Планине су свуда

Планине су свуда око Средоземног мора. Спуштају се до обала, узимају више него што им припада, наслањају се једна на другу, стварају оквир и позадину сваког крајолика. Ометају саобраћај, искривљују путеве, отимају простор селима, градовима, житним пољима, виноградима и маслињацима. Висина увек смета људима да раде. А људе у Средоземљу не спутава увек и једино море, које некад нуди и могућност за бекство, али је столећима толико опасно да се за то једва користи. Спутавају их и околне планине. А на њима, уз тек понеки изузетак, човек живи крајње примитивно и једва да опстаје. Скучене средоземне равнице су заправо само уски појасеви, тек честице обрадиве земље. Изнад су стрме и камените стазе којима се тешко крећу и људи и животиње.

Да зло буде још веће, равнице су, без обзира на величину, често изложене поплавама и морају се отимати од негостољубивих мочвара. Етрурци за свој успех имају захвалити између осталог и томе што су знали да исушују полупоплављене површине. А равницу је, што је већа, наравно, теже и мукотрпније обрађивати. С тиме се уосталом и почиње веома касно. Велике области долине реке По, натапане бујицама са Алпа и Апенина, остале су ненасељене готово у читавом праисторијском раздобљу. Људи ће се ту настанити тек око 1500. пре н. е. и то у терамарама, посебном типу насеља окруженом насипима.

У целини, људи су се брже насељавали на обронцима који су гостољубивији од равница. Равничарске крајеве који су захтевали амелиорацију могли су насељавати само људи који су већ живели у хијерархијски устројеним друштвима, дакле они који су заједнич­ким радом могли стварати средину у којој се могло живети. Те су области супротстављене сиромашним и слободним областима у горју, са којима људи, мада их се плаше, одржавају везе. 

Равничари су се осећали надмоћнима, а то су и желели да буду. Иако располажу обиљем хране, они су због свог богатства, својих градова, отворених путева и плодног тла стална мета нападача. Легенда каже како је Телемах осећао презир према горштацима са Пелопонеза који су се хранили жиром. Разумљиво је да су се у Кампањи и Апулији плашили сељака из Абрука, пастира који су с првим знацима зиме заједно са стадима силазили у равнице с блажом климом. Кампањци су се радије сукобљавали са римским варварима него са варварима са околних планина. Рим је у 3.веку старе ере много учинио за јужну Италију покоривши дивље и опасне становнике Абрука. 

Горштаци су на обале Средоземља силазили увек и то у свим областима. А ти људи са планина - који једу жир или кестен, лове дивље звери, продају крзно или младу стоку, а увек су спремни да крену даље - представљали су сушту супротност равничарима који су били везани за земљу, било као господари или робови. Јер сви су били део друштва утемељеног на обради земље, друштва са војском, градовима и бродовима што плове морима. Трагови тог " дијалога " су и данас видљиви, између леда и снега сурових планинских врхова и равница у којима цветају поморанџе и развија се цивилизација.

А живот напросто није био исти у брдима и равници. Равнице су тежиле да напредују, а брда да преживе. Чак и усеви не слушају исти календар. Житу, засејаном на највишим брдима, треба два месеца дуже да сазри него оном на нивоу мора. Временске непогоде имају сасвим другачије значење на различитим висинама.  Касне кише у априлу и мају су благодат на брдима, док су пошаст у равници где је жито готово сазрело и могло би полећи и иструнути. А то важи како за минојски Крит, тако и за Сирију у 17. веку нове ере, као и за данашњи Алжир.