Али његова душа одлепршала је доле у царство сенки.

Тамо је Орфеј поново нашао своју драгу, и сада, нераздвојни и срећно загрљени, бораве они вечно сједињени у јелисејским пољима.